Hteo bih samo kratko da se izvinim kolegama. Nijednog momenta nisam imao nameru da ih uvredim. Zašto sam rekao – preglasan tesnom većinom? Upravo zbog toga što smo posle toga amandmane koje smo mi podneli na članove 200. i 201. izglasali većinom, a prethodni član 199. totalno se ne slaže sa ova naša dva amandmana na članove 200. i 201. Zbog toga sam to komentarisao.

Hvala, gospodine Mariću, mada lično teško mogu da povežem sve to. Ja nisam član odbora.
Pauza do 19,35 časova. Hvala vam na odgovornosti.
(Posle pauze – 19.45)

Nastavljamo rad.
Na član 199. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Vučićević.
Vlada nije prihvatila amandman. Odbor za zdravlje i porodicu je prihvatio amandman. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Vladan Vučićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srbija je zemlja u tranziciji. Naravno, dosta zakona je doneto. Srbija je možda jedna od zadnjih zemalja koja je ušla u tranziciju. To ima i svojih dobrih i loših strana. Loša je možda zato što je zadnja, a dobra što smo mogli da sagledamo iskustva svih bivših republika, sada država, kako i na koji način su one učinile tranziciju i eventualno tamo gde su one napravile grešku da ispravimo i tu grešku ne pravimo i učinimo našu tranziciju boljom.
Težak je posao koji obavljaju zdravstveni radnici. U zdravstvu ima mnogo časnih ljudi koji časno i pošteno obavljaju taj težak posao, na zadovoljstvo građana Srbije. No, u zdravstvu ima i onih nečasnih ljudi koji su svojim radom brukali jednu profesiju, koja naravno služi u interesu zdravlja ljudi, i svojim nečasnim radnjama i rabotama obrukali one časne i poštene ljude.
Javna je tajna da u zdravstvu postoji i mito i korupcija. Ali, postavlja se pitanje zašto se ćuti. Ćuti se zato što je dobar deo ljudi korumpiran i ćuti se zato što i oni bolesni ljudi nemaju kud, jer se bolest teško leči u jednom danu, pogotovo hronične bolesti, i na neki način su upućeni kod istih zdravstvenih radnika, da bi se lečili, a ako kažu da im je neko tražio mito, pitanje je da li će moći da se u toj istoj zdravstvenoj ustanovi leče. Ovaj zakon treba da reguliše i to.
Naravno, ovaj zakon o zdravstvenoj zaštiti se razlikuje od mnogih drugih zakona koje je ova skupština ovde donela, iz prostog razloga što se ovaj zakon tiče svakog pojedinca od trenutka začeća, rođenja, tokom života, pa sve do smrti. Skoro da nema građanina Srbije koji nekada nije bio kod lekara i nije tražio pomoć zdravstvenih radnika.
Da li ovaj zakon koji mi sutra treba da usvojimo to sve reguliše? Ja ću pročitati članove 20. i 26, da vidimo šta ti članovi kažu. Član 20. kaže: "Načelo pravičnosti zdravstvene zaštite ostvaruje se zabranom diskriminacije prilikom pružanja zdravstvene zaštite po osnovu rase, pola, starosti, nacionalne pripadnosti, socijalnog porekla, veroispovesti, političkog ili drugog ubeđenja, imovnog stanja, kulture, jezika, vrste bolesti, psihičkog ili telesnog invaliditeta."
Član 26 – Prava pacijenta, u svom drugom delu kaže: "U postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvenoj službi bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi."
Sada se vraćamo na ovaj famozni član 199. i amandman koji sam podneo, koji je prihvatila struka. Ovaj član glasi: "Zdravstveni radnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi i privatnoj praksi, koji radi puno radno vreme, može obavljati određene poslove zdravstvene delatnosti iz svoje struke kod svog poslodavca, odnosno kod drugog poslodavca, van redovnog radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa direktorom zdravstvene ustanove, odnosno osnivačem privatne prakse."
Amandmanom sam tražio da se izbriše "kod svog poslodavca, odnosno". Zašto? Zato što će u svakom slučaju biti sukob interesa, koji je jasno izražen i to sam pročitao iz članova 20. i 26, u vremenu pružanja zdravstvenih usluga.
Znači, oni koji budu privilegovani, imaju novca i mogu da plate, bez čekanja, bez gužve, u zdravstvenoj ustanovi moći će da se pregledaju posle podne. Oni koji nemaju tih mogućnosti moraće pre podne, ma kolika gužva bila.
