Hvala vam, gospodine Cvetanoviću.
Reč ima narodni poslanik Snežana Lakićević-Stojačić, zatim gospodin Đidić, gospodin Milan Marković, gospodin Zoran Krasić, Aleksandar Đorđević i Momir Marković.
Obaveštavam sve da mikrofoni rade i možete slobodno koristiti mikrofon prilikom izlaganja.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, ponovo ću iskoristiti priliku da kažem da se zaista ne pamti da je za ovako kratko vreme jedan zakon dva puta bio pred poslanicima Narodne skupštine. Ne pamti se da smo za manje od dva meseca raspravljali o istom zakonu, o izmenama i dopunama tog zakona.
Isto tako smo se nadali da će, kada smo dobili izmene i dopune, Vlada priznati svoju grešku i u ovom predlogu ispraviti činjenice koje su menjane na nedozvoljen način. Podsetiću vas, te nedozvoljene izmene odnosile su se na čl. 105, 108, 118. i 188. Nažalost, to se nije dogodilo. Vlada se odlučila na set izmene onih članova koji su nastali kao posledica nedisciplinovanog ponašanja pojedinih članica koalicije na vlasti, kao i očiglednih grešaka i površnosti iz Predloga zakona o radu koji je ova skupština usvojila pre nešto više od dva meseca.
Mi smo predložili, kao poslanička grupa DS, da se član 10. briše. Prema članu 191. Zakona o radu, zaposleni, na osnovu pravosnažne sudske odluke kojom je utvrđen nezakonit prestanak radnog odnosa, ima pravo, kada to zahteva, da se vrati na rad, kao i pravo na naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja.
Brisanje člana 10. Predloga zakona se predlaže iz razloga što je u suprotnosti sa Konvencijom MOR-a broj 158 o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, u delu kojim se uređuje postupak po žalbi zbog prestanka radnog odnosa.
Odredbama čl. 8 - 10. Konvencije utvrđena su ovlašćenja suda kao nepristrasnog tela da ispita razloge prestanka radnog odnosa i da pri oceni nezakonitosti prestanka radnog odnosa samostalno odluči o vraćanju zaposlenog na rad i utvrđivanju obaveze isplate naknade štete. U sprovođenju ovog postupka, nacionalnim zakonodavstvom poslodavac može samo da se obaveže da snosi teret dokazivanja da postoji valjan razlog za prestanak radnog odnosa.
Ovim članom se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati, kao što sam već rekla, naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja u dvostrukom iznosu. Sada, tokom rasprave, prihvaćen je amandman da se radniku isplaćuje 36 zarada ukoliko poslodavac ne želi da ga vrati na rad.
Mišljenja smo da ovakav predlog nema nikakvo opravdanje iz najmanje tri razloga. Prvo, na ovaj način se derogira osnovno pravno pravilo da otklanjanje nezakonitosti uzrokuje povraćaj zakonitosti, odnosno povraćaj u stanje koje je postojalo pre nastupanja nezakonite radnje. Drugo, na ovaj način se ne poštuje jedno od osnovnih ustavnih prava, pravo na rad, i pokušava da se ono supstituiše sa pravom na novčanu naknadu. Treće, otvara se mogućnost poslodavcima za značajne manipulacije i smanjenje radne snage na nezakonit način.
Iz najmanje tri razloga koje smo napomenuli smatramo da je potpuno opravdano da se član 10. briše, da ne bi nastupila mogućnost niza zloupotreba. Dakle, iz razloga što ukoliko ne možete na osnovu socijalnog programa da otpuštate radnike, to možete da uradite kroz činjenicu da ih otpustite, iako za to ne postoji pravni osnov, da sud donese pravosnažnu presudu, da radnik ne želi dobrovoljno da odustane od svog prava na rad i onda mu pripada određena naknada od 18 plata po amandmanu koji je prihvatila Vlada, nego poslodavac kaže – ne, ja tebe ipak neću na radu, iako si dobio pravosnažnu sudsku presudu.
Ne može poslodavac da menja pravosnažnu sudsku presudu, ne može niko da je menja. Ukoliko presuda postoji, poslodavac ima obavezu da radnika vrati na rad. Jedina mogućnost da se radnik, iako postoji pravosnažna presuda, ne vrati na rad jeste njegova izjava u toku postupka da ne želi da se vrati, nego da prihvata novčanu naknadu u iznosu, koliko sam obaveštena što se tiče prihvaćenog amandmana, od 18 plata.
To je jedan od razloga koji, nadam se, odnosno mislim da će poslanici ovog parlamenta prihvatiti, jer nemoguće je i ne postoji nijedan pozitivni propis koji može da derogira to osnovno ustavno pravo – pravo na rad. Ne može poslodavac isplatom od 36 prosečnih plata da jednostavno poništi ono što stoji u Ustavu, da automatski poništi pravosnažnu sudsku presudu i da se postavi kao vrhovni komandant iznad svih institucija koje u državi Srbiji postoje.
