Želim kolegi Cvetkoviću da se izbori i da dobije rat sa ministrom. Videćemo kako će ići, a naravno, mi imamo u našoj amandmanskoj preporuci opet deo ponovljene priče od juče, u kojoj smo izneli razloge zašto mislimo da lekar specijalista medicine rada ne treba da bude izabrani lekar. To je dokaz da u ovom zakonu pričamo o sadržini onog zakona.
To govori o dve stvari. Prvo, da nije trebalo onako agresivno krenuti na poslanika Jojića, koji je imao razloga da iznese i javnost upozori sa lošim rešenjima, a drugo, da se to zaista i preklapa. Dakle, neću ponoviti ništa što sam prekjuče govorio o tim razlozima, da lekar specijalista medicine rada bude izabrani lekar, nego ću reći samo nove razloge.
To što uporno insistirate na oba zakona govori samo o delu konzistentnosti u nedoslednosti.
Naravno, vi ste u tome jako poznati, ali to je zato što mislim da niste dovoljno dobro pripremili ove zakone, da ste pet zakona, od kojih su tri stvarno bitna, doneli u paketu, uzeli ste nam mnogo vremena, mnogo smo pričali a malo ste o vrednostima i sadržaju zakona mislili. Vadite se javnom raspravom. I sami znate da vam na javnu raspravu dolaze direktori, vaši miljenici, izabranici, šefovi kolone postavljaju, tamo se zbune, popiju kafu i jedva čekaju da vide leđa, privatnici vas ponešto pitaju i ta javna rasprava nije plodna.
Ovo je javna rasprava koja je plodna. Ovde se tek suočavate sa istinskim mišljenjima o tome šta ne valja, do te mere ne valja da u hodnicima pričamo, verovali to ili ne, o rešenjima koja su loša. Dakle, retko kada viđamo, kada su ozbiljni zakoni, da se ta priča prenosi i tamo, budući da svi ne želimo da ovde previše uzurpiramo vreme, ali svaka od tih tačaka se pomene, i nejasnoća, a uzgred se rode i još neke. Elaborirajući ovu ja ću reći još i neke.
Govorili su o reklamiranju. Da li je reklamiranje kada dovedete direktora Instituta Kamenica da na televiziji pokaže u jutarnjem programu kako efikasno radi operaciju? Šta je to, reklamiranje ili nije? Ne možete reći da nije, a zakonom ga zabranjujete.
Da li je reklamiranje izlazak televizijske ekipe kada neko otvara stručni kongres, događaj za grad ili za zemlju, i na ekranu se vidi dijagram uspeha i iznosi intervencija? To je reklamiranje i iznošenje, a vi ga možete staviti pod reklamiranje.
Drugo, stavili ste u članu 63. obavezu da neko ko se vodi u članu 56. stav 1. tačka 1) i 2) mora da ima sanitet, privatna praksa, a pri tome u nekom od članova obavezujete sve da moraju da pruže hitnu medicinsku pomoć.
Da li znači da će lekar specijalista iz člana 53. stav 1, kožni lekar, kada mu zaluta, po zakonu može, srčani bolesnik kome je teško, kome je loše, on ne zna kako će da mu pomogne, treba mu sanitet. Šta će, inače, po prirodnoj vokaciji dermatološkoj ambulanti sanitet?
Naravno, vas to ne zanima, vi to ne slušate, vodite prijatne razgovore, ćaskate, a ovo je argument na argument. Vas to ne zanima, vi ćete ovo doneti i sutra će morati, fine, lepe žene se uređuju u kožnoj ambulanti, u kožnoj specijalističkoj praksi, kako piše, da imaju sanitet da im stoji, da imaju ugovor.
Mislim da vrvi od nepreciznosti, vrvi od nejasnoća, zato što je zakon loš. Zašto još ne valja da stavite specijalistu medicine? Kažemo prvu stavku, koliko danas među specijalistima rada imate u Srbiji onih koji su ostali u sastavu dispanzera za medicinu rada, ili zavoda ili instituta na mestu bivših giganata? U Kragujevcu najmanje tridesetak. "Zastava" ima desetak hiljada ljudi zaposlenih, a ima trideset specijalista, a imate i onih koji imaju po 40 - 55.000 zaposlenih.
