Hvala vama, gospodine Koprivica, na jasno obrazloženim stavovima zašto ćete podržati zakon.
Reč ima narodni poslanik Milan Marković, ali nije prisutan.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Mamula, a potom narodni poslanik Sreto Perić.
(Zoran Krasić, sa mesta: To je bila konstruktivna kritika.)
Zahvaljujem. Izvolite, gospodine Mamula.

Predlog krivičnog zakonika je po svojoj sadržini, kada se detaljno pogleda, sročen tako da su autori bili lišeni svake pretenzije na originalnost zato što je danas veoma teško biti originalan, pogotovo što mi, u nizu država koje su menjale krivični zakonik, poslednji menjamo krivični zakonik i usklađujemo ga sa međunarodno prihvaćenim obavezama.
Kao što je poznato, mi smo kao država koja je član UN prihvatili da naše zakonodavstvo uskladimo sa Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda, Konvencijom UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala sa Protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom i Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, Evropskom konvencijom o suzbijanju terorizma, Međunarodnom konvencijom o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotreba hemijskog oružja.
Pored toga, Ustavna povelja koja je usvojena 2003. godine u članu 10. propisuje da se neposredno primenjuju međunarodni ugovori u našem pravu. Dakle, odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koje važe na teritoriji Srbije i Crne Gore, neposredno se primenjuju.
Jedna od obaveza, koja je u ovom predlogu poštovana, predviđena je Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima. Naime, ratifikovani međunarodni ugovori i uopšte prihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica. Dakle, to je bilo neophodno uvažiti da bismo mogli da pripadamo civilizovanom svetu.
Tako da, govoriti o tome da je neko bio prvi u ovom ili onom predlogu, mislim da je sasvim nepotrebno, zato što su ovo rešenja koja postoje već 10-15 godina u modernom krivičnom zakonodavstvu Evrope. Skoro sve države bivše Jugoslavije, odnosno republike su ga usvojile, tako da mi tek sada dolazimo u tom redosledu, kao jedna od poslednjih država koja vrši ozbiljne, korenite promene krivičnog zakonodavstva.
Naravno, pored dobrih rešenja u krivičnom zakonodavstvu, veoma je bitno da imamo sudije koje dobro poznaju život. Jer, imati odličan zakon, a imati sudije koje nisu dobri poznavaoci života, realnosti, koje dobro ne mogu da procene činjenice, ne može mnogo da pomogne.
Uz to, veoma je važno da nam se ne desi ono što se desilo ovde u bliskoj prošlosti 2001, 2003. godine. U svojim sećanjima potpredsednik Vlade Srbije Čedomir Jovanović kaže da su oni bili primorani da budu i poslanici, sudije, tužioci, policajci i da razgovaraju sa mafijom i sve drugo. Gde to ima? Šta to znači razgovarati sa mafijom? Šta to znači istovremeno biti poslanik, biti tužilac, biti sudija i potpredsednik Skupštine? Taj period treba da ostane za nama i da se više ne ponovi.
Nedavno smo imali retroaktivno delovanje Krivičnog zakona. Imali smo predsednika suda koji kaže da ćemo nekako naći način da retroaktivno primenimo zakon kada je reč o kazni od 40 godina. Kada sam pomenuo izjavu gospodina Jovanovića, odnosno njegova sećanja u knjizi "Moj obračun sa prošlošću", kada smo videli sva ta njihova ovlašćenja, verovatno se sada nameće pitanje kako je moguće da gotovo svi članovi surčinskog klana dobiju status zaštićenih svedoka ili su pred dobijanjem tog statusa? Tako da, kada to uzmemo u obzir, mislim da je ovo vreme koje sam pomenuo definitivno za nama i ono služi kao veoma loš primer, koji ne bi trebalo da se ponovi.
U pogledu novih krivičnih dela, mislim da je bitno da se skrene pažnja da sada uvodimo i krivično delo ubistvo iz samilosti, koje do sada nije bilo u našem zakonodavstvu. Prihvaćeno je iz evropskog zakonodavstva, jer se došlo dotle da bi trebalo uvažiti i takve životne situacije u kojima nekome treba pomoći na takav način kada su bolesti ili bolovi tako nepodnošljivi i teški da dalji život nema nikakvog smisla. Mislim da je u našoj praksi moglo da se uoči da je bilo takvih situacija. Međutim, mislim da je sada regulisanjem ubistva iz samilosti napravljen jedan veliki korak napred u približavanju moralnim vrednostima evropskog kontinenta.