Nadam se da će poslanici, kao i nekoliko puta do sada, iskoristiti demokratski kapacitet svog mandata i odlučiti da se ovaj amandman koji je podnela Demokratska stranka prihvati. Hvala vam lepo.

Reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić.

Gospodine predsedniče, uvaženi ministre, poštovane kolege poslanici, članom 10. se predviđa da sud, po zahtevu poslodavca, može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, ali mu se ostavlja mogućnost da mu poslodavac u vidu naknade štete isplati neki novčani iznos, ali ono što je bitno, radnik gubi posao. Ono što se danas jako teško dobija na vrlo lak način može da se izgubi i zato je Demokratska stranka predložila da se član 10. briše.

Postoji nekoliko razloga, a o njima je govorila moja prethodnica gospođa Snežana Lakićević-Stojačić, ali ću ja ponoviti te razloge, jer smatram da su oni jako bitni i čini mi se da mogu da utiču na poslanike vladajuće koalicije da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman DS-a.

Dakle, ono što je najvažnije, Ustavom je zagarantovano pravo na rad, a na ovaj način to pravo na rad se stavlja praktično van snage i mislim da je ovo protivustavna kategorija i da će, ukoliko bude ovako usvojeno, Ustavni sud imati posla i da će on morati da poništi ovaj član. Dakle, osnovno pravo jeste pravo na rad. Na ovaj način omogućava se poslodavcu da u svakom momentu kada mu se neko ne sviđa jednostavno kaže radniku – doviđenja.

Drugi razlog jeste što je ovo nezakonita odluka, a ta odluka ne može ni odlukom suda da se vrati u neki povraćaj zakonitosti, a upravo to jeste cilj sudskog postupka, da se ispravi nezakonitost koja je očigledna. Na ovaj način, nažalost, to nije moguće, jer poslodavac radniku iz bilo kog razloga isplatom nekog novčanog iznosa može da da otkaz, a to je danas pravo koje se jako teško stiče.

Treće, otvara se mogućnost za poslodavca da raznim manipulacijama jednostavno radniku da otkaz bez ikakvog obrazloženja, jednostavno mu se više ne sviđa da taj radnik radi, hoće da dovede mlađeg radnika ili bilo koji drugi razlog.

Čini mi se da ova vlada nema sposobnosti, mogućnosti i rešenja da danas reši jedno od najtežih pitanja u Srbiji, a to je pitanje velikog broja nezaposlenih radnika. Preko milion ljudi danas čeka na posao i umesto da se Vlada bavi time kako da omogući radnicima da što pre dođu do posla, ona omogućava da radnici što pre ostanu bez posla. To je intencija ove vlade. Ministar pripada SDP-u i tu mogu da obradujem radnike. Dakle, ako želite da dođete do posla, učlanite se u SDP, lakše ćete doći do posla i za to postoje primeri.

Sa druge strane, ukoliko imate direktore koji nisu članovi SDP-a, a ljudi odlično obavljaju svoje poslove, ili će se učlaniti u SDP ili neće moći da budu direktori, bez obzira koliko kvalitetno radili svoj posao, ali će zato onaj ko se učlani u SDP, pa makar bio i pripravnik, postati direktor važnih državnih institucija. Za to imam iks primera i ne želim sada ovde da prozivam i da navodim imena, ali u mom gradu Kruševcu to se jako dobro zna, ljudi su vrlo lako postajali direktori samo zato što su se učlanili u SDP.

Verujem da ćemo, kada dođe dan za glasanje, izglasati da se ovo briše, jer je to u interesu većine ljudi u Srbiji, ali takođe verujem da neće doći do toga da od momenta kada se usvoji amandman u Skupštini Srbije do momenta dok ne ode na potpis predsedniku Srbije dođe do "pravno-tehničke redakcije" pa se izmeni suština zakona i umesto onoga što smo mi ovde usvojili predsedniku na potpis ode sasvim drugi tekst zakona. Ja verujem da se ovog puta to neće desiti i da će predsednik Skupštine o tome voditi računa.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a zatim narodni poslanik Milan Marković.

Evo, ja ne znam, ministre, ko vam je pisao ovo, ali onaj ko je pisao, ako je iz Ministarstva, slobodno mu dajte otkaz. Nećete da pogrešite, ovo je krunski primer neznalice.
U našoj teoriji, i ne samo našoj, već i u onoj koja važi u Evropskoj uniji i u drugim zemljama, kada su u pitanju radni sporovi postoje dva sistema. Jedan je sistem gde se u sudu i u sudskom postupku ceni zakonitost akta nadležnog organa poslodavca, pa kao posledica toga što je sud utvrdio da je akt nezakonit po logici stvari ide ono što Ustav i zakon garantuju kao ljudsko pravo – pravo na rad. Moram da kažem da postoje sistemi gde su ovakvi sporovi ona druga vrsta sporova, gde tužilac traži da sud tuženog, odnosno poslodavca obaveže na neku činidbu.