Kako ćete sada na one koji možda rade jednu ili dve smene podeliti te specijaliste medicine rada adekvatno i kako će svi, kao izabrani lekari, imati istu kvotu kao u nekom domu zdravlja u gusto naseljenom području. Znači, prvi princip će biti diskriminacija, ako oni, tako sofisticirani, rade posao lekara opšte medicine.
Drugo, kako ćete obezbediti da lekar specijalista medicine rada radi u tri smene, ako institucija koja tamo postoji ne može da radi u tri smene ili nema potrebe? Ili, čak i ako radi, da li će se uvek poklapati smena lekara sa smenom pacijenta?
To važi i za domove zdravlja. Kuda će onaj koji je izabrao svog lekara, okačio se, bude 1.245, kada mu popodne bude loše? Hitna služba u mnogim domovina zdravlja radi tek od noći. Imaće drugog lekara. Šta ako mu se taj drugi ne dopadne? On će samo da menja lekare. Samo će da se dopisuju fond i direktor i da menjaju ugovorno lekare, a drugom da potpisuju.
Dakle, jedno rešenje koje niste temeljno razradili, nije vam niko dao pare, eksperimentalni model kao u Kraljevu, da to probate kako ide, pa da vidite kako će to da funkcioniše.
Da li to baš može tako dobro da funkcioniše, da li to baš sve izgleda tako? Jedan jasan koncept, gde se imalo pravo izbora lekara; i nikom ništa nije kvario. I, onda ako dođe kod drugog lekara u drugu smenu, ne ljuti se, ni po zakonu, ni po Bogu; došao je, bolestan je, morao je da dođe. Dakle, šta ćete dalje da radite?
Da još neke stvari raščistimo. Samo oko tog jednog pitanja, koliko tu može biti stavki. Kako ćemo sa nastavnim osobljem koje radi u institucijama gde postoji nastavno osoblje? Šta ako neko želi kod profesorke, recimo, koja predaje medicinu rada, koja je lekar specijalista toga, da se veže, da bude njen pacijent? Kako će ta žena da stigne da obavi hiljadu pregleda i da radi kod nje, a da pri tom zadovolji sve obaveze u normalnom radnom odnosu na fakultetu, a stavili ste joj to da ona mora da bude. Ona je lekar.
Drugo je da nema, napišite da nema. Izuzima se nastavno osoblje sa fakulteta, ali je ona žena to. Šta ako neko hoće? Kaže - ja odbijam, ti nećeš biti na listi. A ona prima deo plate. Vi svi znate da mi platu primamo, da li je tako? Primamo, brate. Ja primam i na fakultetu, primam i u bolnici. Ne znam kako u Beogradu.
Dakle, šta ćemo raditi u takvim okolnostima? Šta ćemo da radimo, koje je prelazno rešenje dok ne dođe, da li će se uopšte ići u koncept porodičnog lekara, lekara porodične medicine?
Mi sada školujemo lekare opšte medicine, specijaliste. Nijedan profil nema bliže tzv. porodičnu medicinu. Sve je prošao: i ginekologiju, i pedijatriju, i malo hirurgije, internu medicinu. Mi nemamo, ali šta imamo?
Imamo visoku medicinsku školu koja nam školuje nekoga ko će se zvati visoki medicinski tehničar, ne znam kakve struke, smer - porodična medicina.
Pazite, Vuksanović nam školuje kadar. Vama će doći na tacni da ga zapošljavate. Kuda ćete te ljude? Neki su na trećoj godini. Vidite, juče je Karić otvorio neki "privezak" fakulteta, nešto sponzorisao u Ćupriji kod Marića, ne znam ja tu gospodu. Ja prvi put vidim ko je taj Marić. I, pozvao je tamo samo neke ugledne goste. Imali su slavu i vidim Karić nakačio neki fakultet uz tu medicinsku visoku, bila je viša, sada je visoka medicinska škola.
Masa fakulteta je anticipirala događaje u obrazovnom sistemu i otvarala je različite smerove da bi sačuvala samostalnost –visoka medicinska škola, farmaceutski fakultet, medicinski fakultet itd. To se napravio galimatijas, ali to je kadar koji školuje druga institucija, po drugom zakonu, vas se tiče granično.