Naravno, imovno stanje. Znači, ovaj član 199. je u sukobu sa članovima 20. i 26. i po pitanju imovnog stanja. Evo vidite diskriminaciju i u vremenu pružanja zdravstvenih usluga, a i u imovnom stanju. Onaj ko ne bude imao novca da plati tu uslugu, on ne može doći po podne. Znači, diskriminiše građane Srbije i u vremenu i naravno u imovnom stanju. Ko bude imao novca, taj će naravno moći pružiti sebi lagodniju uslugu.
Kakve će sve probleme prouzrokovati ovaj zakon u zdravstvenim ustanovama? Prouzrokovaće mnogo problema. Prvo, kaže se da svi zdravstveni radnici imaju prava na dopunski rad. To podrazumeva od bolničara, medicinskog tehničara, lekara, znači svi. Šta će se desiti? Uzmimo primer jednog hirurga, desiće se da u Kragujevcu ima 50 hirurga i svi će želeti da rade i da imaju tu dopunsku delatnost po podne. Neće svi moći. Neko će određivati, ili će odrediti direktor, ili ministar, ili neka druga komisija. Onda će neki ljudi raditi po podne, a oni drugi neće. To će izazvati raskol, svađu, netrpeljivost, sujetu, koja i u ovom trenutku postoji u zdravstvu i to ne može niko da negira.
Šta je potrebno jednom hirurgu i kakva je ekipa jednog hirurga i šta je potrebno za jednu hiruršku intervenciju? Pored hirurga potreban je asistent, medicinska sestra, instrumentar, anesteziolog, anesteziološki tehničar. To je otprilike jedna ekipa. Imamo ušnu kliniku u Kragujevcu, imamo ginekološku kliniku u Kragujevcu, ortopedsku kliniku, hiruršku kliniku, očnu kliniku – da vidimo kako će to sve da se reguliše u jednom anesteziološkom bloku koji Kragujevac ima.
S druge strane, nemojmo reći da neće biti onih drugih propratnih problema, a to su: ležaće na istom odeljenju pacijenti koji su operisani po podne, po zahtevu i koji su imali mogućnosti da plate, a naravno, ležaće i oni koji nisu platili.
Nemojte da mi sada neko kaže da usluga koja bude pružena pre podne, u prepodnevnim časovima, za one koji su platili neće biti kvalitetnija i bolja. Biće sigurno, i tu će biti diskriminacija između dva ležeća pacijenta.
Naravno, pored tih problema biće i drugih problema. Znamo da imamo listu čekanja. Prekjuče sam rekao ono što je drastično kod malignih oboljenja, operisanih ljudi, pa se kaže – cena sa liste čekanja iznosi 9.000 dinara, pa se onda kaže "pacijent koji želi da se leči". Da li postoji igde čovek koji je operisan od maligne bolesti da ne želi da se leči?
Onda se kaže, iako imate listu čekanja – pacijenti koji žele lečenje sa liste čekanja, košta toliko, a pacijenti koji žele lečenje van liste čekanja, deset puta je skuplje, znači ovde je 9.000, a ovde je 90.000, ali zato ima prioritet prijema.
To su problemi sa kojima će se građani Srbije sukobiti. Tu je taj sukob interesa i naravno diskriminacija – ko ima para dobiće kvalitetniju zdravstvenu uslugu, dobiće brže zdravstvenu uslugu, a ko nema para biće duže na listi čekanja, pa se postavlja pitanje da li će ikada sa te liste sići, da li će dobiti zdravstvenu uslugu ili možda mu se može desiti ono najgore, a to je da izgubi život i da ne dođe u situaciju da dobije pomoć lekara.
Naravno, svi plaćaju. Plaćaju, u ovom slučaju, i oni pacijenti koji imaju novca i koji dobiju odmah zdravstvenu uslugu, ali plaćaju i oni koji nemaju. Oni koji nemaju plate životom, a oni koji imaju plate novcem.
Jednostavno, mislim da je u jednoj zdravstvenoj ustanovi nemoguće organizovati i privatni rad, ma kako ga mi krstili ovde sada – dopunski, tražili neki termin koji bi odgovarao i koji bi mogao da se provuče.
Dopunski rad, to je privatni rad. Teško je organizovati dopunski rad i redovni rad u jednoj zdravstvenoj ustanovi.
