Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, najoštrije protestujem što ovde danas nije ministar Predrag Bubalo. Ove fine dame i ova gospoda koja su došla iz Ministarstva finansija, sve sa Dinkićem, zaista ne mogu da zamene Predraga Bubala.
Prosto je neverovatno da mi raspravljamo o Zakonu koji je usvojen 1992. godine i koji se sada menja na jedan nakaradan način. Zato smo uložili ove amandmane, a ministar nije tu.
Da li je on otišao sa Koštunicom da poseti ustašku hrvatsku vlast, da li je otišao da se dogovara, a vi što se mrštite treba da znate da je pored svih dosadašnjih izdaja na delu ekonomska izdaja naše zemlje. Ako je naša privrede pod protektoratom Slovenije i Hrvatske, ne treba ništa da vam bude smešno. Trebalo je malopre da se mrštite na Dinkića kada je govorio o tome kada neko, zamislite i to priča radikalima, izopštava Kosovo i Metohiju.
To kaže Ljubomiru Kragoviću, koji je 1992. godine izabran za narodnog poslanika i od tada je poslanik u svim sazivima. Ljubomir Kragović je bio narodni poslanik kada je izglasan Zakon o fondu za razvoj; pet hiljada puta je kompetentniji od Dinkića da o tome govori, jer Dinkić tada ni na razglednici nije mogao da vidi Narodnu skupštinu. Bio je neki propali asistenčić i u tom je statusu i dan-danas.
Zamislite, on sada kaže čoveku koji je autentični predstavnik Srba sa Kosova i Metohije, a ne kao ovi samoproklamovani, da on ne zna šta priča. To je takva drskost i bezobrazluk i ne verujem da bi toliko drsko Bubalo išao da je danas ovde, ali on danas nije tu.
On je najodgovorniji da nam kaže zašto je ovako predviđen član 3. zakona, odnosno zašto se postojeći član 4. menja. Ne mogu i reagovala sam u tački 1). To vide prisutne dame i gospoda iz Ministarstva. Tražila sam da se sredstva iz privatizacije državnog i društvenog kapitala, pošto još uvek imamo i po Ustavu tu formulaciju i to nasleđe iz prošlog vremena društveni kapital, odnosno prodaja preduzeća koja su u tom svojinskom obliku, da se ta sredstva od prodaje preduzeća uključe u Fond za razvoj.
Dobila sam obrazloženje, a to sam videla u obrazloženju teksta Zakona koji se menja, da to nije moguće i da je zapravo to osnovni razlog zbog koga se menja ovaj zakon, jer je 2001. godine od strane tadašnje DOS-ovske vlasti, a kada je ministrovao Aleksandar Vlahović, izglasan Zakon o privatizaciji koji je isključio takvu mogućnost – da sredstva iz privatizacije budu inkorporisana u Fond za razvoj. Kako su oni to isključili, kasnije nam je bila poznata afera Marije Rašete-Vukosavljević – da su sredstva iz Fonda za razvoj koristili za njenog svekra i otvaranje nekog sumnjivog noćnog kluba.
Kako su ta sredstva iz Fonda razvlačene na sve moguće strane i kako su se i tada, a pre svega predstavnici SPS zalagali za to da sredstva budu, a čak i poslanici DSS, uključena i bili protiv takvog zakona u tom delu, to veoma dobro znam.
Ne mogu da shvatim kako je moguće da vi odbacujete ovakvu mogućnost da sredstvima iz privatizacije, ovo malo što je preostalo, osim velikih javnih preduzeća na koje su tajkuni bacili šapu, a što je ogroman kapital, mislim pre svega na NIS, EPS, pa zar vam nije logično, da deo tih sredstava ide u Fond za razvoj.
Ako su već mnoga preduzeća kroz jednu pljačkašku privatizaciju rasprodata budzašto, radnici ostali bez posla, nije poštovan socijalni program, a sami znate vi koji ste članovi Odbora i predsednik Odbora za privatizaciju i privredu koliko je predstavki došlo i koliko se sporova vodi prema nadležnim sudovima i koliko je procesa u Agenciji za privatizaciju pokrenuto zbog nepravilnosti.
Kako vam onda logika ne nameće da od pet dinara dva dinara ili tri, sada hipotetički pričam, treba da bude usmereno u Fond za razvoj. Rasprodate jednom sve, popunite budžetske rupe, a to isto je Đelić radio i upropastio nas je i 2001, i 2002. i 2003. godine, a vi ste nastavili tako da se ponašate od 2004. godine.
