Tačno je da sam dao repliku upravo zato što se narodni poslanik Nemanja Šarović pozvao na to da je pogrešno protumačen. Upravo član 101. stav 1, a u vezi sa članom 3, dao sam pravo na repliku.
Gospodin Šarović traži repliku.

Gospodine Aligrudiću, pošto je sada nesporno da ste me spomenuli, u okviru replike ću vam pročitati još nekoliko članova Poslovnika, pa ću vam reći sledeće. U skladu sa članom 27. predsednik Narodne skupštine vrši poslove predviđene Ustavom, predsedava sednicama Narodne skupštine, stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine. U njegovom odsustvu, gospodine Aligrudiću, to radi predsedavajući.
Onda ja vama da objasnim. Vi ste šef određene poslaničke grupe i možete da se osećate silno zato što je ta poslanička grupa još uvek na vlasti, ali, gospodine Aligrudiću, nije vaše da tumačite Poslovnik. Dakle, predsedavajući gospodin Mihailović je apsolutno bio u pravu i odlično je procenio kada mi je dao pravo na repliku, zato što je nesumnjivo da ste vi govorili o onome što sam ja govorio najpre sinoć, pre kraja jučerašnje sednice, a onda nastavio jutros. Gospodine Aligrudiću, vi ste još i sinoć rekli da ćete mi replicirati, pogotovo jer vas je pogodilo ono oko upravnih odbora, oko keša itd. Još ste tada najavili da ćete mi replicirati.
Prema tome, nemojte sada govoriti da to nema nikakve veze sa mojim izlaganjem. Možemo i stenograme da proverimo, ukoliko želite. Vi ste upravo govorili o onome što sam ja govorio i potpuno pogrešno protumačili ciljeve zbog kojih se ovaj zakon donosi i potpuno pogrešno protumačili moje izlaganje.

Gospodin Aligrudić, povreda Poslovnika.

Član 104. kaže – narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine i dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem. Gospodine Šaroviću, ja se vama obraćam sa uvažavanjem. Nijednog trenutka nisam izrekao bilo kakvu diskvalifikaciju.
Međutim, vi niste mogli da se suzdržite da za ovom govornicom ne iznesete sada nešto što vi mislite da je mogao biti osnov za moju repliku, pa se sećate da sam tražio repliku juče. Od te replike sam bio odustao, jer da sam hteo, podsetio bih predsedavajućeg na početku sednice da mi da reč. Jednostavno, u tom trenutku sam pomislio da dam repliku zbog nečega, od toga sam odustao i to više neću komentarisati.
Pominjanje upravnih odbora, keša itd. verovatno ide za tim da pokušavate da izazovete određenu raspravu, da me uvredite lično ili moju poslaničku grupu. Zaista nemam razloga na to da reagujem i mislim da je to u redu.
Što se tiče tumačenja, verujte mi da nikakve veze ono što sam ja govorio nema sa onim o čemu ste vi pričali. To sve vreme pokušavam da dokažem i pokažem. Prema tome, nemojte se osećati prozvanim. Ako ste se ijednog trenutka osetili prozvanim, ja vam se odmah izvinjavam zbog toga.

Pošto se narodni poslanik Simonović vratio sa Odbora, daćemo njemu reč, pa posle gospodin Arsić.

Dame i gospodo, ova izmena zakona izgleda mala, kao, briše se stav u jednom članu, ali ona je vrlo značajna da bi se uredila taksi služba u zemlji Srbiji. Ovde prvenstveno imam u vidu Beograd, jer ponekad koristim taksi i znam te probleme. Ovo nije nova stvar. I ranije kada sam bio odbornik u Gradskoj skupštini, i tada su taksisti protestovali, tražili neka svoja prava itd. Dakle, ovo uopšte nije novi problem što se tiče Beograda.
Promena je značajna, jer se dozvoljava gradskim vlastima da mogu da ograniče broj taksista. Nema grada u Evropi gde taj broj nije ograničen. Broj taksista se određuje prema broju stanovnika jednog grada, pa se kaže npr. Beograd može da ima 5.000 taksista. To je gotovo i niko više ne može da dobije licencu.