Vi ste uspeli nešto nemoguće, da u stavu 1. postojećeg člana izmešate i prvu i drugu koncepciju koje su međusobno suprotstavljene. Nikada se nije desilo u našem zakonodavstvu da jedan član počne sa ovakvim nebulozama: "Ako sud donese pravosnažnu odluku", ne znam koji bi drugi organ vršio sudsku vlast nego sud, a samo pravosnažna odluka obavezuje, proizvodi dejstvo. Dalje kažete: "kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos..." Znači, spor o zakonitosti akta. Šta ide dalje – "zaposleni ima pravo da se vrati na rad", on je to tražio, njegov tužbeni zahtev je da se vrati na posao, "ako to zahteva." Gde je onaj Albijanić? Da li vi još testirate? Testirajte ovo.
Kruna ovog nebuloznog člana jeste poslednji stav. Zamislite sada koja inverzija.
Kaže se: "Ako poslodavac to zahteva, sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad", iako je u prvom stavu dokazano ili već utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos, znači, nezakonito se ceni kao đuture, može, ne može, "s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu." Opet ste pobrkali dve teorije.
Vi ste sada pravo izbora sredstva izvršenja dali budućem dužniku, poslodavcu, a ne poveriocu, zaposlenom koji je vodio postupak i dobio spor. Zaposleni koji je vodio spor i dobio sudsku presudu treba da se vrati, on može da bira sredstvo izvršenja. Ne, vi ste dužniku dali pravo da bira sredstvo izvršenja i od toga jedno pravo je činidba, a drugo je ljudsko pravo.
Ne znam šta radi onaj Balinovac. On mora ovo da pocepa. Da li ste kontaktirali Ministarstvo pravde? Zašto niste pitali Rasima Ljajića? On jeste da je zubar, ali bolje zna ljudska prava nego ovi što su vam pisali ovo. Ovo je nešto nemoguće. Uzmite i onog Zorana Ivoševića, vašeg sudiju, on bi vam se smejao kada bi pročitao šta ste napisali.
Postoje dve koncepcije kada je u pitanju rad i radni odnos: postoji ovaj socijalno socijalistički koncept o ljudskim pravima i postoji koncept gde se rad tretira kao input, kao trošak, kao nešto što ulazi u proizvodnju, i u zavisnosti od toga koja se država opredelila za koji koncept diktiraju se pravna rešenja i daje se pravni značaj i pravna priroda pojedinih rešenja i tako definiše pravno dejstvo određenih odluka.
Vi ste sve izbrkali na bazi onog prvog zakona kada se menjao 2001. godine, ono iz Soluna kada se glasalo, to je bio neki predlog zakona iz 1848. godine. Nemojte, molim vas. Zašto niste pitali nekog u Vrhovnom sudu da li je ovo moguće? Zašto niste pogledali stavove Vrhovnog suda Srbije povodom prestanka radnog odnosa, o pravnom značaju odluka suda, o pravnom dejstvu odluka suda. Zašto to niste uradili? Sada ste ovo sveli na neko potraživanje gde alternativni izbor pada na dužnika, a ne na poverioca. Smislili ste potpuno nešto novo, što pravna teorija ne može čak ni da istrpi.

Reč ima narodni poslanik Milan Marković.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neophodno je ipak danas kada razgovaramo o amandmanima i uvek kada bude prisutan gospodin Lalović podsetiti javnost, Narodnu skupštinu i predsednika Narodne skupštine na svojevrstan skandal koji se desio prilikom donošenja Zakona o radu, a koji se odnosi na osnovanu sumnju da je izvršeno falsifikovanje određenih odredbi, odnosno promena volje narodnih poslanika prilikom slanja tog predloga zakona predsedniku Republike na potpis.
Vi znate da je predsednik Republike Boris Tadić odbio da potpiše tekst koji mu je poslat. Namerno kažem tekst, jer u formalnom smislu to nije bio zakon, nije prošao zakonsku proceduru. Nakon toga gospodin Lalović je dao sebi za pravo da u više intervjua na televiziji i putem drugih sredstava informisanja to nazove političkom propagandom. To nije bila politička propaganda, to je isključivo bio pokušaj da se zaustavi dalja erozija Narodne skupštine i institucija ove države i da se koliko-toliko da doprinos uspostavljanju pravne države u Srbiji.
Mislim da je među mnogim prekršajima ne samo parlamentarne prakse, nego i među mnogim aktima koji su narušili parlamentarizam i kompromitovali institucije sistema u Srbiji, a bilo ih je tokom poslednjih 15 godina mnogo, ovo možda jedan od najdrastičnijih primera. Nakon izjašnjavanja Ustavnog suda, koji će naravno najpre da se izjasni o tome da li je ovo bilo u skladu sa Ustavom, procedura, ili nije u skladu sa Ustavom, o tome će odlučiti verovatno i redovni sud i ispitaće se da li postoji nečija krivična odgovornost.
