Reč ima narodni poslanik Bore Kutić, a zatim narodni poslanik Miljko Četrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, zahvaljujem se što ste mi dali reč i ujedno se izvinjavam što sam bio odsutan.
U svom izlaganju obratio bih pažnju na zakon o izvršenju krivičnih sankcija, jer su moji prethodnici više pažnje posvetili Krivičnom zakoniku i drugim zakonima. Zato sam ja odlučio da moje izlaganje bude usmereno ka zakonu o izvršenju krivičnih sankcija.
Poznavajući tu materiju, kao dugogodišnji radnik u izvršavanju krivično-prekršajnih sankcija, upoznat sam da su kroz istoriju postojali razni sistemi izvršenja krivičnih sankcija. Prvi sistem u izvršenju krivičnih sankcija je bio pensilvanijski sistem ili filadelfijski sistem (zato što je taj prvi zatvor bio osnovan u Filadelfiji polovinom 19. stoleća).
Nakon toga se javljaju progresivni sistemi, to je irski progresivni sistem, klasifikacioni sistem, Makonakijev ili bodovni sistem; u našem pravosuđu, dakle, kod nas je u centru izvršenja krivičnih sankcija klasifikacioni sistem ili sistem zajedničkog izdržavanja kazne.
Zašto klasifikacioni? Iz razloga što su u KPZ osuđene osobe klasificirane kroz A, B, C grupe i osuđeni su na osnovu tih grupa imali određena prava i mogućnosti korišćenja pojedinih pogodnosti.
Posebno bih obratio pažnju na ovaj zakon, što je predlagač ovog zakona možda malo propustio da se pozabavi problemom osuđenih koji su osuđeni prvi put. Kao kriminalista, u praksi sam imao puno susreta sa ljudima koji su izvršioci krivičnih dela u povratku.
Znači, ljudi koji su izdržali kaznu zatvora i javljaju se kao izvršioci krivičnog dela u povratku, znači recidivisti. To znači da služba prevaspitanja u KPZ nije izvršila osnovni zadatak da izvrši prevaspitanje osuđenih osoba i da ih vrati u normalne tokove života.
Mislim da bi država morala više pažnje da posveti osuđenim koji su osuđeni prvi put i u skladu sa tim bih predložio da se na nivou Srbije osnuje jedan KPZ gde bi kaznu zatvora izdržavala ona lica koja su osuđena prvi put. Iz sredstava koja su bila predviđena za službu preodgajanja bi se uzeo deo sredstava i usmerio se ka ovim zavodima za osuđene prvi put.
Normalno, u tim zavodima kaznu zatvora bi izdržavali osuđeni za određenu vrstu krivičnih dela, izrečenu u jednom određenom vremenskom periodu, negde do pet godina. Na taj način bi se izbeglo školovanje kriminalaca u KPZ.
Kao čovek koji je radio u KPZ, mogu vam sa sigurnošću tvrditi da je osuđeni koji je došao prvi put na izdržavanje kazne u kontaktima sa drugima izvršio doškolovavanje i po izlasku iz zatvora izvršio je krivično delo, obično onako kakvi su bili izvršioci s kojima je on komunicirao za vreme izdržavanja kazne.
Znači, potrebno je da se u Srbiji osnuje jedan KPZ za osuđene koji su prvi put na izdržavanju kazne, kako bi se stepen recidiviteta, odnosno povratka smanjio.
Dalje, ovde sam naišao da je kod plaćanja za rad – normalno, rad je obavezan i za taj svoj rad osuđeni treba da prima određenu naknadu –predlagač predvideo da to bude 20% od prosečnog ličnog dohotka na nivou Srbije.
Moje zapažanje je da bi to trebalo biti jedna četvrtina ličnog dohotka za poslove iste vrste u civilstvu. Zašto? Na taj način bismo stimulisali osuđene osobe da se prilagode, da se bore i zalažu za pojedine delatnosti kada izađu na slobodu, da bi se mogli lakše uklopiti u društveni život.
Gledajte šta se još događa u KPZ gde osuđene osobe borave u toku noći. Tu se ne vodi mnogo računa. U jednoj spavaoni je smešteno 20-30 osuđenika.
Mislim da bi zakonom trebalo limitirati broj osuđenih osoba koje mogu da spavaju u jednoj prostoriji, kako bi ograničili rukovodstvo u KPZ da ne mogu u jednu spavaonu da smeste više od, govorim napamet, cirka desetak ljudi.
Na taj način bismo bili humaniji u odnosu prema našim sugrađanima, jer to su, u svakom slučaju, naši sugrađani.
Uglavnom, zakon o izvršenju krivičnih sankcija je dobar i po meni dosta prihvatljiv, s tim da bi ovaj deo koji sam naveo na neki način trebalo ispraviti.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevović.

