Dame i gospodo, nemam nameru da polemišem sa predsedavajućim, naravno, ali ću kratko da se vratim na ovaj skoro završeni Predlog zakona o izmenama zakona kojim su određene novčane kazne za privredne prestupe i prekršaje.
Jednostavno, bez obzira što su amandmani kolege Vojkana Tomića postali sastavni deo ovog zakona, jer su prihvaćeni na odborima, od strane predstavnika Vlade i mi odranije tvrdimo, imamo svoje mišljenje i stav da o takvim amandmanima ovde može da se raspravlja.
Neću da polemišem, ali moram da skrenem pažnju, jer kada smo govorili o ovom setu od pet ili šest zakona, normalno, nijednom zakonu ne može dovoljno pažnje da se posveti zbog ograničenog vremena i zbog toga što se objedinjuje rasprava za nekoliko zakona i onda je, naravno, jedina prilika da i kolegama poslanicima i javnosti Srbije skrenemo pažnju na neke karakteristične i značajne stvari iz vladinih predloga baš kroz raspravu u pojedinostima.
Zato mi je žao što je propuštena prilika da se raspravlja kako je kolega Vojkan Tomić, naravno, u dogovoru sa predstavnicima Vlade Republike Srbije, predložio da se neke kazne za privredne prestupe, recimo, povećavaju sa 50 hiljada na tri miliona dinara, sa 10 hiljada na 200 hiljada dinara, sa 1.000 dinara na 20.000 dinara, sa 80 hiljada na 800 hiljada, sa 60 na 600.
A zašto sam imala potrebu ovo da kažem – iz dva razloga.
Prvi razlog je, očigledno, a videćete sada i u zakonu o prekršajima i svi zakoni koji su na dnevnom redu, suština im je da se kaznene odredbe onako povećaju po nekoliko puta, da se država obezbedi, da puni budžet iz raznih kazni, naravno, ne mislimo mi da ne treba da se kažnjava za privredne prestupe, za prekršaje, ali jednostavno, mislimo da kazne moraju da budu umerenije i da prate ekonomsko stanje građana u Srbiji.
Drugi razlog, zbog čega sam želela ovo da komentarišem, jesu tvrdnje zvaničnika iz Ministarstva finansija, iz Narodne banke, o nekim lažima o inflaciji kojima obasipaju građane Srbije kao da svi ne vide kolika je inflacija, jer svako može da izračuna po osnovnim namirnicama koje svakodnevno kupuje, kolika je inflacija.
Ovo su dokazi, ako se neka kazna povećava, ako država predlaže da se poveća sa 50 hiljada na tri miliona dinara, onda je naravno svima jasno šta nam to država priprema do kraja ove godine i u narednoj godini.
Što se tiče Predloga zakona o prekršajima, odnosno amandmana koji sam na član 5. podnela, u ime poslaničke grupe SRS, reći ću vrlo kratko kada je u pitanju zakon o prekršajima.
Predlog ovakav kakav je dat – suštinska promena je u tome što se organi za prekršaje transformišu u sudove za prekršaje i u tom delu mi srpski radikali nemamo ništa protiv.
Naprotiv, mi u našem stranačkom programu kada je u pitanju pravosuđe, imamo jasno definisano na koji način mi vidimo pravosuđe u Srbiji; mi smo samo za postojanje osnovnih sudova, dakle, drugostepenih sudova, a u izuzetnim slučajevima, treći stepen, odnosno Vrhovni sud.
Dakle, mi i ne vidimo organe za prekršaje na način kako su do sada bili koncipirani. Bilo je kroz istoriju tih organa, odnosno šetali su od sudova do organa, ali je uvek bilo nešto interesantno da su sudija za prekršaje, u krugovima ostalih sudija, bili kao sudije nižeg reda.
Mi mislimo da to nije u redu i ne treba to tako da se tretira. To je naročito bilo prisutno u ovom periodu kada su sudije za prekršaje radile u organima za prekršaje.
