Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković.

Dame i gospodo, poštovani poslanici, bez namere da koristim ovo vreme za repliku, ipak da razjasnimo jednu stvar. Socijalistička partija Srbije je u javnosti više puta govorila da smatra da pregovarački tim treba da bude sastavljen od predstavnika svih političkih partija koje su u ovom parlamentu, ali zbog ovoga što je gospodin Petrović rekao – niti je Socijalistička partija Srbije pozivana, niti je odbila. Ali, to što nije pozvana u pregovarački tim i što ne učestvuje u pregovaračkom timu, to je jedna politička činjenica, to ne znači da ćemo mi biti protiv pregovaračkog tima.
Naprotiv, mi ćemo biti za one političke ciljeve i za one političke interese koji su u skladu sa Rezolucijom koju je Skupština ovde usvojila prošle godine i koji će biti u skladu sa onim što predstavlja očuvanje teritorijalnog integriteta i očuvanje srpskog življa na Kosovu i Metohiji, i jednog i drugog.
Mislim da je i iz ovoga što je ovde rečeno napravljen jedan veliki pomak, ako mogu tako da kažem, ka tom potrebnom jedinstvu kada je reč o Kosovu i Metohiji. Nije nama baš nedostajalo... Potrebno je jedinstvo i u mnogim težim kritičnim trenucima. Da budem iskren, bilo je potrebno jedinstvo i 1998. godine u Skupštini Srbije, kada smo usvojili izveštaj o situaciji na Kosovu i Metohiji, borbi protiv terorizma. Samo tri poslanika Čanka i Veselinova su glasala protiv. Svi drugi su glasali za taj izveštaj.
Prema tome, nije nama – sem u toku rata, kada su se neki pojedinci zalagali za bombardovanje naše zemlje, ali to ide na njihovu dušu – nedostajalo jedinstvo na političkoj sceni Srbije i kod političkih partija i interes da ima jedinstvene politike oko odbrane Kosova i Metohije.
Uostalom, da je to tako govori i današnje izlaganje gospodina predsednika Vlade Koštunice, koji je rekao suštinu ovoga, da su problemi vezani za status Kosova: terorizam, etničko čišćenje i pokušaj da se odvoji Kosovo i Metohija od Srbije, višedecenijski. Mislim da se oko toga apsolutno svi moramo složiti. Menjali su se metodi tog etničkog čišćenja, menjali su se i metodi kako doći do otcepljenja Kosova, menjali su se metodi i kada je reč o proterivanju Srba itd, ali suština je do danas ostala ista.
I danas, šest godina posle preuzimanja odgovornosti od strane UNMIK-a ili međunarodne zajednice, kako vam je lakše, pozicija Srba i drugih nealbanskih zajednica na Kosovu nije ništa bolja. Naprotiv, gora je. Najveća etnička čišćenja na Kosovu i Metohiji su se dogodila, u stvari, posle 1999. godine, posle jula meseca. Proterano je 300.000 ljudi.
Ne zaboravimo ni kraj 1987, 1988. i 1989. godinu kada su vozovi proterivani sa Kosova i Metohije, kada su vozovi bili puni Srba koje smo sačekivali i pokušavali da ubedimo da izdrže i da ostanu na Kosovu i Metohiji, da će Srbija doći na Kosovo, preuzeti odgovornost i sačuvati Kosovo.
Ta teza o tome da smo mi izgubili upravljanje Kosovom 1999. godine – u stvari se zaboravlja da mi do sredine 90-tih nismo imali ama baš nikakve ingerencije na Kosovu i Metohiji. Ni jednog jedinog policajca srpski ministar policije nije mogao da pošalje na Kosovo do sredine 90-tih. Prema tome, ne izmišljajmo toplu vodu, nego govorimo o realnosti, onako kako je istorijski na Kosovu i Metohiji.
Šta dalje činiti? Naravno da međunarodna zajednica nije uradila ni osnovne stvari. Mislim da se oko toga apsolutno slažemo. Nisu uradili struju. Struje je bilo za vreme rata na Kosovu i Metohiji, dok je trajalo bombardovanje.
Čim su oni došli i struja je nestala, a kamoli nešto drugo. Nestao je i narod, onaj koji treba da opstane i da ga sačuva, zbog čega su došli na Kosovo i Metohiju.
Nema ništa drugačije. Ne mislimo mi ovde međusobno drugačije, samo da se uvažavamo i da taj cilj očuvanja Kosova i Metohije ostvarimo.
