Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da kažem da je SRS podnela amandman na član 14. koji se odnosi na krajnju nuždu i gospodin Milovan Radovanović imao je zaista na umu jednu vrlo bitnu zakonsku odredbu.
Naime, govori se o elementima krajnje nužde koja je inače u najboljem vidu i varijanti objašnjena i definisana Krivičnim zakonikom Republike Srbije. Sva teorija i sva praksa polazi od toga da krajnja nužda pre svega ima za cilj da učinilac otkloni od sebe ili od nekog drugog, a tek potom od nekog svog dobra ili od nekog tuđeg dobra određenu neskrivenu opasnost.
Dakle, ono što je do sada u pravnoj teoriji bilo poznato to je, da se krajnja nužda odnosi prvo na fizičko lice, bilo da je u pitanju učinilac prekršaja ili eventualno učinilac krivičnog dela, a potom da je u pitanju neko drugo lice, a tek u sledećem značenju trebalo bi da se odbija od nekog svog dobra ili od tuđeg dobra.
Poenta amandmana gospodina Radovanovića je u tome da, ukoliko se radi o prekršaju kojim se otklanja neskrivljena opasnost od sebe ili od drugog ne podleže određenoj prekršajnoj odgovornosti. To je sasvim argumentovano, normalno i životno logično. Ne možemo sada iskrivljivati nešto što je od pamtiveka bilo ovako definisano i ovako skrojeno.
Dakle, ukoliko učinilac prekršaja od sebe otklanja neskrivljenu opasnost ili od drugog nema razloga da on podleže određenoj prekršanoj odgovornosti, naravno ako je to u nekim granicama, ako se ne radi o prekoračenju te krajnje nužde.
Iz tih razloga smatramo da ovaj amandman, koji je podneo gospodin Radovanović, samo preciznije uređuje šta je to pojam krajnje nužde i ovakav pojam krajnje nužde u zakonu o prekršajima je potpuno spojiv sa onim što smo rekli prilikom definisanja krajnje nužde u Krivičnom zakoniku.
Ništa se nije promenilo niti u Evropskom pravu, niti u bilo kojem sličnom pravu na ovom podneblju da bismo iz pojma krajnje nužde izbacili otklanjanje opasnosti od sebe ili od drugog fizičkog lica.
Uostalom, nikada intencija zakonodavca ne može da bude da više štitimo neko dobro nego što štitimo životno dobro.
Dakle, štitimo telesni i fizički integritet, sami sebe, ali i nekog drugog. U tom smislu ovaj amandman je u potpunosti saglasan sa svim evropskim standardima i pravima o prekršajima i ovo je bilo i u prethodnom zakonu o prekršajima. Trebalo bi dati debele razloge zašto zakonodavac, odnosno predlagač sada izbacuje ovaj deo i segment iz krajnje nužde.
U tom smislu apelujem na sve narodne poslanike da prilikom odlučivanja i glasanja o zakonu u pojedinostima imaju u vidu ove odredbe koje sam sada rekao, imaju u vidu ovaj amandman gospodina Radovanovića, prihvate ga, jer time će se poboljšati ovaj deo zakona i time ćemo dobiti jedan kompletan zakon koji odgovara onom krivičnom pojmu krajnje nužde.
Nema razloga da usitnjavamo ove pojmove, nema razloga da, iako je zakon o prekršajima teorija, se bavi nečim drugim u odnosu na ono čime se bavi krivična i zakonodavna materija.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 15. i član 15. amandman je podneo narodni poslanik Milan Stevović.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Milan Stevović.

Ja sam podneo amandman u ime SRS na član 15. i smatram da je, gledano, sadašnja verzija člana 15. zakona o prekršajima jako sužena i jako restriktivno se ponaša u odnosu na isključenje prekršajne odgovornosti. Naime, sam naslov sada glasi – Sila i pretnja.