Plate tih sudija su znatno manje nego plate redovnih sudija. Uslovi za rad, evo, u svakom gradu, pogledajte u kakvim uslovima rade sudije za prekršaje. To je zaista, uglavnom u nekim barakama, u nekim pomoćnim objektima.
U Zemunu jedva znate da dođete, da nađete, kroz neka dvorišta morate da prođete i da dođete do nekog objekta sa dve sobe u kojima radi pet sudija za prekršaje.
Takođe, materijalni položaj tih sudija u smislu rešavanja stambenih pitanja nikada nije bio prioritet državi, nije se ni znalo ni koje bi ministarstvo trebalo da vodi računa o njima, jer ranije je to bilo Ministarstvo pravosuđa, pa se onda to Ministarstvo podelilo na Ministarstvo pravde i na Ministarstvo lokalne samouprave, tako da je veliki broj tih sudija, a mnogo je sudija za prekršaje u Srbiji, nekako bio prepušten sam sebi.
Znam, često, kada je neko od tih kolega konkurisao da pređe da radi, odnosno da pređe na funkciju sudije u nekom redovnom sudu, pa se i na Odboru za pravosuđe znalo sa nekim podozrenjem, nešto, kao – ovaj dolazi iz prekršaja.
Naravno, ispunjava uslove, ima završen pravni fakultet, ima položen pravosudni ispit. To što je država tako namestala da su sudije za prekršaje sudije drugog reda, onda to zaista država mora i da ispravi.
Zato mi srpski radikali podržavamo tu ideju da se organi za prekršaje transformišu u sudove, jer zaista tako i treba da bude, jer je bilo čak nezakonito i neustavno ono što se dešavalo u nekom ranijem periodu da organi za prekršaje izriču kazne zatvora, jer kaznu zatvora može da izrekne samo sud.
Dakle, sve je to bilo onako neuređeno, ali ni ovim zakonom to nije uređeno. Jeste dobra ideja, ali nije uređeno ni celovito, ni potpuno, ni precizno i opet ćete, videćete, imati problema kod primene ovog zakona.
Ne mogu da propustim priliku da spomenem onaj period iz 2001. godine kada su sudije za prekršaje bile pod posebnom torturom Vladana Batića i tadašnje Vlade Zorana Đinđića.
To je bilo ono vreme, sećate se svi, pretpostavljam, kada je Vladan Batić u Ministarstvo pravde zvao sudije za prekršaje, pojedinačno, svakoga i svako je kod njega u kabinetu ostajao 20 sekundi, bilo je pitanje da li se primenjivao Vučićev zakon.
Na odgovor – jesam, a drugo pitanje je bilo da li hoćeš da se učlaniš u DHSS, ko je odgovorio sa ''ne'', dobio je otkaz, a ko je odgovorio sa da, ostao je da radi u organima za prekršaje.
Greh je i ove vlade, najpre one vlade posle Đinđićeve i Zorana Živkovića, pa onda i Vlade Vojislava Koštunice, zašto se sve te sudije za prekršaje, koje su bile pod takvom torturom Vladana Batića, nisu u međuvremenu vratili na posao, jer jedini greh tih sudija bio je što su primenjivali Zakon o informisanju.
Oni su ga zvali ''Vučićev'' zakon i mi se ponosimo što se taj zakon tako zove, jer je to definitivno mnogo bolji zakon od ovoga koji je sada na snazi.
Naravno, dozvoljavamo da je moglo nešto u tom zakonu i da se menja, ali ne govorim sada o Zakonu o informisanju, govorim o zakonu o prekršajima, govorim o sudijama koji su, mnogi od njih, vodili spor, došli do odluke Vrhovnog suda, a na osnovu odluke Vrhovnog suda vraćeni na posao, ali ni do dana današnjeg nisu postali sudije za prekršaje.
Starešine su ih primile, vratili su ih na posao zato što su imali odluku Vrhovnog suda, pa šta će, moraju da poštuju odluku, ali opet da se ne bi zamerili kolegama iz Vlade, onda su smislili neko rešenje – da ti ljudi ne budu sudije, nego da rade tamo neke saradničke poslove u organu za prekršaje.