Popunjavate rupe u budžetu iz procesa privatizacije, a ne ulažete u Fond koji treba da doprinese upravo ovome što ste i vi naznačili kao osnovnu intenciju ovog zakona: da se finansiraju mala i srednja preduzeća sa privatnim kapitalom, finansiranje izvoza, kroz odobravanje kredita za obrtna sredstva, za pripremu izvoza, odobravanje kredita zanatskim radnjama i preduzetnicima, kao i odobravanje kredita za podsticanje zapošljavanja, odnosno otvaranja novih radnih mesta.
Sve ovo ovako, lepo napisano, divno zvuči, a kada odete u neki od ovih, kako ste nazvali, regiona i u neki grad, u sedište nekog okruga u Srbiji i zakucate kod nadležnih i zatražite neki od ovih kredita nema ništa. Dobijaju privilegovani, dobijaju oni koji su bliski strankama na vlasti. Ne znam koliko sam samo ja imala poziva, od raznih građana iz svih krajeva Srbije, na ovaj skupštinski broj telefona, a pogotovo iz Šumadijskog okruga: iz Topole, Aranđelovca, Kragujevca – pitaju me ljudi gde su ti famozni krediti.
Znate, ako je neko u "Zastavi" posle 30 godina isteran na ulicu i data mu otpremnina od 5.000-6.000 evra i rečeno mu da je to neki inicijalni kapital sa kojim on može da započne neki novi posao i da konkuriše kod fonda ili da traži neki od povoljnih kredita, neka izađe ako ima smelosti bilo koji poslanik iz vladajuće koalicije iz Kragujevca, neka kaže koji je to broj ljudi iz "Zastave" koji je dobio kredite. Nema jednog jedinog!
Ljudi su to potrošili namenski, za isplatu zaostalih dugova, za tekući život. Mnogi su želeli, a znam mnoge slučajeve mladih ljudi koji su ostali sa svojim porodicama da žive na selu, hoće da se bave proizvodnjom povrća, hoće da zasade voćnjak. Ko zna koliko su obišli gradova i sedišta okruga iz svog mesta, nema mesta.
To je sve deljeno na kašičicu i uglavnom privilegovanima, kako za vreme DOS vlasti tako i od kada vi vršite vlast. Ljudi koji slobodno konkurišu i koji su zaista i zanatlije i preduzetnici, koji bi to želeli da rade i da dobiju neke povoljne aranžmane, nisu bili u prilici, ako nisu povezani sa političkim strukturama iz vrha vlasti.
Kako bi taj fond imao mogućnost i potencijal da pod nekim budućim ravnopravnim uslovima, kada SRS bude vladala u Srbiji, jer vi znate da je kod nas isključena svaka vrsta protekcije i nepotizma, potrebno je da se sredstva iz privatizacije, a što sam ja i predložila izmenom člana 4, odnosno tačke 1) usmere u Fond za razvoj.
Tako ćemo biti sigurni da u budućem procesu privatizacije, ali moramo da sprečimo pljačku kada su u pitanju i NIS i EPS, bilo koje fabrike koja nije privatizovana, određeni iznos sredstava ide u Fond da bi se ponovo vratio u proizvodnju. A da bi se vratio mora da se stvori osnovni zakonski okvir bez korupcije, bez kriminala i da ljudi slobodno konkurišu za ta sredstva.
Vi sami znate, sigurno imate i prijatelje i poznanike i komšije koji bi započeli neki privatni posao, a koji su u možda najboljim godinama kada treba da rade, možda su članovi vaših porodica, koji nemaju kome da se obrate. Da odu u banke koje po ovim visokim kamatama daju te kredite i to se nikome ne isplati. Dakle, samo da stave omču oko vrata! Jedina mogućnost je da dobiju povoljan aranžman, dakle, to su ovakvi krediti; to vam je isto sa ovom državnom korporacijom za stanove, ko dođe do toga, jer to je lutrija, to je limitirani iznos, a da ode u banku, to je sasvim druga priča.
Dakle, ako on dođe u situaciju da po povoljnim uslovima od države dobije kredit iz Fonda za razvoj, da zaposli nekoga, onda će on da bude stimulisan i da pokreće tu proizvodnju i da učini nešto da angažuje što veći broj ljudi. Prvo sebe da uposli, možda nekog člana porodice. Razmislite o tome, jer je velika beda i nemaština prisutna u Srbiji zbog nezaposlenosti. Vi znate da mi imamo zdravu radnu snagu, ali ljudi nemaju posao. Gde da se zaposle kada su ove fabrike zatvorene. Lako vam je da u kampanjama govorite i da se samo deklarativno izjašnjavate, dakle, budućnost je u malim i srednjim preduzećima.