Veoma je dobro što je došlo do promene i u odredbama koje se odnose na uslovni otpust, zbog toga što je sada utvrđeno da sud odlučuje o uslovnom otpustu, a ne administrativni organi, odnosno uprave krivično-popravnih domova.
Rehabilitacija je na ključan način izmenjena. Ona je do sada bila više policijska nego humanistička. Mislim da je tu napravljen veliki korak napred.
Dobro je što se menjaju odredbe o zastarelosti, jer se kod vremenskih krivičnih dela uzima da zastarelost počinje da teče od trenutka kada je nastupila posledica, a ne kada je delo izvršeno.
S druge strane, ako pogledamo situaciju na Kosovu, mi znamo da od 1999. godine naša Vlada tamo više nema nadležnosti, da se tamo nalaze međunarodne snage, oficiri sa vojnih i policijskih akademija sa zapada, sa najmodernijom opremom. Međutim, mislim da su njihovi rezultati u pogledu otkrivanja i razjašnjavanja krivičnih dela veoma slabi.
Pogledajte kakva je situacija oko nekih veoma teških ubistava, pomenimo Goraždevac, pomenimo situaciju 17. marta, pogrom nad Srbima, gotovo da nijedno delo nije razjašnjeno. To znači da ni dobri krivični zakoni, ni dobro opremljena policija sa savremenom tehnikom ne može ništa da učini ako nema jake volje da se čvrsto uđe u borbu sa kriminalom, a pogotovo organizovanim, kakav je danas na Kosovu.
Mislim da je veoma važno da vidimo da se, kada je reč o borbi protiv kriminala, svet menja. Nedavno smo mogli da vidimo u Britaniji, a povodom ubistva nesretnog građanina iz Brazila u londonskoj podzemnoj železnici, da niko zbog te greške u Britaniji ne snosi odgovornost, što znači da je u Evropi uspostavljen novi standard – može se iz državnih razloga i ubijati, a ne odgovarati.
U pogledu kazne zatvora mislim da je ipak trebalo izmeniti zakon tako da uvedemo doživotni zatvor, jer mislim da su za neka krivična dela kazne od 30, 40 godina takve da se takva lica više ne mogu normalno vratiti u život posle zatvora i da bi doživotni zatvor, kako već postoji rešenje u nekim zemljama, bio pravo rešenje i za našu zemlju. Mislim da u predstojećim izmenama ubuduće treba povesti računa i o tome.
Mislim da zakon treba u celini prihvatiti.

Hvala vam, gospodine Mamula. Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, a potom narodni poslanik Bore Kutić, potom narodni poslanik Dragutin Perić. Izvolite, narodni poslanik Sreto Perić, narodni poslanik Momir Marković je odustao. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, zbog naše javnosti, a pre svega zbog stručne javnosti, moraću samo da podsetim o kojim zakonskim predlozima mi danas raspravljamo, jer skoro sve kolege, kao što ću i ja to učiniti, naravno iz opravdanih razloga, komentarišu i govore o Predlogu krivičnog zakonika, s obzirom da je napravljeno spajanje pet tačaka dnevnog reda.
Prema tome, mi danas raspravljamo o Predlogu krivičnog zakonika, zatim Predlogu zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, Predlogu zakona o izvršenju krivičnih sankcija, Predlogu zakona o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku i, na kraju, kao peti zakonski predlog, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku.
Gospodin Petar Jojić, kao ovlašćeni predstavnik Srpske radikalne stranke danas je opširno govorio o opštim načelima vezanim za stav SRS-a po pitanju Predloga krivičnog zakonika. Videli ste koliko srpski radikali umeju da budu kooperativni i, iznad svega, stručniji kada rade određeni deo posla. Videli ste iz njegovog izlaganja da je 80% Predloga zakona prepisano iz predloga radne grupe Srpske radikalne stranke.