Poštovani narodni poslanici, voljom poslaničke većine Narodna skupština je došla u situaciju da u objedinjenoj raspravi od ukupno pet časova razmatra u načelu set ovih zakona, počev od krivičnog zakonika i ostalih zakona iz krivičnopravne materije.
To govori o ozbiljnosti predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije i poslaničke većine, kako posmatra situaciju kada je u pitanju i krivični zakonik i svi zakoni koji prate ovaj zakonik.
U uvodnom izlaganju ministra pravde rečeno je da nije još dat predlog, da je u postupku izrade zakon o krivičnom postupku, što je neminovno trebalo da sledi u jednom setu sa krivičnim zakonikom i ostalim zakonima koji su na dnevnom redu.
Uz sve uvažavanje za napor i postupak kodifikacije krivičnog zakonodavstva i izrade ovog predloga krivičnog zakonika i usklađenosti sa Rimskim statutom, sa konvencijama, postavlja se jedno osnovno i otvoreno pitanje – da li će ovako predložen krivični zakonik i ostali zakoni smanjiti kriminalitet u Srbiji, ako imamo ovakvo stanje kakvo imamo, počev od organizovanog kriminala?
Znamo kako je bivši ministar policije Mihajlović, koji sada piše romane na planini i to objavljuje, od tih 40 grupa organizovanog kriminala, kako je to navođeno u nekoj "Beloj knjizi", o izuzetno teškim krivičnim delima, gde ljudi ginu u obračunu određenih mafijaških grupa ili nevine žrtve koje padaju i na ulicama i kafićima i drugim javnim mestima, o porastu maloletničkog kriminala ili delikvencije, što je najteža posledica ovakvog stanja u Srbiji.
Da li će sve ove odredbe koje su predviđene krivičnim zakonikom učiniti to da će doći do brzog uspostavljanja pravde i efikasnog pravnog poretka, barem u ovom delu krivičnog prava, da većina građana Srbije shvati da imamo organizovanu državu, da imamo nezavisno sudstvo, kao jedan od stubova države, a pogotovo u ovom delu gde vlada haos, anarhija i beznađe.
Imam jednu gradaciju od pre nekoliko godina, kada su počeli da se, navodno, gone kriminalci po raznim osnovama, koji su bili povezani sa vlašću, bilo lokalnom, bilo na republičkom nivou. Ti su nazivani, kada budu uhvaćeni ili privedeni – počinioci dobro poznati organima gonjenja.
Šta to znači "dobro poznati organima gonjenja"? To znači da su do tada činili mnoga krivična dela, ali nisu gonjeni, nije im suđeno, nije im presuđeno, nisu izdržali zatvorske kazne.
U sledećoj fazi smo došli do naziva da su ti tzv. poznati organima gonjenja postali "kontroverzni biznismeni", jer su se obogatili i onda nisu više poznati organima gonjenja, da bismo došli u sledeću fazu da su to "tajkuni", "oligarsi" i drugi nazivi koji se uzimaju iz drugih zemalja.
Da li možemo da pređemo preko jedne polemike koja se danas čula od poslanika DSS-a, a nismo dobili adekvatan odgovor od DS-a, da je ona bivša Vlada DOS-a preuzela mafiju, nastavila sa mafijom da radi, a da nikome iz te vlade, koji su sada insajderi ili pisci ovih knjiga, kako sam ih već pomenuo, nastavljaju i dalje da ponižavaju građane Srbije, da se pojavljuju na TV B92 i da prozivaju, navodno, druge za teška dela ili pljačku građana Srbije ili sve šta govore i rade.
Izneo bih jednu konkretnu primedbu kada je u pitanju zamena uslovne osude novčanom kaznom. Da li znači da počinioci krivičnih dela, gde su sticajem prakse koju su primenjivali, a zna se koji su to sudovi, prvostepeni sudovi, umesto kazne zatvora po pravilu izricali uslovnu osudu, neće čak imati ni tu pretnju uslovne osude, već će samo imati novčane kazne, a ti koji su stekli ili stiču i dalje bogatstvo pljačkom i otimačinom plaćaće novčane kazne i nikada im neće biti zaprećeno uslovnom osudom, a kamoli zatvorskom kaznom?
Kao čovek i kao narodni poslanik ne mogu se sa ovim složiti, jer koncept liberalnog zakona ili koncept krivičnog zakonika ne može u ovom stanju u kome se Srbija nalazi da se primenjuje. Mnogo je ljutih rana na građanima Srbije, a na ljute rane trebaju ljute trave.