Po Vuksanovićevom zakonu, ne može subspecijalizacija da traje dve godine. Ne pominje. Vi ćete morati da je imate. Šta je bez dve godine subspecijalizacije? Specijalizacija je bila dve ili tri itd. Kod njega će biti dva semestra. Koliko? 60, 120 bodova. Godinu ili dve. Znači, neke ne usaglase.
Kako onda ta vaša javna rasprava, kada se završi, pa idete po ministarstvima, podelite zakone, što se niste s Vuksanovićem dogovorili šta to hoćete. Pa, da vidimo kako on onaj zakon, vi ovaj zakon. Vi ćete tražiti zdravstvene specijalizacije, onda on mora tamo izuzetno u zdravstvu. Ili, osim u zdravstvu, gde će posle šest godina biti magistri itd.
Dakle, imate mnogo nejasnoća, nelogičnosti. To kada se bude sprovodilo u praksi, kada nađete dobrog advokata... Uostalom, šta i sa onim lekarom advokatom koji je zaštitnik prava bolesnika u bolnicama itd. Kada onda oni krenu da čačkaju, kao gospodin Jojić i ostali advokati, nezadovoljne građane kojima će se očito...
Vi ste se i sami pohvalili, veliki je deo sredstava koji se ne troši u medicinske svrhe, biće sada smanjen; nećemo platiti troškove sahrane, nećemo platiti troškove puta, manje ćemo ih plaćati. I nećemo platiti, ne znam, bolovanje ćemo manje plaćati. Razmišljate li o tome koliko ljudi radi kod privatnika, koje inače ionako retko i bedno plaćaju, koji ih inače gledaju kroz trostruku dioptriju kada odu na bolovanje, pa će još biti manje plaćeni itd.
Mislim, doneli ste rešenja koja globalno nude to da će građanima biti sve teže i teže, i biće im sve skuplje da ostvare svoja prava iz oblasti zdravstvene zaštite. Mnoge lekare specijaliste ćete uvesti u nezgodnu poziciju, kakav je recimo specijalista medicine rada, gde će funkcionisati kao lekar opšte prakse.
Znate da su industrijski giganti zatvoreni. Nema više toliko posla za lekare medicine rada i sada će čekati sa 500 pacijenata potencijalnih ili 600 na listi, meriti se po recimo 1000, 1500, 2000, koliko će imati neko u velikim domovima zdravlja.
To nije princip. Vi ste hteli da pobegnete od radnika i neradnika uvodeći izabranog lekara, pa ima - neki ne rade, drugi rade više. Uveli ste drugi princip zakonske regulative, po kome će neko imati manje, neko više, jer ne može medicina rada.
Kako će, recimo, medicina rada, i to je normalno pitanje, logično... Neko živi i radi u jednom gradu, u selu živi, a radi u gradu. Tamo je njegov izabrani lekar medicine rada. Šta sada to znači – da kada god se razboli, iz sela putuje u grad da bi išao tamo. Ili da se opredeli kao zaposlen u nekoj industrijskoj fabrici gde ima medicina rada, da se opredeli za svog lekara u selu, pa da tamo bude. Ne. Onda mora da ima dva. Onda mora da stavi, izuzetno može imati dva izabrana lekara, ili će uvek trčati u svoj grad.
Možda to može da se objasni, ali strašno je ako mi moramo, mi koji zastupamo i reprezentujemo, hajde uzmimo formalno obrazovaniji, ili oni kojima je zakon bliži, trebalo bi u prirodi stvari da bude bliži, s vama da vodimo ovakve razgovore, da postavljamo pitanje na pitanje, pitanje na pitanje. Vi da nam odgovarate. Da je to u zakonu jasno napisano, ovakvih pitanja ne bi bilo.
Mnogo je zakona ovde prošlo. Mi smo stalno postavljali pitanja. Jesmo Vuksanoviću, evo sada vama. A, kako će da izgleda? Šta će da se desi? Kada je dobro napisan zakon – ne mora da bude, čak i da je ovako debeo, nema veze, savladali smo mi i mnogo veće, znate već sami koliki je Braunvald ili Brener – onda ne moramo postavljati toliko pitanja. Tamo je jasno, ovde nije sve do kraja jasno.