U svakom slučaju, ako ništa drugo, mislim da je politički bilo mudro ne činiti to, nego jednostavno, na Poslovnikom predviđen način, sačekati i izglasati Zakon o radu, kao što posle svega tri meseca mi o tom zakonu raspravljamo.
Dakle, kao potpredsednik Narodne skupštine i narodni poslanik u drugom mandatu osećam potrebu da na ovo ukažem i ovom prilikom, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga da ubuduće ne dozvolimo sebi, kao narodni poslanici, bez obzira kojim partijama pripadamo, da kompromitujemo ovaj visoki dom.
Najpre želim da izrazim zadovoljstvo činjenicom da je gospodin Lalović prisutan ovoj raspravi, jer smo mi kao narodni poslanici suočeni sa jednom vrstom arogancije ministara u Vladi Vojislava Koštunice. Kao što znate, prethodnih dana mnogi zakoni su bili na dnevnom redu, odnosno mnogi amandmani su ovde prošli, mi smo iznosili različite argumente, ali nijedan ministar nas nije udostojio svog prisustva i u tom smislu pozdravljam prisustvo gospodina Lalovića, ali odmah da naglasim – kao nešto sasvim normalno u jednoj demokratskoj državi.
Dakle, stvar se odnosi na član 10. koji je prihvatanjem amandmana kolege Omerovića donekle izmenjen, ali ja ću vam objasniti zbog čega smo reagovali na ovaj član 10. I, moram se složiti sa mojim prethodnikom, mislim da gospodin Lalović u svom ministarstvu ima izvesnih problema sa tumačenjem prava, sa pravnim propisima i sa pravnim sistemom naše države. Ovo nije prvi zakon gde mi imamo vrlo ozbiljne primedbe na zakonitost i ustavnost propisa koji nam se ovde nude.
Naime, u članu 10. predviđeno je da sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu. Inicijalno, dakle pre prihvatanja amandmana kolege Omerovića, ovo je doslovce značilo sledeće: bilo koji poslodavac u Srbiji iz bilo kog razloga da otkaz bilo kom radniku, radnik pokrene radni spor, poslodavac prizna tužbeni zahtev i kaže – da, nezakonito sam otpustio čoveka, nema problema, daću mu dvostruku platu, toliko je otprilike naknada štete za taj jedan mesec i doviđenja.
Znači, to je način prestanka radnog odnosa kako ga je zamislio gospodin Lalović, verovatno u skladu sa programom Socijaldemokratske partije, što naravno nema veze sa bilo kakvom socijaldemokratskom idejom. Dakle, inicijalno to je značilo to i voleo bih prosto da nam sam ministar objasni da li je to bila ideja ili je ovo prosto propust u pisanju ovog člana.
Dakle, ponavljam, po članu 10, kako je predloženo u ovom zakonu, svaki poslodavac u Srbiji može da otpusti radnika, da odmah prizna tužbeni zahtev kako bi ta šteta bila manja, ovaj dobije presudu na osnovu priznanja i sa tom presudom može da uzme dve koverte od možda 10.000 dinara i da ide kući ženi i deci da kaže – ja nemam više posao. Prihvatanje amandmana gospodina Omerovića donekle menja stvar, radi se o isplati veće naknade štete, ali to je opet nezakonit i protivustavan prestanak radnog odnosa.
Dozvoliću sebi da gospodinu Laloviću kažem i to da su radni sporovi jedini sporovi gde vi, ukoliko u tužbenom zahtevu ne navedete vraćanje na posao kao vaš zahtev, pa čak i u presudi, kada prepisuje sudija vaš tužbeni zahtev, pa u izreci presude kaže, stav 1 – obavezuje se itd, čak i ako izostavi da se poslodavac obavezuje da vas vrati na posao podrazumeva se vraćanje na posao. To je jedini slučaj kada se vraćanje na posao podrazumeva, u izreci presude. U svim drugim slučajevima, šta piše u izreci presude, to je; ni gore, ni dole. Ovo je jedino gde je uvek pravo veće od onoga što piše u izreci presude. Nije to slučajno. To je upravo zbog toga što je pravo na rad jedno od osnovnih prava čoveka i Ustavom garantovano pravo.
Dakle, ukoliko smo želeli da omogućimo poslodavcima da lakše raskidaju radni odnos, onda je to trebalo ovde otvoreno reći. Ali, na ovaj način predvideti da jedan nezakoniti akt o raskidu radnog odnosa, koji može imati manjkavosti različite vrste, bude konvalidiran isplatom određenog novca, praktično, podmićivanje tog radnika, ne samo što je nemoralno ili možda nekorektno na taj način izaći pred narodne poslanike i pred javnost, nego je prosto nezakonito i ozbiljno dovodi u pitanje radni odnos.