Prema tome, jedno efikasno krivično zakonodavstvo i primena tog krivičnog zakonodavstva u kratkim rokovima treba da ima za cilj, sa svim ovim što se predviđa kao krivično delo, da to bude procesuirano u jednom kratkom postupku, ne uskraćujući prava tome koji se goni da dođe do krivične sankcije ili kazne i da to bude prevashodno svrha da odvrati druge da ne čine ta krivična dela ili slična, a sa druge strane da bude represija prema onome koji čini takvo delo.
Nažalost, mi imamo povratnike u istim ili sličnim krivičnim delima, a po pravilu ti povratnici idu u mnogo teža krivična dela, ali nemamo odgovor države, nemamo odgovor sudske vlasti.
Dokaz zašto nemamo je i ovo zadnje što se događalo u ovoj skupštini na vanrednom zasedanju, kada je bio u pitanju imunitet sudije Vrhovnog suda i zamenika specijalnog tužioca.
Onda možemo da pretpostavimo kakvo je stanje u opštinskim sudovima, u okružnim sudovima, ako je ovakvo stanje u Vrhovnom sudu Srbije, a i sam ministar Stojković je najavio nove slučajeve hapšenja u najvišim sudskim instancama. Onda nema poverenja, nema zakona i nema pravde u državi Srbiji.
Iz svih tih razloga, uz sve ove pohvale oko kodifikacije, jedino je dobar ovaj krivični zakonik i svi ostali koji prate ovaj krivični zakonik ako se bude primenio dosledno, brzo i efikasno.
Svesni smo da ne možemo apsolutno iskoreniti kriminal, ali ne možemo dozvoliti kao društvo, kao narod i kao država, koja postoji preko 200 godina, da kriminal i dalje cveta i da oni koji se i dalje bave kriminalom ili su se bavili kriminalom žive u razvratu, ponižavaju građane Srbije, a da pored toga građani Srbije plaćaju navodno Specijalni sud, specijalnog tužioca, tog portparola Specijalnog suda, a sada vidimo da i drugi sudovi imaju portparola.
Time sudovi ne treba da se bave, treba da sprovode zakone, u zakonskim postupcima da rade brzo, efikasno i da odlučuju.

Reč ima narodni poslanik Milan Stevović, a potom narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da treba reći nešto o ovoj vrlo specifičnoj kodifikaciji krivičnog zakonika, s obzirom da je u pitanju kodifikacija počev od saveznog, republičkog, pa i onog lex specialis nivoa.
Naime, u pitanju su odredbe koje su ranije bile propisane saveznim zakonima, a potom i neke odredbe koje su propisane na nivou Republike Srbije.
Moram da kažem nešto o tome da je ovaj zakon neopravdano dugo stajao u skupštinskoj proceduri, jer je Vlada predložila već 14. oktobra 2004. godine da se ide u proceduru sa ovim zakonikom.
Ako je državi stalo do pravde, pravičnosti, istine i zakonitosti, verovatno je bilo osnova i razloga da se ova kodifikacija stavi mnogo ranije na skupštinsku raspravu i usvajanje.
Moram da kažem da je ambijent u kome donosimo ove zakone i u kome raspravljamo zaista vrlo problematičan, posebno zbog poslednjih događaja, zbog prošlog petka kada smo odlučivali o onome što smo odlučivali i o čemu su već mnogi moji prethodnici govorili. Nerado se toga sećam i ne bih želeo da se takva situacija ikada više u ovoj državi ponovi.
Svedoci smo da su ipak bila opravdana neka pripisivanja da je pravosuđe leglo korupcije i mita, odnosno tužilaštvo i sud. Sada dolazimo u situaciju da kodifikujemo krivično zakonodavstvo, a sa druge strane, imamo vrlo problematično ponašanje pojedinih sudija.
Namerno naglašavam – pojedinih sudija i tužilaca, jer nikada stvari ne smemo generalizovati. Čast onima koji ove funkcije obavljaju na profesionalan način.
Kada govorimo o krivičnom zakoniku pada u oči jedna vrlo jasna poruka, a to je da je iz ovog krivičnog zakonika izostavljena prezumpcija nevinosti.
Očekivao sam da bar ministar ili predlagač u obrazloženju daju par reči zbog čega je to učinjeno, da li je to neka evropska tendencija, da li je to tendencija anglosaksonskog sistema ili je to neki recidiv koji mora da se briše iz ovog našeg pravnog sistema.
Kada je u pitanju pojam krivičnog dela, izostavljena je jedna vrlo bitna karakteristika, a to je društvena opasnost i, sa druge strane, znamo da je postojala neznatna društvena opasnost.
Opravdanje koje je predlagač dao može se samo uslovno prihvatiti, a to je da je društvena opasnost bitna za onoga ko propisuje krivično delo i da je rukovođen tom društvenom opasnošću nešto i uvršćeno u krivično delo.