Moram da podsetim da naslov u prethodnom zakonu o prekršajima glasi – Sila, pretnja i prinuda. Dakle, nijednom rečju u obrazloženju predlagač zakona ne kaže zašto je izbrisao prinudu kao oblik, ukoliko ona postoji isključuje se prekršajna odgovornost, odnosno kaže se lepo da nema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjena pod uticajem sile i pretnje.
U članu 14. prethodnog Zakona kaže se da nije odgovoran onaj ko učini prekršaj pod uticajem sile, pretnje i prinude. Dakle, govorimo o jednom restriktivnom tumačenju i sile i pretnje.
Napomenuo bih da, ukoliko se radi o sili i o pretnji, nema prekršaja, i ako je radnja propisana kao prekršaj, neće se učinilac prekršajno goniti niti ima njegove prekršajne odgovornosti.
Međutim, šta je ovde bitno? Bitno je da u pravnoj teoriji vrlo često pod prinudom podrazumevaju i silu i pretnju. To je tačno. Međutim, ne možemo, ukoliko postoji i sila i pretnja, isključiti prinudu.
Dakle, na šta se odnosi sam naslov – sila. Primera radi, moguće je da se radi o, vis maior, o višoj sili, dakle, neko je učinio prekršaj pod uticajem neke više sile, sile koja stoji od strane nekog fizičkog lica i on se neće prekršajno goniti, niti će imati prekršajne odgovornosti.
Ali, ukoliko ta sila dolazi od fizičkog lica, onda smo mi govorili da se radi o prinudi. U tom smislu treba prinuda da stoji u ovom članu. Moramo je uvrstiti. Ne znam razlog zbog čega zakonodavac ili predlagač zakona neće da uvrsti prinudu.
Ista situacija je i sa pretnjom. U prinudi moguće da je sadržana pretnja, ali prinuda je jedan širi oblik, nego što je sama pretnja. Dakle, može da se radi o prinudi sa pretnjom, ali moramo strogo voditi računa da su to posebni pravni instituti.
Dakle, govorim o sili kao posebnom pravnom institutu koja isključuje postojanje prekršaja, odnosno preciznije – postojanja prekršajne odgovornosti.
To su razlozi zbog kojih se SRS opredelila da u naslovu iznad člana 15. stoji – ''i prinuda'' i da se u tekstu, koji sledi ispod, člana 15. uvrsti i prinuda. Kažem, prinuda je poseban pravni institut koji mora da isključi postojanje prekršaja, odnosno isključuje postojanje prekršajne odgovornosti.
Zato vas molim da u danu za glasanje zaista glasate za ovaj amandman, jer je potpuno logičan i uklapa se u sve ono o čemu smo do sada razgovarali u pogledu krivične materije i u pogledu parnične materije.
Ničim se neće, ukoliko se ovaj amandman usvoji, staviti u pitanje bilo koja druga odredba zakona o prekršajima, jer ovaj član samo poboljšava tekst koji je, inače, prilično okrnjen.
Tražio sam, želeo sam, prozvao sam u načelnoj raspravi, da nam neko kaže od predlagača zašto je, primera radi, izbrisana prinuda. Mora se reći u dve-tri reči zbog čega brišemo prinudu iz naslova i element, kao prekršajne odgovornosti.
Smatram da do ovog momenta nismo dobili argument zbog čega je to urađeno. Ako ima opravdanih razloga, ako je to neki novi stav, ako to do sada nismo imali, a treba da ga uvrstimo, da nam se kaže zbog čega, kako, na koji način i kakve će eventualne reperkusije imati na prekršajni postupak to što se ovde sada ne primenjuje prinuda. Toliko. Hvala.

Hvala gospodine Stevoviću.
Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Predstavnik Vlade i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Član 17. Predloga zakona ima naslov: "Subjekti i uslovi odgovornosti".
Kao pandan za ovo u krivičnoj materiji to se naziva "individualna krivična odgovornost". Ovde bi trebalo da bude: osnovi prekršajne odgovornosti.
Amandmanom Momira Markovića traži se određena korekcija u stavu 5. Predlagač, u stvari, ne zna šta je pravno lice, kako se vidi iz predloženog teksta ovog stava.