Pogledajmo svakog narodnog poslanika ovde, koji je, naravno, pre nego što je postao narodni poslanik, bio zaposlen bilo gde. Radio je pošteno, puno radno vreme, sve ocene na poslu bile zadovoljavajuće, nikada nije nijedan prekršaj radne discipline napravio, možda je bio najbolji radnik u tom preduzeću, a ima privatni sukob sa poslodavcem. Sada, kada se usvoji ovo što predlažu ministar Lalović i Vlada Republike Srbije, taj najbolji radnik u preduzeću, ukoliko bilo šta njegov šef ima protiv njega, dobiće otkaz, dobiće 36 plata i završiće svoju radnu karijeru, bar u tom preduzeću. U Srbiji naći posao... možda on ima 40 ili 50 godina, u tim godinama da nađe ponovo neki posao, to je veliki problem.
Prema tome, mislim da vi treba da odustanete od ovog člana zakona, mislim da Narodna skupština treba da prihvati ovaj amandman, da Narodna skupština ne sme da dozvoli da se ovo utvrdi kao pravilo kod nas, jer ćemo imati masovno otpuštanje radnika po različitim osnovama, koje nemaju veze ni sa radnom disciplinom, ni sa radnim učinkom i da će ti ljudi dobijati neku svoticu novca.
Zamislite da ste poslodavac u preduzeću gde je prosečna plata 10.000 dinara, znači nešto preko 100 evra, i kažete – upravo ovaj gospodin iz te i te partije mi se ne sviđa, ne sviđa mi se što je član te partije i evo njemu otkaza. On ode na sud, pokrene radni spor, mi pošaljemo našeg pravnika i pravnik kaže – priznajemo tužbeni zahtev, nezakonit je otkaz, ali ne želimo da ga primimo na posao, evo tebi 3.600 evra, pa ti vidi sa svojom ženom i decom gde ćeš, ali posao više nemaš. To je smisao ovoga što predlaže gospodin Lalović, SDP i Vlada Vojislava Koštunice.
Dakle, ostajemo pri tome da ovaj član, bez obzira na popravku tim amandmanom, ne može da se prihvati. Smatramo to neustavnim, nezakonitim i, u krajnjem slučaju, opet kažem, nemoralnim i neprimerenim u situaciji u kojoj se naša država nalazi.
Na kraju, da ne bi bilo sve kritika, pored toga što pozdravljam prisustvo gospodina Lalovića na ovoj raspravi, želim da se zahvalim na odgovoru na poslaničko pitanje koje sam postavio pre nepunih 10-15 dana. Zadovoljan sam odgovorom na poslaničko pitanje, mada smatram da nije neophodno da jedan ministar ima 10 pomoćnika, ali ukoliko su sektori podeljeni na taj način, u krajnjem slučaju, sama organizacija Vlade je stvar Vlade, stvar premijera i ministara, ali onda nemojte govoriti da je to najekonomičnija vlada, jer ćemo doći u situaciju da ta vlada ima, u stvari, više stotina funkcionera.
U svakom slučaju, na kraju apelujem na poslanike vladajuće koalicije da prihvate amandman gospođe Snežane Lakićević-Stojačić i odbiju ovakav predlog izmene i dopune Zakona o radu.

Reč ima ministar Lalović.
Inače, radnici su odlazili kući i posle Matkovićevog zakona iz 2001. godine.

Prokomentarisaću nekoliko stvari. Mislim da je rečena suština u vezi sa kritičkim primedbama na predložene izmene Zakona. Kada je u pitanju davanje krvi, o čemu je bilo dosta priče, kada razgovaramo na nivou argumenata, onda primedba da nije dobar naš predlog i da treba da ostane tri dana ne stoji, iz nekoliko razloga. Naime, takvo rešenje nećete naći nigde, sem u ovoj zemlji iz vremena socijalističkog samoupravljanja. Pošto se te okolnosti i vreme menjaju, moramo menjati, po meni, i te institute koji su zastareli.
Druga važna stvar, zbog skupštinskog odbora koji je imao raspravu o ovome, pošto je bio razgovor – ako se to smanji neće ljudi davati krv, uzeo sam podatke od pet meseci iz 2004. godine i pet meseci iz 2005. godine, od kada je usvojen ovaj "sjajni", "širokogrudi" amandman od tri dana. Znači, mogu da obavestim narodne poslanike i javnost Srbije, ako neko ovo gleda, da je smanjeno davanje krvi u periodu kada je ovaj "sjajni" član koji je ovde usvojen, od tri dana odsustva, u primeni. Znači, nema nikakve neposredne veze i hvala bogu da nema, jer oni koji daju krv to rade iz sasvim drugih pobuda, a ne da bi dobili neke dane.