Nezgoda je što neki poslanici polaze od pretpostavke da će se sve raditi nepošteno. Ja od takve pretpostavke ne polazim. Ne vidim zašto branite ovo ograničenje. Kada sednete u bilo koji taksi danas u Beogradu, pitajte taksistu da li želi da bude broj ograničen i on će vam kazati – da, čekamo to, želimo da broj bude ograničen.
Mi imamo još jednu specijalnost koje nema nigde u svetu, a to su tzv. divlji taksisti. Jedan dan sam seo u taksi da me odveze do Kalemegdana i na kraju tražim račun, a on kaže: "Gospodine, ja nemam račun", a ja kažem: "Vi ste divljak?". "Jesam", priznao mi je pošteno. Ko njima daje one table da su taksisti?
Ja sam čuo, ali ne mogu to da tvrdim, da im daje predsednik jednog udruženja taksista. To meni kažu taksisti, niko ne kaže za Nenada Bogdanovića, nego predsednik jednog beogradskog udruženja im daje te table i naplaćuje. Ja nemam za to dokaze i ne želim dalje o tome da govorim, ali to sam ovih dana čuo od jednog taksiste.
Prema tome, nije samo problem broja taksista, problem je i kako izgledaju taksisti i njihova vozila. Jedanput sam ušao u taksi vozilo, samo što se ne raspada. Nije samo što je prastaro, nego je prljavo, nije ga nikada oprao taj taksista. Zapalio cigaretu, ne pita me da li može da puši ili ne može. Šta ima da puši u taksiju?
Jednog dana ćemo možda doneti odluku da taksisti budu uniformisani, pa da budu vozila kategorisana, da se izaberu, recimo, dva vozila za taksije u Beogradu. Tako je svuda u Evropi. Sada to ne možemo, siromašna smo zemlja, ne možemo to da tražimo od taksista, ali će doći to na red jednoga dana, jer taksi je javna služba, dame i gospodo, i to mora da bude uređeno, kao što su uređene druge javne službe.
Što se tiče prava na rad, piše u Ustavu da svako ima pravo na rad, ali ne na Terazijama, na teritoriji Srbije. O tome se radi.
Recimo, neko završi medicinu, ode u jednu bolnicu i kaže - hoću da radim, a oni kažu - izvinite, imamo dovoljno lekara, za sada nam niste potrebni, kada bude bilo raspisaćemo konkurs i onda ćete se javiti. To isto važi i za sva druga radna mesta, pa i za taksiste. Taksisti očekuju ovu izmenu, barem što se tiče taksista u Beogradu.

Reč ima poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo poslanici, Srpska radikalna stranka je protiv ovog zakona, ne zbog taksista nego zbog građana koji koriste taksi usluge. Prvo to da raščistimo. Dalje, da nisu bila ova dva prethodnika koja su branila ovaj predlog zakona predložio bih ministru da podnese ostavku, a i neka se sam zapita zašto su samo dva poslanika od 130 i nešto koji podržavaju Vladu izašla da brane Predlog ovog zakona.
U razlozima za donošenje zakona piše da se zbog amandmana koji je implementiran u stav 4, a koji nije bio predlog Vlade Republike Srbije, smatra da je neophodno brisanje ovog stava. Sa tim, gospodine ministre, možete da izađete na sednicu Vlade Republike Srbije kao predlagač jednog zakona, pre nego što Vlada utvrdi predlog zakona, ali sa ovakvim tekstom da izađete pred Narodnu skupštinu i da kažete da je Vlada pametnija od Skupštine i narodnih poslanika, to je sramota i poniženje za Skupštinu i za svakog poslanika koji jedan ovakav predlog zakona brani, pogotovo ako je ovako obrazložen.
Ja sam se ovde naslušao, od onih koji brane ovaj zakon, svakojakih gluposti, u najmanju ruku. Čovek je mešao babe i žabe, kada je pričao o broju studenata, o autobusima, samo je još falilo o avionima da priča. Samo još to je nedostajalo, da avion uporedi sa taksi službom, i ništa više, da bude kompletno.