To morate priznati i sami izlaziti, i mnogo puta objašnjavati narodnim poslanicima šta ste sa ovom idejom hteli, da li je to toliko bilo velikog pritiska iz MMF-a, da li zaista moramo na sve da pristanemo, da li će ovakva restrikcija građanskih prava zaista biti nužna, šta je to konačno onda cilj, šta mi to dobijamo od međunarodne zajednice, ako pristajemo i na ovakve restrikcije koje pogađaju i građane, i zaposlene u zdravstvu, i privatni sektor, i participaciju za usluge i participacije za lekove.
To je zaista nešto što nije naročito primereno ovakvom sistemu, u ovom momentu koji zovete tranzicioni period države, i onom vrlo siromašnom sloju građana, kojih ima dve trećine sigurno, kojima će svaki izdatak, svako davanje ili svako nametnuto rešenje pasti teže od dosadašnjih.

Hvala, gospodine Poskurica. Još neko po ovom amandmanu? (Ne.) Hvala.
Na član 100. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 100. amandman je podneo narodni poslanik Petar Cvetković.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Gospodin Cvetković se već izjasnio da neće učestvovati dalje u obrazlaganju.
Narodni poslanik Vjerica Radeta podnela je amandman na naslov iznad člana 119, član 119. i sve ostale članove u kojima se pojavljuju reči "zavod za javno zdravlje", u odgovarajućem padežu, da se zamene rečima "zavod za zdravstvenu zaštitu", u odgovarajućem padežu.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Hvala lepo. Malo nas je ostalo još. Vreme je poodmaklo. Neću obrazlagati amandman zato što smo već dali obrazloženje, da bismo uštedeli vreme. I, kažem vam ovako – za sve one amandmane gde smo već ranije iznosili svoje mišljenje, mi ćemo se uzdržati od obrazlaganja da bismo ubrzali raspravu, mada apsolutno smatramo da to nije u redu, da smo prinuđeni na to. A, bilo bi besmisleno i apsurdno da istrajavamo dalje, jer ljudski organizam ima svoje granice.
Moj uvaženi kolega Marić mi je zamerio što nisam obučio Petra Jojića medicini. Ja sam ispričao jednu anegdotu. Srpska usmena književnost je biser svetski. Gete je bio njen najveći promoter. Ja sam, da li slučajno ili namerno, pomešao dve pričice, o sultanu, o agi i Eri; počeo sam jednu, a završio s drugom.
Jeste, priča je prva da je prodavao Era žito, odlično, prvoklasno, a aga došao pa kaže: "Bre, Ero, puno ti je kukolja", a Era kaže: "Jeste, jeste", a on kaže: "Pa, kako jeste, jeste, kad je odlično?" "Pa, pomažem ti sprdati se."
Druga priča koju sam pomešao, namerno ili slučajno, jeste o smokvama, sultanu i Eri. Odneo mu smokve u Stambol, a ovaj njega u glavu tras, tras. Kada ga pogodi u glavu, on kaže: "Hvala Bogu". On kaže: "Pa, zašto hvališ Boga?" Pa, kaže: "Poslušao sam ženu, kazala mi - nemoj nositi dunje, ja hteo dunje da ponesem sultanu. Poneo sam smokve."
Moj uvaženi kolega zameri mi što ja nisam cenzor i što mi nemamo cenzuru. Imamo mi jednu autocenzuru, a to je naš program. Druga ne postoji.
Kome ja sada da zamerim što niko nije primetio, što niko ne zna da sam napravio grešku? Nemam kome. Vidite kako ne treba možda drugima spočitavati nešto što i sam možeš da pokažeš kao neki nedostatak i manu. Završavam ovim i kažem da ćemo samo kod nekih ključnih stvari vrlo kratko obrazlagati, a ključni je 199. član, tu ćemo morati detaljno da obrazlažemo svoje stavove.

Dobro sam shvatio, dakle, obavestili ste Skupštinu, zbog efikasnosti rada i jasno obrazlaganih razlika u konceptima do sada, da ćete samo kod nekih amandmana kratko dodatno skrenuti pažnju na stav svog koncepta, a neke ni nećete. Ne zbog toga što ne istrajavate, istrajavate na svom konceptu, ali zbog obzira prema odgovornosti svih poslanika koji svih ovih dana i subotom i nedeljom rade i naprosto svih zaposlenih.