Međutim, kada govorimo o neznatnoj društvenoj opasnosti ne možemo da zaobiđemo činjenicu da je predviđeno delo malog značaja; tu se sada brkaju neke osnovne stvari, a to je da nijedno krivično delo u stvari nije krivično delo, jer to krivično delo ima mali značaj.
Prema tome, nešto što nije krivično delo upravo je izazvano neznatnom društvenom opasnošću. Dakle, taj institut je morao da ostane bar u delu o kome smo ovde govorili, a to je prilikom zakonodavne aktivnosti.
Nešto bih rekao o neotklonjivoj pravnoj zabludi koja, prema predlagaču, isključuje krivicu. Kaže se da je to zabluda koju učinilac nikako nije mogao izbeći. Molim da mi se odgovori koji je to slučaj u životu. Do sada, i prema ovakvoj konstataciji, apsolutno ne postoji primer za koji bismo mogli da kažemo da je neko bio u neotklonjivoj pravnoj zabludi.
Pored toga, hteo bih da kažem da je izostavljanje odredbi o organizovanju zločinačkog udruženja vrlo karakteristično, s obzirom da je tu težište zaštite bilo na vođi koji organizuje zločinačko udruženje, a sada sve to podvodimo pod podstrekivanje i saizvršilaštvo.
Znamo da su to oblici saučesništva, međutim ne možemo toliko generalizovati stvari. Naime, ona društvena opasnost koju smo mi izbrisali iz konteksta krivičnog dela upravo je zahtevala da postoji kao posebno predviđanje zločinačko udruživanje.
Prema tome, onaj ko je organizovao zločinačko udruženje ima stepen krivične odgovornosti veći nego oni koji su se inače organizovali po njegovom nagovoru, njegovom predlogu ili po njegovom podstrekivanju. Dakle, mislim da je ovde preuranjeno izbačeno organizovanje zločinačkog udruživanja.
Nešto bih rekao o najtežoj kazni od 40 godina, mada je o tome već bilo reči. Kako sam analizirao objašnjenje predlagača, 40 godina kao maksimalna kazna opravdava se time što postoji u nekim zakonodavstvima i doživotni zatvor. To apsolutno ne možemo opravdati time.
Ako odredimo kao maksimum 40 godina, moramo reći koji su to osnovi za utvrđivanje te maksimalne kazne. To što u nekim zakonodavstvima postoji neka teža kazna, da ne govorim o smrtnoj kazni, nije uopšte opravdanje da mi uzmemo ovaj vremenski interval od 40 godina kao maksimum za utvrđivanje kazne zatvora.
Napomenuo bih još jednu vrlo bitnu činjenicu, a to je da je kada se govori o zastarelosti krivičnih dela predviđen i jedan izuzetak, a to je da rok zastarelosti počinje kod temporalnih krivičnih dela od dana kada je nastupila posledica.
Ovako generalizovanje apsolutno nije dozvoljeno, jer ako pogledamo odredbu člana 16. koja govori kada je izvršeno krivično delo, može se samo pod jednim uslovom dati ovaj izuzetak, i to ako se ne može utvrditi vreme kada je izvršilac radio ili bio dužan da radi.
Dakle, temporalna krivična dela su ona krivična dela kod kojih radnja izvršenja kada je neko bio, kada je neko radio ili bio dužan da radi, a posledica je nastupila znatno kasnije.
Dakle, ako ne možemo utvrditi ovaj prvi deo, tek tada zastarelost može teći od onog vremena kada je posledica nastupila, ali ovako kako je u zakonu navedeno sve je podvedeno pod pojam zastarelosti koja počinje kod temporalnih krivičnih dela od momenta nastupanja posledica.
Biće ovih grešaka jako mnogo jer mi ne možemo da raspravljamo sada samo o krivičnom zakonu, jer smo dobili objedinjenu raspravu pa se ne možemo koncentrisati na ove odredbe. Očekujem vrlo brze izmene ovog kodifikovanog krivičnog zakonika.
Nešto bih rekao i u pogledu nekih konkretnih krivičnih dela. Pre svega bih se osvrnuo na krivično delo – teško ubistvo, iz člana 114. tačka 7) gde je predviđeno: "ko liši života dete ili bremenitu ženu".
Evo, samo jedno krivično delo koliko može da unese zabunu. Molio bih predlagača da nam objasni: ovo za bremenitu ženu je sasvim jasno, ali šta se podrazumeva ako liši života dete?
Smatram da je ovo trebalo apsolutno razdvojiti. Dakle, jedan stav da bude – ko liši života dete (to je jedan oblik teškog ubistva), a drugo je – ko liši života bremenitu ženu (to je drugi oblik).
Ovako kako je ovde napisano, sa ovim veznikom "ili" dovodi se u pitanje da li je to lišavanje života deteta u utrobi majke ili lišavanje života bremenite žene ili se ovde radi o jednom krivičnom delu.