Ono što je malopre ministar želeo da objasni, ja shvatam želju ministra da ovaj zakon prođe baš autentično ovako, ali mislim da to nije dobro. I, onaj amandman koji sam ja dao, ja sam ga dao u želji da se upravo omogući zdravstvenim radnicima da prvo imaju dopunski rad. Ne vidim ni jedan jedini razlog da neke druge delatnosti imaju dopunsku delatnost, a da zdravstveni radnici nemaju.
Jednostavno, zdravstveni radnici mogu raditi i u privatnom sektoru, a ako je potrebno, po onom ugovoru, mogu i privatnici raditi u zdravstvenoj ustanovi. S druge strane, da centri koji nemaju određenu specijalnost mogu imati tu dopunsku delatnost, iz nekog drugog centra da im ljudi dođu.
Jednostavno, mislim da je mojim amandmanom sve to regulisano, a da neće prouzrokovati sve ove negativne posledice kojih će, ako ovaj član 199. ostane ovakav, sigurno biti. Mislim da će najskuplju cenu platiti upravo pacijenti i to, naravno, koji pacijenti – najsiromašniji pacijenti. Tih najsiromašnijih pacijenata ima mnogo u Srbiji.
Nije ovo način zaštite društvenog sektora. Ne treba se društveni sektor ovako braniti, a takođe ne treba se ni plašiti privatnog sektora i razvoja privatnog sektora, jer ova zemlja ide ka privatizaciji. Mislim da je prosto ovo nemoguće organizovati.
Želim reći još nešto. Zamislite sada, školstvo ima dopunsku delatnost.
Trebalo je da konsultujete možda taj zakon, on kaže da prosvetni radnici mogu obavljati ovu dopunsku delatnost, ali tačno kaže pod kojim uslovima – ne u svojoj školi, već u drugoj školi i ne može nikako, naravno, da dopunsku delatnost daje svome učeniku.
Kako bi to izgledalo kada bi sada neke druge struke imale tu dopunsku delatnost u okviru svoje ustanove? Hajde da uzmemo primer, baš sam ovde naveo neke, tekstilne industrije; kaže – pre podne šijemo naravno za firmu, a po podne šijemo za sebe, pa eto, šijemo kada nam dođu stranci. Naravno, delimo neki... Prosto je to nemoguće.
Zamislite kada bi JAT sada uveo, pa kaže – letimo pre podne, ali po podne imamo dopunsku delatnost, pa ćemo da letimo, da vozimo nekoga. Zamislite sudiju, na primer: pre podne sudija, popodne će biti advokat; ili, opet sudija pre podne da radi u društvenom sektoru, a po podne radi dopunsku delatnost, ovo za novac.
Prosto mislim da je to nemoguće izvesti. Naravno da će to izazvati mnogo problema. Ja sam, u želji da jednostavno ispravimo eventualni haos u zdravstvenim ustanovama koji će se desiti, uložio ovaj amandman, ali mislim da ne postoji dobra volja, makar u Ministarstvu, da se on prihvati.
Naravno, znaće se da je tamo neki poslanik Nove Srbije Vladan Vučićević iz Kragujevca bio protiv ovoga i pričao da će se tu roditi neki haos, a evo ministar smatra da će to biti idealno rešenje.
Mislim da će vreme, za najkraće tri meseca, dokazati ko je u pravu. Ovo tvrdim zato što znam da je ovo 1992. godine bilo na Klinici za stomatologiju i to je živelo samo dva-tri meseca.
To je izazvalo takve raskole na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju i, naravno, profesor Piščević je to posle tri meseca ukinuo, iako je tu mogućnost imao. Isto je bio organizovan tako dopunski rad, pa se to naravno plaćalo klinici, a klinika posle isplaćivala lekarima. Znam koliko je svađa i problema tada na klinici bilo.
Mislim da je to bilo u vrlo malom broju državnih ustanova; bilo je na Klinici za maksilofacijalnu hirurgiju, možda još nekim. Ovo će, naravno, kada se to bude rasprostranilo u celoj Srbiji, biti strašan problem kako za zdravstvene radnike koji će jedan drugog mrzeti, svađati se, tako i za pacijente koji budu bili u situaciji da se leče, a jednostavno neće moći.
