Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Vi menjate član 243. postojećeg Zakona o osiguranju, koji je stvarno problematičan. On glasi: "Postupak privatizacije društvenog kapitala u društvima za osiguranje, pored subjekata utvrđenih propisima kojima se uređuje privatizacija, može pokrenuti i Ministarstvo. Na postupak privatizacije iz stava 1. ovog člana primenjuju se propisi kojima se uređuje privatizacija."
Da kažemo da je to korektna odredba, mada smo prilikom donošenja Zakona o osiguranju ovde prigovarali, ali da kažemo da je korektna odredba. Sada to ne odgovara Mlađanu Dinkiću. Šta on nudi? Taj član sada, po njemu, treba da glasi ovako: "Predmet privatizacije je društveni, odnosno državni kapital u društvima za osiguranje. U postupku privatizacije može se prodati imovina ili deo imovine društva za osiguranje, na način i pod uslovima propisanim ovim zakonom. Postupak privatizacije kapitala iz stava 1. ovog člana rešenjem pokreće Ministarstvo."
Obavezni subjekt sada je postalo Ministarstvo. U postojećem zakonu, znači pre ove promene, to je dato samo kao mogućnost, a sada je ono obavezan pokretač postupka.
"Agencija za osiguranje depozita osnovana posebnim zakonom organizuje i sprovodi postupak privatizacije kapitala iz stava 1. ovog člana. Ministarstvo vrši nadzor nad sprovođenjem postupka iz stava 4. ovog člana."
Ministar je član upravnog odbora agencije. Agencija sprovodi privatizaciju, a ministar vrši nadzor nad radom agencije. Tu nema sukoba interesa po onom ekspertu što duva u pištaljke, što čuva pištaljku u kući. Koga vi sada možete da ubedite da je ovo normalno? Nađite nekog čoveka na ulici i kažite – molim vas, da li je normalno da Dinkić pokreće postupak, da bude u agenciji koja to sprovodi i da onda kontroliše agenciju koja je to uradila? Da li je to, po vama, normalno?
Ako nije Dinkić, onda Đokić neki. Da je neki Đokić, vi biste skakali; da je kojim slučajem Slobodan Milošević, već bi bilo bombardovanje, vi biste tražili bombardovanje, eksperti bi tražili bombardovanje. I vi sada nas ubeđujete kako je ovo evropsko, direktive. U kojoj zemlji ovo još postoji? Tunguzija, dilkanija, koja država? Objasnite mi u kojoj državi postoji ovakvo rešenje. Vlahović se smeje, njemu smešno.
Ne znam ko bi još u ovoj zemlji, osim G17, predložio ovo. Na političkoj sceni ne vidim nikoga, čak ni onoga što miluje prasad kada obilazi u ime Pokreta snaga Srbije. Onaj što miluje pred kamerama prase ne bi predložio ovo, ali vi ste bezgranični. Kod vas je sazdana logika – ukoliko je pod kontrolom Mlađana Dinkića, normalno je, zakonito je, a ukoliko nije pod njegovom kontrolom, to ne postoji, to sve treba pobiti, rasturiti, to su sve lopovi, džukele itd. Nemojte da uništavate državu.
Doneli ste Zakon o sukobu interesa i onaj duvač u pištaljke malopre reče – Janjušević i Kolesar, bio je sukob interesa. Bio je sukob interesa između Labusa i Kolesara, ali to je privatni sukob interesa, nije ono što država smatra da je sukob interesa. Vi ovde instališete sukob interesa, vi ovde ugrađujete sukob interesa.
Možemo mi da pričamo šta god hoćemo protiv ovog Zakona o privatizaciji, ovog Acinog zakona, ali u tom zakonu nadzor nad radom Agencije sprovodi odbor Narodne skupštine. Ovde ne, nego ministar koji je član upravnog odbora agencije, koji zastupa državu u pogledu kapitala, a kasnije ćemo da pričamo o ovim drugim odredbama, o manipulacijama kako da se očuva, rasproda ili utvrdi kapital.
Ljudi, šta radite? Promeniće se taj Vučetić, neće on uvek da bude predsednik Ustavnog suda. Mora da dođe neko ko nešto malo poznaje Ustav i zakon, ko će da smogne snage i da kaže – vi iz G17, stanite malo. Mora da dođe neko drugi ko će da kaže – čekajte, ljudi, ne može ovo ovako. Ne može sve da bude G17 plus. Ovo je Srbija, nije G17 plus. Ta patološka želja koja postoji kod vas je problematična, a vi koji činite Vladu, valjda vam je jasno kakvog koalicionog partnera imate.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 36. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Vlahović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Vlahović.

Dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni gospodine predsedavajući, na član 36. podneo sam amandman u ime poslaničke grupe Demokratska stranka. Manje-više ovaj amandman je objašnjen tokom uvodne rasprave o ovom zakonu i on se suštinski odnosi na brisanje pojedinih odredbi člana 36.
To je u vezi sa instaliranim principom: umesto besplatne podele akcija – podela novca, i to samo za one koji rade u subjektu privatizacije, 200 evra po godini radnog staža, a najviše za 35 godina radnog staža. Druga ključna ispravka odnosi se na davanje ovlašćenja agenciji za sprovođenje postupka prodaje delova imovine društva za osiguranje koje posluje sa društvenim kapitalom.
Smatram da su i jedna i druga odredba koje su ovim članom zakona definisane veoma opasne; to možda zadovoljava sasvim kratkoročne interese po planovima ne samo Ministarstva finansija, nego i Vlade Republike Srbije, ali, isto tako, otvara ogromne dileme koje mogu jako puno da koštaju ne samo Ministarstvo, ne samo ovu vladu (koja neće imati naročito dugačak vek), nego i buduću vladu koja će sprovoditi postupak privatizacije i restrukturiranja nad mnogo značajnijim i mnogo vitalnijim resursima, a radi se o resursima javnih preduzeća.
Prvo, malo je nelogično da neko ko proklamuje sebe, a to Vlada Republike Srbije uporno govori, da je zapravo pobornik razvoja akcionarstva u Srbiji na ovaj način u jednoj određenoj delatnosti upravo merama utiče na zaustavljanje razvoja akcionarstva u Srbiji. Prosto je nelogično da u realnom sektoru imate, po zakonu iz 1997. i po zakonu iz 2001. godine, jedan ogroman materijal za berzansko trgovanje, a samim tim i za razvoj akcionarstva u Srbiji, a da u osiguravajućoj delatnosti primenjujete lex specialis odredbe, koje su dozvoljene ovim posebnim zakonom, ali koje su potpuno ekonomski necelishodne.
Pitam Narodnu skupštinu, Vladu Republike Srbije, a i javnost šta će se sutra desiti kada započnemo privatizaciju velikih javnih preduzeća – koja se doduše uporno, konstantno i mesecima najavljuje, ali čiju implementaciju i početak nismo uspeli, makar do sada, da vidimo – da li to znači da ako radnici Elektroprivrede Srbije sutra zatraže novac umesto akcija da će pojedinačan zakon o elektroprivredi omogućiti podelu novca umesto podele akcija? Da li to znači da će se slična situacija desiti kod NIS-a?
Šta je cilj Vlade Republike Srbije? Da podstiče štednju ili potrošnju? Na ovaj način direktno se podstiče potrošnja, umesto podsticanja štednje i investicija, jer posedovanje akcija jeste svojevrstan vid štednje i investicija.
Ako je objašnjenje – neka radnici uzmu svoj novac (ovi koji će biti obuhvaćeni podelom novca, umesto podele akcija), neka posle toga odu na berzu i kupe akcije, mislim da je to, u najblažem smislu, jedno cinično i neodgovorno objašnjenje, jer nije realno očekivati da će radnici uzeti novac i otići da kupe akcije, radije će taj novac preusmeriti ka ličnoj potrošnji.
Mi smo ovde svedoci čitavog niza mera koje Vlada Republike Srbije preduzima upravo da bi se smanjila lična potrošnja, ne bi li se smanjio taj snažni pritisak na spoljnotrgovinski deficit, odnosno na uvoz roba i ne bi li se smanjio izvor rasta spoljnotrgovinskog deficita. Videli ste i kod odredbi zakona o lizingu, a o čemu svedoči pismo Udruženja lizing kuća, da se zapravo zaustavlja razvoj lizing biznisa. Razumem Vladu zašto to radi, ali ne mogu da opravdam poteze. Dakle, radi da bi se zaustavila lična potrošnja, a ovde stvara jedan ogroman potencijal buduće lične potrošnje.
U čemu je suština svih tih kontradiktornih mera koje iz Vlade Srbije sistemski ili operativno dolaze? Ako je cilj da se smanjuje lična potrošnja, podstičite razvoj akcionarstva. Ako nije cilj da se smanji lična potrošnja, onda nemojte da koristite ni druge mere kreditno-monetarne politike, fiskalne politike, nego imajte rast sa povećanom inflacijom, i to je moguće ne samo u ekonomskoj teoriji, nego i u praksi zemalja koje su se nalazile u tranziciji.
