Naravno da nisam želeo to da kažem pre nego što kolega Vučićević sam kaže, ali sada je to sam rekao.
Znači, od 2000. godine on je čovek privatnik i predlaže rešenje po kome on kao privatnik ima pravo da angažuje najboljeg oralnog hirurga koji jedini radi neku intervenciju i da taj može to da uradi za novac dopunski, bilo od privatnog osiguranja ili od ličnog plaćanja, jedino u njegovoj ordinaciji, a ne u državnoj ustanovi gde sam ja direktor npr. tom maksilofacijalnom hirurgu.
Ja kažem da po zakonu postoji opšte pravilo da sa uputom mogu da dođem na tu maksilofacijalnu hirurgiju i da budem operisan. Ako nemam uput moram da platim, pa će biti urađeno.
Mi sada zakonom ovde kažemo da taj koji plati ne može da plati pa da bude urađeno sutra ujutro namesto onoga ko je došao sa uputom, nego je to dopunski rad i taj dopunski rad mora da bude posebno definisan i zbog toga je on ovde posebno definisan.
Ova priča o tome da li je nešto moguće ili nemoguće, moguće je da se proveri ako se npr. sada svi potrpamo u jedan autobus i odvezemo ne dalje od 250 kilometara, gde god da krenemo, na sever u Mađarsku, na jug u Grčku, na istok, zapad, severoistok, severozapad, jugoistok, jugozapad, svaki sistem ima neki model kojim se trudi da ne upropasti javni sektor i državnu bolnicu.
Postoji, između ostalog, jedan primer, koji je preko Atlantskog okeana, gde je upravo takav pokušaj potpunog razdvajanja, ali to je sistem u kome je 40% davanja direktno iz džepa, u kome ne morate obavezno da se osigurate i u kome ima 40 miliona neosiguranih lica. Tu onda nema ni "s" od solidarnosti, ni između bogatih i siromašnih, ni između zdravih i bolesnih.
Dakle, suština u ovim promenama koje se ovde nude... I, zašto dopunski, a ne prekovremeni? Zato što je koleginica Dacin malopre ispričala primere koji su više nego očigledni. Znači, pošto nije dopunski, plaćen je samo kao prekovremeni i ljudi nisu motivisani da tu subotu, umesto da provedu sa svojom porodicom, rade. Međutim, odrade, jedan ostane u ustanovi. Definicija dopunskog pruža fer-plej, zarada se deli na način na koji je zaradio, a mi znamo da se u našem poslu vrlo dobro zna ko kosi, a ko vodu nosi.
Nemojte misliti da ljudi odlaze privatno zato što je privatno, ili državno zato što je državno. Ne, idu kod čoveka imenom i prezimenom kod koga žele da urade neku intervenciju, ako je to nekakva vrhunska intervencija.
Ovde se samo otvara regulisan prostor da državna ustanova evo danas u osam sati uveče može da koristi svoje kapacitete sada za one koji nemaju uput i plaćaju, a ne pre podne, kada se leči narod koji nema da plati i koji treba da ima isto vrhunske uslove. Ustanova treba da svoje kapacitete iskoristi maksimalno, treba da postoje regulisana pravila igre i onda ćemo ovo 2% - 4% nacionalnog dohotka, što je sada nedefinisano, imati jasnim kanalima definisano gde i na koji način ide i naravno da smo onda vrlo blizu sa računima, evidencijom, porezom, sa mnogo boljom slikom evidencije i uvida u to koliko se kojih usluga i gde radi.
Dakle, prihvaćeni amandmani zaokružuju priču na ovaj način, a amandman koji je prethodnik isticao zapravo navija vodu na jednu vodenicu. Stvari treba nazvati svojim imenom. Ukoliko se prihvati amandman kolege Vučićevića, u tom slučaju konsultant može da ode samo u privatnu ordinaciju.
U tom slučaju, koleginica Dacin može jedino da ode u subotu i da ljude iz "Baninija" pregleda kod nekoga u privatnoj poliklinici, a u slučaju definisanja dopunskog rada, sutra će 20.000 radnika u nekoj privatnoj ustanovi...
Recimo, "Sartid", ako ekonomski dobro stoji, više neće moći da sklopi nikakav ugovor sa državnom ustanovom, jer ona nema mogućnosti dopunskog rada i angažovanja svog kapaciteta, nego samo sa privatnikom. Gde je tu sistemsko rešenje koje ne navija, nego reguliše, sa ciljem isticanja u pravi plan javnog interesa?
Mislim da je očigledno kada se uporedi ovih nekoliko diskusija i zbog toga, zbog tih i mnogih drugih argumenata, a ti mnogi drugi spadaju u uporedne analize... Stručna javnost vrlo dobro zna da je početkom ove godine javna rasprava počela tako što su sva rešenja stavljena na sto, dakle, austrijska, slovačka, češka, britanska, francuska, italijanska, mađarska, hrvatska, slovenačka, sva, i od njih se polako dolazilo u toku ove godine do nečega što mislim da predstavlja za ovaj trenutak dobro rešenje.