Onda će se desiti da i oni što pre podne rade u državnom sektoru, a nemaju mogućnost kao njihove kolege koje će raditi popodne, biće mito i korupcija možda još izražajniji u smislu što će reći – pa, po podne ti je ova intervencija 5000 dinara, evo, ja ću to da ti uradim za 2500 pre podne.
Sve su to neke mogućnosti koje će postojati.
Mislim da će se ovim zakonom, pored diskriminacije, na velika vrata legalizovati mito i korupcija, a hteli ili ne hteli da priznamo, ona u zdravstvu postoji, i, naravno, to najbolje znaju pacijenti koji se leče, a postoji i strah da se o njoj mnogo priča.
Mislim da će ovim to sve biti legalizovano i da će to stvoriti velike probleme. Nadam se da će poslanici, bez obzira na predlog Ministarstva, uvažiti i struku koja je rekla da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti. Videćemo kako će reagovati poslanici, a u krajnjoj liniji, kako god bude bilo, videćemo i za tri meseca kakva će situacija u zdravstvu biti. Hvala vam.

Hvala vam. Izvolite. Narodni poslanik Živodarka Dacin, po istom amandmanu.
Znači, ako je za tri meseca ima nade da i mi stariji vidimo, je l′ da, da dočekamo?

Hvala vam najlepše. Jeste da su već kasni sati, ali mislim da je vrlo značajno ovaj član razlučiti i kako ga ko od nas doživljava. Naravno, uvažavam argumente svih kolega poslanika iz poslaničkih grupa, ali želim da kažem i stav poslaničke grupe SPS koji sam ja, kao njihov predstavnik, iskazala i na sednici Odbora za zdravlje i porodicu.
Mi ćemo i ovde, sutra u danu za glasanje, glasati za predlog poslaničke grupe G17 plus, i to ne zato što se ovde imputira da je amandman vladin, jer vidim da su u potpisu kolege iz poslaničke grupe G17 plus; valjda je to asocijacija zato što je i ministar iz iste poslaničke grupe, odnosno partije.
Prosto bih zamolila i ministra na kraju da nam odgovori ko je tu u pravu, ko je u krivu, kako ko doživljava. Imam utisak, i duboko verujem u ovo što ću sada da kažem i ponosna sam zbog toga, da je, bez obzira na manjkavosti koje sigurno postoje, Zdravstveni centar Kikinda u zadnjih šest godina prednjačio upravo u ovakvoj vrsti rada, ali naravno nije mogao da se zove dopunski rad.
Zdravstveni centar je mnogo dobio. Kad kažem mnogo, dobio je u finansijskim sredstvima. Redovni pacijenti ništa nisu izgubili, a mi koji smo pri tom bili angažovani, naravno, bili smo limitirani da nam se plati onoliko koliko bi moglo da se plati po ovom zakonu, nego je prosto moralo da bude ono ispoštovano do 30%.
Ja bih vas zamolila samo za malo strpljenja. O čemu se radi? Radi se o radnicima koji, dakle, imaju naše obavezno zdravstveno osiguranje, imali su ga, imaju ga i danas. Čini mi se da mnogo više mislimo da će tu tako biti neka frka i gužva, da će nas svako popodne svi tražiti prosto da nam plate, da zaradimo neke pare, da oštetimo ustanove. Ja to ne doživljavam tako.
Recimo, naša lokalna samouprava pre godinu dana je želela da uradi vanredne preglede za sve zaposlene. Želeli su da ne remete nikakav redosled, što znači da ne čekaju u toku radnih dana. Želeli su subotom da budu angažovani ljudi, što bih rekla da je bio spojen i izabrani lekar. Dakle, želeli su posebne preglede.
Naravno, bez laboratorije se ne može nigde u takvom sklopu. Pri tom sam ja bila taj izabrani specijalista medicinske biohemije, i ja sama ne mogu sve raditi, nego su bila angažovana i dva laboranta. Tražili su internistu, tačno imenom i prezimenom. Zašto, to oni verovatno znaju, to je stvar njihovog izbora, želeli su da ih baš taj internista pregleda i naravno uz njega je bila i jedna medicinska sestra. Želeli su neuropsihijatra tog i tog, imenom i prezimenom; naravno, ne radi on sam, nego i medicinska sestra sa njim. I, želeli su radiologa, odnosno ultrazvuk, gde je specijalistu radiologije pratila medicinska sestra.