U načelnoj raspravi sam ministru Stojkoviću rekla, i ne samo ovaj put, nego više puta kada god je nešto iz pravosudne oblasti na dnevnom redu, podsetim ga na obavezu da bi te sudije trebalo da vrate na posao.
Naravno, to je do sada bilo u nadležnosti Vlade Republike Srbije i potpuno je ispravna adresa na koju se obraća.
Sada postoji strah. Nakon ovih iskustava o kojima sam govorila i zbog toga sam to i spominjala, postoji jedan opravdani strah šta će se desiti sada sa svim sudijama za prekršaje. Neće biti automatizma da sve sudije za prekršaje, koji su sada u organu za prekršaje, postanu sudije u sudovima, u redovnim sudovima.
Biće raspisivan konkurs, biće izbor preko Visokog saveta pravosuđa, preko Odbora i na kraju preko ovog parlamenta. Sada se plašim i mi se plašimo da će neko da zloupotrebi tu mogućnost da sumnjamo i u Visoki savet pravosuđa.
Juče smo ceo dan govorili o tome šta mi mislimo o radu Visokog saveta pravosuđa i sada pitam vas: ako od stotinu sudija za prekršaje svih stotinu normalno konkuriše da se vrati da rade kao sudije, kao redovne sudije, i nama Visoki savet ovde od njih stotinu predloži 40 – kako mi da obezbedimo da i tih 60 i dalje budu sudije, jer nema nikakvog razloga, nema ništa u njihovoj radnoj biografiji što bi bila smetnja da oni i dalje budu sudije?
Dakle, ovo će svakako biti problem u periodu prilagođavanja ovog zakona, odnosno ovim rokovima koji su u zakonu ostavljeni do njegove konačne primene.
To će biti problem i Vlade Srbije i Visokog saveta, naravno, ako ove naše slutnje budu istinite, onda će biti problem i u ovom parlamentu, ali, evo, ostaje da se nadamo da će ipak i Visoki savet pravosuđa voditi računa o tome da ne zloupotrebljava to što uopšte postoji u pravnom sistemu, iako ga u Ustavu Srbije nema.
Na kraju, par reči o amandmanu na član 5. koji sam, u ime poslaničke grupe SRS, podnela. Nadnaslov – vrsta i svrha prekršajnih sankcija i član 5. kaže – ''Prekršajne sankcije su: kazne, opomena, zaštitne mere i vaspitne mere''. Amandmanom se intervenisalo da se ovde doda – rad u javnom interesu ili kazneni poeni sa poništavanjem vozačke dozvole.
U drugom stavu: ''Svrha propisivanja, izricanja i primene prekršajnih sankcija je da građani poštuju'', ovde stoji, ''pravni sistem i da niko ubuduće ne učini prekršaj'', a mi smo rekli da bi trebalo da – građani poštuju javni poredak i pravni sistem.
Dakle, mislim da je amandman, više bih rekla, pravno-tehničke prirode i opet jedan izuzetno stručan amandman, zato što predviđa preciziranje, mislimo da treba precizno naznačiti vrste prekršajnih sankcija u koje spadaju i ''rad u javnom interesu i kazneni poeni sa poništavanjem vozačke dozvole''.
Svakako je dobro da se posebno naznači i da se da značaj javnom poretku u ovom zakonu. Ne znam zašto, kada smo na Odboru za pravosuđe i upravu govorili o ovim amandmanima, ministar je samo rekao – ne, ne prihvatam, nismo čuli neko obrazloženje, a nemamo ni mišljenje Vlade.
Meni je uvek nekako nezgodno da govorim o amandmanima ako nemam mišljenje Vlade, da bi bar preko tog papira mogla da polemišem sa Vladom Srbije.
Dakle, znam da ministar na Odboru nije prihvatio ovaj amandman, ali, evo, preporučujem poslanicima da u danu za glasanje glasaju za ovaj amandman. Videćete, pročitajte amandman i ubacite ove reči koje smo dodali u ovaj član zakona, videćete da taj član 5. jedino ima tako smisla.