Dakle, apsolutno to nije jasno. Ovo ne smemo prepustiti tumačenjima, ne možemo prepustiti sudskoj praksi, ovo zakonodavac mora jasno da definiše, jer je vrlo specifično.
Prema svemu onome što smo do sada imali, govorim iz iskustva, kao teško ubistvo se smatra ubistvo deteta.
Dakle, teško ubistvo je ubistvo deteta i teško ubistvo je ubistvo bremenite žene, a nikako u jednoj rečenici, sa veznikom "ili".
Kada govorimo o zakonu o izvršenju krivičnih sankcija, postavlja se pitanje ukidanja zavoda za ispitivanje ličnosti. Da li je to dobar potez predlagača, sa ovog mesta ne mogu dati svoj sud, jer vreme će pokazati da li je ovakav stav bio ispravan ili ne.
Problem je u tome što je ovaj institut, zavod za ispitivanje ličnosti, doživeo u praksi jedno nipodaštavanje. Malo se pristupalo zaista ispitivanju ličnosti i upućivanju u određene kaznene institucije, a više se to prihvatalo onako zdravo za gotovo, neko je upućen, provede određeno vreme i raspoređuje se u neke zavode.
Dakle, smatram da nije trebalo apsolutno sve osuđene lišiti zavoda za ispitivanje i njihovog ispitivanja ličnosti. Javiće se problemi u praksi, ko je upućen, kako je upućen, na koji način, gde izdržava kaznu itd.
Moram da kažem da u pogledu disciplinskih mera i materijalne odgovornosti za štetu zaista može da se prihvati taj iznos od 10.000, ko učini na izdržavanju krivične sankcije štetu od 10.000 da prođe disciplinski postupak i da to bude nadoknađeno, ali smatram da za ove disciplinske mere usamljenja, kao što su to predstavnici Srpske radikalne stranke govorili, apsolutno nema nikakvog opravdanja.
Obratio bih pažnju na jedan vrlo karakterističan institut, a to je pravo osuđenog na sudsku zaštitu. To je pravo osuđenog koji se već nalazi u ustanovi na vođenje upravnog spora pred nadležnim sudom u vezi sa disciplinskim postupkom i merama koje su prema njemu izrečene.
Molio bih javnost da obrati pažnju na to koliko se mi udubljujemo i nekome dodvoravamo, a to je da moramo prihvatiti sve što nam se servira, neću reći iz kojih kuloara, ali moram da napomenem da se radi o osuđenim licima koja su imala disciplinski prekršaj, prestup i mi im posle izrečene mere dajemo pravo da vode upravni spor.
Ne može ovaj zakon zaživeti nikada kod nas dok postoji neki tamo zvani sud Hag, dok se tamo uskraćuju prava ne osuđenim nego osumnjičenim, odvedenim nasilno.
Dakle, mi ovde zalazimo u upravni postupak, pružamo zaštitu putem upravnog spora osuđenom licu, a dozvoljavamo da neki tamo sudovi ne poštuju ni osnovna, elementarna ljudska prava.
Kada govorimo o Zakoniku o krivičnom postupku, tu su samo izmene u pogledu člana 232. i 233. koje se odnose na poveravanje određenih važnih poslova.
Vidimo da je važno čim postoji ta izmena, a vidimo da se radi o BIA, kojoj se daje ovlašćenje da po odobrenju istražnog sudije može prisluškivati itd, vršiti nadzor, snimanje. Oni su to radili i do sada, pa je iz te prakse verovatno došla i ova izmena.
Toliko sam hteo da kažem, a smatram da je ova kodifikacija u ovim uslovima jako problematična i očekujem vrlo brze izmene ovih propisa koje smo danas ovde razmatrali, jer dosta se toga promenilo a i dosta toga je ostalo nerazjašnjeno.
Mogu da kažem, kada je u pitanju ovaj lex specialis, problematično je da li je trebalo vršiti izuzimanje krivičnih dela iz posebnih lex specialis zakona.
Daću vam primer Zakona o oružju i municiji, šta se sve navodi u tom zakonu, a taj zakon ostaje bez krivičnog dela. Kada neko čita taj zakon ne može da vidi da je predviđeno neko krivično delo. Dakle, izvlači se član 33.
Isto je tako i sa mnogim drugim zakonima. Zamislite Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji o kome smo ovde raspravljali. Čitate, sve je u redu, vidimo da postoji kršenje odredbi, ali nema krivičnog dela.
Pitanje je da li će neko ko primenjuje samo ovaj zakon uzeti i Krivični zakon da pogleda da li je to delo predviđeno i tu. Dakle, o svemu može da se diskutuje, ali nam treba malo više vremena.