Ono što je rekao kolega, da piše da nije bolest, pa je ismejavao, ono što hoće da se kaže u tome jeste da je onaj ko daje krv zdrav čovek. Ti čuveni dani, ovde su svi navikli na puno dana, to je nešto što je potpuno nenormalno, ali iako je to sve nenormalno, naglašavam zbog javnosti, jer to će sve zajedno biti relativno brzo ukinuto, ceo taj pristup, kako god vi o tome govorili. Jednostavno, to je stvar koju će na sebe država preuzeti, a ne poslodavci sa slobodnim danima, da takvu stvar oni konvalidiraju i plaćaju, to je potpuno nenormalno.
Imajući u vidu ovo što je ovde pričano, mi smo postigli dogovor da prihvatimo da to bude dva dana, što je na skupštinskom odboru prihvaćeno kao neko međurešenje, ali obaveštavam javnost da će ta celokupna priča relativno skoro biti promenjena i da toga uopšte neće biti.
Ovo sam želeo da kažem, da to nema nikakve veze zbog ovih srceparajućih izjava. Znači, nikakve veze nema između broja dana i broja davalaca krvi. Mislim da je problem sasvim druge prirode i mnogo dublje prirode. Ako ćemo da govorimo o tome zašto nema dovoljno davanja krvi, onda treba da govorimo o solidarnosti, o sistemu vrednosti u Srbiji, šta se poremetilo, a ne o broju dana koliko treba čovek da ode kući kada da krv.
Dakle, obaveštavam javnost da smo na skupštinskom odboru prihvatili da to bude dva dana, a ne nijedan ili tri, ali kažem šta će sa tim dalje biti, da znamo, da se ne zavaravamo oko toga.
Što se tiče priče oko porodiljskog odsustva, takođe srceparajućih priča ovde, svojevremeno, kada je ovaj zakon razmatran u Skupštini, pokazao sam egzaktno podacima da u vreme kada je ta odredba postojala devedesetih godina, o tom davanju za treće, četvrto dete toliko i toliko godina, nažalost, bitno se smanjio broj takvih slučajeva u periodu kada je ta "sjajna" odredba i ta "sjajna" olakšica bila prisutna. Nažalost je tako.
Znači, tu je problem sasvim druge prirode i ne bi trebalo na ovaj način koristiti tu priču zbog javnosti, a nema nikakve veze sa realnošću Srbije i sa pojavom bele kuge u Srbiji. Nažalost, time što dajemo te godine ništa ne poboljšavamo. Egzaktni podaci govore da se, nažalost, smanjuje broj takvih slučajeva.
Kao što znate, u Srbiji je vrlo prisutna bela kuga. Vlada Republike Srbije, za razliku od ovakvog pristupa koji je ovde delimično prisutan, jednog demagoškog pristupa, jer nema veze sa realnošću, to zovem demagogijom, mi predlažemo niz mera, uključujući i izmene Zakona o finansijskoj podršci porodici, koji će stvarno postići efekte da pokušamo da zaustavimo belu kugu u Srbiji. Jer, ako se ovako nastavi, za 20-30 godina ćemo rešiti biološki problem nezaposlenosti i druge probleme, jer neće biti naroda i neće biti ljudi. Ali, tome neće pomoći demagogija, nego stvarno nešto da uradimo i Vlada Republike Srbije u tom smislu i radi.
Još samo da dodam, zbog javnosti Srbije, da je Vlada prihvatila amandman pododbora na Odboru za rad o tome da ovo pravo na odsustvo dve godine imaju zaposlene majke i za svako naredno dete posle četvrtog deteta. Prihvatili smo to za peto i šesto dete. Nažalost, to pravo će imati malo ko da koristi. Lepo zvuči. Upoznajem javnost sa tim da je na Odboru Vlada prihvatila amandman da se to pravo odnosi na svako naredno dete posle četvrtog deteta.
Što se tiče ovog "preminulog" rada koji je ovde pominjan, tu se slažem sa jednim kolegom poslanikom koji je rekao da je to kategorija iz prošlosti karakteristična za društvenu svojinu. Sticajem neverovatnih okolnosti, govorim slobodno kako ja to vidim, ovde je u martu ove godine vraćena ta preminula kategorija u zakon; nažalost je vraćena, a pretpostavljam da će relativno skoro to i nestati iz pravnog sistema, jer je nemoguće da postoji kategorija koja je prirodna društvenoj svojini i čitavom onom ludilu koje smo imali.
U ovom trenutku je takva situacija i mi smo predložili da se definiše nivo prava koji je ovde bio prisutan godinama kada je to postojalo, a to je u stvari 0,5 od neto zarade. To je pretvoreno 2001. godine u 0,4 od bruto, jer je to bilo pretvaranje, isti je bio novčani iznos. Mi tu ništa drugo ne radimo, samo definišemo nivo prava koji je inače bio godinama u Srbiji prisutan.
Što se tiče minimalne zarade i priče oko minimalne zarade, Zakonom i međunarodnim konvencijama je definisano koji su elementi koji se uzimaju u obzir kada se definiše minimalna zarada. Prema Zakonu o radu i prema međunarodnim konvencijama koje to regulišu, mi tripartitno, znači predstavnici Vlade, predstavnici sindikata i predstavnici poslodavaca svakih šest meseci pregovaraju, dogovaraju i definišu nivo minimalne zarade. Nedavno je definisana minimalna zarada za period do kraja godine u visini od 41 dinar po radnom času. To je pre nedelju dana dogovoreno.