Od vremena Branislava Ivkovića pa do današnjeg dana jedna ista ploča se vrti. Gde su ta preduzeća, nema ih?! Jutros sam slušala da privredna delegacija Srbije i Grada Beograda putuje (setili su se posle toliko godina) u Rusku Federaciju, 28. ovog meseca, da prezentuju mogućnosti, potencijale i spremnost naših privrednika da proizvode koje mi imamo izvozima na rusko tržište.
Sa jednom od najvećih i najmoćnijih zemalja u svetu imamo potpisan ugovor o slobodnoj trgovini i oni hoće da prihvate, a zaista su na ceni, svaki proizvod koji dolazi iz Srbije.
Jer to je ono nasleđe koje imamo iz ranijeg perioda, 20, 30 i više godina unazad, kada smo izuzetno poslovno sarađivali sa bivšim Sovjetskim Savezom. Kako je onda moguće da očekujete da se bilo koji deo tog ugovora realizuje, ako mi nemamo proizvodnju i ta mala i srednja preduzeća koja su u stanju nešto da proizvedu.
Znate kakav je bilans te spoljnotrgovinske razmene? Na godišnjem nivou negde milijardu i 500 miliona dolara, od toga: 300 miliona od nas prema Rusima, a gas i nafta, znači, u onom ostatku od milijardu i 200 miliona, još nekih proizvoda, nekih sirovina koje dolaze u našu zemlju. Razmislite o tome i nemojte tako slepo da prihvatate sve što vam servira neki ministar iz Vlade, pa makar i onaj koga i dalje zdušno podržavate. Videćete da će to imati negativne posledice, negativne na našu privredu koja je u veoma teškoj situaciji.

Reč ima narodni poslanik Jovan Todorović.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se, pre svega, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS o ovoj tački dnevnog reda, na pominjanje SPS.
Mislim da je gospođica Jovanović na dobrom putu u smislu onoga o čemu je govorila i to je stvarno višegodišnje zalaganje SPS u ovom parlamentu, nezavisno od toga koja je vlada u tom trenutku bila, i kada je bila vlada gospodina Đinđića, kasnije gospodina Živkovića, pa i kada je ova vlada u pitanju, u onom delu koji se odnosi na usmeravanje sredstava ostvarenih po osnovu privatizacije, odnosno po osnovu prihoda od privatizacije.
Vidite, u čemu se sada pomalo razlikujemo i u čemu se razlikujemo u smislu da smo se sa gospodinom Bubalom dogovorili da ipak glasamo za ovaj zakon, razlika se sastoji u sledećem.
Svih ovih pet godina, privatizacija nije služila kao jedan od izvora prihoda Fonda za razvoj. Predlogom zakona je rečeno, ubuduće Fond za razvoj neće moći da se finansira iz budžeta. Takođe je rečeno i da se eventualna dokapitalizacija Fonda za razvoj takođe ne može vršiti sredstvima budžeta. Onda smo tu stvar razjasnili. Ja nemam razloga da ne verujem gospodinu Bubalu i reći ću o čemu se tu radi.
Dakle, ako nećemo Fond finansirati iz budžeta, to znači da ćemo zadržati na nivou kapitala koji je u ovom trenutku u tom Fondu i on je oko 450 miliona evra ili 38 milijardi. Taj Fond, kao što znate, radio je jako uspešno u prethodnih 13 godina i SPS kao osnivač tog Fonda u vreme kada je bila na vlasti, zaista ima razloga da se ponosi Fondom.
Sa ministrom, gospodinom Bubalom, smo razjasnili sledeću stvar. To što piše da se Fond ne može dokapitalizovati iz budžeta, ne znači da se ne može drugim sredstvima dokapitalizovati.
Ta druga sredstva su na neki način naznačena i u zakonu, ali ta druga sredstva upravo mogu biti i prihodi od privatizacije. To je ono što je sada suština. Znači mogu biti prihodi od privatizacije, jer oni po definiciji nisu prihodi budžeta.
Govorim o tome šta smo razjasnili sa ministrom, gospodinom Bubalom. To znači, prihodi za dokapitalizaciju, odnosno sredstva za dokapitalizaciju Fonda za razvoj mogu biti ostvarena i po osnovu prodaje dela javnih preduzeća poput NIS.