U prekršajnom postupku pravno lice je odgovorno i to je, ako tako mogu da kažem, kazneni postupak gde odgovara pravno lice i, naravno, odgovorno lice u pravnom licu kao drugi vid te vrlo specifične prekršajne odgovornosti pravnog lica.
Međutim, u stavu 5. se primećuje da predlagač ne pravi razliku šta je to pravno lice u nekom redovnom postupku i šta je to pravno lice nad kojim je otvoren stečajni postupak.
Dakle, tu je razlika. Pre godinu i po dana doneli smo novi Zakon o stečajnom postupku, rečeno je tamo da se stečaj sprovodi radi ostvarivanja dva cilja: prvi cilj jeste bankrotstvo, uništenje pravnog lica da više ne postoji, uz namirenje poverilaca, ukoliko je to moguće, itd, itd; drugi oblik je svojevrsna reorganizacija, osposobljavanje pravnog lica sa različitim modalitetima.
U tom Zakonu smo propisali da poslove stečajnog upravnika rade licencirani stečajni upravnici, a kada je u pitanju društveno ili državno preduzeće, onda te poslove vrši Agencija za privatizaciju.
U čemu se ogleda problem? Problem je što Vlada predlaže u stavu 5. – ''Pravno lice koje se nalazi u stečaju odgovorno je za prekršaj učinjen pre otvaranja ili u toku stečajnog postupka, ali mu se ne može izreći kazna, nego samo zaštitna mera oduzimanja predmeta i oduzimanje imovinske koristi''.
Znači, ovo je situacija gde se konstatuje da je prekršaj učinjen pre otvaranja stečajnog postupka, kada je bilo ono redovno poslovanje ili u toku stečajnog postupka. Ako je prekršaj učinjen u toku stečajnog postupka, onda odgovara pravno lice, sa nastavkom – u stečaju. Zato se ne može reći da je pravni sledbenik onog lica, sa identičnim nazivom, samo sa razlikom što nije bilo ovih reči – u stečaju.
Zato je mnogo bolje da se ovaj stav preformuliše u smislu da je pravno lice koje se nalazi u stečaju odgovorno za prekršaj učinjen pre otvaranja ili u toku stečajnog postupka, jer ono postoji, činjenica je, malo u izmenjenom obliku u toku stečajnog postupka i da se posle reči "postupka", dodaju nove reči – "pored izrečene kazne za učinjeni prekršaj učiniocu se može izreći i zaštitna mera oduzimanja predmeta i oduzimanje imovinske koriste".
Znači, i pravno lice u stečaju je prekršajno odgovorno. Pošto je prekršajno odgovorno, ono može da trpi sve prekršajne sankcije.
Dakle, da se izrekne kazna i neka od ovih mera, jer da bi se napravila neka razlika ili ono bilo prekršajno neodgovorno, ono ne bi smelo više da postoji.
Ovde je činjenica da ono postoji u nekom izmenjenom obliku, jer se nalazi u jednom svojevrsnom obliku starateljstva sa strane dok se ne završi postupak bankrotiranja ili reorganizacija i osposobljavanje tog preduzeća za dalji rad, pošto se u toku stečajnog postupka raščiste uzajamna potraživanja i obaveze koje to pravno lice ima prema drugim licima, koje su nastale tokom poslovanja.
Dakle, insistiramo da i preduzeće u stečaju bude prekršajno odgovorno. Pošto je prekršajno odgovorno, ono može da trpi sve sankcije predviđene zakonom o prekršajima, znači i novčano kažnjavanje i sve ove druge mere, a ne ovo što Vlada predlaže – da mogu da se izriču druge mere, oduzimanje imovinske koristi, oduzimanje predmeta, ali ne može novčana kazna da se izrekne.
Zašto? Koji je to opravdani razlog da ne može novčana kazna?