Kada kažem da međunarodna zajednica neće povratak na period pre 1999. godine, pa ni vlast 1999. godine nije htela povratak na 1998. Ko je lud da se vrati na 1998. godinu, kada je dve trećine teritorije bilo okupirano, gde je bilo više stotina hiljada pušaka, gde je bilo toliko terorista? Niko nije bio lud ni 1999. da traži povratak na 1998. I tada je bilo zahteva od tadašnje vlasti da se da široka autonomija Kosovu i Metohiji, da se sačuva nacionalna zajednica na Kosovu i Metohiji. I tada smo se oko tih zalaganja slagali i u republičkom parlamentu, i ovde u Srbiji.
Šta je sa onih 10 tačka Miloševića i Holbruka? Ko nije prihvatio? Ne da nije Srbija prihvatila, prihvatili smo OEBS koji je došao na Kosovo i Metohiju. Albanska nacionalna zajednica nije prihvatila. Taj Rugova, koga danas hvale kao velikog demokratu, nije hteo da dođe na 15 pregovora koji su na Kosovu i Metohiji bili, gde je dolazila delegacija i tadašnji predsednik Republike. Ta albanska nacionalna zajednica nije htela da učestvuje u pregovorima u oktobru i novembru 1998. godine, gde je učestvovala međunarodna zajednica, poslednjih dana su neki od njih učestvovali.
Prema tome, ta međunarodna zajednica je terala Srbiju da prihvati u Rambujeu tri godine, pa posle toga – ćao Kosovo, Kosovo nezavisno, ako to ne prihvati biće bombardovana. Pa, i bombardovana je i nisu uzeli. Ne mogu ni sada da uzmu. Naš cilj je da idemo parče po parče i da rešavamo pitanje i Srba na Kosovu i Metohiji.
Naravno, zato postoji podrška i za izlaganje, pre svega, predsednika Vlade, ali i za izveštaj koji je više taksativna stvar šta se uradilo, a ovo je politika što je predsednik Vlade rekao. Tu politiku mi podržavamo, kao SPS, i politiku pregovaračkog tima koja je zasnovana na toj platformi o kojoj smo mi danas razgovarali, a izveštaj treba da dolazi u kontinuitetu u republički parlament.
Prema tome, zalaganje za decentralizaciju, zalaganje za druge stvari sasvim je razumljivo. Jasno je da na silu ne mogu da uzmu Kosovo i Metohiju. Da su mogli da uzmu na silu, uzeli bi ga 1. jula 1999. godine. Znači, ne mogu. Mogu samo ako se neko u Srbiji suludo usudi, kao funkcioner države Srbije, da to potpiše, a ubeđen sam da bar u sadašnjoj generaciji neće biti onoga ko tako nešto želi, a da ne kažem i da ima hrabrosti.
Nešto što želim ovde da kažem, a to je ono što mi treba da uradimo nezavisno od pregovora u Beču ili bilo gde, nezavisno od toga šta će Ahtisari da govori, šta će da nas laže ponovo. On nas je lagao i u julu 1999, što nas ne bi lagao i sada. Nije on poenta, nego šta ćemo mi do tada još da uradimo.
Molim zato, ako smo do 1990. godine ulagali dnevno kao Srbija milion dolara na Kosovu i Metohiji, ulažimo dnevno bar 100.000 dolara danas u srpskim zajednicama na Kosovu i Metohiji, rešimo im posao, rešimo im struju, rešimo im radna mesta. Nemojmo da pričamo da treba da ostanu dole, a nismo napravili nijedno novo radno mesto za šest godina. Nemojmo da pričamo da će ostati dole, a nismo napravili nijedno novo odeljenje škole, dom zdravlja ili nešto treće. Radimo te konkretne stvari do tada, to nam niko ne zabranjuje, ni Rezolucija, ni bilo ko drugi.
Pregovarački tim se bavi politikom, ali Koordinacioni centar mora da se bavi operativnom politikom kako Srbima na Kosovu da pomogne. Nemojmo da kukamo kada je 17. mart, jer je na Kosovu bilo za ovih šest godina stotine sedamnaestih martova, ako mogu tako da kažem, ali da vidimo šta smo napravili, da li smo zaposlili deset ili petnaest radnika, da li je Fond za razvoj Srbije pomogao da se otvore desetine malih pogona gde bi zadržali te porodice.
Molim vas da na to obratimo pažnju kao Koordinacioni centar, a pregovarački tim (Socijalistička partija Srbije prihvata današnji izveštaj i izlaganje predsednika Vlade, a ubeđen sam da će svi to prihvatiti) ima podršku da istraje na Rezoluciji koju smo ovde usvojili, da sačuva Kosovo, a da naravno lokalna samouprava i široka autonomija Kosova i Metohije, onako kako žele bilo gde u svetu gde ima takve autonomije, bude prihvaćena i napravljena.