Namerno govorim – dela, zato što mi socijalisti pod delom podrazumevamo moguću prodaju, ali najviše do 49% i uvek tako da država ostane većinski vlasnik tih javnih preduzeća, isto kao što je u zakonu, odnosno u Predlogu izmena i dopuna zakona o Fondu za razvoj rečeno da će država u svakoj varijanti ostati vlasnik Fonda za razvoj u procentu koji ne može biti manji od 51%.
Razume se, kada je u pitanju prodaja tih tzv. velikih javnih preduzeća, dakle, poput NIS, EPS, imamo pristup da bi deo tih sredstava trebalo da se koristi i za dokapitalizaciju penzionog fonda i nekih drugih fondova koji su u ovom trenutku u deficitu, ali i za razvoj infrastrukture.
Osnovna intencija programa SPS, a vidim da je prihvaćena i u ovom suštinskom opredeljenju Vlade, jeste da Fond za razvoj preraste jednog dana u razvojnu banku. Ako će on jednog dana funkcionisati kao razvojna banka, onda to znači da će deo tog Fonda morati da se privatizuje na način koji ne podrazumeva prodaju 49%, nego na način koji podrazumeva pronalaženje strateških partnera koji će na ovih 450 miliona evra uložiti 440, pa će taj Fond da raste sa svojim kapitalom skoro do 990 miliona ili skoro milijardu dinara, odnosno evra, ali će u svakom slučaju država u toj varijanti ostati većinski vlasnik tog Fonda. To je za nas najvažnija stvar.
Istovremeno, socijalisti su gospodinu Bubalu, a i ovde za skupštinskom govornicom u toku načelne rasprave izneli svoj stav da je neophodno doneti zakon o tzv. regionalnom razvoju. Zašto? Zato što, između ostalog, u odrednicama ovog zakona stoji da će jedna od osnovnih funkcija Fonda biti i podsticanje ravnomernog regionalnog razvoja.
Da bi se zaista ta funkcija Fonda mogla ostvariti, mi moramo imati zakon o regionalnom razvoju koji će tu materiju definisati do kraja. Imam obaveštenje o tome da je već u izradi taj zakon, postoji jedan nacrt i mi ćemo najverovatnije već prvih meseci sledeće godine u dnevnom redu imati i predlog tog zakona. Onda imamo kompletiranu čitavu priču. Dakle, ravnomeran regionalni razvoj, podsticanje malih i srednjih preduzeća, podsticaj zapošljavanja.
Kada imamo podsticaj zapošljavanja i realne osnove na kojima će se buduće zapošljavanje vršiti onda imamo rešene i neke druge probleme, a to znači: ubrzano punjenje penzionog fonda po osnovu doprinosa, ubrzano punjenje Zavoda za zdravstvo, odnosno Fonda za zdravlje, po osnovu doprinosa i ostatak sredstava koji proističe iz toga za razvoj infrastrukture u Republici Srbiji.
Dakle, to je ono što nas socijaliste navodi, ja mislim dosta razložno i sa puno argumenata, uz puno poverenja prema gospodinu Bubalu, da ćemo mi na ovaj način dobiti ono što tražimo, a i što proističe iz diskusije gospođice Jovanović.
Ponavljam, regionalni razvoj, budućnost Fonda kao razvojne banke, privatizacija putem dokapitalizacije, odnosno povećanje tih sredstava. Uz sve ove uslove koji sada postoje u funkcionisanju Fonda, dakle, niže kamate nego što je slučaj kod komercijalnih i poslovnih banaka, grejs period i neke druge povoljnosti, sasvim sam siguran da će podsticajno da deluju na novo zapošljavanje, što jeste esencija svake ekonomske politike, a naročito u uslovima Republike Srbije kada imamo skoro milion nezaposlenih. Tako ćemo rešiti sve one probleme koje u ovom trenutku nije moguće rešiti nekim formalnim određenjima i promenama u zakonu.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Vlada i Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom nisu prihvatili ovaj amandman.
Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, zamolio bih vas da se čujete sa predsednikom Narodne skupštine i da probate da pozovete ovlašćenog predstavnika o ovoj tački dnevnog reda, možda bi neki amandmani SRS bili i prihvaćeni.
Obrazloženjem svog amandmana argumentovano ću probati da pokažem da je neophodno da se usvoje ovi amandmani da bi ovaj zakon dobro funkcionisao. Zahvaljujem se uvaženom kolegi, gospodinu Jovanu Todoroviću, koji se potrudio da deo posla, koji je trebalo ministar Bubalo, odradi, ali mi je malo čudno što je gospodin Todorović podneo amandman na ovaj zakon, pa ga povukao. Ako je ministar Bubalo sve obrazložio na Odboru, na kojem je on bio prisutan, otkud potreba za podnošenjem, pa onda za povlačenjem amandmana?
