Poštovani narodni poslanici, bili smo svedoci da je na početku ove sednice vladala jedna svečana atmosfera, čestitarska, puno optimizma je bilo izneto u ekspozeima, kako ministra Lalovića tako i gospodina Dinkića.
Ono što pada u oči i što je vrlo interesantna stvar jeste da oni koji treba da brane zakon pred ovom skupštinom ne prisustvuju našim zasedanjima. To nije ništa novo, nije neuobičajeno i uvek sam govorio da oni na neki način omalovažavaju Skupštinu. Moram da priznam da sam shvatio da je to možda delimično tačno.
Naime, postoji jedan daleko važniji i praktičniji razlog zbog čega ne prisustvuju našim seansama, a to je što ne poznaju materiju koju bi trebalo ovde da brane. Pokušaću da to dokumentujem i nadam se da će većina shvatiti o čemu se radi.
Nažalost, moram da kažem da sa ovim setom zakona ova vlada konačno pokazuje svoj pravi lik. Jedno uređeno i civilizovano društvo poznaje se prema odnosu prema siromašnima, prema slabima. Ko su ugrožene kategorije?
Složićete se svi da su to naši penzioneri, naša deca, invalidi i hendikepirane osobe. Ova država uveliko udara u interese invalida. Imali ste pretnju njihovih demonstracija ispred hale "Limes" zbog poreza koji moraju da plaćaju na prevozna sredstva, na automobile, a ovim setom zakona udara se i te kako na standard i životnu budućnost naših penzionera. Još je ostalo da se udari po deci i onda imamo kompletnu sliku kakva je naša vlada.
Šta je problem kod ovog seta zakona? Prosto, narodski rečeno, ovaj zakon nije pisan od strane naših stručnjaka i od ljudi koji je trebalo da brane ovaj zakon, nego od stranaca. U beogradskom hotelu "Hajat" 12. novembra održan je okrugli sto o reformi penzijskog sistema u Srbiji, pod nazivom "Do penzije tri stubića".
Jedan od učesnika konferencije, gospodin Predrag Kovačević, kaže – zakon je radio tim stručnjaka iz Ministarstva finansija, Narodne banke, "Bering pointa", kolege iz Hrvatske. Na istom sastanku jedan od učesnika u diskusiji, profesor na ekonomskom fakultetu, aktuarne matematike, na to reče – treba znati da u ovoj zemlji postoje institucije koje se veoma ozbiljno bave problematikom penzijskog osiguranja, Ekonomski fakultet u Beogradu, Pravni fakultet u Beogradu i Institut za uporedno pravo.
Da stvar bude još interesantnija (naravno, sve ovo što pričam mogu da vam dokumentujem i relevantnim papirima) oktobra meseca u Cavtatu u Hrvatskoj organizuje se jedan interesantan skup – Druga internacionalna konferencija, kaže: penzioni fondovi, tržište kapitala i finansijsko okruženje.
Jedan referat je bio – reforma penzionog sistema Srbije. Šta mislite ko je bio referent? Da li neko iz Srbije? Ne, bila je izvesna gospođa Roza Čijape, koja je referisala 2003. godine, imam čitavo njeno izlaganje, i to je suština ovih zakonskih predloga, samo osakaćena, što je žalosno.
Prema tome, gospođa Čijape je sa svojim timom, preko dva projekta, sastavila ono što ovi ovde ne umeju ni da brane nego isturaju jadne i nejake službenike da ovde izigravaju njihove predstavnike. To je ono što je istina i što treba da se kaže.
Da se pozabavimo malo samim zakonima. Mi kažemo da je ovo fingiranje reformi. Mnogi su nas ubeđivali kako se radi o reformskim zakonima, a mi srpski radikali često kažemo da se koristi prilika da se nešto od reformskih zakona da, ali se oni onda tako nakaradno napišu da to više nisu reformski zakoni, nego su suprotnost.
Ovde se fingira reforma preuređenjem prvog stuba obaveznog penzionog osiguranja, tobož po evropskim merilima. Uvodi se treći stub, a preskače drugi. Čuli smo da je motiv smanjiti 14,3 iz budžeta za penzijska davanja, jer zemlje OEBS-a izdvajaju 8,4. Pazite, Srbija i zemlje OEBS-a, to je znak jednakosti i mi treba da izdvajamo jednako.
Ovaj set zakona nema reformsku snagu zbog samog početka. Da bi zakoni bili vredni i valjani prvo morate imati jasnu strategiju ekonomskog razvoja zemlje, potom morate doneti u okviru te strategije strategiju socijalne politike, pa onda možete da donesete zakonsku regulativu.