Dužna sam da vas obavestim, u skladu sa članom 85. Poslovnika, da ćemo nastaviti rad i posle 18,00 časova. Sada dajem pauzu od petnaest minuta. Obaveštavam članove Administrativnog odbora da će se sednica Administrativnog odbora održati na drugom spratu.

Prvi govornik nakon pauze je Vladimir Milentijević.

(Posle pauze – 16.30)

 

Molim poslanike da zauzmu mesta, počećemo za minut.

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad posle pauze, u kojoj je zasedao i Administrativni odbor.

Pre nego što nastavimo sa jedinstvenim pretresom, gde će prvo reč imati narodni poslanik Vladimir Milentijević, pa narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, pa narodni poslanik Žarko Obradović, želim da vam saopštim potvrđivanje mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Pošto su se stekli uslovi predlažem da konstatujemo potvrđivanje mandata narodnom poslaniku u Narodnoj skupštini Republike Srbije za upražnjeno poslaničko mesto, kako bismo omogućili njegovo učešće u radu Narodne skupštine.

Uručen vam je izveštaj RIK-a o izboru narodnog poslanika radi popune upražnjenog poslaničkog mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Takođe, uručen vam je izveštaj Administrativnog odbora, koji je utvrdio da su se stekli uslovi za potvrđivanje mandata narodnom poslaniku, sa predlogom da Narodna skupština, saglasno članu 27. stav 2. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatuje potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Borku Iliću, izabranom sa izborne liste Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica.

Na osnovu izveštaja RIK-a i izveštaja i predloga Administrativnog odbora, a shodno članu 27. stav 5. Zakona o izboru narodnih poslanika, konstatujem potvrđivanje mandata narodnom poslaniku Borku Iliću.

Čestitam narodnom poslaniku na izboru i molim ga da zauzme svoje mesto. Izvolite, moje čestitke.

