Reč ima narodni poslanik Ljiljana Nestorović, a neka se pripremi narodni poslanik Rajko Baralić.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, predlogu novog krivičnog zakona kao poslanik SDP-a posvetila sam naročitu pažnju i bavim se njime od upućivanja predloga u Narodnu skupštinu, dakle još od oktobra meseca prošle godine.
Bila sam znatiželjna šta je u pogledu krivičnih dela i kazni sadržavao Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, pa sam iz biblioteke Savezne skupštine i iz naše skupštinske biblioteke uzela odgovarajuću literaturu, a pre svega knjige našeg istaknutog pravnog teoretičara i akademika Tome Živanovića. Istovremeno, pratila sam u štampi veoma burnu raspravu o tome šta o predlogu novog krivičnog zakona kažu sudije krivičari.
Osnovna dilema, svakako, bila je da li je najbolje rešenje da za najteže oblike teških krivičnih dela kazna bude 40 godina, kako je predviđeno predlogom novog krivičnog zakonika i kako to uostalom definiše ovaj Krivični zakon koji je sada na snazi. Sudije krivičari isticali su da je raspon između opšteg maksimuma, dakle 15, odnosno 20 godina, i 40 godina jako veliki i da taj raspon isključuje nijanse u suđenju.
Odnosno, da se u dilemi da li da izreknu opšti maksimum, kaznu od 15 ili 20 godina ili 40 godina sudije obično opredeljuju za blažu kaznu, što nije uvek pravedno.
Vrlo brzo postalo mi je jasno šta bi moglo da bude u stvari najbolje rešenje. Ako je u našoj zemlji ukinuta smrtna kazna i ako pandan ukinutoj smrtnoj kazni nije doživotni zatvor, već kazna od 40 godina, glavno pitanje bilo je kako prevazići problem između 20 i 40 godina i izaći u susret sudijskoj praksi i zahtevima sudija koji su, uostalom, i najpozvaniji da o tome govore.
U crnogorskom Krivičnom zakoniku maksimalna kazna je 30 godina i mislim da su se za tim rešenjem povele moje kolege poslanici iz nekih drugih poslaničkih grupa u Narodnoj skupštini koji su putem amandmana predložili da maksimalna kazna bude ne 40, nego 30 godina zatvora.
Međutim, moje razmišljanje išlo je u sasvim drugačijem smeru – da li je, recimo, pravedno da kazna za monstruozna ubistva bude samo 30 godina? Da li to može da bude pandan smrtnoj kazni? Moje duboko uverenje je da ne može.
Monstruozni ubica koji ni zbog čega ubiju čitavu jednu porodicu, kao što smo nažalost imali često slučaj u praksi da vidimo kod nas, ako ima recimo 25 godina, izaći će iz zatvora, ukoliko je maksimalna kazna 30 godina, sa 55 godina i nastaviće naravno svoj život, pretpostavljam na isti onaj način kako ga je i započeo pre odlaska u zatvor. Nažalost, postoje takve greške prirode, odnosno postoje ljudi zveri.
Zato je moj predlog bio da se umesto 40 godina za ovakva krivična dela propiše zatvor od 30 do 40 godina, što ide u susret zahtevima sudija krivičara, a ne ukida mogućnost izricanja kazne od 40 godina. To rešenje je Vlada prihvatila i zaista mislim da je to u suštini i najbolje moguće rešenje.
Nije prihvaćen, međutim, moj amandman da se za nehatno prouzrokovanje smrti donji minimum kazne zatvora pomeri sa šest meseci na jednu godinu, tako da kazna bude, umesto u rasponu od šest meseci do osam godina, po mom predlogu od jedne godine do osam godina.
Intencija ovog krivičnog zakonika jeste bila da se za nehatno izvršenje krivičnih dela smanji kazna zatvora. Sa time se u načelu slažem, ali ne i kada je imalo za posledicu smrtni ishod.
Ljudski život je kod nas veoma jeftin, to ne treba ponavljati, to je već postala i fraza. Nažalost, to je potpuno tačno, a država kao sistem vrvi od neodgovornosti i nehatnog ponašanja.
Podsećam vas i na definiciju nehata u članu 26. Predloga zakona: "Krivično delo je učinjeno iz nehata kada je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kada nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti." Znači, to nije ono što mi u životu nazivamo slučajnošću, to je upravo neodgovornost i nemar.
Do sada kaznena politika svakako da nije bila dobra i oko toga smo se svi ovde u Skupštini složili. Dešavalo se da, recimo, momak ubije devojku i da dobije sedam ili osam godina kazne, a da sudija kao olakšavajuću okolnost navede ljubomoru. U normalnim, ozbiljnim zemljama takva ubistva su u suštini incident, ona gotovo i ne postoje. Kod nas su, međutim, svakodnevna pojava, koja se veoma blago kažnjava.
Kazna za organizovanu pljačku često je, recimo, u tom rasponu sedam ili osam godina, ali priznaćete da je ipak pljačka samo pljačka, a da je ubistvo ubistvo.
Da ne budem pogrešno shvaćena, ne zalažem se da se situacija jednostavno poboljša time što će kazne biti drastično strože, ali nažalost, mi nismo ni Švedska, ni Norveška, u smislu da smo razvijeno građansko društvo, i ako smanjenje kazne ne prati opšta humanizacija i razvijanje svih institucija društva, smatram da će smanjenje kazni biti kontraproduktivno i time se ništa neće postići, dapače, dovešće do gore situacije nego što je to sada.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, a neka se pripremi narodni poslanik Slobodan Pajović.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Žarko Obradović, ovlašćeni predstavnik   SPS-a je u ime SPS-a izneo osnovno viđenje u vezi sa krivičnim zakonikom i drugim zakonima koji su u jedinstvenoj raspravi danas ovde prisutni.