To sada nije važno. Važno je da je jedan "evropolitičar" predložio i rekao – hajde da spojimo ovih pet tačaka dnevnog reda, a većina kaže – pa mogli bismo. Mene to podseća kao kada učenici idu u školu i negde tamo pred kraj prvog polugodišta ne ocenjuju se, ne ispituju profesori pred kraj prvog polugodišta, kažu zadnjeg dana – mogli bismo sada sve da vas ispitamo i da vam damo ocenu. Tako je, otprilike, razmatranje i raspravljanje danas o pet tačaka koje su objedinjene.
Videli ste da su nam predlozi ovih zakona u većini, osim ovog zadnjeg koji je 1. septembra 2005. godine predat u skupštinsku proceduru, a radi se o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, stigli u 2004. godini, pa smo i mi povremeno prilazili ovim problemima, izučavali ih, istraživali, a onda odustali, jer to nije bilo na dnevnom redu.
Danas je jedan od narodnih poslanika rekao da je Krivični zakonik jedan od najvažnijih zakona u Republici Srbiji. Mogu da se složim i da prihvatim, jer otprilike on reguliše onu oblast na kojoj mnogo šta počiva. Disciplina u privrednom privređivanju zavisiće u onoj meri i dobrim delom kako nam je regulisan krivični zakonik, odnosno kako su određena dela predviđena i koje su kazne zaprećene za nepoštovanje poslovanja u privredi, i sve drugo se, da ne govorim dalje, tako reguliše i od toga će zavisiti. Zbog toga je bilo potrebno čak i da se ovaj predlog ne uvrsti u vanredno zasedanje, nego bi to moralo biti u redovnom zasedanju i morala bi se voditi jedna mnogo stručnija i temeljnija rasprava.
Ovde sam pribeležio nekoliko odredaba iz Krivičnog zakonika, a nemam nameru da ih komentarišem sve. Neko je rekao da sudije... Možemo imati dobar krivični zakonik i dobro je, složiću se sa svim kolegama koji su rekli da je napredak donošenje krivičnog zakonika. To je tačno, jer imamo situaciju da smo do sada imali u 24 zakona inkriminisana dela koja se predviđaju sada u krivičnom zakoniku. To je bilo jako teško i za praktičare. Kada kažem praktičare, mislim pre svega na sudije, tužioce i druge organe koji rade u ovoj oblasti.
Sada će to biti mnogo lakše, a i za same građane Srbije, ako je nešto predviđeno krivičnim zakonikom, psihološki deluje na njega mnogo više, ozbiljnije i jače, ima jaču snagu, pa da on zna da je za to zaprećena i određena sankcija, gde se vrlo često predviđa i izricanje kazne zatvora. Danas je sloboda nešto najdraže svakom građaninu i zbog toga on ima respekta prema tome. Ako određena krivična dela predviđamo u nekim zakonima koji regulišu neku drugu materiju i problematiku, onda neće imati taj psihološki uticaj i u toj sferi će njegova primena da izostane, odnosno ne postiže se taj efekat.
I do sada su za veliki broj krivičnih dela, ma gde ona bila sadržana, da li u krivičnom zakonu ili u drugim zakonima koji regulišu drugu materiju, propisivane određene kazne zatvora, ali nije bila realizacija tih krivičnih sankcija na tom nivou. Tu je podbacilo srpsko pravosuđe, a ono nije urušeno, kako bi sada neko napravio podelu ovde i rekao, u zadnjih pet ili deset godina. To je godinama, a najviše je došlo do izražaja od 2000. godine naovamo.
Potrebno je da sudije koje primenjuju ovaj zakon poznaju život, a što je rekao jedan od kolega – i ne samo život; i ne samo sudije, nego je potrebno da i zakonodavac poznaje trenutno stanje za koje treba doneti određene propise i primenjivati ih. Recimo, član 340. Krivičnog zakonika koji kaže – krivično delo neizvršavanje sudskih odluka, a znate da se građani Srbije najčešće susreću sa tim problemima i vrlo često se na izvršenje tih sudskih odluka čeka i po nekoliko godina.
Građani Srbije u tom momentu počinju da sumnjaju i u pravosudni sistem Srbije, a ne možemo reći da nemamo i kvalitetnih sudija. Nije baš sve vreme vođena negativna selekcija u pravosudnim organima i tužilaštvima, nego i dan-danas u sudu i u tužilaštvu imamo jako stručne i kvalitetne ljude. Naravno da pored njih imamo i one koji su po stranačkoj pripadnosti dolazili u sud i koji nisu imali ni radnog iskustva, a postajali su i predsednici sudova. Zbog takvih slučajeva neko će da odgovara, odnosno za sada je verovatno bila poznata samo politička kazna, politička sankcija tih koji su ih predlagali. Verovatno će u budućnosti stići i neke druge sankcije za to.