Nastavljamo rad. Reč ima narodni poslanik Vladimir Milentijević, neka se pripreme narodni poslanici Gordana Pop-Lazić, pa Žarko Obradović.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, danas je na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije Izveštaj pregovaračkog tima o toku razgovora o političkom rešenju budućeg statusa Kosova i Metohije.
Kako neko reče u sali, danas je veliki dan za nas Srbe sa Kosova i Metohije koji od ovog današnjeg dana, od ovog zasedanja očekujemo mnogo. Očekivali smo i očekujemo da treba govoriti samo o pitanju Kosova i ni o čemu drugom. Bilo je na današnjem zasedanju i drugih tema, ali je obećano da više toga neće biti, pa vas molim da svoje vreme na današnjem zasedanju posvetimo problemu Kosova.
Konkretno, pregovarački tim je počeo sa radom. Bez obzira što svi znamo da je pitanje Kosova vrlo teško pitanje, da su pregovori naporni, neizvesni, raduje me jedinstvo izraženo na današnjoj sednici Skupštine Republike Srbije da Kosovo ostane u sastavu Republike Srbije.
Konkretno, u mnogo slučajeva sam pregovarao sa mnogo pregovaračkih timova na Kosovu i Metohiji, svi pregovori su bili vrlo teški, naporni, neizvesni, neiskreni, preskakalo se ad hoc sa onoga što je dogovoreno.
Pa smo, da ne ponavljam prethodnike, imali situaciju i redosled kako će se doći do rešenja za Kosovo, ali nažalost, te vrednosti i ti razgovori, ti dogovori, ta obećanja nisu ispunila očekivanja.
Pregovarački tim za Kosovo i Metohiju je pravi tim i onaj tim koji smo mi priželjkivali od početka razgovora o rešavanju statusa Kosova i Metohije. Bilo je zalaganja da pregovore o statusu Kosova i Metohije vode Srbi koji žive na Kosovu. To je skoro stopostotno jedinstvo, a za malu razliku, dakle, oni koji su lično bili zainteresovani, imali smo jasan cilj i stav da pregovore sa Prištinom mora da vodi Beograd. Do toga je došlo.
Prvi pregovori, to je tek početak pregovora, pokazuju da Republika Srbija i pregovarački tim imaju čvrst i jedinstven stav da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Republike Srbije. Mislim da te dileme nema više niko, bez obzira što se u pojedinim stavovima u malome razlikujemo, ali verujem, kako pregovori napreduju, da će se ti stavovi korigovati i da će se konačno shvatiti šta mi Srbi sa Kosova očekujemo. Očekujemo da u ovim pregovorima i u ovim teškim vremenima, mislim na nas koji živimo na Kosovu, budemo apsolutno jedinstveni.
Ne vidimo jedan razlog da to ne bude tako. Na kraju krajeva, da bi bili što više ubedljivi, imamo svakodnevno zalaganje da se pitanje Kosova više ne može prepustiti nikome, samo Republici Srbiji i nama Srbima koji živimo dole. Mi ćemo odlučivati o statusu Kosova onoliko koliko budemo imali snage, koliko budemo imali zajedništva, a mislim da nema potrebe više o tome da pričamo, jer današnji dan je dao veliki pomak i očigledno je da krećemo u zajedničku borbu za vraćanje Kosova tamo gde je ono bilo, tj. u sastavu Republike Srbije.
Duboko verujem u pregovarački tim. Duboko sam ubeđen da će naši zahtevi i naša pitanja koja su postavljena i međunarodnoj zajednici, i UN i pregovaračkom timu konačno doći na dnevni red i da će, kako reče predsednik Vlade, drama koja je nad Kosovom i Metohijom vremenom biti rešena.
Verovatno da ima razmišljanja o stavovima da Kosovo treba da bude nezavisno. Ta razmišljanja nas uopšte ne zabrinjavaju, jer to su neki mešetari, koji prođu kroz pregovaračke timove, kroz razgovore obećaju, više mi liči na neki probni balon, nego na neko njihovo stvarno nametanje rešenja, jer, na kraju krajeva, i međunarodno pravo takva razmišljanja ne priznaje.
Pregovarački tim mora dati sve od sebe da status Kosova i Metohije reši u interesu Srba koji žive na Kosovu i Metohiji. Mi ćemo im u svestrano tome pomoći, a poručujemo međunarodnoj zajednici, Kontakt grupi i pregovaračkom timu za Kosovo i Metohiju – i u slučaju da se donese neka odluka o nezavisnom Kosovu da mi, niko i nikada, nećemo živeti u nezavisnom Kosovu i Metohiji.

Reč ima narodni poslanik Gordana Pop-Lazić, a neka se pripremi narodni poslanik Žarko Obradović.