S obzirom da smo procenili da više od 20 takvih kompletnih pregleda u jednoj suboti ne možemo da uradimo, ti pregledi su trajali šest subota uzastopce. Mi nismo adekvatno bili plaćeni, pa smo bili angažovani. Zakon nas limitira, a mi u Kikindi uglavnom uvek poštujemo zakon, ali je zato ustanova mnogo zaradila.
Ili, reći ću vam drugi primer. Sa ponosom jedna uspešna firma, koja zaista brine o svojim radnicima... Ja sam to govorila i kada smo govorili o bezbednosti zdravlja na radu; to je firma koja je bila društvena, sada je privatizovana, firma "Banini", nikakva reklama, svi znate da je to najbolja fabrika kolača, dolazi iz Kikinde. Oni su samoinicijativno dva puta godišnje i dan-danas, od pre šest godina, za određen broj ljudi pravili sistematske preglede, čak sa ginekolozima i češće. Žele adekvatnu zaštitu svojih žena.
Oni svi imaju obavezno zdravstveno osiguranje. Da zaista ništa ne bi narušavali, da ne bi ugrozili nijednog trenutka ionako tešku finansijsku situaciju u zdravstvu, koja godinama unazad traje, i danas zaista svi merimo svaki trošak, oni pre nego što počnu da dolaze na te preglede kupe nam sve reagense. Govorim za laboratoriju. Kupe čak i EKG trake, koje su u svim tim merama najjeftinije, a centru plate uslugu po republičkom cenovniku za vanstandardne usluge. Znači, prosto žele da pomognu zdravstvu, ali da se zaista to na taj način i odradi. Čak su sklapali sa izabranim lekarima ugovore i oni isplaćivali tu nadoknadu.
Mislim da je to ono što omogućava ovaj zakon. Ako neko danas želi da me angažuje da sledeće subote (danas ne bih mogla da radim, jer sam ovde) ili u nedelju odradim neki posao, zašto da ja ne budem ugovorom vezana za svoju kuću i da u svojoj kući, gde imam najbolju opremu, odradim taj posao? Mnogo donesem zdravstvenoj ustanovi, mnogo zaista, jer ako su svi ti ljudi zadovoljni bićemo angažovani opet ili će dati ideju nekom drugom ko će moći.
Da ne bude samo ono – tražimo neke donacije bez pokrića, da nam pomognu, kukamo teško nam je. Mi želimo da zaradimo i pošteno da odradimo i moja ustanova da dobije više nego što može realno da dobije ne danas, nego u narednih 20 godina od Ministarstva.
Ja to tako doživljavam i ne mogu da prihvatim da me neko limitira da ja povremeno budem angažovana u svojoj ustanovi da pošteno po ugovoru zaradim to što odradim u tom danu, s obzirom da postoji permanentna služba u laboratoriji (sada govorim samo o svojoj službi), nisu angažovani ljudi koji te subote odrađuju svoju radnu subotu, odnosno svoje radne sate, nego ljudi kojima je to slobodan dan.
Stvar je apsolutno čista i to je bilo iskombinovano, izabrani lekar, "Banini" je tražio ginekologa i sestru, i plaćao, oftamologa i sestru, internistu i sestru, specijalistu medicinske biohemije i dva laboranta. Moram da vam kažem da su svi bili zadovoljni.
Zbog čega bih ja sutra... Bila bi mi čast da me neko tako izabere, da me angažuje, jer ja ipak nisam lekar da bih mogla sa pacijentom u četiri oka bilo šta da razgovaram. Zašto bih ja sad otišla i odrađivala to, uz dužno uvažavanje svih kolega, negde, ne znam, u neku privatnu laboratoriju, da bi to bilo van moje ustanove, gde oprema nije ni blizu tako dobra i kvalitetna kao što ja, na svu sreću i na ponos naše kuće iz Kikinde, imam u svojoj laboratoriji?
Zašto bih ja tamo gde imam biohemijske analizatore, hematološke analizatore napuštala i odlazila, kako mi to laboratorijski ljudi želimo da kažemo, da radim metodom štapa i kanapa, jer možda je tamo red veličina jako različit, potrebe za eksploatacijom aparata su jako različite i razumem zašto je tako, možda u nekoj laboratoriji imamo samo spektrofotometar, koji je mnogo toga dobrog odradio za pacijente, ali prosto tehnologija, tehnika, sva sreća, u medicini ide napred.