Ne želim na ovaj način da ulazim u polemiku sa gospodinom Todorovićem, nego sam samo hteo reći vezano za ovaj nastup. Zaista, meni su neke stvari malo jasnije oko samog obrazloženja za ovaj zakon.
Poslanička grupa SRS je podnela četiri amandmana na zakon i mi uvažavamo period kad je ovaj fond bio osnovan, a to je 1992. godine.
Lično mislim da je ovaj fond dao određen doprinos razvoju pojedinih preduzeća, a i pojedinih oblasti, odnosno u pojedinim opštinama gde su ta sredstva bila plasirana. Naravno da je tokom 13 godina, prilikom postojanja ovog fonda, bilo i zloupotrebe korišćenja tih sredstava. Sada ne bih govorio o tome, neka se nadležni organi bave tim poslom dalje.
Ministar Dinkić je, prilikom odgovora na amandman poslanika Ljubomira Kragovića, rekao da i po Ustavu i od prekjuče podrazumeva se da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. To je potpuno tačno. Pogotovo mi srpski radikali znamo da je tako. Uvažavam da to i ostali poslanici i javnost u Srbiji zna, ali to bi bilo dobro da stoji.
Zatim, ne mogu da prihvatim obrazloženje koje je čuo gospodin Todorović od strane ministra Bubala. Nećemo sad da napišemo da prikupljanje sredstava u Fond za razvoj Republike Srbije može da bude od privatizacije, a može da postoji.
Naime, neke odrednice ovog zakona mi potpuno podržavamo: plasman sredstava iz ovog fonda i njegova kontrola, uvažavamo i čak mislimo da to treba pooštriti i pojačati. Sastav upravnog odbora u Fondu za razvoj Republike Srbije, gde je predviđeno da tamo bude sedam ministara, ne znam kriterijume koji ministar može da bude, a koji ne, ali to ne osporavamo.
Pretpostavljam da se želi da se kontroliše trošenje tih sredstava. Ako je u tom Fondu sedam ministara, pretpostavljam da će namere biti jasne i objektivne i da će biti manje zloupotreba nego što je to bilo u prethodnom periodu, u periodu koji je iza nas.
Zatim, podneo sam amandman na član 4. a u vezi sa članom 5. Nama se vrlo često prigovaralo da je suština naših amandmana da se briše neki član. Sada predlagač ovog zakona predlaže da se briše jedan član, a ja predlažem da se briše taj član koji predlaže da se briše član ranijeg Zakona i da ostane kako je to bilo ranije, što glasi:
"Sredstva iz člana 4. stav 2. tačke 1) ovog zakona obezbeđuju se u budžetu Republike Srbije u visini od 1,5% ostvarenog društvenog proizvoda ukupne privrede za prethodnu godinu, obračunate po principu dospelosti.
Sredstva iz stava 1. ovog člana prenose se na račun Fonda mesečno, u visini 1/12, najkasnije u roku od 10 dana po isteku meseca."
To je bilo u ranijem zakonu o Fondu za razvoj Republike Srbije. Mi iz SRS predlažemo da to ostane, jer je gospodin Todorović rekao kolika su sredstva ovog fonda i ona se ne mogu povećavati. Znamo kakvo nam je stanje u privredi i u Srbiji uopšte. Potrebno je doći do novih sredstava. To su sredstva fonda koja su trenutno i u plasmanu, to nisu sredstva fonda koja su slobodna.
Vlasnici malih i srednjih preduzeća, zanatskih radnji i drugih subjekata koji su zainteresovani za konkurisanje na sredstva iz fonda, ne mogu da računaju na ukupno ta sredstva, jer su to sredstva koja su u vlasništvu fonda. Mi ne osporavamo ni da 51% sredstava fonda, kad on postane akcionarsko društvo, ostanu u vlasništvu države.
Naime, sve ono što smatramo da će poboljšati i rad samog Fonda, i kod plasmana i korišćenja ovih sredstava, za to smo da ostane, a ono što bi trebalo da unapredi ne samo rad Fonda, nego i korisnike sredstava Fonda, odnosno njihovu ideju da razvijaju mala i srednja preduzeća, zalažemo se da se te odredbe promene.
Podržavamo i ideju da se smanji javna potrošnja, ali ne na ovaj način. Juče je veliki broj kolega govorio, ne iz SRS, već i iz drugih političkih stranaka, da imamo mogućnost uštede javnih sredstava, i preko Narodne kancelarije predsednika Republike, i preko dela sredstava koja se izdvajaju preko Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, koja se troše na ovakav način na kakav su se trošila i gde su potpuno sporna. Mi smo za to da se ta sredstva ne povećavaju.