To je prvi razlog zašto to nije dobro. Nije dobro, u edukativnom smislu, imati podelu novca umesto podele akcija. Podela novca uvek asocira na ono što je kod nas uvreženo i što je produkt dugogodišnjeg perioda razvoja socijalističkog samoupravljanja, gde se umesto ″zaraditi platu″ kaže ″dobiti platu″, umesto ″zaraditi″ koristi se termin ″dobiti″.
Šta ovo znači – podela novca umesto podele akcija? Da li je to korak u edukaciji akcionara, onih koji sutra treba da predstavljaju kičmu razvoja finansijskog tržišta kod nas i preko razvoja finansijskog tržišta kičmu finansijskog podsticaja za razvoj ekonomije? Zaista bih voleo da čujem jedno smisleno objašnjenje zašto se ova odredba zakona uvodi u članu 36, zašto se deli novac, a ne akcije.
Još jednom ponavljam, nije dobro imati zakon koji služi samo određenoj svrsi, nije dobro uvoditi pojedine zakonske odredbe i činiti presedan zato što nam to možda u jednom ili dva slučaja, od budućih 50 ili 100, odgovara. Nije dobro prema partikularnim interesima definisati opšta pravila. Siguran sam da će se ovo Vladi, nažalost ne ovoj, pošto ona neće biti u situaciji da sprovodi restrukturiranje, odnosno fazu privatizacije u javnim preduzećima, ali bilo kojoj vladi koja bude vodila politiku privatizacije javnih preduzeća, direktno obiti o glavu, jer će, draga moja gospodo, imati sutra situaciju da će nam i preduzeća koja su preostala za privatizaciju iz realnog sektora možda tražiti promenu Zakona o privatizaciji i umesto akcija zatražiti novac. Novac je uvek atraktivniji.
Zaista molim predlagača da još jednom razmisli da li je svrsishodno imati jedno ovakvo rešenje unutar Zakona o osiguranju i zaista bih voleo da čujem (ne samo ja, pretpostavljam i čitava javnost) zašto se čini presedan u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, odnosno zašto se ide na ovu varijantu koja je definisana članom 243g.
S druge strane, želeo bih da znam u čemu je poenta davanja nadležnosti agenciji da prodaje nekretnine, odnosno neposlovnu imovinu, tačnije imovinu koja se ne koristi u direktnoj poslovnoj svrsi. U nekom objašnjenju na Odboru za finansije dobio sam informaciju da nije poenta da agencija prodaje neposlovnu imovinu da bi novac otišao u budžet, naprotiv, novac treba da ostane u preduzeću koje raspolaže tom neposlovnom imovinom.
Čemu onda davanje prava toj agenciji da izvrši prodaju neposlovne imovine, tačnije da direktno ugrozi pravnu nezavisnost jednog pravnog subjekta? Napominjem, osiguravajuća društva listom, sve do jednog, nisu javna preduzeća, pa da država na ovaj ili onaj način može da interveniše kod prodaje neposlovne imovine.
Mogu da se složim sa članom zakona koji kaže da kada god se prodaje imovina značajnije vrednosti neophodno je zatražiti saglasnost agencije, jer činjenica jeste da se kroz taj tzv. asset striping, ili prevedeno na naš jezik – čerupanje sredstava, neretko dešavala u društvenim preduzećima privatizacija pre privatizacije. Ali, preneti ovlašćenje koje direktno pripada pravnom nezavisnom subjektu, u ovom slučaju osiguravajućim društvima, na državnu agenciju, na drugu instituciju da izvrši prodaju imovine – zaista ne vidim razlog zašto se to čini.
Ako se ne veruje menadžmentu ovih preduzeća, onda dozvolimo da akcionari promene menadžment. Ako se ne veruje strategijskim definisanim planovima preduzeća, onda oni koji su vlasnici kapitala, pa makar to bili i radnici kao predstavnici društvenog kapitala, treba da promene svoj menadžment i da postave novi, koji će efikasnije raditi ovaj posao prodaje neposlovne imovine ili ući u prodaju te imovine, pošto smo svedoci da neretko društvena preduzeća na jednoj strani cvile da se nalaze u krizi likvidnosti, a na drugoj strani imaju ogromnu neposlovnu imovinu koju nisu spremni da utrže po tržišnim cenama i taj novac iskoriste za poslovne tokove.