Prosto sam želela zaista da vam pojasnim zašto ćemo mi... Jer, ja tako to doživljavam, ja to ne doživljavam da ću pre podne da radim osam sati u laboratoriji i onda kao neko će tu da me angažuje, pa ću ja neke pare, ovog neću sa liste čekanja, on će da me plati, pa ću ja da ostanem da radim u istoj toj kući. Ne, ja doživljavam to ovako i mislim da su to dovoljni argumenti za sve vas, čak i za javnost, zbog čega ćemo mi kao poslanička grupa SPS glasati za amandmane koje su predložili kolege iz G17 plus.

Još neko po ovom amandmanu? Ministar Milosavljević ima reč.

Upravo je primer koji smo sada čuli bio pravi primer. Ukoliko bi se usvojio amandman kolege Vučićevića, onda bi moglo da se govori o tome da sve ovo može da se odigrava, ali isključivo u privatnoj ustanovi, tamo gde neko ode da bude konsultant.
Činjenica jeste da u ovih 15 godina 70% posla u privatnim ustanovama zapravo, po mnogim procenama, obave konsultanti. Zakon je tako široko postavljen da je moguće biti konsultant u čitavom nizu ustanova i evidencija o radu zapravo nije dobro uređena. U čitavoj toj priči građanin koji ima potrebu za nekakvom dopunskom uslugom i hoće da je dopunski plati po ovom rešenju ne treba ni da je traži u bilo kojoj ustanovi u državnom vlasništvu, nego isključivo u privatnoj ustanovi.
Ovaj posao koji se odradi za firme, "Banini" i ove druge, na to nema pravo nijedna državna ustanova, nego na to imaju pravo samo ustanove u privatnom vlasništvu, sa ili bez konsultanata, i to je prosto amandman iza koga zaista stoji vrlo jasan privatni interes. To je legitimno, ali interes treba da bude prepoznat i kao javni i kao opšti. Mogli bismo da navodimo niz primera iz prakse.
Zapravo se sve svodi na to da državna ustanova radi za novac obaveznog zdravstvenog osiguranja, a kada radi za neki drugi novac onda to treba da bude regulisano i zbog toga se ovo predlaže, i to regulisano tako da se uvede definicija nečega što se zove dopunski rad, pa ako neko dođe kao ekipa u subotu da uradi taj dopunski rad, da onda bude adekvatno plaćen i stimulisan da ga upravo uradi po cenama koje su tada na tržištu, koje su mnogo veće. Onda novac koji ostane u ustanovi bude uložen za klimu i za sređivanje prostora i za bolje uslove za onaj rad koji se obavlja inače za sredstva obaveznog osiguranja.
Znači, javna zdravstvena ustanova u državnom sektoru radi za novac obaveznog osiguranja, ali i za neki drugi u dopunskom radu. Privatna ustanova radi za privatan novac, ali i za novac obaveznog osiguranja kada postoji sklopljen ugovor, pa su to primeri ustanova koje do sada imaju sklopljen ugovor i od sada pa nadalje po propozicijama koje sada stoje u propisu.
Slično iskustvo, koje imam utisak da ćemo mi imati u periodu implementacije ovog propisa, Italija je prošla 15 godina unazad. Na vrlo sličan način regulisana je praksa, koja je u jednom momentu bila tako pomešana da se nije baš sasvim jasno znala granica. Počela je posle toga da se uređuje. Dakle, iza ovakvih rešenja upravo stoji rešenje problema o kojima je ovde govoreno.
Ovde je bilo i iznošenja primera drugih sektora i njihovih rešenja. Dopunski rad kao institucija postoji u Zakonu o radu i radnim odnosima, ali u smislu pravnog regulisanja pravnog sistema postavlja se da svaki sistemski zakon iz pojedinih oblasti poštuje svoje specifičnosti, pa tako prosveta ima svoj način definicije dopunskog rada, a zdravstveni sektor kroz zakon o zdravstvenoj zaštiti treba da ima svoj.
Šta će se dogoditi u ta prva tri meseca i da li ćemo tada videti da se nešto zaista pokazalo kao dobro ili loše?
Prvo, za ta prva tri meseca nemoguće je videti implementaciju ovakvog propisa, jer on ovom definicijom zavodi mnogo veći red.