Dame i gospodo narodni poslanici, iako pitanje Kosova nije samo mit i nije baš popularno da se na takav način o Kosovu i Metohiji govori, mada ono jeste mit, ja ću vas ipak podsetiti na reči još apostola Pavla, koji je govorivši o veri rekao da je vera postojano čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo. Izgleda ne vidimo svi, da li u zemlji ili neki u inostranstvu, koji su možda odlučujući faktori, da smo u pravu i da je na našoj strani i međunarodno pravo.
Jedna stara rimska opomena kaže da ne ojačava tokom vremena što po zakonu od početka čvrsto ne stoji. Dakle, imamo trenutno protektorat na Kosovu i Metohiji, ali to je trenutno stanje i ono se mora promeniti.
Ovo govorim zato što ne počinje sve od nas i što umna podsticanja iz prošlosti mogu da nadžive propast države u kojoj su nastali, jer je srećan narod koji u primerima iz prošlosti može da pronađe podršku za svoje savremeno postupanje. Mi nemamo pravo da se "bez otpora" predamo sumornim mislima, ravnodušnosti, nametanjem teze da smo poraženi, jer nam je uzeta Krajina, jer nam se otima Republika Srpska, danas pokušaj da nam se otme Kosovo, ko zna gde je kraj.
U novonastalim okolnostima moramo da se suočimo sa činjenicom da je raspad Jugoslavije uslovio našu brigu i za Srbe u Krajini i Republici Srpskoj, i borbu sa albanskim separatizmom na Kosovu i Metohiji, muslimanskim na području Sandžaka, mađarskim na području Vojvodine.
Sukobi na prostoru Balkana u bliskoj budućnosti, od toga strepi i međunarodna zajednica, mogu se proširiti na prostore Baskije, Korzike, Katalonije, Valonije, Flandrije, Severne Irske itd. To bi Evropi dalo sasvim novu sliku i na tome, čini mi se, treba insistirati u pregovorima. Pred pregovore treba da uzmete u obzir i da se po četvrti put za poslednjih 20 godina Kosovo i Metohija nalaze na meti politike zapadnog dela međunarodne zajednice.
Pokušavam u stvari da vam pomognem. SRS na taj način razmišlja o velikim problemima i treba govoriti jezikom koji ta Evropa razume, jer ako se jednom napravi presedan, onda taj presedan počinje da bude pravilo.
Prvi put se međunarodna zajednica suočila sa problemom Kosova i Metohije posle albanskih separatističkih demonstracija 1981. godine, kada je Srbiji sugerisano da prihvati Kosovo kao sedmu republiku i od toga (vi vrlo dobro znate, koji ste u pregovorima) još uvek nisu odustali, samo to sada više nije sedma, nega treća.
Drugi put uoči secesije Slovenije i Hrvatske, kada je vršen pritisak da se kosmetskim Albancima prizna pravo na samoopredeljenje. Treći put za vreme vojne agresije na SRJ 1999. godine, kada je otvorena podrška albanskom separatističkom terorizmu definisana kao glavni ratni cilj SAD i njenih evropskih slugu.
Posle okončanja agresije to se nastavilo, samo drugim sredstvima, pod privremenom administracijom UN na Kosovu. Dok se kosmetski Albanci privileguju pravom na samoopredeljenje, Srbima u Hrvatskoj je osporeno i najminimalnije pravo na samoopredeljenje, a Srbima u BiH se ne samo negira, nego i zabranjuje. Srbija je, u stvari, jedini kandidat danas za EU od koje se kao uslov traži da se dezintegriše da bi se integrisala.
Haški tribunal je, naravno, pokušaj da nam se utisne žig najvećeg krivca za nestanak Jugoslavije, za nastanak jugoslovenske krize, pa čak i za bombardovanje. To nam je stalna omča oko vrata.
Osnovno pitanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta gura se u stranu, a u prvi plan izbijaju Studija izvodljivosti, ulazak u Partnerstvo za mir, kao da ćemo ulaskom u EU rešiti sve probleme. Zato se govori o uslovnoj, kontrolisanoj ili odloženoj nezavisnosti. To su te zamke kojih se u pregovorima morate čuvati.
Povelja UN, Rezolucija 1244, Pariska povelja, KEBS i drugi obavezujući dokumenti ignorišu se i na tlu Evrope planira se komadanje jedne od njenih najstarijih država. Svesni smo toga da je u poslednjih 15 godina taj proces započeo i još uvek traje.
Imajte na umu da pravi cilj SAD i njenih saveznika nije nezavisnost te pokrajine u ovom času, već republika Kosovo u statusu trećeg člana sadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koja je tako i skrojena da napravi mesto za Kosovo, na šta smo vas i upozoravali onda kada se stvarala državna zajednica Srbija i Crna Gora.
Ako bismo bili nekooperativni zapretilo bi nam se opet Hagom, kao što se to i sada čini; presuda Miloševiću koja se očekuje ove godine i ova potraga za Mladićem, orete gore i drumove tražeći ga, jer njima treba upravo on da bi žrtva postala krivac, a da bi Zapad bio potpuno amnestiran od svoje krivice u procesu razbijanja Jugoslavije.