Za mene je sumnjivo ono što je gospodin Todorović govorio. Naravno, nije govorio u svoje ime, on je rekao ono što je rekao ministar Bubalo. Da li će sredstva iz prodaje preduzeća, dakle iz privatizacije, ići u ovaj fond. Ali, iz onog što se već troši kao javna potrošnja, samo malo drugačijom raspodelom da se to usmeri u Fond za razvoj Republike Srbije, mi bismo bili zadovoljni da to na taj način funkcioniše.
Znači, već opredeljena sredstva u budžetu za 2006. godinu da se samo sa nekih pozicija prebace u Fond za razvoj Republike Srbije i onda bi to bilo dobro, onda bi to građanima Srbije koristilo.
Ovde gde bi trebalo da sedi ministar, tu sada stoji kesa. Da ne bi povlačili paralelu ministar – kesa, čini mi se da nije primereno da se kese unose u salu Narodne skupštine i predlažem da se stavi ispod.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Jovan Todorović.

Dakle, neću da polemišem sa uvaženim kolegom Sretom Perićem, pošto imamo vrlo korektne odnose, ali radi razjašnjenja. Istina, podneo sam amandman, pa sam povukao taj amandman upravo iz razloga o kojima sam malopre govorio.
Šta sam svojim amandmanom predložio? Predložio sam da se briše ta odredba o eventualnoj dokapitalizaciji iz budžeta, ali posle ovih razjašnjenja sam prihvatio – ako će se Fond privatizovati po osnovu dokapitalizacije i ulaganja novih sredstava, malopre sam to ilustrovao. Na sadašnjih 450 miliona evra dodajemo 440 i imamo 990, i imamo strukturu 51% vlasnik država, 49% vlasnik strateški partner ili više njih koji su uložili u taj fond.
Imao sam oprez šta će se desiti u trećoj fazi, kad oni koji budu raspolagali sa 49% budu želeli da dodatno ulože u taj fond, pa da to dignu, recimo, na milijardu i 200 miliona evra. Kakva će na to biti reakcija države, u slučaju da ostane odredba da se ne može dokapitalizovati iz budžeta?
Tu sam dobio odgovor koji zadovoljava i mene i poslaničku grupu SPS i zadovoljava suštinu. Tada ćemo reagovati sredstvima koja nisu iz budžeta, a jesu ostvarena po osnovu privatizacije. To ćemo domiriti. Ako će sada ti strateški partneri reći, mi ulažemo sto miliona i mi ćemo uložiti kao država sto miliona, da bi zadržali vlasnički odnos u odnosu 51 prema 49 posto, to je suština.
Dakle, ovde je bitna ta odrednica budžeta. Ne može iz budžeta po osnovu tekućeg finansiranja Fonda, ne može po osnovu dokapitalizacije, ali može po osnovu drugih sredstava. To je ono u šta ja verujem, jer nemam razloga da ne verujem gospodinu Bubalu i ljudima koji su nam to predočili, jer sve do sada što su nam rekli, imali smo razloga da verujemo i desilo se kako su rekli. Zato sam povukao amandman a ne iz drugih razloga.

Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 6. amandman je podnela poslanik Vjerica Radeta.
Vlada i Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom nisu prihvatili ovaj amandman.
Da li neko želi reč? Izvolite.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić.

Amandman na član 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona, podnela je Vjerica Radeta.
"U članu 7. posle stava 1. dodaje se novi stav 2. koji glasi: Fond najmanje jednom godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini Republike Srbije".
U izvornom zakonu propisano je da Fond podnosi Vladi Republike Srbije svaka tri meseca izveštaj. Ovim predlogom izmena i dopuna Zakona, članom 7, predviđeno je da se izveštaj podnosi Vladi Republike Srbije jednom godišnje.
Kada sam pričao o ovom zakonu u načelu, primetio sam jednu nelogičnost. Tamo gde država treba da uzme novac, odnosno da novac da, kao što je bilo u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, zahtevalo se da se visina penzija usklađuje jednom godišnje sa troškovima života. Tražili smo da to bude više puta godišnje i na kraju ste prihvatili, verovatno zbog ucene SPS, koja je amandmanom to ispravila, da to bude dva puta godišnje.
Znači, tamo gde treba da država da novac inflacija je mala, ona praktično i ne postoji, dovoljno je jednom godišnje uskladiti.