Želim da kažem da je Pravni savet SPS-a zajedno sa narodnim poslanicima razmatrao predložene zakone i da smo doneli 52 amandmana i da je Vlada Republike Srbije prihvatila 31. Zbog korektnosti i uvažavanja argumentacije koju smo ponudili, kao i dr Obradović obaveštavam Narodnu skupštinu, pošto sam i sam podneo veliki broj amandmana, a veliki broj je prihvaćen, da povlačim sve one amandmane koji nisu prihvaćeni, da bih olakšao i ubrzao rad i raspravu u vezi sa ovim zakonima.
Dotakao bih nekoliko pitanja, a prijavili su se i drugi da nešto kažu. Glava 28 – krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije i SCG; ja bih samo pobrojao ovde nekoliko i dao određene komentare.
Dakle, ugrožavanje nezavisnosti, priznavanje kapitulacije ili okupacije, ugrožavanje teritorijalne celine, napad na ustavno uređenje, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja, ubistvo najviših predstavnika državne zajednice i država članica, oružana pobuna, terorizam, diverzija, sabotaža, špijunaža, odavanje državne tajne.
Sa vremenske distance od nekoliko godina, dakle pet godina je proteklo, želim da kažem da ozbiljna država mora da ima pravni alat kojim obezbeđuje sprečavanje ovakvih dešavanja. I, bez namere da bilo kome pozleđujem rane ili da ga podsećam na nešto što mu se u jednom trenutku učinilo kao krajnji domet demokratije, demokratski politički zanos – svuda u svetu je kriminalac onaj ko na bilo koji način čini bilo šta od ovoga što sam nabrojao, ili je špijun, ili je kriminalac ili ono što već jeste.
Svuda u svetu, nadam se, terorizam će se definisati kao terorizam, a oni koji mu se suprotstavljaju nadam se da će biti nazvani pravim imenom, a to ime nikako ne može biti ugrožavanje ljudskih manjinskih, etničkih, verskih ili nekih drugih prava, a kolege znaju o čemu ja ovde govorim, kao i građani Srbije.
Odavanje vojne tajne – država Srbija imala je potpredsednika Vlade, bivšeg načelnika Generalštaba SRJ, bivšeg predsednika organa za nacionalnu bezbednost u državnoj zajednici, potpredsednika aktuelne Vlade, koji je na najočigledniji mogući način uhvaćen da odaje državne tajne stranim zvaničnicima, visokim diplomatama. Molio bih kolege da ne dobacuju, jer nemaju prava. Oni imaju prava da se ne slažu sa onim o čemu ja govorim. On je to činio i ranije.
Želim da kažem da je gospodin Momčilo Perišić negde u maju mesecu, godinu dana pred agresiju, u Domu vojske u Gornjem Milanovcu pred novinarima tačno rekao koliko imamo ili nemamo "migova", koliko imamo ili nemamo ispravnih motora, koliko imamo ili nemamo avionskih bombi, koliko imamo ovog, a nemamo onog. Na taj način ugrozio je jednu od najbitnijih komponenti svake vojske, a to je komponenta odvraćanja, i javno obavestio potencijalnog agresora, a oni su bili na vidiku, na šta mogu da računaju kada dođu ovde.
Zaista se nadam da se više nikada neće dogoditi u ovoj zemlji da se to učini nekažnjeno i da sve ono što sam ja ovde nabrojao i što sadrži krivični zakonik, neko je smislio zbog toga da to tu treba da piše, već zbog toga da takvo ponašanje treba da bude sankcionisano.
Govorio je gospodin Žarko Obradović još o nekim pitanjima. Sada javno pitam – hoće li na osnovu ovog zakona ili nekog drugog zaista jednom odgovarati neko (na stranu političke pobude) ko je, recimo, iznosio predmete od neprocenjive vrednosti iz Saveznog parlamenta?
Ko ih je prodavao, ko ih je spaljivao, ko je proizveo veliku materijalnu i nacionalnu i istorijsku štetu? Hoće li na bilo koji način neko moći da prozove sve one ljude koji su na taj način funkcionisali?
Neću pomenuti ko je napisao knjigu, ali tamo stoji jedna rečenica, zbog pijeteta nekih poslanika ovde prema nekim ličnostima. Citiram: "Počinili smo toliko krivičnih dela da nema nazad". Ni nazad, ni napred. Onaj ko počini krivična dela, bez obzira kakve su mu bile namere, mora sa njima da se suoči i mora da, na zakonom propisan način, za to odgovara.
Ovde se, po prvi put, uvršćuje komandna odgovornost na ovaj način u naše zakonodavstvo. Razumem da je to, pre svega, potreba koja proizilazi iz onoga u čemu se Srbija danas nalazi, to je jedan proces prilagođavanja, pregovaranja itd., ali, da kažemo šta mislimo o tome.
Ovde se komandna odgovornost ad hok primenjivala u nekim slučajevima, a da zakon nije ni postojao, od nekih trivijalnih dela koja su prekršaj do nekih ozbiljnih, kada je ko procenjivao da mu odgovara i da iz toga može da izvuče političku korist. Što se mene tiče, nisam mnogo srećan što ovde postoji, ali rekao sam da iz razloga korektnosti to neću više da komentarišem.