Zatim, mislim da je kolega Božidar Koprivica govorio o rastegljivosti sankcija koje se mogu izreći prilikom izvršenja nekog krivičnog dela. Srpska radikalna stranka se zalagala za humanije odnose, odnosno humaniju primenu sankcija prilikom izvršenja krivičnih dela i smatramo da ne bi trebalo toliki raspon da bude kod nekih krivičnih dela. Vidite, šumska krađa, gde se predviđa da će onaj ko poseče više od jednog kubnog metra drveća, mislim na nacionalne parkove, na posebne zaštićene zone, dakle, na običnu prostu šumu, biti kažnjen novčano ili do godinu dana, a i za teška krivična dela predviđena je kazna od godinu dana.
Znači da nam tu nije izjednačena kaznena politika, na šta bi trebalo da obratimo pažnju da bi jednostavno ovaj krivični zakonik mogao i preventivno da utiče, a to nam i jeste cilj. Jer, Srpska radikalna stranka je predlagala da donesemo takav krivični zakonik da preventivno deluje na potencijalne izvršioce krivičnih dela, da bi organi pravosuđa imali što manji broj predmeta, a samim tim da bi što kvalitetnije mogli da postupe po istom. S obzirom da ima još kolega iz SRS koji će govoriti, ja se zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Bore Kutić, potom narodni poslanik Dragutin Perić, a potom narodni poslanik Miljko Četrović. Narodni poslanik Bore Kutić nije tu, onda reč ima narodni poslanik Dragutin Perić, a potom narodni poslanik Miljko Četrović, pa potom narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto su prethodnici tj. narodni poslanici Srpske radikalne stranke više obratili pažnju na Predlog krivičnog zakonika, ja bih se ovom prilikom osvrnuo i više bih bacio akcenat moje diskusije na Predlog zakona o izvršenju krivičnih sankcija.
Ukazao bih na izvesne nedoslednosti u ovom predlogu, a sve iz razloga što je to toliko jasno i uočljivo kada se uporede pojedine predložene zakonske odredbe, kao na primer ako uzmemo odlaganje izvršenja kazne zatvora povodom vanrednih pravnih sredstava. Nedoslednost bi se sastojala u tome što zakon ne prati decidno i doslovno ove uvodne odredbe predloženog zakona.
Na primer, član 4. kaže: "Izvršenju sankcije pristupa se kada odluka kojom je sankcija izrečena postane pravosnažna i kada za izvršenje sankcije nema zakonskih smetnji", što će reći da je jasno da može da se pojavi kao zakonska smetnja ukoliko se traži odlaganje izvršenja kazne zatvora, kada je u pitanju ponavljanje krivičnog postupka ili vanredno preispitivanje pravosnažne sudske odluke.
Međutim, u stavu 2. člana 4. Predloga zakona stoji da može da dođe do izvršenja sudske odluke i kada nije pravosnažna. Dakle, to upućuje na zaključak... Kasnije, kaže se u članu 59 – izvršenje se odlaže kada je pravosnažna odluka, ukoliko tužilac podnese zahtev za preispitivanje pravosnažne sudske odluke.
Tu postoji jedna pravna nesigurnost, jer ispada sada da se dolazi do situacije da sudske presude, kada su pravosnažne i izvršne, kada treba da se izvrši ova sankcija, mogu da se odlože, dok kod presude koja nije konačna pravosnažna i izvršna ne može da dođe do odlaganja, iako ona još nije pravosnažna i nije spremna za izvršenje, jer normalno je da postoji pravni lek, to je žalba, i ona može da bude ožalbena, ali da se pristupi sprovođenju izvršenja.