Moguće je da na tekućem računu preduzeća koje je u stečaju budu sredstva da se naplati novčana kazna, tim pre što su ovde predviđeni prekršaji i u toku stečajnog postupka, ne samo oni koji su izvršeni pre pokretanja stečajnog postupka, nego i u toku stečajnog postupka. Verovatno za sve prekršaje pravnog lica u toku stečajnog postupka odgovara stečajni upravnik. Nema druge. Zašto bi on bio oslobođen?
Pre svega mislim na pravno lice kada kažem "on", ne na stečajnog upravnika. Stečajni upravnik bi verovatno bio odgovoran kao odgovorno lice u pravnom licu.
Ali, nas stvarno zabrinjava ovo što nemamo odgovor i stav Vlade povodom ovih amandmana. Nisu prisutni u sali oni koji kažu: vi radikali podnosite amandmane "briše se", evo amandmana koji ne traže da se briše, nego se popravlja tekst, pa opet vi iz vladajuće koalicije ćutite.
Znam, vas petnaestoro koji ste ovde uporni ne možete ništa, ali zna se i to da Vlada ima važne funkcije, važne poslove, ovo oko Kosova i sve drugo, ali mora da poštuje Narodnu skupštinu i mora da se izjasni povodom ovoga.
Nismo mi ovde na nekoj privatnoj sedeljci, međusobno se posmatramo, stavili smo prst na čelo pa mnogo razmišljamo i došli smo do nekog zaključka – i sami znate da će ovaj zakon najviše da se primenjuje.
Pogledajte samo podatke o broju prekršajnih predmeta, broju prekršaja itd, ovaj zakon se svakodnevno primenjuje.
Ovo za pelcovanje znate kako ide, od proleća pa na jesen, a ovaj zakon se svakog dana primenjuje na svim mestima na teritoriji Republike Srbije i zna se da sudija za prekršaje izriče kazne po sada važećem, a verovato za neko vreme i novi vaši opštinski sudovi za prekršaje izricaće kazne po ovom zakonu, tako da vam nije sasvim svejedno.
Ovaj konkretni član se odnosi na osnove prekršajne odgovornosti, stav 5. se odnosi na odgovornost pravnog lica, kao specifičan oblik odgovornosti. Kao što vidite, tražimo da se uspostavi ta ravnopravnost i u pogledu kažnjavanja.
Naravno, ne ulazimo u one osnove isključenja prekršajne odgovornosti jer to nije materija stava 5. ovog člana.
Molim vas, kada bude dan za glasanje vi prisutni da obavestite odsutne da pritisnu zeleno dugme povodom ovog amandmana.

Hvala. Da li još neko želi reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 34. amandman je podneo narodni poslanik Božidar Koprivica.
Predstavnik predlagača i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je ovaj amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Član 34. se nalazi u Glavi IV Predloga zakona sa velikim naslovom "Kazne" i počinje sa članom 28. – "Vrste i svrha kazni".
Da bi se shvatila ova intervencija, koju je gospodin Koprivica predložio u pogledu člana 34, moram kao uvod da navedem ovo što stoji u članu 28. stav 1. – "Za prekršaj se mogu propisati kazne zatvora, novčana kazna, rad u javnom interesu ili kazneni poeni sa poništenjem važenja vozačke dozvole". Ovi drugi članovi regulišu ove kazne, ali član 34. ima naslov "Kazneni poeni".
U stavu 1. se kaže: "Za prekršaje protiv bezbednosti saobraćaja na putevima zakonom se mogu propisati kazneni poeni u rasponu od 1 do 18". Kazneni poen sam po sebi, po definiciji, nije sankcija. Ne znam da li me razumete.
Recimo, prošao je kolima na crveno svetlo i verovatno u Zakonu o bezbednosti saobraćaja bude predviđeno pet ili šest kaznenih poena, sama činjenica da je naplaćena kazna što je prošao na crveno i dobio tih pet kaznenih poena, ali kazneni poeni po definiciji nisu sankcija jer ona ništa ne trpi.
Kazneni poen mu nije povukao da tog momenta plati novčanu kaznu, kazneni poen ga nije oterao u zatvor, kazneni poen mu nije oduzeo dozvolu.