Ono što bih želeo da kažem, pošto je evidentno da se u konkretnom slučaju radi o vrlo konkretnoj neposlovnoj imovini kojom raspolaže kompanija "Dunav", a ne želeći pri tom ništa da govorim o toj imovini, nego pre svega o principu na kojem treba da bude postavljena i bazirana privatizacija, žao mi je i drago mi je da je ministar potvrdio, nakon mojih primedbi tokom načelne rasprave o ovom zakonu, da je upravo to princip kojim će se rukovoditi u privatizaciji "Dunava", a to je realizacija inicijalne javne ponude.
Realizacija inicijalne javne ponude, što će reći trajna, kontinuirana akutacija akcija "Dunava" na berzi, ali i prethodna privatizacija preko berze, bez mogućnosti da jedan pojedinačni vlasnik ima veći blok akcija od definisanog procenta, i to nije više od 10%, sa iznošenjem pojedinih akcija od nekoliko procenata na berzu u odgovarajućim vremenskim intervalima.
Dakle, taj model inicijalne javne ponude zaista zahteva jedno efikasno preduzeće, u koje akcionari, dakle, oni koji će svoj novac uložiti u kupovinu tih akcija, imaju puno poverenje. To znači potpuno sređene knjige, pozitivan finansijski izveštaj, potpuno sređene bilanse stanja, i to ne za jednu godinu, nego za period od nekoliko, a najmanje dve godine u istoriji. Zato je potreban novac.
"Dunav", ovakav kakav jeste, u ovom trenutku ne može da bude predmet inicijalne javne ponude, jer je prezaposleno preduzeće, ne u smislu posla nego u smislu broja zaposlenih, jer je preduzeće koje ima rudimentarni razvoj, kao i drugo preduzeće, usluge osiguranja, tradicionalne usluge osiguranja.
Nema nigde onih ključnih usluga osiguranja koje funkcionišu u drugim razvijenim tržištima osiguranja. Zatim, jer je preduzeće koje ima veoma visoke obaveze itd. Sve to zahteva novac za konsolidaciju.
Zar nije logično prepustiti "Dunavu" da prodaje hotelske kapacitete i da taj novac iskoristi kao cash in flow, kao deo jednog strategijskog plana pripreme preduzeća za inicijalnu javnu prodaju i posle toga izaći sa inicijalnom javnom prodajom?
Šta se ovde dešava? Agencija će voditi priču o inicijalnoj javnoj ponudi, na jednoj strani. Ko će za to vreme voditi restrukturiranje "Dunava"? Da li agencija ima nadležnosti da izvrši restrukturiranje "Dunava"? Nisam siguran, pošto ne postoji institut restrukturiranja u osiguravajućim društvima. Sigurno je da "Dunav" neće biti deo sveopšteg procesa restrukturiranja, kao nečega što vodi agencija koja je nadležna za tako nešto. Sigurno je da "Dunav" neće biti u klasičnom postupku restrukturiranja kakav poznajemo kod ovih velikih preduzeća. Moguće je da dođe do vremenski nesinhronizovanih akcija.
Druga stvar, hoćemo li jednom u ovoj zemlji izgraditi jedan stabilan menadžment ne samo javnih preduzeća, nego i velikih preduzeća od društvenog značaja, gde političke promene neće uzrokovati promene tog menadžmenta? Sanjam o takvoj zemlji u kojoj će profesionalci da rade svoj posao, a političari da se menjaju kao na traci na svakim sledećim izborima, što neće imati uticaj ni na administraciju, ni na javna preduzeća, ni na velika preduzeća, gde neće biti partijskih postavljanja.
Ako imamo podelu nadležnosti između, s jedne strane, jedne državne institucije, gde politika ima mnogo veći upliv, i s druge strane, jednog naizgled nezavisnog društva, društvenog preduzeća koje je potpuno nezavisno, bojim se da će tu doći do opšteg galimatijasa u samom procesu pripreme privatizacije.
Mislim da su svi razlozi koje sam naveo sasvim dovoljni da predlagač još jednom razmisli i da prihvati ovaj amandman koji ide ka tome da popravi ovaj zakonski tekst. Mislim da ovo o čemu sam govorio zaista nema nijedne političke primese, niti jedne opozicione primese koja dolazi od poslaničkog kluba DS, nego cilj jeste da se dobije jedna dobra osnova za početak privatizacije i u osiguravajućim društvima. Zaista smatram da stvaranje presedana nije dobar početak. Naprotiv, može jako puno da košta u kasnijim slučajevima.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 36. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Leila Ruždić-Trifunović, Bojan Kekić i, sa ispravkom, Ljubiša Đoković.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li se neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 36. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Vjerica Radeta, Vojkan Tomić i Meho Omerović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li se neko javlja za reč? Da, narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta, u ime poslaničke grupe SRS, podnela je amandman na član 36. u kome traži da se novi član 243g briše.