Takođe, napomenuo bih i jednu nelogičnost kod sredstava za izvršenje. U članu 11. stav 1. kaže se da sredstva za izvršenje sankcija snosi budžet Republike Srbije, dok se u stavu 2. kaže – osim ako to zakonom nije drugačije određeno, što znači da može da se desi da i lice koje je na izdržavanju neke sankcije, po pitanju određenih odgovarajućih podnesaka koje treba da podnese (a sve je vezano za ustanovu gde izdržava kaznu, i to po pitanju tretmana, kako prolazi u toj ustanovi), bude u situaciji da može da se podvede i da plaća troškove, poput odgovarajućih taksi.
Sasvim je nelogično da se to u postupku izvršenja sankcija primenjuje, a znamo da u postupku suđenja postoji institut, na primer, siromašnog stanja, gde okrivljeni nije u stanju da snosi odgovarajuće troškove u postupku, pa mu se zakonom dodeljuje branilac po službenoj dužnosti. A, već u izvršnom postupku, gde se nalazi na izdržavanju kazne, dolazi do jedne situacije gde on nema sredstava da sam snosi neke troškove, a sve vezano za odgovarajuće tretmane po pitanju kućnog reda, ukoliko podnosi određene podneske ili ukoliko traži i odgovarajuću sudsku zaštitu, pošto se predviđa da je dozvoljena i sudska zaštita lica koje je na izdržavanju kazne, a sve je vezano za uslove i primenu konkretnog kućnog reda i samog tretmana u ustanovi gde izdržava tu kaznu.

Reč ima narodni poslanik Bore Kutić, a zatim narodni poslanik Miljko Četrović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, zahvaljujem se što ste mi dali reč i ujedno se izvinjavam što sam bio odsutan.
U svom izlaganju obratio bih pažnju na zakon o izvršenju krivičnih sankcija, jer su moji prethodnici više pažnje posvetili Krivičnom zakoniku i drugim zakonima. Zato sam ja odlučio da moje izlaganje bude usmereno ka zakonu o izvršenju krivičnih sankcija.
Poznavajući tu materiju, kao dugogodišnji radnik u izvršavanju krivično-prekršajnih sankcija, upoznat sam da su kroz istoriju postojali razni sistemi izvršenja krivičnih sankcija. Prvi sistem u izvršenju krivičnih sankcija je bio pensilvanijski sistem ili filadelfijski sistem (zato što je taj prvi zatvor bio osnovan u Filadelfiji polovinom 19. stoleća).
Nakon toga se javljaju progresivni sistemi, to je irski progresivni sistem, klasifikacioni sistem, Makonakijev ili bodovni sistem; u našem pravosuđu, dakle, kod nas je u centru izvršenja krivičnih sankcija klasifikacioni sistem ili sistem zajedničkog izdržavanja kazne.
Zašto klasifikacioni? Iz razloga što su u KPZ osuđene osobe klasificirane kroz A, B, C grupe i osuđeni su na osnovu tih grupa imali određena prava i mogućnosti korišćenja pojedinih pogodnosti.
Posebno bih obratio pažnju na ovaj zakon, što je predlagač ovog zakona možda malo propustio da se pozabavi problemom osuđenih koji su osuđeni prvi put. Kao kriminalista, u praksi sam imao puno susreta sa ljudima koji su izvršioci krivičnih dela u povratku.
Znači, ljudi koji su izdržali kaznu zatvora i javljaju se kao izvršioci krivičnog dela u povratku, znači recidivisti. To znači da služba prevaspitanja u KPZ nije izvršila osnovni zadatak da izvrši prevaspitanje osuđenih osoba i da ih vrati u normalne tokove života.
Mislim da bi država morala više pažnje da posveti osuđenim koji su osuđeni prvi put i u skladu sa tim bih predložio da se na nivou Srbije osnuje jedan KPZ gde bi kaznu zatvora izdržavala ona lica koja su osuđena prvi put. Iz sredstava koja su bila predviđena za službu preodgajanja bi se uzeo deo sredstava i usmerio se ka ovim zavodima za osuđene prvi put.
Normalno, u tim zavodima kaznu zatvora bi izdržavali osuđeni za određenu vrstu krivičnih dela, izrečenu u jednom određenom vremenskom periodu, negde do pet godina. Na taj način bi se izbeglo školovanje kriminalaca u KPZ.
Kao čovek koji je radio u KPZ, mogu vam sa sigurnošću tvrditi da je osuđeni koji je došao prvi put na izdržavanje kazne u kontaktima sa drugima izvršio doškolovavanje i po izlasku iz zatvora izvršio je krivično delo, obično onako kakvi su bili izvršioci s kojima je on komunicirao za vreme izdržavanja kazne.