To je prosto u skladu sa određenim međunarodnim standardima, gde se uzima u obzir više elemenata, od nivoa nezaposlenosti, preko nivoa društvenog proizvoda, do nivoa zarada u jednoj zemlji. Znači, ima niz elemenata koji, u skladu sa međunarodnim konvencijama, služe nama ovde da kroz tripartizam, a u skladu sa Zakonom o radu, utvrdimo minimalnu zaradu svakih šest meseci. Sada je, kao što sam rekao, 41 dinar po radnom času. Sledeća će se ugovarati u januaru 2006. godine, odnosno pri kraju decembra, za narednih šest meseci i to je mehanizam kada govorimo o minimalnoj zaradi.
Ono što je ovde takođe bilo prisutno, a sada posebno u ovim komentarima o članu 10, dakle, mi smo u međuvremenu usvojili amandman kolege Omerovića, gde sada na celovit način regulišemo tu materiju. Kada kažem celovit, to znači sledeće: dakle, stvaramo pravnu mogućnost da kada se vodi spor pred sudom između radnika i poslodavca radnik može da kaže i da traži, znači on to mora da traži, od suda da kada sud donese odluku i ako sud definiše da je otkaz bio nezakonit, da istovremeno ako to sud smatra zahtev radnika usvoji da se ne vrati na posao. To sud usvaja ili ne usvaja. Ako sud usvoji takav zahtev i predlog radnika, onda je, prema usvojenom amandmanu kolege Omerovića, poslodavac dužan da mu isplati do 18 zarada. To je jedna strana medalje.
Druga strana medalje je: isto tako traje spor, poslodavac se obrati sudu i treba da da osnovane razloge da uveri sud da postoje tako jaki razlozi da ako sud odluči da je otkaz nezakonit da onda može doneti odluku ili usvojiti zahtev poslodavca da se radnik ne vrati na rad, a u tom slučaju da mu se isplati najviše 18 puta dva, 36 zarada. To je celovito rešenje koje je ovde usvojeno kroz amandman. Tome, naravno, prethodi ono što je ovde dosta neuspešno pokušalo da se komentariše. Naravno da ostaje režim – ukoliko ni jedan ni drugi, ni poslodavac ni radnik, ne traži od suda tako nešto da važe prethodni stavovi, da će sud doneti odluku, vratiti radnika na rad, definisati naknadu štete i sve to završiti.
Ovo što mi predlažemo ovde, i što se nadam da će Skupština usvojiti, u skladu je sa Konvencijom Međunarodne organizacije rada, koju je pogrešno pomenula gospođa Snežana Lakićević-Stojačić.
Ona je citirala Konvenciju i baš to što je citirala jeste zapravo osnov za ovo što smo uneli u Zakon, a njoj je to bio osnov da ospori ovo što smo uneli u Zakon. Dakle, prosto bih sugerisao, kada se komentariše nešto da se pažljivo pročita. To je minimum koji mislim da treba tu da bude prisutan.
Dakle, ovo rešenje koje je izazvalo toliko reakcija i rasprava je nešto što je sasvim normalno, uobičajeno u svim normalnim zemljama ili u 95 posto normalnih zemalja. Ovaj predlog koji smo ovde dali takođe sugeriše da zainteresovana lica pogledaju uporedno iskustvo kako se to reguliše u drugim evropskim zemljama, pa da onda eventualno daju određene komentare ili određene vrednosne sudove da iznose.
Ono što je suština u ovom rešenju – to jeste novo i kao novo rešenje za nas uvek izaziva otpore, sve što je novo izaziva otpore – jeste jedna jednostavna ideja. Zašto to postoji u tim zemljama? Zato što su u praksi videli, u životu, mi tek sada taj sistem pravimo. Oni su, hvala Bogu, imali taj sistem decenijama ili vekovima iza nas, a mi smo imali nakaradni sistem više od pola veka.
Šta su oni videli? Da jednostavno postoji niz situacija kada radnik, jer nije u njegovom interesu, neće da se vrati kod tog poslodavca, jer ako se vrati kod tog privatnog poslodavca, ovaj će ponovo da ga maltretira, ponovo da ga otera ili već šta će biti. Jednostavno, to je jedna situacija u praksi koja postoji i zato u tim zemljama postoji mogućnost da radnik kaže – neću da se vratim na posao, ali ako ja neću da se vratim na posao, onda imaš da mi isplatiš toliko i toliko para, što je mnogo više od realne isplate, što je ovde lepo prokomentarisano od strane pojedinih poslanika da je onda moguće da se prizna tužbeni zahtev za 15 dana i ta je sugestija u redu. Zato smo intervenisali ovde i da se onda isplati 30 dana. Ovde smo precizirali jasno, jer se radi o 18 zarada.