Hvala vama, gospodine Stevoviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Sve što je predloženo u ovom setu krivičnih propisa na ovom zasedanju mnogo kompletnije treba da se smesti u jedan krivični zakon koji treba da obuhvati i procesno i materijalno pravo i izvršenje krivičnih sankcija. To je ono što SRS smatra kodifikacijom i unifikacijom naših propisa.
Kada je Petar Jojić pričao o nekim našim nastojanjima iz 1999. i 2000. godine to treba uslovno da shvatite, da je to bio pokušaj jedne kodifikacije u uslovima podeljene nadležnosti u krivičnoj materiji između SRJ i republika članica.
Šta reći, pre svega, o ovom krivičnom zakoniku? Smatram da je to samo jedan pokušaj da se nešto učini, koji se verovatno u ovom trenutku može oceniti kao nekvalitetan i nepodoban pokušaj. Zašto?
Ako napišete u članu 13. da odredbe opšteg dela ovog zakonika važe za sva krivična dela određena ovim zakonikom ili drugim zakonom, znači da ostaju i drugi propisi u kojima će biti krivičnih dela.
Ako ima i drugih propisa u kojima postoje krivična dela, onda ovo nije kodifikacija, što danas radimo, to je vrlo prosto i jednostavno.
Ako opšti deo krivičnog zakonika treba da bude misao vodilja prilikom određivanja krivičnih dela posebnim propisima, onda bi opšti deo morao da bude.
Ja bih samo skrenuo pažnju da mi više nemamo odredbu o osnovima individualne krivične odgovornosti. Kako se ona izgubila i zašto se izgubila meni nije jasno. U tom smislu ovu dijalektiku između krivice i vinosti teško da bih mogao da prihvatim.
Ono što mi posebno smeta je kako ste saučesništvo regulisali, to je tačka 3, kaže se – Saučesništvo u krivičnom delu; tu ste ubacili saučesništvo u užem i širem smislu.
Mislim da ste saizvršilaštvo morali da izdvojite kao posebnu kategoriju i posebnu grupu koja će da se obradi; saučesništvo u užem smislu, u smislu podstrekavanja, pomaganja i oblika organizovanog kriminala da detaljnije razradite.
Ono što mi posebno smeta, to je što ste odgovornost urednika, a to su one posebne odredbe o krivičnim delima učinjenim putem štampe ili drugih sredstava javnog informisanja, u suštini prepisali iz postojećeg zakona. Sada to više nije član 27. osnovnog zakona, nego je 38.
Zastupam tezu – a to sam zastupao i prilikom donošenja Koraćevog Zakona o javnom informisanju, koji nije imao za svrhu da reguliše javno informisanje, nego da unese zabunu u oblast javnog informisanja, a pogotovo zabunu u pogledu odgovornosti autora, novinara, glavnog i odgovornog urednika, i to kako one krivičnopravne, tako i one materijalno-pravne – uvek je glavni i odgovorni urednik saučesnik. Uvek.
Tim pre što su se sada ti "ribari ljudskih duša" toliko izveštili... Moram da iznesem svoj stav, pošto sam poprilično žrtva tih novinarčića koji stave blok u zadnji džep i jednu hemijsku olovku za uvo i sebi daju za pravo da mogu sve i svašta da pišu. Onda advokati i sudije mogu da to tumače – nije rekao, nego je razmislio, on je preneo, to je neko drugi rekao itd.
Mislim da ste morali da pojačate odgovornost glavnog i odgovornog urednika, jer su oni zaštićeni. Oni imaju bolju zaštitu, nego poslanici koji imaju imunitet.
To treba da znate. Imaju bolju zaštitu. Neću da komentarišem te stvari koje ste ovde naveli.
Nije mi jasno u članu 42. gde ste definisali svrhu kažnjavanja, pa ste tu stavili, prva tačka: "Sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje...", ne znam šta to znači – uticanje. To može da unese zabunu.
Doduše, u praksi se baš neće pojaviti, ali u svakom slučaju, kada se vrši individualizacija krivične odgovornosti, pa se odmerava i kazna, onda sudija mora da ima u vidu i odredbu koja je ovde.
Ovo sa oduzimanjem vozačke dozvole, mislim da i onome ko je pisao nije jasno. Nije mu jasno koja je to mera.
Dalje, skrenuo bih vam pažnju, mislim da nije problem, možete i vi da intervenišete, kao ministarstvo, ali ovde imamo obavezno lečenje narkomana i obavezno lečenje alkoholičara.
Kaže se: "Učiniocu koji je učinio krivično delo usled zavisnosti od upotrebe opojnih droga". Taj termin više ne postoji. Postoji međunarodna klasifikacija bolesti. Ukinut je termin i pojam - bolesti zavisnosti, narkomanija i alkoholizam. Umesto toga, bolesti zavisnosti su samo poremećaji u ponašanju.