Obrazloženje zbog čega je traženo brisanje ovog novog člana: "Amandman se podnosi iz razloga što se predviđenom naknadom između ostalog narušava socijalni program i onemogućava radnicima sticanje akcija bez naknade, narušavajući ustavno načelo o jednakosti zaposlenih u ostvarivanju njihovih prava i interesa. Takođe, predloženo rešenje je u suprotnosti sa članom 10. Zakona o tržištu hartija od vrednosti."
O članu 243g je moj prethodnik gospodin Vlahović dosta govorio, ali ću pročitati onaj deo na koji se amandman odnosi, radi građana Srbije, pogotovo stav 2. koji kaže: "Naknada iz stava 1. ovog člana iznosi 200 evra u dinarskoj protivvrednosti za svaku punu godinu radnog staža u subjektu privatizacije, a najviše za 35 godina, s tim da ukupan iznos ne može preći 15%..." itd.
O čemu se ovde radi? Prvo, zaposlene u osiguravajućim društvima, a kako su stvari krenule verovatno i zaposlene u javnim preduzećima, pre svega mislim na NIS i EPS, kad dođe do restrukturiranja i do pripreme za privatizaciju tih preduzeća, stavljamo u neravnopravan položaj u odnosu na imaoce akcija dobijenih po osnovu godina staža u subjektu privatizacije.
Sva preduzeća po prethodnom zakonu privatizovana su tako što se jedan deo, vidim da se ovde radi o cifri od 15%, imovine pretvori u akcije i akcije podele zaposlenima, u skladu sa brojem godina provedenih u subjektu privatizacije. Ovde ne dozvoljavamo zaposlenima u osiguravajućim društvima, a verovatno i javnim preduzećima sutradan, jer će ona doći na red vrlo brzo, da imaju akcije i da tim akcijama raspolažu.
Dame i gospodo, na zapadu je najbolji vid štednje kupovina akcija. Dakle, ne ni oročena štednja, nego kupovina akcija profitabilnih preduzeća, jer te akcije tromesečno, šestomesečno, godišnje obezbeđuju dividendu koja je daleko veća od kamate koju bi imalac akcija dobio u banci da je dao novac na štednju.
Dakle, mi ovde dovodimo u neravnopravan položaj radnike u osiguravajućim društvima, a pri tom stvaramo još jednu teškoću za buduće privatizacije, s obzirom da se uglavnom radi o društvenim i državnim preduzećima koja nisu privatizovana, gde je imovina u poprilično nezavidnom položaju. U odnosu na ove, njih dovodimo u situaciju da će im akcije koje će dobiti biti daleko niže.
Zato je narodni poslanik Vjerica Radeta tražila, pored ostalog, da se ovaj član 243g briše.
Inače, Ministarstvo finansija ima običaj da u predlozima zakona počne, recimo, broj 243, pa a, b, v, g, d, dve azbuke i tri abecede potroši, umesto da članove zakona složi rednim brojevima, od jedan pa dok se ne završi. Ne vidim razloga da se ovakvi predlozi zakona daju, osim ukoliko i to ne treba da zbuni narodne poslanike i da ih, eventualno, omete u pripremi odbrane ili napada na pojedine članove.
Postupak pred kojim su sad osiguravajuća društva apsolutno je isti kao i postupak pred kojim su bile banke. Dakle, uništiti ono što može da bude konkurencija, bez obzira da li su privatne ili društvene banke, ostaviti odabrane i za njih pripremiti kupca. Vi se sećate šta se desilo sa bankarskim sistemom, da su četiri najveće državne banke uništene da bi se tržište ispraznilo i da bi se tržište bankarskih usluga prodalo stranim ili domaćim bankama koje su uglavnom privilegovane, a radi se o dve banke. Ima još par privatnih banaka koje još nisu stigli da udave do kraja, a očekujem da će, dok ova vlada potraje, završiti sa ostalim privatnim bankama.
Sad otvaramo tržište osiguranja za neku kompaniju; jedan deo prodajom osiguravajućih društava, pre svega mislim na "Dunav" i DDOR, a drugi deo je već pripremljen tako što su mnoga osiguravajuća društva, neka čak i vrlo perspektivna, privatna, već ugašena i ugušena.