Ne znam da li me razumete, kazneni poen po definiciji nije sankcija. On je uslov da kasnije nastupi neka sankcija. Zbog toga mu nije mesto ovde.
U tom smislu gospodin Koprivica je podneo amandman, znači zbog tih razloga, jer se tu nešto malo pobrkalo. Ali, s obzirom na ovu novinu, protiv koje principijelno i ne treba ništa sporiti, jer treba da se zaustavi i taj ruski rulet i te gluposti koje se dešavaju po našim putevima gde i nevini ljudi ginu i to treba sprečavati. Verovatno je ovo jedan način kako da se utiče preventivno na vozače da ubuduće poštuju pravila saobraćaja.
Ali, da biste to propisali kao sankciju jednim zakonom koji ima opšti karakter i opšti značaj, koji je osnova za sve sankcije u drugim materijalnim propisima, kada je u pitanju ova vrsta sankcija koju ste vi ovde predvideli, bilo je neophodno potrebno da na ovom zasedanju mi istovremeno raspravljamo i materijalni propis koji prati ovu sankciju – Zakon o bezbednosti saobraćaja, jednostavno, da se napravi jedna logička veza. U tom zakonu se navode slučajevi koji povlače kaznene poene.
Sada pričam napamet, verovatno veliki prekršaj je dve pune linije kada neko pretiče, pa da li to vuče jedan ili pet kaznenih poena, ali trebalo bi da vuče neke kaznene poene. Vožnja u naseljenom mestu 50 ili 60 posto više od zakonom ograničene brzine, verovatno da daje neke bodove.
U tim kaznenim poenima verovatno treba sagledati i činjenicu posledice koja je vrlo značajna, pa čak ako i lice koje je učestvovalo u saobraćajnom udesu, verovatno iz same činjenice da je učestvovao, pa makar neka bude doprinos tom udesu u smislu krivice i jedan posto povlači neke kaznene poene.
Znači, ovo što je napisano u članu 34. danas ne možemo da raspravljamo dok nemamo materijalni propis. To je prvi nedostatak.
Drugi nedostatak je da kazneni poen sam po sebi nije sankcija, jer sankcija može biti da je lišen slobode pa ide u zatvor neko vreme, sankcija može da bude da mu je zabranjeno da upravlja vozilom ili novčana kazna, ali kazneni poen ne prouzrokuje nikakvu sankciju.
Sama činjenica da on plati kod sudije za prekršaje kaznu i dobije kazneni poen i verovatno će tamo biti da se upisuje u vozačku dozvolu itd. ne prouzrokuje sankciju. Ako on ima dva kaznena poena on vozi i dalje kola. Za to što je dobio dva kaznena poena nije platio ništa.
Znači, ovome nije mesto ovde. Tu postoji drugi problem. Vi ovde idete na terminologiju da se poništava dozvola: "Ako je tokom dve godine vozač dobio 18 ili više kaznenih poena, sud mu presudom poništava vozačku dozvolu" – zbog toga je potrebno da je i onaj drugi zakon ovde, da ide paralelno.
Kada to sud radi? Ko obaveštava sud da je on dobio 18 poena? Kako sud dolazi do saznanja da ima 18 poena?
Poništava se vozačka dozvola. Vozačka dozvola je jedno rešenje koje je doneto u upravnom postupku, kao i saobraćajna dozvola. To je konačni upravni akt. Kako konačni upravni akt može da se poništi? Poništava se na osnovu službenog nadzora.
Znači, ne može da bude sankcija poništavam ti dozvolu. Sankcija može da bude zabrana upravljanja tri godine ili četiri godine. Ali, poništavanje dozvole?! Mislim da će biti problema sa Zakonom o opšteupravnom postupku i Zakonom o upravnim sporovima.
Slažemo se oko koncepcije da na neki način treba sprečiti to divljanje, verovatno i uvođenje takvih poena itd. Način na koji vi ovo pokušavate da sprovedete, mislimo da nije u skladu sa Ustavom i sa zakonima. Kazneni poen nije sankcija, nije kazna.