Ovde se definiše agresija na jedan način koji u potpunosti ne odgovara onome što je naše shvatanje ovog pojma. Postoje bolje definicije u važnim međunarodnim dokumentima. Mi smo bili ugroženi na najbrutalniji mogući način.
Bili su ugroženi svi naši potencijali, bili su ugroženi naši životi, kompletna infrastruktura, zdravlje ljudi. Ostale su ogromne posledice još uvek neispitanog stepena zagađenja raznim eksplozivima, bombama, hemijskim i drugim sredstvima. Bili smo opitna laboratorija za grafitna i druga vlakna.
Mnogo toga nam se dogodilo, a sve to što nam se dogodilo u ovom papiru ovde je sankcionisano i svako ko bi to ponovo uradio morao bi biti na isti način okrivljen, kao što smo mi nekada nekoga okrivili.
Iz političkih i drugih razloga amnestirani su svi oni koji su, samo tamo gde ja živim, bacili 100 bombi, ostavili 10 hiljada ljudi bez radnog mesta, koji su uništili kompletnu infrastrukturu Radio-televizije, pošte, koji su ubili nedužne ljude i decu.
Ovo govorim da ne zaboravimo. Koliko god da je nekome neprijatno, ne može biti da je krivlji onaj što je navodno skrivio agresiju od onoga koji je agresiju izvršio.
Šta to znači skriviti agresiju? Govorim, zato što povezujem terorizam sa ovim o čemu ovde govorim.
Takođe, želim da podsetim da se ova država potpuno, mimo većinskog mišljenja, odrekla prava na ratnu štetu i na taj način po drugi put palila, bombardovala, pržila, ubijala sve ono što su ovi koji su to prouzrokovali već jednom učinili. Prošlo je dosta godina od tada, ali su ostale realne posledice.
Mislim da je dobro, i složili smo se oko toga, da se ovde nalazi, samo pitam sve kolege da li ima spremnosti, snage, ukoliko, ne daj bože, neko odluči da sve to još jednom ponovi, da se ponovo nekome sve to oprosti? Ili će reći – vodićemo postupke, zato što su ovi skrivili ta i ta krivična dela.
Živi u mom Čačku jedan doktor, zove se Merička Dragojlo, otac mu je iz Češke došao kao majstor pre mnogo godina, bio dobro prihvaćen u našoj sredini, dobio stan od države, školovao svoju decu koja su imala studentske domove, stipendije, dobila velike stanove, bili su rukovodioci na različitim nivoima i jednoga dana osvane tekst u "Glasu": "Dr Merička prvi uneo baklju u parlament". Doduše, sada se mnogi hvale da su ga spalili.
Ne sporim njegovo pravo na političko mišljenje, političko ubeđenje. Ne sporim ništa u vezi sa onim što ne sporim ni bilo kome drugome u ovoj zemlji, ali što je mnogo, mnogo je. Ovih dana razrešio ga je ministar zdravlja sa mesta načelnika ginekološke službe u čačanskom zdravstvu. Kao što znate, tamo je nekoliko majki i beba zaraženo žuticom, nije svoj posao obavljao kako treba, a i ovo drugo nije uradio kako treba.
Nadam se da će svako ko je bilo šta skrivio u ovoj zemlji jednom morati nekome da plati, da plati ovom narodu. Savezni parlament nisu spalili ni Nemci. Šteta koja je nastala na Radio-televiziji je skoro podjednaka bila i 5. oktobra i tokom bombardovanja. Iz nekih para, one su uvek iz poreza, od naroda, od građana, to neko mora da napravi ponovo. Nismo valjda osuđeni da sve u Srbiji radimo po 10 puta?
Sasvim na kraju, navešću jedan primer zbog onih koji misle da smo zaboravili: 28. juna 2002. godine, na zakonom propisan način, Socijalistička partija Srbije organizovala je jedan politički skup u Beogradu. Jedan naš kolega narodni poslanik, govorio je malopre ovde, dobio je krivičnu prijavu, koja još uvek stoji, zato što nije preduzeo sve što je bilo neophodno da se obezbedi skup. Skup nije bio bezbedan zbog toga što je Goran Vesić organizovao 100 mladića da bacaju flaše i kamenice na policajce, pa je pri tome jedan od policajaca lakše bio povređen.
Brojni su slučajevi koji govore da se ovde politički sudilo, da su to radili ljudi koji nemaju nikakve veze sa svim ovim, kao što je na primer, Boža Đelić, koji je pozivao na brifinge tužioce i ostale da kaže koga treba uhapsiti, koliko ga treba zadržati. I onda, kada mu kažu da tamo nema ništa, on kaže – neka, neka se nađe.
Nadam se da to vreme više neće doći, ali se nadam da će mnogi od ovih ljudi koji imaju zaista političke prijave biti oslobođeni ovih gluposti, to je pritisak od našeg kolege Hraneta koji ima čuvenu krivičnu prijavu, da je ovde ne ponavljam, radi onih drugih koji su vršili određene poslove.
Pošto sam iz Čačka, napomenuću slučaj dvojice ljudi, jedan je bio načelnik okruga u to vreme, gospodin Miloš Nešović, ne onaj iz Kraljeva, nego naš iz Čačka, da je tokom rata obezbedio da opština Gnjilane dobije 10 tona brašna iz Robnih rezervi. Krivični postupak je vođen skoro dve godine. Čovek je dokazao svoju nevinost, ali pretrpeo je i on i njegova porodica silno maltretiranje, ponižavanje, uvrede i neizvesnost.