Kaže – od tog poremećaja u ponašanju pate i sve psihopate, sociopate, huligani raznih profila. Nemojte da klasifikujete nešto što ne postoji. Narkomanija i alkoholizam više nisu bolest, nego poremećaj u ponašanju. Sada nova terminologija kaže: droga i alkohol se takođe ne nazivaju tako, nego - psihoaktivne supstance.
Ovo je vrlo značajno, ako medicinska struka ne poznaje više ovo - bolesti zavisnosti, već nova istraživanja ukazuju na to da je svaki kriminalac koji se kasnije pojavi kao alkoholičar ili narkoman, pre nego što je došao pod uticaj tih sredstava, pokazivao kriminalnu sklonost.
Drugo, vi mnogo tetošite ove narkomane i alkoholičare. Vi u praksi sada imate situaciju, a malo pročačkajte, pošto ste napokon krenuli da rešavate po sudovima, tako diler droge može neposredno pred hapšenje ili posle hapšenja da uzme neku od ovih droga, ne znam ni kako se zovu, odmah advokat ima da kaže - nije on diler, on je zavisnik.
Naravno, on dobija obavezno lečenje, bude neko vreme tamo, izađe, tera svoj posao, jer on nije zavisnik. Konsultujte malo struku.
Zna se, kada upadnu u tu krizu, to traje 19 dana, od mesec do šest meseci oni su izlečeni i mogu da se vrate na izdržavanje kazne zatvora, jer su oni u stvari kriminalci. Nemojte vi od kriminalaca da pravite bolesnike.
Kada pročačkate presude Vrhovnog suda, ovoga što napada Narodnu skupštinu povodom toga što Narodna skupština, i to skoro sve poslaničke grupe, nije izabrala neke njihove miljenike predsednike sudova, onda imajte u vidu i ovaj deo o kome sam ovde pričao.
Da znate da u praksi postoji dosta presuda gde se vidi da je medicinska struka izbačena, kao što se izbacuje saobraćajni znak prilikom uviđaja povodom nekih krivičnih dela.
No, idemo dalje: Povreda ugleda Srbije i Crne Gore i države članice; to ste stavili kao delo. Kaže se: "Ko javno izloži poruzi Srbiju i Crnu Goru ili njenu državu članicu, njihovu zastavu, grb ili himnu kazniće se...".
Slično delo postoji u postojećem Krivičnom zakonu Republike Srbije, to je član 98.
Mislim da ima isti naziv – izlaganje poruzi SCG, odnosno republike članice. Tu je opisano kako se to delo vrši.
Moram da kažem da sam veliki skeptik ukoliko se amandmanski interveniše u ovom posebnom delu, gde su krivična dela. Zašto?
Skeptik sam iz jednog prostog razloga što se plašim da poslanici nekontrolisanim amandmanima mogu da izmene elemente bića kod određenih krivičnih dela. To je najveća opasnost od naših amandmana.
Može iz najbolje namere čovek da piše amandman na neki konkretan član i da nesvesno promeni elemente bića određenog krivičnog dela.
Hajde što bi se razlikovalo sa nekim teoretskim shvatanjem i praksom koja već postoji kada su u pitanju neka krivična dela, ali postoji opasnost da nam se izgube neka krivična dela, da imamo član koji je neprimenljiv.
To nam se desilo sa širenjem lažnih vesti. Promenjen je taj član 2003. godine, čini mi se. Onda imamo Natašu Kandić, koja može da baljezga svašta po medijima.
Da vas upozorim šta je ona rekla u jednoj emisiji na Radiju B92, emisija "Kažiprst", pošto je bila besna jer njena rezolucija o Srebrenici, naravno, nije mogla ovde da prođe. U besu je izvređala predsednika Republike Srbije, predsednika Vlade, predsednika Narodne skupštine.
Za predsednika Narodne skupštine rekla je: "Naravno, nisam ni mogla da očekujem da će Narodna skupština da donese takvu rezoluciju kada oni koji su činili zločine, na njih podseća predsednik Narodne skupštine". Država ćuti. Da, smejte se vi, država ćuti.
Naravno, na kraju je stradao Tomislav Nikolić, jer je žena u besu izmislila sve i svašta. Državni tužilac ćuti. Njega to kao da ne interesuje.
Pre nekoliko dana sam pričao, kada ćemo da donesemo zakon o zaštitniku države? Mi smo doneli Zakon o zaštitniku građana, a ko će da štiti državu? Ovde ste to dali još benignije, odnosno gotovo da nema elemenata bića krivičnog dela.
Neka su se krivična dela u međuvremenu izgubila. Zločinačko udruživanje ste stavili kod krivičnih dela javnog reda i mira i to je krivično delo sui generis.
Neću da komentarišem ovaj deo u ovom trenutku, možda ovo i moram, međutim, teorija potpuno drugačije posmatra ovo, kao, pre svega, oblik jednog izvršenja.