Drugo, ne može konačni upravni akt da se poništi. Konačni upravni akt može da se poništi po pravu službenog nadzora. Zadnja instanca koja vrši ocenu zakonitosti akta o poništavanju je Vrhovni sud, u veću za upravne sporove, odnosno kada budete napravili one vaše upravne sudove, verovatno upravni sud. Vi ste sada tu upravnu stvar dali u nadležnost prekršajnom sudu.
Znači, ovde će biti veliki pravni problem. Zato mislim da je pogrešno što ste napisali "poništava vozačku dozvolu". Mislim da je mnogo bolje da ste išli na meru sa produženim rokom trajanja. Do sada je bilo tri meseca, šest meseci itd. Slobodno produžite, pošto stiče pravo za godinu dana, na tri godine. Idite na to, to je već neka vrsta sankcija. Ovo je već upravna stvar.
To je fundamentalni nedostatak ovog člana 34. i zbog toga je gospodin Koprivica i podneo ovaj amandman – "briše se". Zašto se briše?
Ne zbog toga što ne podržavamo tu ideju, nego što je način na koji želite to da uradite suprotan Ustavu, odredbama o ustavnosti i zakonitosti i suprotan nekoj teoriji koja još uvek kod nas važi. To je bio naš predlog.
Mislim da nikakav problem nije da ovu odredbu usaglasite, ukoliko uvažavate ove argumente koje smo izneli povodom ovog amandmana.
Nije dobro da jednu dobru ideju tehničkim rešenjima upropastimo. Ovo je dobra ideja. Treba da se zavede red. Ima nasilnika, pravih siledžija ima na putu.
Nema veze, dve trake, ide on, gazi sve. Sećate se ovde u centru Beograda, ovi Karićevi što gaze. Oni imaju pare, pa mogu sve da gaze. Oduzima se dozvola, naravno. Ili, ova deca što se drogiraju, pa onda sednu i jure po glavnim ulicama, ko je brži, pa i u suprotnom smeru.
Mislim da je ''ruski rulet'' to kada ide u suprotnom smeru, pa svi oni jadnici koji idu moraju da se sklanjaju.
Vi ste pre godinu dana imali prilike u tri sata ujutru da vidite onaj saobraćajni udes, upravo kada se završila sednica Narodne skupštine, da je neki drogirani sa mercedesom razbio jedna kola i zaustavio saobraćaj u tri ujutru, kada nikoga nema nigde, a poslanici morali da beže po trotoaru da ih ne zgazi ludak koji je seo u kola.
Neki red mora da se zavede, jer ginu ljudi na putevima i država mora da interveniše. Tu vas idejno podržavamo, ali metodologija kako ste mislili to da sprovedete, mislimo da je pogrešna.

Da li još neko želi reč o ovom amandmanu?
Reč ima Zoran Stojković.

Ovo što je obrazlagao poslanik Krasić, u stvari je više stručna stvar. Ovde se smatralo da je u pitanju opšti zakon u kome treba sadržati onaj minimum, tj. vrstu kazne, ono od 1-18 i poništavanje.
Ostavilo se sve ostalim zakonima koji budu doneti iz te oblasti, da regulišu ono kad, koliko poena, na koji način i slično.
Jednostavno, htelo se da se postigne slično kao u Krivičnom zakoniku, da se zna koje su vrste kazne, da ne mogu posebnim zakonom da se određuju nove kazne koje nisu uopšte predviđene.
Potpuno se slažem da je najbolja situacija bila da je Zakon o bezbednosti javnog saobraćaja istovremeno bio ovde, tako da bi dobili i onaj drugi deo – kad, koliko poena za koji prekršaj i koliko se upisuje, kako se poništava dozvola. Potpuno se slažem da bi to bila najidealnija situacija.
Ovde smo želeli da ne dođemo u situaciju da taj zakon izmisli neku novu sankciju koja nije predviđena ovim opštim zakonom. To je bilo u pitanju. Inače, nema spora da je najbolje bilo da su istovremeno i jedan i drugi zakon bili.