Drugi gospodin, Dragan Vasović, dugogodišnji radnik Elektrodistribucije u Čačku, a sada odbornik SPS-a u Čačku, potiče iz jedne od najznamenitijih porodica čačanskog kraja - Vasović, a iz koje je i njegova rođena sestra primadona Radmila Bakočević. Iz sličnih razloga, a inače je gospodin Vasović za vreme rata komandovao pukom koji je obarao avione, i to je valjda najveći problem koji je napravio, prolazi kroz slične stvari.
Radujem se ako mi izglasavanjem svih ovih zakona stvaramo ambijent u Srbiji – lično imam puno poverenja u ono čime se danas bavi Ministarstvo pravde – koji će obezbediti da sudovi i tužilaštva rade svoj posao na zakonom propisan način, a ne da se svete, ne da se bave lovom na ljude iz političkih ili drugih razloga.
Zato verujem da je upravo konsenzus koji je gotovo postignut oko ovih nekoliko zakona garancija da je ovo o čemu sam govorio prošlost u Srbiji i da ćemo imati jedan normalan ambijent, koji će svakom obezbediti da nesmetano obavlja svoje poslove, a da ga pri tom niko ne šikanira na bilo koji način zbog onoga što misli, zbog načina na koji glasa, zbog stranke kojoj pripada, zbog vere, nacije ili bilo čega drugog. Ako smo dotle došli, onda se veoma radujem, a verujem da jesmo. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Slobodan Vučković, a neka se pripremi narodni poslanik Ištvan Išpanović.

Dame i gospodo, Demokratska stranka je stala na stanovište da će podržati ovaj zakon zato što on doprinosi normativnom raščišćavanju u krivičnoj oblasti. Imali smo savezni zakon, pa republički zakon itd, a ovo jeste napredak, ali ipak nedovoljan napredak.
Kada se kaže i kada to nama kaže ovde ministar da je od 430 članova koliko sadrži ovaj zakon usvojeno 150 amandmana, onda to govori o niskom stručnom radu i nivou, kako Ministarstva kao predlagača, tako i same Vlade.
To pokazuje da mi nemamo dovoljno stručan kadar koji pravi ove zakone, a to se videlo u Zakonu o parničnom postupku, u drugim zakonima, a naročito iz ovih osetljivih domena koji se odnose na sudovanje i primenu zakona o sudovima koji se najčešće primenjuju.
Drugo, ovde nema ni reči o tome ko je učestvovao u izradi ovog zakona, koliko je stručna javnost imala uticaj na ovaj zakon. Vidi se da nije imala nikakvog uticaja, kada smo mi ovde, poslanici u Skupštini, bili u stanju da izvršimo tolike ispravke i tolike popravke ovog zakona. Kažem, glasaćemo za njega, ali ne garantujem nikakvu drugu primenu, kako su ovde neki isticali. Po našem stanovištu, bar još 30% podnetih amandmana je moglo biti usvojeno.
Sada ću da se osvrnem samo na neke stvari koje su jako politički osetljive, a mislim da će biti od značaja da ih čuje i javnost, i da podelim sa vama svoje mišljenje. Naime, radi se ovde o jednom delu zakona koji se odnosi na sankcionisanje povrede izbornog prava. To je jako osetljivo pitanje, jer smo imali više puta krađe na izborima, imali smo to i u sudovima, imali smo u biračkim odborima.
Ovde, i pored toga što ministar nama kaže da su kazne pooštrene, većina tih kazni počinje sa minimumom koji glasi – novčana kazna. Čemu novčana kazna kod jednog tako ozbiljnog krivičnog dela kao što je povreda prava birača, povreda prava glasanja, prebrojavanja glasova itd?
Pročitaću vam, recimo, član 161. kaže: "Član organa za sprovođenje izbora ili referenduma ili drugo lice koje vrši dužnosti u vezi sa glasanjem, koji dodavanjem ili oduzimanjem glasačkih listića ili glasova pri prebrojavanju ili na drugi način izmeni broj glasačkih listića ili glasova ili objavi neistinit rezultat glasanja, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri godine."
Zašto je taj minimum tako nizak u odnosu na druga krivična dela, zašto je napravljena ta razlika, u čemu se nalazi objašnjenje za to? Da li se misli da se, eto, možda na nekim idućim izborima opet toleriše takav neki postupak? Mislim da verovatno ne i da to nije bio stav predlagača, ali tako proizilazi iz ovog teksta koji sam pročitao. Mislim da je trebalo da se tome posveti posebna pažnja i da se osigura biračko pravo i sankcioniše bolje ovim budućim zakonom.
Drugo pitanje koje je isto tako politički osetljivo, to je pitanje torture od strane organa vlasti, a najčešće će ovde biti organa unutrašnjih poslova i onih koji sprovode istragu. Imali smo tragičnih slučajeva i to dosta, imali smo dosta smrtnih posledica. Međunarodna javnost je jako zainteresovana po pitanju torture. Nema ulaska u EU ako se tortura po našim milicijskim stanicama nastavi kao što je i bila.
I tu sam veoma iznenađen niskim kaznama koje su zaprećene. Kaže se, recimo, u članu 136: "Službeno lice koje u vršenju službe upotrebi silu ili pretnju ili drugo nedopušteno sredstvo ili nedopušten način u nameri da iznudi iskaz ili neku drugu izjavu od okrivljenog, svedoka, veštaka ili drugog lica, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina."
Molim vas lepo, najniža kazna je tri godine, koja dozvoljava i primenu uslovne kazne, a naš građanin biva zatvoren, bez svedoka, sa više predstavnika vlasti koji ga maltretiraju, koji upotrebljavaju prema njemu silu, pretnju itd, a u drugim članovima imate isto tako teško narušavanje zdravlja i šta ja znam. S druge strane, nivo zaprećene kazne je vrlo nizak.