Reč ima ministar Milosavljević.

Dužan sam samo da kažem jednu kratku stvar, kada je u pitanju definicija javnog zdravlja, zavod za javno zdravlje, institut ili zavod za zaštitu zdravlja. U Srbiji ima 23 institucije koje se posebno bave ovom oblašću i one se zovu zavodi za zaštitu zdravlja, instituti. Nijedne nema koja nije u javnoj raspravi stala na stanovište da je zavod za javno zdravlje termin koji šire i modernije definiše oblast njihovog rada.

Hvala vam. Da li još neko želi po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 119. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 122. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 123. i član 123. amandman je podneo narodni poslanik Goran Cvetanović.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine je podnela amandman kojim predlaže da se posle člana 129. doda novi član 129a.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 141. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 169. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 171. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 179. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 183. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 184. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Samo da svima bude jasno, u ovakvim slučajevima predstavnik predlagača amandmana može da govori isključivo na odboru, a ne može da bude prisutan na sednici, da ne bi bilo čudno što se niko ne javlja.
Na član 184. amandman je podnela narodni poslanik Snežana Stojanović-Plavšić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 186. amandman je podnela Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 189. amandman je podnela Skupština AP Vojvodine.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Na Odeljak 4. iznad člana 190. i članove 190 - 198. amandman je podneo narodni poslanik Milomir Dunjić.
Vlada i Odbor za zdravlje i porodicu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Reč ima narodni poslanik Paja Momčilov.

Naravno, ja ću ispuniti obećanje, samo sam dužan da ponovim naš stav da smo mi apsolutno protiv ovakve licence koja se nameće i smatramo da u ovom zakonu treba brisati čitav taj stav koji to reguliše.
Neću obrazlagati, smatram da ovako zamišljena licenca ne treba da postoji (to sam juče obrazlagao, javnost je mogla da čuje), da lekarima to ne treba. Lekari su ozbiljna profesija, onakav niz mera kaznenih koje ste predvideli na jedan način zaista nas je iznenadio; da uzimate pare, da dajete ljudima određene mogućnosti da mogu da rade samo, a druge da ne mogu procedure da obavljaju u zdravstvenoj ustanovi, pa da onda potpuno zabranite da rade ili da rade pod kontrolom, stvarno je ponižavajuće.
Nijedna struka sebi to ne dozvoljava, sem ukoliko nije zadovoljeno nekom diplomom, nekom kvalifikacijom određenom da obavlja te poslove, pa onda se može to dozvoliti. U medicini nemojte to uvoditi, zamislite vi sudije, pa sada da sudi pod nadzorom i da kaže – mi ćemo te nadzirati; sedi neko i nadzire sudiju kako sudi. To nema nigde, nemojte to u medicinu da ubacujete, nemojte takvu licencu, skidajte to, to neće naići na dobar odjek kod lekara. Tako se ne uređuje sistem.
Represijom se sistem ne uređuje, vi ste posegli za represijom u vašem sistemu, a to je sistem od 2005. godine. Represija je jedan od glavnih elemenata kojima se služite i to je lako dokazati. Neću sada pričati. Ja ću ovde govoriti tačno dva minuta. Molim vas, skidajte to, mnogi lekari su me zvali i slažu se sa mišljenjem SRS; kako ste to zamisli, to ne valja. Samo toliko.

Niko više po istom amandmanu, reč ima prof. Milosavljević.       

Kada bude donet zakon i posle osam dana bude objavljen u "Službenom glasniku" i počne da važi, obaveza ministra zdravlja je da Srpsko lekarsko društvo u slučaju lekarske komore, a druga stručna udruženja u slučaju ovih drugih profesija, stomatologa, farmaceuta, biohemičara, sestara i tehničara, formira inicijativni odbor za organizaciju komore. U narednih šest meseci piše se statut komore i ona ima konstitutivnu sednicu skupštine komore.