Znači, potrebno je da se u Srbiji osnuje jedan KPZ za osuđene koji su prvi put na izdržavanju kazne, kako bi se stepen recidiviteta, odnosno povratka smanjio.
Dalje, ovde sam naišao da je kod plaćanja za rad – normalno, rad je obavezan i za taj svoj rad osuđeni treba da prima određenu naknadu –predlagač predvideo da to bude 20% od prosečnog ličnog dohotka na nivou Srbije.
Moje zapažanje je da bi to trebalo biti jedna četvrtina ličnog dohotka za poslove iste vrste u civilstvu. Zašto? Na taj način bismo stimulisali osuđene osobe da se prilagode, da se bore i zalažu za pojedine delatnosti kada izađu na slobodu, da bi se mogli lakše uklopiti u društveni život.
Gledajte šta se još događa u KPZ gde osuđene osobe borave u toku noći. Tu se ne vodi mnogo računa. U jednoj spavaoni je smešteno 20-30 osuđenika.
Mislim da bi zakonom trebalo limitirati broj osuđenih osoba koje mogu da spavaju u jednoj prostoriji, kako bi ograničili rukovodstvo u KPZ da ne mogu u jednu spavaonu da smeste više od, govorim napamet, cirka desetak ljudi.
Na taj način bismo bili humaniji u odnosu prema našim sugrađanima, jer to su, u svakom slučaju, naši sugrađani.
Uglavnom, zakon o izvršenju krivičnih sankcija je dobar i po meni dosta prihvatljiv, s tim da bi ovaj deo koji sam naveo na neki način trebalo ispraviti.

Reč ima narodni poslanik Miljko Četrović, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stevović.

Poštovani narodni poslanici, voljom poslaničke većine Narodna skupština je došla u situaciju da u objedinjenoj raspravi od ukupno pet časova razmatra u načelu set ovih zakona, počev od krivičnog zakonika i ostalih zakona iz krivičnopravne materije.
To govori o ozbiljnosti predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije i poslaničke većine, kako posmatra situaciju kada je u pitanju i krivični zakonik i svi zakoni koji prate ovaj zakonik.
U uvodnom izlaganju ministra pravde rečeno je da nije još dat predlog, da je u postupku izrade zakon o krivičnom postupku, što je neminovno trebalo da sledi u jednom setu sa krivičnim zakonikom i ostalim zakonima koji su na dnevnom redu.
Uz sve uvažavanje za napor i postupak kodifikacije krivičnog zakonodavstva i izrade ovog predloga krivičnog zakonika i usklađenosti sa Rimskim statutom, sa konvencijama, postavlja se jedno osnovno i otvoreno pitanje – da li će ovako predložen krivični zakonik i ostali zakoni smanjiti kriminalitet u Srbiji, ako imamo ovakvo stanje kakvo imamo, počev od organizovanog kriminala?
Znamo kako je bivši ministar policije Mihajlović, koji sada piše romane na planini i to objavljuje, od tih 40 grupa organizovanog kriminala, kako je to navođeno u nekoj "Beloj knjizi", o izuzetno teškim krivičnim delima, gde ljudi ginu u obračunu određenih mafijaških grupa ili nevine žrtve koje padaju i na ulicama i kafićima i drugim javnim mestima, o porastu maloletničkog kriminala ili delikvencije, što je najteža posledica ovakvog stanja u Srbiji.
Da li će sve ove odredbe koje su predviđene krivičnim zakonikom učiniti to da će doći do brzog uspostavljanja pravde i efikasnog pravnog poretka, barem u ovom delu krivičnog prava, da većina građana Srbije shvati da imamo organizovanu državu, da imamo nezavisno sudstvo, kao jedan od stubova države, a pogotovo u ovom delu gde vlada haos, anarhija i beznađe.
Imam jednu gradaciju od pre nekoliko godina, kada su počeli da se, navodno, gone kriminalci po raznim osnovama, koji su bili povezani sa vlašću, bilo lokalnom, bilo na republičkom nivou. Ti su nazivani, kada budu uhvaćeni ili privedeni – počinioci dobro poznati organima gonjenja.