Kaže se, molim vas: "Ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, kazniće se zatvorom do jedne godine." To je veoma nisko zaprećena kazna. Bez volje da budem ciničan, ali moram da primetim, u članu 269, gde se govori o ubijanju i mučenju životinja, kaže – ko kršeći propise ubije, povredi ili muči životinju, kazniće se zatvorom do 6 meseci. Dakle, razlika od samo 6 meseci između tretmana naših građana i životinja; ma koliko ih voleli, ali ipak ovakva regulativa zaista bode oči. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Ištvan Ipšanović, a neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, želim samo nekoliko reči reći o Krivičnom zakoniku. Ovde je već od strane mojih prethodnika rečeno niz pohvala, pa mogu reći od strane svih stranaka u ovoj skupštini, zbog toga što se radi o jednom modernom zakonu. Zakonik znači praktično kodifikaciju krivičnih dela, jer ih je bilo u veoma velikom broju zakona i mislim da će to biti velika pomoć i za one koji primenjuju svakodnevno ovaj krivični zakonik koji ćemo doneti.
Slučajno je baš moj prethodnik takođe govorio o nekim krivičnim delima o kojima ja želim nešto da kažem, a to su krivična dela protiv izbornih prava. Ta krivična dela su delom bila obuhvaćena u zakonima o izborima, neka dela su postojala, neka nisu.
Takođe smatram, s obzirom na svoje iskustvo u proteklih 15 godina, da te sankcije stvarno nisu dovoljne, da je trebalo da budu znatno oštrije i, praktično, kod nekih zakona mislim da će biti veoma teška primena ovih normi.
Ja ću, primera radi, spomenuti krivično delo sastavljanje netačnih biračkih spiskova. To je član 158. Predloga zakona koji glasi: "Ko u nameri uticanja na rezultate izbora ili na referendumu, sačini netačan birački spisak, kazniće se", i tu je takođe ta blaga kazna, novčana kazna, "ili zatvorom do tri godine."
Zašto spominjem ovo krivično delo? Ne znam da li predlagač zakona zna tačnu tehnologiju kako se sačinjava birački spisak. Birački spisak se ne pravi tako da onaj službenik u opštini piše neka imena u taj birački spisak. Falsifikovanje rezultata pomoću biračkog spiska se ne radi kako je ovde ovo krivično delo sankcionisano.
Naime, onaj službenik u opštini koji vodi birački spisak svako ime, svaki upis, svako brisanje, svaku promenu radi na osnovu jednog dokumenta. Znači, ne po svom nahođenju i nije problem u tome, taj službenik će uvek upisati kako treba. Ne znam praksu drugih, ali moje iskustvo govori da nikada taj službenik nije falsifikovao birački spisak.
Falsifikat je rađen na drugi način i to na taj način da je bilo brigada koje su obilazile biračka mesta. Oni su bili prijavljeni za određeno biračko mesto dan pre zaključenja biračkog spiska. Dobili su falsifikovane legitimacije i išli su od jednog do drugog, trećeg biračkog spiska, zato što nije bilo jedinstvenog biračkog spiska na nivou zemlje, jer bi se to otkrilo odmah, nego je rađeno tako da je neko glasao na deset, 15 ili 20 biračkih mesta i na taj način se krojio rezultat.
Prema tome, opasnost postoji, ali ne da će onaj službenik koji pravi u opštini birački spisak falsifikovati rezultate, nego problem nastaje kada on dobije pogrešne podatke, odnosno falš podatke na osnovu kojih se nekim ljudima omogućava glasanje više puta.
Kod ovog krivičnog dela, pošto ćemo, nadam se, ipak jednog dana imati taj jedinstveni ili zbirni birački spisak za celu zemlju, postoji jedna druga opasnost koju treba sankcionisati. Naime, postoji opasnost zloupotrebe podataka sa tog zbirnog biračkog spiska.
Naime, to će biti na jednom disku i ko bude imao taj disk on će praktično imati sve lične podatke o svim punoletnim građanima ove zemlje. Znači, on ima podatke o datumu rođenja, mestu stanovanja i tako dalje, i to se može zloupotrebiti. U ovom krivičnom delu, u članu 158. bi trebalo predvideti da se spreči zloupotreba tih podataka koje će neko eventualno imati i moći zloupotrebiti.
Jedno drugo krivično delo je ovde citirano, a to je član 161, to je falsifikovanje rezultata izbora. Takođe govorim iz svog iskustva. Imali smo veoma mnogo takvih slučajeva na nekim proteklim izborima kada je toliko bilo očigledno da su falsifikovani rezultati izbora, da je sve te prigovore trebalo usvojiti.
Imali ste situaciju u ono vreme dok se moglo ići do Vrhovnog suda Srbije da su svi ti prigovori odbijeni, iako je to toliko bilo očigledno, da je i malo dete videlo da postoje falsifikati, ali Vrhovni sud to nije uvažavao. Zbog toga mislim da falsifikovanje izbornih rezultata treba daleko strože kažnjavati.
Takođe bih se osvrnuo na jedan drugi član zakona, a to je ubijanje i mučenje životinja, odnosno član 269, gde je propisano – ko kršeći propise ubije, povredi ili muči životinju, kazniće se na taj i taj način. Mislim da ćemo ovde imati velikih problema oko primene ovog člana. Meni je jasno zašto je predlagač zakona propisao: "ko kršeći propise", međutim, ima takvih povreda i mučenja životinja koje nijedan propis ne zabranjuje. Ipak bi trebalo sve to kažnjavati.