Svako ko je završio fakultet i ima diplomu o položenom stručnom ispitu ima obavezu da se upiše u imenik lekara komore lekara Srbije i on je dobio licencu. Glavni izazov kada govorimo o licenciranju je u narednih sedam godina. U narednih sedam godina svako od nas ko ima početnu licencu treba da prihvati kao mehanizme, koji su u ovom setu zakona i u drugim propisima koji će biti doneti, kontinuiranu edukaciju, stalno usavršavanje, prikupljanje licencnih poena, da bismo za sedam godina mogli da imamo relicenciranje, koje će do tada da bude regulisano statutom komore, formiranjem stručnih odbora unutar komore onako i onoliko koliko sama komora bude odlučila.
Dakle, ja zaista smatram i mi u Ministarstvu zdravlja mislimo da su ova rešenja koja treba da se donesu po osnivanju komore ne samo rešenja koja vraćaju jedan značajan deo dostojanstva našoj profesiji posle šest decenija, kako komore nemamo, nego da, sa druge strane, predstavljaju mehanizam jačanja i kontrole kvaliteta našeg rada. Bez kvaliteta našeg rada, bez profesionalnog licenciranja, sutradan kada Srbija bude članica EU moći ćemo da robu transportujemo slobodno preko granica, da se ljudi slobodno kreću, ali bez samoregulacije profesije nema pripadnosti zajedničkom evropskom lekarskom esnafu.
Ne treba se plašiti licenciranja. U javnoj raspravi mnogo puta je navođeno kako licenca može da izgleda. Komora koju mi pravimo, koju mi biramo statutom koji mi sami kao struka budemo napisali, predvideće tačno šta je potrebno za licencu, odnosno šta je potrebno za relicenciranje.
Javni ukori institucije sudova časti poznati su iz uporednih analiza. Možete pročitati časopis jedne od komora zemalja koje su u okruženju, koja npr. objavi javni ukor za doktora tog i tog zato što je aprila te i te godine odlukom suda časti uradio npr. ginekološku operaciju bolesnici sa inicijalima, a da nije prethodnim metodama utvrdio da se radi o tumoru debelog creva.
To je onda javni ukor, takvih primera ima u uporednoj praksi i oni jačaju kvalitet, oni treba našoj struci da pomognu da najveći broj onih koji svoj posao radi pošteno, istrajno, koji svakog dana sebe pita – šta sam danas uradio i šta mogu bolje. Niko od takvih profesionalaca ne bi mogao da ima nešto protiv da postoji samoregulacija struke. Komora je privilegija za lekarsku struku.
Pomenut je u izlaganjima sudija. On ima druge kontrolne mehanizme, ima drugostepenu presudu, ima trećestepenu presudu, ima presudu Vrhovnog suda koja ukida njegovu presudu i ogoljuje njegov loš rad. Naša struka ima svoje mehanizme. Advokatska profesija koja je ovde pominjana u kontekstu komora je profesija koja u pravnom sistemu ima definicije u Ustavu i onda iz te definicije proizilazi drugačija priroda organizacije komore.
Smatram, i pored toga što je bilo drugačijih stavova, koje inače vrlo respektujem, da treba napraviti instituciju iznova rukovodeći se korenom koji je skoro već zaboravljen, jer je 80 i više godina prošlo od kada je Srbija imala svoju komoru.
Imamo priliku, čast i obavezu da u 2005. i 2006. godini ponovo osnujemo komoru. Koliko će ona biti dobra zavisiće od nas samih, a država ovim zakonom, kada ga budete izglasali, kao naravno najviši organ vlasti u ovoj državi i kao glavni predstavnik izborne volje građana, daje veliko ovlašćenje koje ima vlast. Vlast ima ovlašćenje da kaže - ovo je licenca, prepoznao sam je u dokumentima, možeš da radiš lekarski posao. To ovlašćenje sada se daje komori i to je važan instrument samoregulacije struke.
Uveren sam da će taj instrument nas dodatno obavezivati. Onaj ko dobro i pošteno radi svoj posao ne plaši se licence, ne plaši se kontrole. Naša je sudbina u profesionalnom veku da celog radnog veka nekome podnosimo izveštaj: kada smo mladi doktori – starijem, kada smo stariji – šefu, kada smo šefovi – mlađe da učimo, jer oni posle nas ostaju da rade taj posao. Koliko su oni dobri, toliko smo i mi bili dobri. Dakle, to je prosto definicija struke.

Pogrešno protumačen prethodni govornik, gospodin Momčilov.