Zbog toga je narodni poslanik Vjerica Radeta tražila da se član 243g briše, da zaposleni umesto u visini od 15% koliko je određeno, umesto propisanih 200 evra umanjenih za troškove itd., dobiju akcije tih osiguravajućih društava, pa da tako snose, dele buduću sudbinu tog društva.
Na kraju, s obzirom da se jutros, a i svaki dan, maše ovde prijateljima sa Zapada, ja ću iskoristiti priliku, s obzirom da imamo malo vremena, da napravim jednu malu digresiju, nadam se da mi nećete zameriti. Svojevremeno, kada su fašisti došli kod Pabla Pikasa i diveći se njegovoj slici rekli – ala ste ovo lepo uradili, gospodin Pikaso je odgovorio – ne, gospodo, to ste vi uradili.
Vaši prijatelji sa Zapada su, pored ostalog što nije moglo da stane sve u ove novine, uradili i ovo: ovo je slika male Milice Rakić koju su u Batajnici ubili. Opština Zemun je formirala fond male Milice Rakić, fond koji će imati zadatak da se brine o deci čiji su roditelji izginuli u ovom ratu, o deci koja su ranjena u ovom ratu, o sudbini raznih humanitarnih akcija. Zato vas molim, ja ću u popodnevnom delu podeliti svima po jedan primerak ovih novina, imate ovde žiro račun, pozovite te vaše prijatelje sa Zapada, a i vi operite, ako ikako možete da operete, bar deo vaše savesti.

Reč ima narodni poslanik Vojkan Tomić.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, javljam se povodom amandmana na član 36. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju koji se odnosi na novi član 243g.
U suštini, ovaj amandman predviđa brisanje ovog člana i naslanja se na ono što je i gospođa Vjerica Radeta podnela. To je ovaj deo zakona kojim se predlaže da zaposleni koji su radili u osiguravajućem društvu dobijaju nadoknadu od 200 evra za svaku godinu, a može i manje, jer zakon predlaže da se to može umanjiti, ukupan iznos naknade ne može preći 15% od kupoprodajne cene.
Prema tome, predloženo rešenje predviđa da zaposleni imaju pravo na naknadu iz kupoprodajne cene, dok je prema članu 42. Zakona o privatizaciji predviđeno da se u subjektu privatizacije deo kapitala prenosi i na zaposlene, i to u akcijama, bez naknade, za svaku godinu radnog staža provedenu u preduzeću koje je subjekt privatizacije, gde se takođe kaže da to ne može biti preko 35 godina radnog staža.
Prema tome, ovo predloženo rešenje je u najmanju ruku suprotno ovom članu Zakona o privatizaciji. Ne samo da je suprotno, već se uzima i pravo tim zaposlenima da po ovom Zakonu o privatizaciji dobiju akcije i da sa tim akcijama učestvuju na tržištu kapitala, odnosno da imaju pravo da ih zadrže i da učestvuju u upravljanju određenim osiguravajućim društvima.
Zašto bi se zakonom uzimalo pravo zaposlenima da sami procenjuju da li će zadržati akcije, odnosno da li će ih prodavati na tržištu hartija od vrednosti?
Predloženo rešenje je takođe u suprotnosti sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, jer akcije su vrsta hartija od vrednosti koje glase na deo osnovnog kapitala akcionarskog društva; u zakonu se kaže da pravo iz hartija od vrednosti i pravo na hartijama od vrednosti mogu sticati i njima raspolagati domaća i strana fizička i pravna lica i po zakonu je definisano da to bude bez naknade.
Jasno je da na ovaj način neće ostvariti prava koja su obezbeđena za zaposlene u drugim subjektima privatizacije, koji postaju vlasnici akcija, a to smo imali prilike da vidimo kod nekih drugih firmi koje su uspešno privatizovane i koje su prodavale akcije – kao manjinski vlasnici izašli su na slobodno tržište hartija od vrednosti i jako dobro prošli sa tom trgovinom svojim akcijama.
Međutim, tu je problem, takođe, i u suprotnosti sa položajem onih lica koja su učestvovala u privatizaciji određenih subjekata. Dovode se u neravnopravan položaj lica koja su dobila akcije i slobodno učestvuju na tržištu hartija i ova lica koja bi dobila nadoknadu, odnosno određeni vid otpremnine.