Bilo je ovde priče da to rade svi evropski veliki gradovi. Možda. Šta je problem u Srbiji, u zemlji Srbiji, kako to neki vole da kažu? Problem je što neko pokušava da obezbedi parče hleba svojoj porodici, ništa više. U tome je razlika između evropskih metropola i Srbije. Nezaposlenost prisiljava ljude da traže način kako da obezbede svoju porodicu.
Prvo ste, gospodine ministre, buldožerima doveli na vlast jednu vladu koja je uzrokovala veliku nezaposlenost u Srbiji. Sada učestvujete u Vladi koja istrajava u tom poslu, ljudi ostaju bez posla, pokušavaju da se snađu kako znaju i umeju, a jedan od načina je da se bave taksi prevozom. Zašto mu sada i to pravo osporavate? Kome to pravo ostavljate? Ko je taj koji ima takva prava da lokalnim samoupravama da nešto što po nekim pravilima u ovom trenutku ne bi trebalo da bude.
Neko reče da nema zakonskih prepreka za jedan ovakav zakonski predlog. Šta je sa Zakonom o zaštiti konkurencije? Da li je u suprotnosti sa tim zakonom?
Tu je neki moj kolega izašao, napričao se svega i svačega. Šta je sa Zakonom o zaštiti konkurencije? Da li se on krši ovde? Krši se, a ova vlada ga je donela. Kako to sada obrazlažete, gospodine ministre? Gde je tu sličnost? S jedne strane radimo u interesu građana, a sa druge strane donosimo ovakav predlog zakona.
Sada izađe neko i kaže da taksisti nisu protiv ovog zakona. Možda oni koji imaju dozvolu, koji su se nekako dodvorili lokalnim samoupravama. Šta je sa onima koji još uvek čekaju dozvolu? Da li su i oni za jedan ovakav zakon ili nisu?
Šta je sa građanima? Zašto ta gradska skupština, pošto je reč o Beogradu kao najvećem tržištu, ne propiše uslove, standardizuje kakva taksi vozila mogu da budu? O tome možemo da raspravljamo, da kažemo da građani ne treba da uđu u svaki auto koji nije čist, koji nije uređen, koji nema određene standarde, petoro vrata, određene godine starosti itd. O tome možemo da pričamo.
Šta se dešava sa građanima kada ograničimo broj taksista? Građani su korisnici taksi usluga. Ako ih nema dovoljno ili je ograničen broj, jedna određena usluga koštaće toliko i toliko, koliko se taj ograničeni broj dogovori i nema zakona tržišta, nema zakona ponude i potražnje.
Bilo je priča o tome da će donošenjem ovog zakona da se reguliše da ne dođe do kolapsa u gradskom saobraćaju. To je, u najmanju ruku, glupost. Ako je cena taksi usluge visoka, ako, primera radi, od Skupštine Srbije treba da odete do Zemuna i da date 1.000 dinara i 1.000 dinara da se vratite, normalno je da ću sesti u svoj auto. Neću da poklonim nekome 2.000 dinara. Smatram da ta usluga toliko ne košta, ali može da se sprovodi na tržištu zato što je neko u ljubavi sa gradonačelnikom Beograda. Ništa drugo nije u pitanju.
Nekome može da padne na pamet da u nekim sledećim zakonima ograniči svuda svaku vrstu usluge: maloprodaju, trafike, robne kuće, prodaju tekstila itd. Možemo na taj način da jednostavno napravimo jedan sloj ljudi koji su bliski nekoj vladajućoj strukturi u nekoj lokalnoj samoupravi i da oni suprotno tržištu posluju na nekoj određenoj teritoriji.