Gospodin Krasić vas je lepo pitao šta naša politika i ovi zakoni kažu o penzijama, da li su penzije socijalna kategorija ili su penzije ono što kaže ona grupa koja nas zastupa po svetskim sastancima i priča o našoj reformi bez nas, da je to ekonomska kategorija. Mi nemamo taj odgovor i niko nam to jasno nije rekao ovde.
Ako hoćemo da kažemo da je jasna situacija, da današnji savremen penzioni sistem mora počivati na ta tri stuba, taj prvi i osnovni stub je stub solidarnosti, izdvajanja svih nas za one koji su juče to radili, jer očekujemo da će i za nas naredne generacije isto to činiti. Jasno nam je da ta sredstva u budućnosti neće biti dovoljna i potrebna je pomoć drugog stuba.
Međutim, niko ne kaže da u prvom stubu postoje razlike među zemljama. Imate sistem gde je penzija u jednakom iznosu određena za sve građane, kao što je u Engleskoj, Švajcarskoj, Holandiji, Irskoj i Danskoj. Postoje arny grate, gde imate situaciju da visina penzija zavisi od izdvajanja ličnih dohodoka. Ovde se o tome ćuti.
Imate taj drugi stub, gde imate privatno obavezno osiguranje, koje mi preskačemo i imate treći stub – dobrovoljno privatno, koje mi uvodimo.
Čikaški nobelovac u sferi ekonomskih nauka Geri Bejker rekao je – majka svih reformi je reforma penzionog sistema koja se zasniva na kapitalizaciji. Nama je to potpuno jasno. Mi radikali se potpuno slažemo sa tim da tako treba i da bude. Nemamo ništa protiv toga.
Ako se izdvaja na račun svakog penzionera određena suma, u drugom stubu obavezna, u trećem stubu dobrovoljna, pa se sa tim parama ide na tržište i trguje se i obrće se taj novac, fondovi će doći do jedne dobiti i taj fond će biti solidno popunjen ukoliko se sa njim solidno radi i raspolaže, to nije sporno.
Savremena penziona politika, prema nama iz Srpske radikalne stranke, treba da počiva na tome da se prizna da je penzija i socijalna i ekonomska kategorija i da se jednim blagim balansom uvodi i drugi i treći stub u sistem. Šta ovi zakoni donose?
U prvom stubu donose "reformske novine" da se diže cenzus godina na 65 i 60 godina. Jasno je da se time smanjuje ukupni korpus penzionera u ovom trenutku, to nije sporno. Ali, jasno je, i to treba odmah reći, da je dužina života naših građana manja nego u razvijenim zemljama Evrope, koje imaju maksimalnu dužinu radnog staža od 65 godina za muškarce i 60 godina za žene.
Očekivane godine života pri rođenju za muškarca u ovoj zemlji su 69 godina. Meni je verovatno odgovarao gospodin Lalović i rekao – mi smo utvrdili da je u grupi penzionera taj prosek veći. To su nemerljive kategorije.
Gospodin Lalović nema elementarno znanje da očekivane godine života ne mogu da se mere sa očekivanim godinama onoga ko preživi, to je apsolutno svakome jasno. Ja uopšte nisam govorio o toj kategoriji, koliko u proseku žive penzioneri, to je druga ekonomska kategorija.
Da vidimo zašto se ne uvodi ovaj drugi stub, to je za mene znak pitanja, kada ga postepeno zemlje u okruženju uvode ili zašto se uvodi treći stub kada nema ekonomskog opravdanja? Ja tvrdim da nema ekonomskog opravdanja da se uvodi taj ekonomski stub.
Da pogledamo malo brojke, kakva je situacija u Srbiji: 1,5 miliona penzionera, neko kaže 1,2 miliona, verovatno ne računaju vojne penzionere, nezaposlenih stotine hiljada, da ne licitiram, da ne dižem brojku u nebesa i da se ne kaže da sam zlonameran, a kolika je prosečna plata – 170 evra, kolika je prosečna penzija – 138 evra. Ta penzija iznosi 70% od prosečnog ličnog dohotka u Srbiji.
Jedan podatak koji je ključni: 90% penzionera u ovoj zemlji ima manju penziju od 180 evra. Koliko je 180 evra, izračunajmo, a 90% penzionera u našoj zemlji ima manje od toga.