Za to imamo primer, na neki način, i u slučaju restrukturiranja određenih preduzeća, gde se nudi radnicima da svojom voljom napuste određeno preduzeće i da na taj način uzmu neku nadoknadu.
Na ovaj način se delom ugrožavaju prava tih radnika na socijalni program, što je takođe suprotno proklamovanim načelima da se radnicima koji su višak (a imamo višak u dva naša najveća osiguravajuća društva, a to su "Dunav" i DDOR) obezbedi kvalitetan socijalni program. Zato vas pozivam da glasate za ovaj amandman i da se pridržavamo onih odredbi koje su u Zakonu o privatizaciji.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 36. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Čim se krene sa nekim izuzecima i specifičnostima one imaju tendenciju da postanu pravilo i, kao što možete da primetite, na bazi onog izuzetka i specifičnosti iz prethodnog zakona ovde se sada promoviše pravilo.
Jedno od tih pravila jeste i novi član 243d koji govori o raspodeli sredstava obezbeđenih privatizacijom osiguravajućih društava u kojima postoji društveni kapital i državni kapital. Ovde se prati neka analogija Zakona o privatizaciji, ali na jedan pogrešan način, jer je sam temelj ove ideje pogrešan.
Kao što ste mogli da primetite u prethodnom članu 243g, tu je predlagač praktično spojio dva dela postupka privatizacije, tako da i zaposleni dobijaju neku naknadu, a ne vidi se njihov stav, svojinski status ne postoji, postoji samo status zaposlenog; gubi se veza sa bilo kakvom analogijom kada je u pitanju redovni proces privatizacije, gde se u jednom procentu dele i te besplatne akcije, pa one kasnije dobijaju na tržištu neku svoju vrednost, ali daju pre svega svom imaocu pravo da odlučuje da li će biti i dalje akcionar nekog privrednog društva ili ne.
Ovde ne, ovde se stvara taj automatizam, izbegava se raspodela besplatnih akcija, sve ide za novac, ali pravni status zaposlenih je opet problematičan i u ovoj varijanti, zato što nema te međustepenice da su oni dobili svoje akcije.
Naravno, nije problem ovog zakona samo privatizacija. Ona će u krajnjem da bude najvidljivija kada je u pitanju privatizacija osiguravajućih društava. Postoji čitav niz odredbi koje nismo hteli da menjamo u ovoj brzini, jer je Vlada danas podnela zahtev, a istog dana predsednik zakazao Skupštinu sa 45 tačaka dnevnog reda i onda naravno da su neke stvari promakle.
Promakle su stvari iz članova 17. i 31. Predloga zakona i ja bih vas zamolio da imate i to u vidu prilikom glasanja o ovim amandmanima.
Intervencija u članu 17. Predloga zakona odnosi se na član 115. zakona, gde se st. 1. i 2. menjaju, tako da dobijaju samo novi tekst koji kaže: "Narodna banka Srbije propisuje ograničenja pojedinih oblika deponovanja i ulaganja iz člana 114. ovog zakona." Evo, Narodna banka preuzima kompletni aparat, dobija ovlašćenja da se meša u sve i svašta i to nekom svojom odlukom, nekim svojim propisom.
Šta je izbačeno iz zakona? Iz zakona je izbačeno da visina pojedinog deponovanja i ulaganja sredstava iz člana 114. ovog zakona ne može biti veća od procenata ukupnog iznosa tehničkih rezervi, i to: 1) od 5%; od 1%; 10%; 30% itd.
Znači, dati su kriterijumi, uslovi, pravilo koga se moraju pridržavati i Narodna banka Srbije i osiguravajuća društva.
Međutim, to nije dovoljno Mlađanu Dinkiću i grupaciji G17 plus. Ne žele oni da imaju neki limit, neko ograničenje u zakonu. Jednu vrlo preciznu i jasnu odredbu menjaju. Kako? Tako što se dobijaju neograničena ovlašćenja, a onda ne vide da stav 3, koji je postao stav 2, i stav 1. međusobno ne komuniciraju uopšte, pravno-logički ne komuniciraju.
U toj njihovoj brzini da zagrabe šta mogu da zagrabe, kao što Davinić gleda da zagrabi ovu vilu na Dedinju, promenili su i član 197. koji se odnosi na reviziju, dodali su novi stav 3. i grubo prekršili zakon koji reguliše status i rad revizorskih kuća.