Šta to znači "dobro poznati organima gonjenja"? To znači da su do tada činili mnoga krivična dela, ali nisu gonjeni, nije im suđeno, nije im presuđeno, nisu izdržali zatvorske kazne.
U sledećoj fazi smo došli do naziva da su ti tzv. poznati organima gonjenja postali "kontroverzni biznismeni", jer su se obogatili i onda nisu više poznati organima gonjenja, da bismo došli u sledeću fazu da su to "tajkuni", "oligarsi" i drugi nazivi koji se uzimaju iz drugih zemalja.
Da li možemo da pređemo preko jedne polemike koja se danas čula od poslanika DSS-a, a nismo dobili adekvatan odgovor od DS-a, da je ona bivša Vlada DOS-a preuzela mafiju, nastavila sa mafijom da radi, a da nikome iz te vlade, koji su sada insajderi ili pisci ovih knjiga, kako sam ih već pomenuo, nastavljaju i dalje da ponižavaju građane Srbije, da se pojavljuju na TV B92 i da prozivaju, navodno, druge za teška dela ili pljačku građana Srbije ili sve šta govore i rade.
Izneo bih jednu konkretnu primedbu kada je u pitanju zamena uslovne osude novčanom kaznom. Da li znači da počinioci krivičnih dela, gde su sticajem prakse koju su primenjivali, a zna se koji su to sudovi, prvostepeni sudovi, umesto kazne zatvora po pravilu izricali uslovnu osudu, neće čak imati ni tu pretnju uslovne osude, već će samo imati novčane kazne, a ti koji su stekli ili stiču i dalje bogatstvo pljačkom i otimačinom plaćaće novčane kazne i nikada im neće biti zaprećeno uslovnom osudom, a kamoli zatvorskom kaznom?
Kao čovek i kao narodni poslanik ne mogu se sa ovim složiti, jer koncept liberalnog zakona ili koncept krivičnog zakonika ne može u ovom stanju u kome se Srbija nalazi da se primenjuje. Mnogo je ljutih rana na građanima Srbije, a na ljute rane trebaju ljute trave.
Prema tome, jedno efikasno krivično zakonodavstvo i primena tog krivičnog zakonodavstva u kratkim rokovima treba da ima za cilj, sa svim ovim što se predviđa kao krivično delo, da to bude procesuirano u jednom kratkom postupku, ne uskraćujući prava tome koji se goni da dođe do krivične sankcije ili kazne i da to bude prevashodno svrha da odvrati druge da ne čine ta krivična dela ili slična, a sa druge strane da bude represija prema onome koji čini takvo delo.
Nažalost, mi imamo povratnike u istim ili sličnim krivičnim delima, a po pravilu ti povratnici idu u mnogo teža krivična dela, ali nemamo odgovor države, nemamo odgovor sudske vlasti.
Dokaz zašto nemamo je i ovo zadnje što se događalo u ovoj skupštini na vanrednom zasedanju, kada je bio u pitanju imunitet sudije Vrhovnog suda i zamenika specijalnog tužioca.
Onda možemo da pretpostavimo kakvo je stanje u opštinskim sudovima, u okružnim sudovima, ako je ovakvo stanje u Vrhovnom sudu Srbije, a i sam ministar Stojković je najavio nove slučajeve hapšenja u najvišim sudskim instancama. Onda nema poverenja, nema zakona i nema pravde u državi Srbiji.
Iz svih tih razloga, uz sve ove pohvale oko kodifikacije, jedino je dobar ovaj krivični zakonik i svi ostali koji prate ovaj krivični zakonik ako se bude primenio dosledno, brzo i efikasno.
Svesni smo da ne možemo apsolutno iskoreniti kriminal, ali ne možemo dozvoliti kao društvo, kao narod i kao država, koja postoji preko 200 godina, da kriminal i dalje cveta i da oni koji se i dalje bave kriminalom ili su se bavili kriminalom žive u razvratu, ponižavaju građane Srbije, a da pored toga građani Srbije plaćaju navodno Specijalni sud, specijalnog tužioca, tog portparola Specijalnog suda, a sada vidimo da i drugi sudovi imaju portparola.
Time sudovi ne treba da se bave, treba da sprovode zakone, u zakonskim postupcima da rade brzo, efikasno i da odlučuju.