Nedavno su u jednoj susednoj zemlji obesni mladići vezali psa za auto i probali kako pas može da prati ubrzavanje, odnosno kretanje vozila. Ti obesni mladići su kažnjeni bezuslovnom kaznom zatvora. Naime, vukli su životinju automobilom sve dok životinja nije uginula. To delo po ovom zakonu se ne može kod nas sankcionisati. Naime, to nije kršenje nikakvih propisa. Ja mogu svog psa da bijem i da ubijem, i to na svirep način, i zbog toga ne mogu odgovarati, jer to delo nije sankcionisano.
Takođe bih upozorio i na stav 2. ovog istog člana, gde je predviđeno – ko ubije, muči i povređuje veći broj životinja, odnosno životinje koje su zaštićene. Mislim da bi u ovom stavu trebalo predvideti i ubijanje na izuzetno svirep način. Znači, to je isto kvalifikovani oblik ovog dela.
Još bih želeo nešto da kažem o jednom krivičnom delu koje praktično ne postoji i ne može se podvesti pod ovo krivično delo o kojem sam prethodno govorio, a to je borba životinja, sprečavanje borbe životinja. Ne znam da li ste imali priliku da gledate, nedavno sam gledao ovaj film kako se obučavaju psi za borbu i kako izgleda borba pasa do smrti, do uginuća jednog od tih pasa koji učestvuju u borbi. To je tako teško gledati, to je toliko svirep način, prvo, obučavanje životinja za borbu, a drugo, način na koji se te životinje bore.
Mislim da bi bilo nužno da se u okviru ovog krivičnog dela ili posebnog krivičnog dela predvidi i zabrana organizovanja borbe životinja. Možda kod nas to nije toliko prošireno. Znam da se neke borbe pasa priređuju u Vojvodini. Možda to nije još toliko u državi rašireno. Međutim, mislim da je to jedini način da se takve borbe spreče. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a neka se pripremi narodni poslanik Nikola Milošević.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je još jedanput pokazana neozbiljnost vladajuće koalicije. Mislim da definitivno nije primereno da se rasprava o pet ovako važnih zakona, iz ovako važne oblasti krivičnog prava i krivičnopravnog zakonodavstva, objedinjuje i da mi ovde raspravljamo svega pet sati o nečemu što će na jedan veoma ozbiljan način uticati u budućnosti na živote svih naših građana. Ovde se upravo radi o ograničavanju određenih sloboda i prava.
Mislim da je definitivno ovoj temi trebalo posvetiti malo više vremena, tim pre što je i rasprava danas produžena koliko bude trajala, pa ste onda barem mogli pustiti nas koji smo se ozbiljno pripremali za ove zakone i koji zaista ozbiljno shvatamo slobode i prava građana da bar diskutujemo koliko mi želimo, sa ili bez vas, jer vas, naravno, više ne obavezuje ništa da sedite u ovoj sali.
Nažalost, na ove zakone podneto je negde oko 400 amandmana. Čuli smo da je negde oko 50% usvojeno. To već, samo po sebi, dovoljno jasno govori da postoje brojne nelogičnosti i nepreciznosti u ovim zakonima. Dosta je amandmana podnela i poslanička grupa SRS.
Nekome se može učiniti da neki amandmani, iako je dosta prihvaćeno, nisu možda mnogo važni, da se radi o nekim terminološkim razlikama, da je to razlika u jednoj ili dve reči, ali iako je kod nekih drugih zakona možda i dopušteno da zakon sadrži u sebi neku pogrešnu formulaciju, kada se dođe do krivičnog prava svaki zarez može značiti mnogo i mora se maksimalna pažnja obratiti na svaki član.
Zbog toga će i rasprava, posebno što se tiče poslanika Srpske radikalne stranke, biti više koncentrisana na sam rad u pojedinostima i na amandmane, jer se jedino na konkretnim primerima ovde može objasniti šta je to što smo mi svojim amandmanima tražili.
Doduše, mi nemamo pregled svih amandmana koji su prihvaćeni i samim tim, ako imate prihvaćenih oko 200 amandmana, onda je jako teško i raspravljati uopšte u načelu, bez informacije da li je ono o čemu sada raspravljamo eventualno već promenjeno nekom našom intervencijom ili nije. Ponavljam, nešto više ćemo reći o pojedinostima.
Takođe me čudi da današnjoj raspravi, koliko vidim, ne prisustvuje mnogo poslanika, ako uopšte prisustvuje, ispred Demokratske stranke. Zašto oni nisu zainteresovani za ovu raspravu, zaista ne znam. Možda zbog svih onih "reformi" koje su oni sprovodili u toku svog mandata, vezano za krivično pravo. Možda je to zbog onoga što su radili za vreme one njihove čuvene "Sablje".
Možda zbog toga da im neko ne bi pomenuo da je sudija Vrhovnog suda Vučković, koji je uhapšen, izabran za vreme njihovog mandata, i to ga nije birala Skupština. Isto tako, Milan Radovanović, zamenik specijalnog tužioca, koji je uhapšen, predložen je od strane Vlade Republike Srbije, za vreme mandata te "demokratske" vlasti. Da li zbog nekih drugih neslaganja, zaista ne znam, ali ponavljam, čudi. Možda bi bolje bilo da i oni budu tu i da nam odgovore.
Još jedan odličan primer šta i kako je radila ta vlast u svoje vreme. Ovde je nalaz veštaka povodom krivične prijave koja je podneta 2005. godine, a lansirana je za vreme predsedničke kampanje.