Osim ovog obrazloženja, koje je u krajnjem slučaju sramota za Narodnu skupštinu, što je uopšte stavila jedan ovakav zakonski predlog sa jednim ovakvim obrazloženjem na dnevni red, postavlja se pitanje čija je ovo ideja. Sa jedne strane imamo stranku koja kaže da neće da ulazi u Skupštinu zato što joj je navodno Demokratska stranka Srbije oduzela dva poslanika i sa njima neće u Skupštinu Republike Srbije, ali zato i te kako dobro sede u Skupštini grada i diktiraju zajedno sa Nenadom Bogdanovićem DSS-u kakve će zakonske predloge ovde da donose. O tome glasate, gospodo narodni poslanici iz vladajuće većine.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje koje bi trebalo da postavimo predsedniku Skupštine jeste da li je imao pravo da pred Narodnu skupštinu izađe sa jednim predlogom zakona koji je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom i onim što predviđa član 35. Ustava Republike Srbije. Srpska radikalna stranka smatra da je predsednik Skupštine Srbije učinio jedan veliki presedan kada je dozvolio sebi da se predlog jednog neustavnog akta nađe pred poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije.
Da podsetim i ponovim, mi srpski radikali kažemo da je u članu 35. Ustava Republike Srbije propisano da svako ima pravo na rad. Jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja, zaposlenja. Svakome je, pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija.
Po Predlogu ovog zakona toga nema. Ovde se očigledno vrši diskriminacija i ograničava se broj građana koji će sutra biti taksisti, i ne samo taksisti; ovde se otvara mogućnost za brojne zloupotrebe za brojna zanimanja. Gospodin ministar Ilić je dao predlog da se izmeni ovaj zakon. Sada očekujte i onog ministra iz prosvete, onog ministra iz zdravstva, onog ministra za druge resore. Imaju svi pravo da sada kažu – mi sada dajemo ovlašćenja gradonačelniku Beograda da on propiše koliko ćemo imati babica, kuvarica, električara, mehaničara, svih drugih zanimanja, da ne nabrajam.
Ko je ovlašćen u ovom parlamentu da pogazi osnovna ljudska prava, koja su zagarantovana međunarodnim dokumentima koje je ova država ratifikovala? Dame i gospodo narodni poslanici, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koja je usvojena, UN su učestvovale u njenom donošenju, Povelja UN, Opšta deklaracija o pravima čoveka, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, i da ne nabrajam. Zatim, evropski, američki, afrički i drugi dokumenti o drugim pravima. Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava, američka konvencija, Rezolucija o evropskoj saradnji, Pariska povelja, Evropska konvencija o sprečavanju nepravde; zatim, ustavi sedam zemalja, SAD, Francuske, Nemačke, Italije i da ne nabrajam, kojima su regulisana na odgovarajući način prava svih građana u državi.
Ako se naša država oslanja na evropske standarde i ako prihvata međunarodne pravne akte i ako poštuje one međunarodne pravne akte koje je ratifikovala, onda ne može biti ni reči o tome da se donosi jedan zakon koji će ograničiti diskriminacijom određenih zanimanja. Ako imamo u vidu da smo uveli višepartijski sistem, da imamo gradonačelnike u opštinama Srbije iz različitih partija, desiće se i to da će taksista dobiti dozvolu za rad ukoliko se taj i taj bude učlanio u tu i tu stranku.
Neću da nabrajam koja je to stranka i koja može eventualno sutra biti, ali se otvaraju brojne mogućnosti za manipulaciju i brojne zloupotrebe. Biće taksista, ali moraju doći kod predsednika opštine da potpišu pristupnicu i oni će biti iz jedne stranke.
To neće moći i to ne bi trebalo da se događa i ne možemo dozvoliti da se krše čak i ona osnovna ljudska prava koja su propisana međunarodnim aktima. Dakle, države članice koje su ratifikovale međunarodne ugovore i ove odredbe određenih propisa obavezuju se da poštuju i garantuju svim licima koja se nalaze na njihovoj teritoriji i koja potpadaju pod njihovu nadležnost sva određena prava, pa i prava na rad.