Da li možete ovim reformskim merama da podižete cenzus godina i da uvodite usklađivanje porasta penzija sa troškovima života i na taj način realno smanjujete te penzije? Da li imate prava, kada znate kolika su primanja ogromne većine naših penzionera?
Ovde se stalno priča kako je ranije sve to bilo katastrofa, a sećate se da smo do 1990. godine imali dobar penzioni sistem. Sistem je počivao na prvom stubu solidarnog izdvajanja, uvek je morao da ima obezbeđene tri penzije, da bi bio solidan, i on je to do 1990. imao. Kada su počele sankcije i kada je počeo rat, sistem je urušen, i to treba reći.
Kažu da je mnogo da penzija bude 70% ličnog dohotka. Da li je mnogo, kada znamo koje su realne cifre koje ljudi dobijaju i kada znamo koliki su troškovi života i nameti koje im ova država udara? Kaže se, 14,3% bruto društvenog dohotka ide na penzije i to je mnogo. To ne ide na penzije, ide na žive ljude, to ne ide na fiktivnu kategoriju, to su ljudi koji su za nas radili, koji su solidarno izdvajali za svoje prethodnike. To su ljudi koji su izmučeni sankcijama i ratom. To su ljudi koji najkraće žive u razvijenom delu Evrope i to su ljudi koji su najbolesniji u ovom delu Evrope.
Sada hoćete da kažete da njima treba još uzeti, da oni treba da se žrtvuju za neka buduća pokolenja – krajnji cinizam. Mislim da treba da je svakoga sramota ko će podići ruku za ovakve zakone u ovakvom trenutku.
Postoji jedna stvar koja je dosta smešna u ovom setu. Ova dva zakona su glavna, a ono što je iza, možemo da se složimo da je u redu. Penzioni fondovi – ti penzioni fondovi nisu penziono osiguranje. Šta to znači? Ako uložiš u penzioni fond onda onaj ko radi sa tvojim parama može i da se preradi, možeš da ostaneš bez svojih para, to je realnost i to vam je gospođica Nataša ispričala sa ovim američkim fondom. Penziono osiguranje je zagarantovana premija.
Ko će da kontroliše fondove? Narodna banka Srbije će kontrolisati. Gde toga imate u svetu? Postoji u tri afričke zemlje. Narodna banka koja će izdavati hartije od vrednosti, koja će biti glavni materijal za rad fondova, ona i kontroliše, toga nigde u svetu nemate. To je opet jedna ujdurma i sukob interesa, u najmanju ruku rečeno, da ne idemo dalje.
Neko će reći – vi radikali samo kritikujete, a šta biste vi uradili? Gospodin Lalović kaže – ajmo mi iz tog društvenog proizvoda da smanjimo izdvajanje za penzije i da to uložimo u investicije, da investiramo u nova radna mesta, pa će to da digne bruto nacionalni dohodak pa će svima biti bolje. "Ne lipši magarče do zelene trave" dok se to ne dogodi. U ovoj zemlji to će teško da bude za godinu ili dve. Ovde je to dug put, ako se tako gleda.
Ja kažem, zar nije moguće drugačije, kao što kaže Zoran Popov sa BK univerziteta – pokrenite privredu, ove nezaposlene ubacite u proizvodnju, pa će da vam skoči i bruto nacionalni dohodak, pa će svima biti bolje. Reći ćete da nema investicija. Nema, zato što ne pljačkamo penzionere, da li to hoćete da kažete?
Hoćete da vam kažem zašto nema investicija? Nema zato što vlada korupcija i bezakonje u ovoj zemlji. Imate privatizaciju koju niste uradili, koja je pljačkaška. Vi koji ste sada u vlasti tvrdili ste za prethodnu vlast da je takvu privatizaciju sprovodila, a oni iz prethodne vlasti tvrde sada za vas i navode vam afere koji to dokazuju. Glavni razlog što vi ne dobijate investicije je ta korupcija i nema sigurnosti za strani kapital u ovoj zemlji.
Ja pitam – šta je sa donacijama, šta je sa silnim kreditima? Na kraju krajeva, u vašim institutima rađena je studija o ratnoj šteti. Šta je sa ratnom štetom od 100 milijardi, koju takođe možete da ubacite i da se pokrenu investicije?
Prema tome, građani Srbije treba da znaju, ovim je Vlada pokazala svoje pravo lice. Ovim je dodirnuto dno, kao što u ovoj skupštini, sa svim ovim zvonjenjem i cirkuskom atmosferom takođe pokušavamo da dodirnemo dno. Hvala.