Tada je kandidat Srpske radikalne stranke bio predsednik stranke prof. dr Vojislav Šešelj. S obzirom na to da apsolutno nisu imali bilo šta da zamere nekome od ministara SRS-a, onda su se služili raznim lažima i podvalama, plasirali su krivične prijave, ne u sudove, nego na prvi i drugi Dnevnik RTS-a. Optužbe su pljuštale po informativnim programima i to je ponavljano iz dana u dan, ali od tih krivičnih prijava, naravno, ništa nije bilo. Sve su one odbacivane vrlo brzo, kada bi im prošao taj rok i razlog zbog koga su i pisane.
Evo, po nekima su se čak nalazi vodili. To je zamenik javnog tužioca iz Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu, Branko Stamenković, protiv koga je i Dragan Todorović podneo nekoliko privatnih krivičnih tužbi. Tražili smo da i stručnjaci utvrde kakvo je njegovo psihičko stanje, da li je on uopšte poslovno sposoban i da li je uopšte sposoban da obavlja funkciju zamenika javnog tužioca.
Pročitaću vam samo nekoliko rečenica iz zaključka veštaka, da vas ne bih opterećivao ovim silnim milionima, za čiju su proneveru optuženi Dragan Todorović i Ratko Marčetić, ministri iz redova Srpske radikalne stranke.
Veštak kaže: "Veštak je mišljenja da ne postoji krivična odgovornost optuženih Todorović Dragana i Marčetić Ratka iz člana 245. stav 2. a u vezi stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, jer su sa izdvojenog računa vršene isplate iz prenetih sredstava ŽTP Beograd na izdvojenom računu, sa koga računa su vršena plaćanja, pa samim tim ne stoji činjenica da su sredstva trošena suprotno Uredbi o uslovima, kriterijumima i načinu korišćenja sredstava za redovno i bezbedno odvijanje železničkog saobraćaja.
Za utrošena sredstva za pijaću i termalnu vodu i za izgradnju idejnog projekta postoji saglasnost Vlade Republike Srbije, a plaćanje je vršeno iz uplaćenih sredstava 0,35 dinara po uredbi o derivatima nafte, koja su uplaćivana na izdvojeni račun.
Veštak svoje mišljenje bazira na dokumentaciji u spisu predmeta, obavljenom razgovoru sa inspektorima i neposrednom uvidu u dokumentaciju ŽTP Beograd, kao i datom pismenom objašnjenju od strane stručne službe ŽTP Beograd".
Znači, apsolutno se može videti iz mišljenja veštaka da ne postoje nikakve indicije da je izvršeno krivično delo i jasno je da su ovi ljudi koji su ovakve krivične prijave pisali to radili u dnevno-političke svrhe i u svrhe obračuna sa političkim protivnicima.
Što se tiče samih zakona pokušaću da navedem nekoliko stvari za koje se zalagala Srpska radikalna stranka. Najpre, što se tiče zakona o izvršenju krivičnih sankcija, pokušali smo da modernizujemo donekle ovaj naš zakon, pa i da se prihvate neka rešenja iz tzv. razvijenijih zemalja.
Veoma je važno, u članu 136. stav 2. u Predlogu zakona predviđena je mera usamljenja, i to prema osuđenom za koga postoji opasnost od bekstva, nasilničkog ponašanja, samopovređivanja ili ugrožavanja reda i bezbednosti druge vrste.
Znači, može se odrediti ta mera, ali ovakva opšta formulacija apsolutno omogućava izuzetne zloupotrebe.
Kada se pročita i stav 2. gde se kaže da primenu posebne mere određuje upravnik zavoda ili lice koje on ovlasti, onda je jasno da je krug lica koja mogu izreći ovu izuzetno tešku meru po čovekovu psihu, i na svaki drugi način, praktično neograničen.
Dakle, ovo pravo je nekada imao samo ministar nadležan za poslove pravosuđa, a sada se po novom zakonu to pravo daje upravnicima zatvora, odnosno svakom licu koje on ovlasti da takvu meru izrekne.
Kada kažete da se mera može odrediti prema osuđenom za koga postoji opasnost od bekstva, da li postoji bilo koji osuđeni za koga u nekoj meri ne postoji opasnost bekstva ili opasnost od nasilničkog ponašanja, samopovređivanja ili ugrožavanja reda i bezbednosti druge vrste?
Treba pre svega imati na umu da se ovde radi o izvršiocima krivičnih dela, da su to krivična dela koja su teže prirode, ozbiljnija krivična dela, jer oni učinioci koji izvrše krivična dela za koja je zaprećena manja kazna zatvora ili postoje posebne olakšavajuće okolnosti u principu jako retko završavaju u zatvoru.
Znači, kada se radi o ljudima koji su više puta osuđivani ili koji su činili neka teža krivična dela, onda svakako da se na bilo koje lice koje se ikada nađe u zatvoru može primeniti ova mera.
Ova mera takođe može biti zloupotrebljena na brojne načine, jer je jasno da se apsolutno svako lice može podvesti pod ovu opštu normu.
Mislim da bi trebalo ograničiti primenu ove izuzetno teške mere i da bi tu meru trebalo staviti pod neku vrstu kontrole ili potpuno brisati, u skladu sa nekim evropskim tokovima.
Kod razvrstavanja osuđenih, npr. u članu 63, predlog Srpske radikalne stranke je da se razvrstavanje osuđenika vrši na osnovu ličnih svojstava, na osnovu vrste krivičnog dela, izrečene kazne, ranije osuđivanosti i nekih drugih kriterijuma.