Tamo gde se prikupljaju sredstva, tamo ima problema i tamo to treba usklađivati mnogo češće. To je nelogičnost koju ne smete da primenjujete kada izlazite sa zakonima pred Narodnu skupštinu.
Šta je suština u obrazloženju, zašto se ne prihvata ovaj amandman. Ona je veoma čudna. Naime, tvrdi se da postoji dvostruka kontrola trošenja sredstava Fonda i da je to potpuno dovoljno, da Fond ne bi imao nikakve potrebe da podnosi izveštaj Skupštini Republike Srbije. Čemu ovaj zakon koji mi donosimo kao narodni poslanici? Zašto Vlada nije nekom uredbom uredila način funkcionisanja Fonda, jer je ovaj zakon već postojao? Mogli su oni uredbom to drugačije da formulišu, bez obzira na zakon ili da ovaj zakon stave van snage pa da uredbom formiraju fond.
Ako su već dali Skupštini da priča o tome i da se poslanici izjašnjavaju o vrednosti ovog zakona i njegovom kvalitetu, morali su da dozvole Narodnoj skupštini, kao najvišem zakonodavnom organu, da može da kontroliše Fond.
S obzirom na to da je priliv sredstava Fonda ovim zakonom isključen da će se puniti iz budžeta, da se, pre svega, tu misli na anuitete koji će se dobijati iz već plasiranih kredita, na donacije kojih garantovano neće biti, bez obzira na to što ovde piše, ministar, kada je govorio o ovom zakonu u načelu, hvalio se kako Fond poseduje velike količine novca, da se to meri stotinama miliona evra, a tada sam rekao, to govorim i sada, da se time ne treba hvaliti, jer će Fond biti uspešan onog trenutka kada bude bio jedna prolazna institucija kroz koju će novac dolaziti – čim dođe u Fond odmah da se plasira dalje, a ne da se ta sredstva zadržavaju i da se gleda način na koji će se ophoditi.
U odgovoru takođe piše da praktično Poslovnikom o radu Narodne skupštine Republike Srbije nije predviđeno da Skupština može zahtevati da neke državne institucije i organi podnose bilo kakav izveštaj Skupštini. Ne znam zaista gde to piše i kojim članom Poslovnika je to propisano, iako nisam imao vremena doslovce da sve to pratim. Ipak smatram da to nije propisano i mislim da je prilično drzak odgovor Vlade u obrazloženju zašto se ne prihvata ovaj amandman.
Ništa ne bi bilo loše, s obzirom na to da Fond treba da funkcioniše tako što će pospešivati, to je rečeno u načelu, ravnomeran regionalan privredni razvoj u Republici Srbiji i ništa ne bi bilo loše da Skupština Republike Srbije jednom godišnje ima priliku da praktično dobije ovde informacije o poslovanju Fonda, o plasiranim sredstvima, na koji način i gde su utrošena, jer bi onda imali mnogo podataka iz nekih svojih lokalnih sredina gde ta sredstva dolaze po raznim konkursima i videli bismo na koji način se troše.
Govorio sam o tome da su već neka sredstva koja je Fond plasirao, kada je u pitanju Bor, veoma nenamenski potrošena.
Da niko zbog toga nije snosio odgovornost, da se dobijaju milioni dinara na projekat da se u nekom selu izgradi mlekara, a zatim se od istog novca napravi auto– salon i nikad niko zbog toga ne odgovara.
U ponovnoj podeli sredstava isti čovek, dakle, ista privatna firma konkuriše i dobija deset miliona dinara, a Fond bi trebalo, između ostalog, da pospeši i zapošljavanje, iz koga opet ne proistekne nijedno novo radno mesto, ali ta sredstva su pogodna zato što su veoma niske kamate u odnosu na banke koje odobravaju kredite. Na taj način dovoljno je samo manipulisati novcem, vraćati anuitete, kako je ovde napisano, na sredstva iz Fonda, a samim tim se bogatiti. Niko vas ne kontroliše da li ste neki pogon otvorili, da li ste nabavili nove mašine, da li ste primili određeni broj radnika ili niste.
Dakle, to je nešto oko čega bi morala da se pita Narodna skupština Republike Srbije ili da joj se bar dozvoli jednom godišnje da može da dobije neki izveštaj o poslovanju Fonda. Na osnovu tog izveštaja poslanici bi ovde mogli izaći za govornicu i reći svoje mišljenje, a verujte mi, iz većine mesta iz Srbije, poslanici bi imali mnogo priča da iznesu za skupštinskom govornicom o tome kako se sredstva Fonda nenamenski troše.