I, naravno, i druga strana medalje: ima situacija, iako znam da niko za ovom govornicom to neće priznati da bi stekao nekakve političke poene, kada takođe postoje potpuno osnovani razlozi zašto poslodavac nekoga ne bi trebalo da vrati na posao. U toj situaciji, i ako je to urađeno, neki propust napravljen, ovde se kaže da to sud ceni sve vreme. Znači, ne može o tome poslodavac da odluči, kao što ne može ni radnik da odluči da neće da se vrati, nego treba da da ubedljive razloge sudu i ako je sud uveren da su ti razlozi ubedljivi i osnovani, onda on može u svojoj odluci kojom odlučuje u sporu reći takođe da se ovaj ne vraća, ali da onda dobija duplu naknadu štete 18 puta dva, 36 zarada i slično tome. Dakle, to je prosto logika člana.
Naravno, legitimno je osporavati. Ja samo ukazujem na potrebu kada se nešto komentariše da nije loše da se malo ljudi upoznaju sa praksom, sa tim kako se to radi u drugim zemljama, kako je regulisano u drugim zemljama.
Pošto uglavnom do kraja ne bih rekao da ima nekih ozbiljnih amandmana, samo još jednu stvar bih hteo da kažem. Ovde se opet, što je legitimno, koristi govornica za napade na Vladu, za opštu političku priču itd. To je uobičajena, kao što vidim, praksa ovde.
Dakle, ipak bih želeo da naglasim sledeće: ova Vlada Republike Srbije je za svog mandata, što se tiče pozicije Srbije kao države, ostvarila – govorim na tom međunarodnom planu, tamo gde je to nešto nepristrasno, druga je stvar gde mi među nama šta pričamo – znači, obezbedila je za ovu zemlju pozitivnu ocenu Studije izvodljivosti, obezbedila je za ovu zemlju da u oktobru mesecu počinju pregovori o zaključivanju ugovora o asocijaciji i stabilizaciji sa EU, obezbedila je, što se u javnosti iz raznoraznih razloga prećutkuje i vrlo je zanimljivo da su iz oba pravca razlozi interesantni, na primer, da srpska privreda, koja ima veliki spoljni deficit, može u SAD da izvozi 4.600 proizvoda bez carine, što stvara prostor da smanji spoljnotrgovinski deficit, ali bih na još jednu stvar ukazao.
Ti rezultati koji su postignuti u tom delu takođe poboljšavaju međunarodnu poziciju Srbije u vezi sa nekoliko ključnih pitanja. Jedno je pitanje Kosova i Metohije, drugo je pitanje Crne Gore i sudbine državne zajednice. To su pitanja i problemi koje, zahvaljujući poboljšanom međunarodnom položaju Srbije, imamo šansu da rešimo u našem najboljem interesu. Ako se sve to zajedno na neki način ignoriše, tu ja ne mogu ništa reći, sem da bi bilo dobro da građani Srbije, zbog svog interesa i svojih razloga, znaju šta se zapravo događa i šta se realizuje u ovoj zemlji.
Mislim da ti uspesi, koji su za ovu zemlju i ovaj narod od kapitalnog značaja, jesu nešto što je u svakom slučaju u najboljem interesu građana i kada pričamo o nekim drugim stvarima dobija se sasvim jedna druga dimenzija. Dakle, Srbija jednostavno nema alternativu, nego da ide prema Evropskoj uniji, da se uđe u Evropsku uniju.
Sve ovo što radi Vlada Republike Srbije jeste zapravo na tom putu. Mislim da su sve druge priče koje se vode o tome deplasirane priče. Govorilo se o problemu nezaposlenosti, otpuštate, ne otpuštate, to se vezuje za Zakon o radu. Nemojte ponovo da se vraćamo na istu priču – kada je u ovoj zemlji ostalo bez posla 700.000 ljudi, u kom periodu. U periodu koji je vama svima poznat.
Dakle, ono što mi radimo jeste da stvorimo uslove u kojima će taj najveći srpski problem, a to je nezaposlenost, biti rešavan. Kako će on biti rešavan? Tako što ćemo stvoriti propise i uslove u Srbiji da dođe do porasta direktnih investicija u srpsku privredu. Svako ko deluje, i kroz zakonodavstvo, suprotno tome, radi zapravo suprotno interesima svih građana Srbije.
Koji su to standardi i propisi? Nemojte da se pravimo da ne znamo – to su standardi i propisi koji znače standardizaciju sa propisima Evropske unije. To radimo, to ćemo raditi i siguran sam, bez obzira na očekivanja druge prirode, da ćemo uspeti da napravimo odlučujuće korake ka učlanjenju Srbije u Evropsku uniju, želeo to neko ili ne. U tom sklopu su i ove izmene Zakona o radu, kao i niz drugih zakona koje ćete dobiti u narednom periodu. Hvala.