Ono što je osnovno jesu lična svojstva osuđenika; da li ćete u istu sobu staviti nekoga ko je tu zbog saobraćajnog prekršaja zajedno sa masovnim ubicom.
Mislim da se mnogo više mora voditi računa prilikom razvrstavanja osuđenika.
U suprotnom, u opasnosti smo da ta izrečena kazna zatvora i vreme koje neka osoba provede u zatvoru, umesto da deluje povoljno na njegov dalji život i buduće ponašanje, umesto neke resocijalizacije koja bi trebalo da bude jedna od osnovnih svrha zatvaranja, mi dobijamo od nekoga ko je vršio neka krivična dela da ga bukvalno kroz to neko druženje sa učiniocima teških krivičnih dela, vi praktično od njega pravite još goreg kriminalca nego što je bio kada je u zatvor došao.
Dosta terminoloških nepreciznosti postoji u zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. Već u prvom članu Srpska radikalna stranka predložila je da se ovaj termin koji ste vi upotrebili "maloletni učinioci krivičnih dela" zameni terminom "maloletna lica koja se krivično gone", jer ne možete u prvom članu zakona koji se uopšte bavi krivičnim procesuiranjem maloletnih građana reći unapred da su to učinioci krivičnih dela. Onda apsolutno dalje odredbe nisu ni potrebne, odnosno samo eventualno odredbe o odmeravanju kazne ili da kažete – kako ćemo ovima koji su već unapred krivi odmeriti kazne i zašto bi uopšte sudili nekome ko je kriv.
Što se tiče krivičnog zakonika... Reći ću ponešto o svakom zakonu, jer je zaista kratko vreme. U krivičnom zakonu ima dosta promena, ali čini mi se da predlagač nije našao baš najbolju meru kod smanjenja, odnosno povećanja zaprećenih kazni. Jasno je da to u praksi dovodi do različitog postupanja i do različitih kazni za ista dela. Preveliki je raspon između kazni. Do sada nismo imali loše zakone i nije tačno da su bile male kazne zaprećene. Problem je u tome što su kazne koje su izricane uglavnom bliže minimumu koji je zaprećen i što se u najvećem broju ide ili na minimum ili čak na uslovnu osudu.
Dakle, nije trebalo povećavati te kazne nego je trebalo uticati kroz sudsku praksu da npr. za neko prosečno delo bude izrečena i prosečna kazna, za teže oblike veće vremenske kazne. Jedino što je trebalo – trebalo je primeniti zakon.
Na ovaj način dobili smo veće raspone i nemamo nikakvu garanciju da će ubuduće zakon biti primenjivan, već jedino postoji opasnost da će opet neko od učinilaca krivičnih dela za delo koje izvrši dobiti minimum, koji je npr. tri godine, a neko drugi će za isto delo pod istim okolnostima dobiti 15 godina zatvora. Mislim da to definitivno nije dobro i da je pre kod nekih krivičnih dela trebalo smanjivati kazne.
Kod krivičnih dela protiv Vojske SCG ja sam, pravo da vam kažem, sa velikim očekivanjem pogledao taj deo, s obzirom na sve ono što ste radili u prethodnom periodu. Pogledajte samo nazive tih krivičnih dela: izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje popisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe, a da ne govorim o pomoći neprijatelju itd.
Znajući koliko je problema imala država u prethodnom periodu, znajući isto tako da je mnogo onih koji su izbegli vojnu obavezu, koji su bežali preko granice za vreme agresije NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru i imajući u vidu na kraju da su svi oni abolirani, postavlja se pitanje čemu uopšte dalje ove odredbe služe, kako ćete za vreme mirnodopskog stanja primenjivati ove odredbe ako ih niste primenjivali za vreme rata.
Mislim da je dobar deo ovih krivičnih dela postao besmislen, jer te je kazne ili trebalo primenjivati ili krivična dela brisati. Najgore je kada imate krivična dela u zakonu, a ne primenjujete zakon ili ga primenjujete selektivno.
Još jedna stvar što se tiče novčane kazne. Mislim da su ove odredbe apsolutno nerazumljive i neupotrebljive, posebno ove koje se odnose na novčanu kaznu u dnevnim iznosima. "Novčana kazna u dnevnim iznosima se odmerava tako što se prvo utvrđuje broj dnevnih iznosa, a zatim visina jednog dnevnog iznosa". Pazite kako se utvrđuje: "Visina jednog dnevnog iznosa novčane kazne utvrđuje se tako što se razlika između prihoda i rashoda učinioca krivičnog dela u protekloj kalendarskoj godini podeli sa brojem dana u godini." Jedan dnevni iznos ne može biti ovoliki ili onoliki...
Ali, da li je moguće da neko misli da sud može da utvrdi u toku krivičnog postupka koliki je bio prihod učinioca krivičnog dela u toku prethodnih godinu dana? Znači, sud treba da utvrdi, pomoću ne znam kojih načina i sredstava, koliko je neko u toku prethodnih godinu dana imao prihoda, koliko rashoda, a treba voditi računa o tome da za većinu krivičnih dela kada prođe određeni vremenski period, kao prvo dok se ne otkriju učinioci, dok se sprovede predistražni i istražni postupak, pa tek kada počne krivični postupak veoma često od samog izvršenja krivičnog dela prođe po nekoliko godina.
Kako ćete vi za ljude, pogotovo one koji se češće pojavljuju pred sudom i koji su više puta osuđivani i vode kriminalan život, utvrđivati koliki su im prihodi i rashodi bili?