Kada sam govorio u načelu, najviše pažnje sam posvetio upravo ovom članu zato što je i podela tih sredstava uslovljena u najvećem broju slučajeva političkom pripadnošću ili time da je neko, u nekom prethodnom periodu, od tih privatnih firmi uglavnom se bavio time što je nekome finansirao predizborne kampanje i uopšte stranačke aktivnosti onih koji danas vladaju.
Oni su ti iz lokalne samouprave koji predlažu pojedine privrednike iz svojih opština koji konkurišu za sredstva Fonda – i onda stigne "mig" iz lokalne samouprave i kaže se, ako ima deset ljudi koji su konkurisali, tom i tom treba da dodelite sredstva. Kada ta sredstva legnu na račun niko više ne kontroliše namensko korišćenje.
Ovaj amandman, kojim se traži da se jednom godišnje podnese izveštaj Skupštini, zaista je važan. Poslanici bi trebalo da ga prihvate, mada po sadašnjem funkcionisanju imamo dosta zakona koji su predvideli jednu vrstu podnošenja izveštaja godišnje Skupštini, međutim, to se ne dešava, pa i ako prihvatite ovaj amandman, ne verujem da će to vas obavezati. Ako se Vlada za dve godine nije setila da jednom pred Narodnom skupštinom podese bilo kakav izveštaj, naravno i da prihvatite, ovaj amandman neće obavezivati Fond, jer u principu, Skupština funkcioniše po diktatu Vlade, odnosno izvršne vlasti.
Nijedan od predloga koji potekne od poslanika ili poslaničkih grupa ne dolazi ovde na dnevni red. Poslanici koji očigledno podržavaju većinu prihvatili su taj diktat.
Sa neke pozicije to se može i odobravati, ali ne može se smatrati normalnim, s obzirom na to trebalo bi da mi predstavljati jednu posebnu grupu vlasti.
Dakle, da se ponovo vratim na amandman. Nelogično je što ste izbrisali da Fond podnosi izveštaj Vladi na svaka tri meseca, jer bi Vlada na osnovu četiri puta godišnje podnesenog izveštaja imala mnogo više podataka o tome šta se dešava sa sredstvima Fonda, koliki je priliv sredstava u Fond i koliki su plasmani iz Fonda za razvoj privrede.
Ovako, ovo što ste predvideli jednom godišnje, verujte da će se godišnji izveštaj veoma lako našminkati, da će se praktično pred Vladom na nekoj od sednica, koja je opterećena sa tridesetak tačaka dnevnog reda, naći neki materijal koji će biti izveštaj o radu Fonda. To će se jednoglasno usvojiti bez čitanja, kao uostalom što i ovde veliki broj poslanika ne stigne da čita ili ne želi da čita zakone koje donosimo.
Onda Fond ostaje bez ikakve kontrole, a verujte mi da bi mnogo jača i bolja kontrola bila ako bismo mi ovim amandmanom obavezali Fond da bar jednom godišnje podnese izveštaj Narodnoj skupštini i da se o tome može raspravljati. Ali bi trebalo predvideti, ukoliko izveštaj, koji je podneo Fond, Narodna skupština, kroz svoju raspravu, ospori, da onda kasnije treba menjati organe (i nadzorne i upravne) koji upravljaju fondovima koji donose odluke o plasiranju ovih sredstava.
Mnogo je nelogičnosti, počevši od onog člana gde se briše naziv Kosova i Metohije, kasnije u izmenama pojedinih članova i praktično svodi se na to, ceo ovaj predlog izmena i dopuna, da će Fond biti jedna institucija, državna, nešto slično funkcionisanju banke. Živeće od kamata bez plasiranja sredstava, to nam je već rečeno, ako ima nekoliko stotina miliona evra koji leže u Fondu, ne plasira se razvoj privrede, a verujte mi da najveći broj uglavnom onih pograničnih područja o kojima sam juče pričao, vapi za sredstvima za pokretanje proizvodnje počevši od poljoprivrede, pa do nekih drugih, pa plus ako se uračuna ogroman budžetski suficit, o kome se ovde govori.
Poslanicima je potpuno nejasno zašto je naša privredna situacija ovako sumorna, pored ogromnih sredstava kojima raspolaže Fond, trgovinskog suficita, i još uz to ne želite da makar jednom godišnje o Fondu raspravlja Skupština na taj način što će Fond podneti izveštaj. Trebalo bi da prihvatite ovaj amandman. Ako ga prihvatite videće i sami da će vama, koji predstavljate većinu, odgovarati da možete jednom godišnje čuti o tome kako su sredstva Fonda trošena.