(Predsednik: Vreme.)
Moram da kažem da smo mi potpisnici tog statuta. On je 1998. godine potpisan. Mi smo ga ratifikovali, čini mi se, 2001. godine. On je pre godinu dana stupio na snagu. Izabrane su sudije tog suda, koji takođe ima sedište u Hagu.
Samo da vas podsetim, Sjedinjene Američke Države su bile protivnik, one nisu htele da prihvate taj Rimski statut. SAD je u Rimu zastupao Teodor Meron, ovaj što je sada predsednik suda.
(Predsednik: Podsećam vas na vreme.)
Mislim na vreme, naravno.
(Predsednik: Onda završite, molim vas, pošto je prošlo vreme...)
Biće još malo. Samo da vam objasnim jednu stvar. Tamo su formirane četiri grupe krivičnih dela.
Moram da kažem da za neka krivična dela poput genocida, ratnih zločina itd. verovatno postoji sasvim solidna definicija i tu su određeni elementi bića krivičnog dela, pa čak je rečeno da i države članice definišu elemente bića krivičnih dela, postoji jedan sporazum.
Ovaj agresivni rat i zločin protiv mira praktično niko ne želi da definiše, iako je Generalna skupština UN donela jednu rezoluciju kojom je definisala zločin protiv mira i tzv. agresivni rat. Mislim da ste ovde možda malo preuranili i da postoji opasnost da ćemo imati jednu odredbu koja će biti potpuno neupotrebljiva.
U prelaznim i završnim odredbama Krivičnog zakonika mislim da ste zaboravili neke propise koji takođe imaju posebno predviđena krivična dela, a ta dela su obrađena ovim predlogom zakona, a pre svega mislim na Zakon o deviznom poslovanju.
Slažem se da je sada u prometu neki zakon o deviznom poslovanju, pa je možda to razlog što ima nekog preklapanja.
Ovo nije kodifikacija. Samo izražavam veliku zabrinutost da ovako definisana krivična dela, ovako postavljeni elementi bića krivičnog dela, ovako određen opšti deo krivičnog zakona, gde se govori i o personalnom, teritorijalnim itd. i svim drugim aspektima nadležnosti i promovisanja principa zakonitosti, ne stvore zabunu.
Naš opšti deo krivičnog zakona bio je sasvim solidan. On je možda trebao da pretrpi jedno pet-šest promena, a što se tiče posebnog dela, verovatno je bilo dela koje je trebalo izbaciti, prepraviti i ugraditi ono što smo po međunarodnim konvencijama bili dužni.
Ma koliko predstavnici Vlade nama tvrdili ovde da su to uradili, mislim da oni to nisu do kraja uradili. Zato postoji veliki broj amandmana koji su prihvaćeni.
Prosto se plašim, posle masovnog prihvatanja amandmana koji su postali sastavni deo Predloga zakona, da smo izgubili iz vida celinu materijalno-krivičnog zakonodavstva. Ako ste sigurni da ovo može nešto da promeni, bilo bi dobro.
Međutim, moram da vam kažem da u to sumnjam, dokle god se ne izvrši jedna celovita unifikacija i kodifikacija ovog našeg zakonodavstva. Ovako, radimo samo nešto parcijalno. Ovo će biti kao međufaza neke buduće faze, za koju ne znamo ni kada će da dođe na dnevni red.

Hvala vam, gospodine Krasiću.
Na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč.
Pre zaključivanja načelnog pretresa pitam, svi predsednici i predstavnici su već govorili, neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93? Ne.
Dužan sam samo gospodinu Stevoviću obaveštenje: prihvatam odgovornost zato što svi ovi zakoni nisu došli na dnevni red, jer sam zbilja mislio upravo ovo što se dogodilo, da se pruži šansa, zbog važnosti na koju ste vi ukazali, svim poslanicima da mogu na odborima i videli ste, kao što je gospodin Jojić svedočio, čitav niz amandmana je davan tokom cele godine. Onda je na miru usaglašavano.
Veliko je zadovoljstvo da se danas svi slažemo oko nekih odlika nekih zakona. Dakle, nadam se da je učinjeno dobro, ako ne zamerate. Zahvaljujem.
Zaključujem zajednički načelni pretres o Predlogu krivičnog zakonika, Predlogu zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica, Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Predlogu zakona o Programu zaštite učesnika u krivičnom postupku i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Nastavljamo rad sutra u 10,00 časova, raspravom u načelu tačaka 11. i 12, dakle, o veterini i agenciji.
Radi rasporeda vašeg vremena, sutra ćemo raditi samo do kraja te načelne rasprave, nećemo prelaziti na raspravu u pojedinostima ni jedne druge tačke. Zahvaljujem.