Kaže: "Prilikom odlučivanja o davanju saglasnosti iz stava 2. ovog člana Narodna banka Srbije polazi od stručne osposobljenosti revizora i istinitosti i objektivnosti ranije datih izveštaja, odnosno od toga da li su raniji izveštaji revizora izrađeni u skladu sa međunarodnim standardima revizije".
Zašto to ubacuju? Oni to ubacuju zbog jedne banke koju su ugasili, a revizorske kuće su napravile nekoliko pozitivnih izveštaja koji ukazuju da ta banka ne sme da se ugasi. Kao znak revolta i ludosti ugrađuje se nova odredba, to se tiče osiguranja, da se ne bi to desilo kod revizorskih kuća koje prate osiguranje. Naravno, tu se promoviše opet ona vaša revizorska kuća koja vrši reviziju završnog računa NBS.
Naprosto, kada predložite član, zakon, od člana do člana manifestujete tu vašu patološku želju. Da li je to nalog MMF-a, Svetske banke, mene to uopšte ne interesuje.
Ali, sve što predlažete nema pokrića u ustavnom i pravnom poretku Republike Srbije. Nema! Vi jednim stavom jednog člana derogirate ceo Zakon o reviziji, derogirate sve. Zbog čega? Zbog patologije, čista patologija je u pitanju.
Zašto? Vučetić ćuti. Mi da pokrećemo postupak pred Ustavnim sudom, zašto bismo to radili, da neko dve-tri godine drži u nekoj fioci i da ne razmatra, zato što sednu Dinkić i Labus i kažu – nije to poželjno u ovom trenutku, šta će da kaže svet, Svetska banka treba da nam odloži neke kredite, začas sklopite neku priču.
Pošto sve ovo što se priča povodom člana 243. čini neku svoju logičku vezu, onda dolazi član 243e, na koji smo takođe podneli amandman. Tu ste propisali, recimo, da društvo za osiguranje koje posluje društvenim, odnosno državnim kapitalom ne može, bez prethodne saglasnosti agencije, da donosi odluke. Opet je tu ministar i ministri, pa je sada tu povećanje i smanjenje kapitala, hipoteke, zaduženje itd. i na kraju kaže – uzimanje ili odobravanje kredita ili izdavanje garancija, van toka redovnog poslovanja. Tu imate potpunu kontrolu.
To znači da kada je u pitanju svako osiguravajuće društvo koje posluje sa državnim kapitalom ili društvenim sredstvima, sasvim je svejedno, vi preko ministarstva, Narodne banke i upravnog odbora agencije radite šta hoćete. Vi možete osiguravajuće društvo da dignete na noge, možete da ga uništite.
Ovo ovlašćenje vam je potrebno ukoliko dođe do međusobnog sukoba interesa, a direktor osiguravajućeg društva u upravnom odboru ima neku približnu većinu pa ne možete da ga smenite; onda ste ubacili ovo – potrebna saglasnost za sve i za svašta, i za redovno poslovanje. Verovatno tražite neku vezu sa jednom odredbom Zakona o preduzećima koja se takođe tiče raspolaganja od strane društvenih preduzeća koja još nisu privatizovana.
Vi naprosto uništavate pravni sistem, finansijski ste odavno uništili. Pravite monopol po svom nahođenju. Sve instrumente vlasti i moći držite vi, a ne onaj koji komanduje vojskom, policijom i nekim stvarima. Vi komandujete, jer držite sve račune pod svojom šapom, pod svojom kontrolom. Ako to tumačite tranzicionom pravdom, u grdnoj ste zabludi.
Ako hoćete da nam namestite Labusa i Dinkića kao neke nove demokratske standarde koje svet podržava, zapamtite, postoji jedan mali problem: narod ne podržava. Pričaće onaj ko preživi ove vaše reforme i ove vaše priče. Vi radite sve protiv tržišta, protiv tržišne ekonomije. Vi izmišljate nove institute koji na kugli zemaljskoj ne postoje.
Nemojte da nas terate da glasamo, a razmišljam da više i ne slušamo ovo što pričate, jer mi nemamo šta da čujemo tu. Vi ste pročitani i sve se zna šta biste mogli da kažete. Vama je dovoljno da se kaže – tamo su pare; onda, kao u fudbalu, dur sistem – svi tamo gde je lopta. To je grupacija G17 plus. To građani znaju.
Napravili ste redove za gorivo, ali i za loto, jer je jedino ostalo da se ljudi u to nadaju, i ″Srećan račun″. Zabavljajte publiku, nema nikakvih problema, samo zapamtite, narod je poprilično ućutao, što može biti vrlo opasno za vas iz G17 plus.