Pre nego što bude Kikinda mogla da radi pregled za "Banini" moraće da dokaže, jer će podzakonskim aktom koji bude donet precizno da se kaže, prvo, koliko puta je moguće uraditi i koliko usluga po čoveku i po jedinici vremena i prostora. Znači, to mora da bude definisano, mora da bude dokaz da su ispunjeni svi drugi prethodni uslovi, mora novac da bude na posebnom podračunu koji se finansijskim izveštajem prikazuje kao poseban prihod, ugovorom regulisane obaveze radnika sa ustanovom.
Dakle, prvi rezultat u prva tri meseca biće da će privatne ustanove ili privatne ordinacije moći da imaju konsultanta koji ima samo jedan ugovor o konsultantskom dopunskom radu; dakle, samo jedan u naredne tri godine.
U ta prva tri meseca može se videti agilnija zdravstvena inspekcija, sa potpuno novom bazom podataka svih ustanova, i državnih i privatnih u Srbiji, jer će dve nedelje posle usvajanja ovog zakona biti donet podzakonski akt koji reguliše mrežu ustanova i podzakonski akt koji reguliše standarde i krenuće se u uređivanje ove oblasti.
Prilikom ovih rasprava ovih par dana izneta je jedna procena koja ne stoji. Rečeno je – od bruto nacionalnog dohotka 6,5% se odvaja za zdravstvo obaveznim zdravstvenim osiguranjem, a zaboga, korupcija je od 2% do 4%, po procenama Svetske banke. Međutim, to nije istina. Ta procena, 2% - 4%, to je onaj novac koji se direktno iz džepa plaća.
Zašto nemamo precizan podatak? Zato što statistika u našoj zemlji još uvek nema nešto što se zove nacionalni zdravstveni račun, koji sada uvodimo, i ta procena, od 2% do 4%, podrazumeva sav novac u privatnom sektoru, i neformalno plaćanje i korupciju. To znači, od tih 2% - 4% deo treba da se vrati u javni sektor, tamo gde su profesionalci stvoreni, deo treba da bude jasno raspoređen između onoga ko je uradio taj posao i između ustanove i da se vidi boljitak baš na ustanovama, da se time jača zdrava konkurencija, da se zavodi bolji red i da u propisima nema nikakvog "navijanja" za deo nekog interesa, nego da je glavni javni interes.

Izvolite, gospodine Vučićeviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li bih mogao da se složim sa gospodinom ministrom. Ja sam u državnom zdravstvu radio do 2000. godine, a od 2000. godine sam privatnik. Ne znam da li se nešto promenilo od 2000. godine. Mislim da nije. Uvek ste mogli doći kod lekara sa uputom i bez uputa. Kada dođete bez uputa imate cenu pregleda i platite. Takođe ste mogli doći da zatražite i hiruršku intervenciju bez uputa, naravno na lični zahtev, jer tu intervenciju plaćate.
To je bilo, to postoji i sada, ali naravno to su bile cene koje je određivao SIZ.
Svaka hirurška intervencija ima svoju cenu, svaki pregled ima svoju cenu, ali to ne može biti isto sa ovim što se sada želi uvesti kao dopunski rad.
Sa druge strane, nikada nije moglo zaživeti društveno i privatno. To je, u krajnjoj liniji, nemoralno. Zašto? Zato što postoji ogromna razlika između privatnog i društvenog sektora.
U privatnom sektoru neko je pravio zgradu, kupio opremu, kod njega pacijent može i ne mora doći, a društveni sektor država nameće građanima da moraju da uplate zdravstvenu zaštitu i, naravno, nema nijednog opravdanja za uvođenje privatnog, ako bismo ga mi zvali dopunski rad, u okviru društvenog sektora.
Taj društveni sektor pokazao se necelishodnim, pokazalo se da se privatni razvijao u odnosu na društveni. Voleo bih da mi sada ministar kaže kako će se, kojim zakonima regulisati konsultacije kolega, povezana lica koja će se stvoriti, naravno, pre podne se pregleda, a popodne obiđe sve, i ko će to fakturisati, količinu leka koja se daje, da ne navodim kakvih sve mahinacija može biti.
Ali, siguran sam da je ovim zakonom, podzakonskim aktima prosto nemoguće to urediti, a da to funkcioniše dobro. U to sam siguran.
Možda je vreme od tri meseca kratko, ali mislim da će biti dovoljno da da prve efekte. Naravno, videćemo kako će reagovati građani na sve to, ali neće reagovati sigurno pozitivno, jer ovo rešenje neće biti celishodno i vrlo ga je teško u našim uslovima urediti.