Ministar se smeje, verovatno mu je ovo smešno. Žao mi je, gospodine ministre, ali ja to sebi ne bih dozvolio. Ja bih prvo uzeo ove međunarodne dokumente koje je naša zemlja ratifikovala i ne bih od njih odstupao, pa i neka budem sutra kritikovan od nekoga kome se to ne sviđa. Dame i gospodo, ovi međunarodni dokumenti su to precizirali, ovi međunarodni dokumenti su to utvrdili i mi to moramo poštovati.
Pitanje je, ono što su govorili narodni poslanici Srpske radikalne stranke, ima li reda u saobraćaju. Ne može, gospodine ministre, biti reda ako vaši inspektori za saobraćaj ne obavljaju svoju dužnost. Šta vam se događa na terenu? Izvršite analizu, izađite pred Skupštinu i na Vladu, pa recite – imamo saobraćajnih inspektora na teritoriji Srbije toliko i toliko; da li je to dovoljan broj da vrše kontrolu saobraćaja i da vrše kontrolu i ko ima dozvolu za rad kao taksista i ko nema dozvolu za rad.
Gospodo, inspektori saobraćaja na terenu vam ne obavljaju dužnost kako je to zakonom predviđeno. Lako ćete vi sa onima koji nemaju dozvole za rad. Samo neka vam na terenu radi inspekcija i da se preduzmu odgovarajuće mere.
Ali, ono što su govorili poslanici Srpske radikalne stranke morate imati u vidu, i to – ako Vlada poboljša socijalnu situaciju, otvori nova radna mesta, nema radnika toliko u milionskom broju na zavodu za zapošljavanje, svakako da neće biti ni toliko onih koji će divlje da obavljaju ovu delatnost. Ali, ako imate divlju taksi službu, onda niko ne odgovara i neće se postići krajnji rezultat.
Ovo neće dati rezultate. Apsolutno vam ovo neće dati rezultate, možete da menjate zakon sto puta, praksa govori drugo. Drugo, i cene taksi usluga sigurno će uticati ako se ograniči broj taksista. Zašto? Zato što će biti u prilici samo pojedinci da se upišu u registar taksi službe i da dobiju dozvolu, a veliki broj onih koji nemaju od čega da žive, što su rekli poslanici Srpske radikalne stranke, biće u nepovoljnijem položaju.
Mi srpski radikali smatramo da ovo treba skinuti sa dnevnog reda, ali vam ukazujemo da je ovo protivno Ustavu Republike Srbije, članu 35. Protivno je po svim međunarodnim... Ponoviću, nije na odmet. Mi smo ratifikovali brojne dokumente. Ako je to tačno, ako priznajete, molim vas upozoravamo i skrećemo pažnju da će ovo moći da ide čak i do Međunarodnog suda u Strazburu, jer ako donesete rešenje, odbijete nekoga da ne može da dobije dozvolu za rad, Univerzalna deklaracija o pravima čoveka garantuje da on ima pravo da se obrati i Međunarodnom sudu pravde.
Šta će biti? Pitaće se tamo – dobro, Srbija je kao članica državne zajednice Srbija i Crna Gora potpisala i ratifikovala, zašto vi ograničavate prava što se tiče određenih zanimanja i građani ne mogu da steknu prava na rad. Ovo nije beznačajno. Verujem da neće ni ministar Ilić ovo olako moći da zaobiđe, ako je ovo regulisano međunarodnim aktima. Da, ali to može od danas do sutra, ali ovo nema primene i bićemo suočeni sa odredbama međunarodnog prava.
Ja vam kao pravnik skrećem pažnju i govorim da ovo nije beznačajna stvar, iako se svela samo na dva člana. Otvara prostor i mogućnosti za brojne zloupotrebe u različitim strukturama i na različitim nivoima. Ako je osnovni problem kako da se uredi taksi služba, molim, za to postoji određena služba, postoji policija, postoji ministarstvo i inspektori saobraćaja i neka oni rade ono što im zakon nalaže, a ne da gledaju kroz prste Janku, Marku, da li je iz ove ili one partije. Srpski radikali smatraju da to pred zakonom nije dopušteno, jer srpski radikali smatraju da su svi građani ravnopravni i pod jednakim uslovima imaju pravo na rad.