Na tri godine se oročava samo jedan konsultantski ugovor van državne ustanove, a u državnoj ustanovi otvara se prostor, ne za privatni lični rad, jer ne mogu ja kao državni doktor da donesem odluku o tome da radim privatno gastroskopiju na svojoj klinici, nego moram prvo da dokažem da gastroenterologija radi odlično pre podne i maksimalno koristi kapacitete, što u ovom trenutku nije slučaj, jer ako se nešto čeka duže nego što treba po kvalitetu, neće moći da se radi dopunski.
Ako nisu svi specijalisti u ambulanti posle podne, nema dopunskog rada. Znači, zbog toga ove dve ili tri ograde, tek ukoliko je to zadovoljeno, onda se otvara prostor za dopunski rad i onda taj novac ostaje ustanovi.
Ili, dom zdravlja koji ima dobru fizijatriju i ima ultrazvučni tretman povrede; vi dođete na pola sata na tretman svoje povrede. Dakle, preko puta doma zdravlja postoji privatna fizijatrijska ordinacija koja isto to radi. Imate čoveka koji hoće da plati da u 23,00 časa uradi tretman. Rešenjem kolege Vučićevića moraće fizijatar iz doma zdravlja da ode preko puta u privatnu fizijatrijsku ordinaciju i tamo da uradi taj tretman u 23,00 časa, ili kod kuće, a onemogućiće mu se da dom zdravlja kroz ovu proceduru dobije pravo da u 23,00 časa nekome izađe u susret, jer to donosi prihod od koga će ta fizijatrija kroz mesec dana ugraditi klimu u sve ordinacije, pa će i onaj ko nema da plati hvala bogu dobiti uslugu u pristojnim uslovima i podizaće se nivo ustanove.
Tako iz dana u dan, iz meseca u mesec i za tri meseca, ne ova prva, ali neka druga, možda za tri meseca, možda za četiri meseca, videće se pomak nabolje.
Daleko od toga da je idealno; da ima idealnog rešenja, ništa lakše, mi bismo videli gde je to što je idealno, hajde da ga donesemo i to je pravi put. U stvari, ovo što nekoliko dana pričamo i što iznosimo različite stavove najbolji je dokaz da nema idealnog rešenja.
Dakle, na balansiranju i terazijama, gde ima više koristi, a gde više mana, više je štete ako dam privilegiju samo vlasniku privatne ordinacije da on ima ekskluzivno pravo da sa nekim sklopi ugovor, da se samo kod njega radi nešto što je posebna procedura, a da to zabranim državnoj ustanovi gde je ovaj vrhunski stručnjak naučio zanat, bez čega on to nikada ne bi znao da radi i da niko od naroda ko je obavezno osiguran više od njega nema koristi.
Dakle, jedna solucija je – potpuno odvajanje, ili privatno ili državno; onda tog stručnjaka gubite potpuno za ljude koji nemaju novac, jer onda on ne ostaje u ustanovi gde ne može da računa na dopunsku zaradu. Ako zabranite da on to radi u ovoj ustanovi, bez obzira što postoje uslovi u subotu i nedelju i van radnog vremena, onda na tacni izručujete tržište privatnog osiguranja privatnim ustanovama, dopunska sredstva privatnim ustanovama, sve privatnim ustanovama. To nije fer, to nije korektno i to niko u stručnim krugovima ne razume, izuzev ukoliko neko ima zaista jasno definisan lični i grupni interes.
Interes pokreće sve, ali uređena društva služe da se interesi usklade i da naprave pravila koja važe za sve i ko ih bude kršio, bogami, onda će imati komoru, imaće licencu, gubiće posao, a posle tri godine konsultantski rad kao dopunski rad se ukida i u četvrtoj godini ako ste puno radno vreme u svojoj ustanovi ne možete biti konsultant. Onda morate po Zakonu o radu da radite skraćeno četiri sata, pa onda možete druga četiri sata raditi tamo, ali će se onda za vas plaćati doprinos i regulisati na drugi način vaš radni odnos. To je vizija uređivanja ove oblasti, bez obzira na politiku, na različite stavove.
Verujte mi, ovo sam izneo kao ministar zdravlja koji je doktor i koji je osluškivao, saslušao sve argumente, pokušao da vagajući uporedna iskustva da rešenje koje će na kraju da bude korisno, pre svega za one koji nemaju da plate. Dakle, mali procenat ljudi ima novca da plati ekstra uslugu. Državne ustanove treba da izgledaju bolje i one su, verujte mi, kolega Vučićeviću, 2005. godine bolje nego 2000. godine.