Moramo da potenciramo Londonski ugovor iz 1913. godine, Versajski ugovor o miru iz 1920. godine, Pariski ugovor iz 1947. godine, finalni akt iz Helsinkija 1975. godine, stavove Badinterove arbitražne komisije i odluke Evropske zajednice iz 1991. i 1992. godine, kao i Rezoluciju Saveta bezbednosti 1244, koji nam daju tapiju na Kosovu i Metohiji. Sve dok se pozivamo na ove dokumente imaćemo neoborive dokaze i međunarodno priznanje da je Kosovo i Metohija neodvojivi deo Srbije, jer nam to svi ovi dokumenti garantuju.
Ako bi ulazak u Evropu bio najvažniji državni interes, a čuli smo predsednika Vlade da je ispred ovog državnog interesa ipak stavio Kosovo i Metohiju, bez prethodnog dobijanja priznanja suvereniteta Srbije na celoj teritoriji, to bi vodilo sigurno gubitku Kosmeta.
Garancije Rezolucije 1244 da se vojska i policija u ograničenom obimu vrate na Kosovo i Metohiju više niko ne spominje, a niko nam ne govori zašto. Njihovo raspoređivanje, međutim, na međunarodnoj granici prema Albaniji i Makedoniji imalo bi nemali psihološki, već i simbolički značaj. Zato mislimo da bi možda celokupne razgovore trebalo upravo usloviti povratkom vojske i policije na granice naše države prema Albaniji i Makedoniji.
Mora međunarodna zajednica da pokaže dobru volju i da poštuje svoje akte koje je donela. Ne sme se dozvoliti da nikakva nova rezolucija Saveta bezbednosti bude doneta, koja bi išla ispod Rezolucije 1244 ili prenošenje nadležnosti sa Saveta bezbednosti na Evropsku uniju ili, ne daj bože, neku novu dejtonsku konferenciju.
Više od autonomije predstavlja, po nama, za Srbiju manje od Rezolucije 1244 i to ne treba posebno dokazivati. Ne treba da se dobrovoljno odričemo onoga što nam je garantovao zvanično najviši organ za očuvanje mira i bezbednosti u svetu, jer Rezolucija govori o autonomiji, a ne o više od autonomije.
Ne smeju vam Kosovo i Metohija biti, ne daj bože, moneta za potkusurivanje, za članstvo u EU, NATO ili povoljne kredite, kako to već jedan deo vladajuće strukture, oličene pre svega u G17 plus, priželjkuje ili se već javno za tako nešto zalaže. Znamo da je gospodin Dinkić samo u proteklih godinu dana 57 puta putovao u Nemačku, ali jednom će morati da kaže i zašto je putovao i kojim povodom tamo.
Kosovo i Metohija, znate i sami, ne može se oduzeti od Srbije bez pristanka Srbije. Šteta dolazi od nekih političara – nažalost, unutar naše zemlje možda jesu marginalni, ali se trenutno nalaze na pozicijama koje im daju međunarodni značaj – recimo, Svilanovića koji je sada član Međunarodne komisije za Balkan i koji nastoji da nas uveri da je dobro da se prihvati nezavisnost Pokrajine.
Postavlja se pitanje ko je preporučio i ko je izabrao i delegirao Svilanovića na takvu poziciju. Koliko znam, Narodna skupština nije, DS nije, Savet ministara ne znam, možda jeste, Vlada Srbije, možda jeste, mi za to ne znamo. Koliko je ova komisija nezavisna to znamo, jer znamo da se njen rad finansira iz američko-nemačke fondacije. Postavlja se pitanje da li on uopšte može u tom slučaju da bude narodni poslanik.
Želela sam samo da vas podsetim na neke međunarodne dokumente koje imate kao keca u rukavu, ako je međunarodnoj zajednici stalo da opstane.
Ako UN žele da opstanu i ukoliko ne žele da se eventualno neko negativno rešenje po Srbiju i Kosovo i Metohiju kao domino efekat proširi na sve one zemlje u Evropi koje mogu da imaju sličan problem.
Na vama je da te adute iskoristite ili ne, pretpostavljam da imate dobre savetnike, treba samo da budete istrajni i da znate šta hoćete i da nikako ne pristanete dobrovoljno na ono što srpski narod nikako ne bi mogao da vam oprosti. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Žarko Obradović, a neka se pripremi narodni poslanik Nemanja Šarović. Gospodin Obradović ima sedam minuta. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, predsedniče Vlade, članovi Vlade, poštovane kolege narodni poslanici, usuđujem se da kažem da se suština odnosa dela međunarodne zajednice prema Srbiji, bar onog dela međunarodne zajednice koji je izvršio agresiju na našu zemlju 1999. godine, zbog navodne zaštite ljudskih prava Albanaca, a suštinski da bi obezbedio Albancima novu državu na Balkanu, i to onog dela međunarodne zajednice koja od sredine 1999. godine vlada Kosovom i Metohijom u svakom pogledu, suština tog odnosa se svodi na dva pitanja, odnosno ispunjenje dva cilja.
Prvo, ko će ispred Srbije staviti potpis na dokument o nezavisnosti Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija ne bi u slučaju samoproklamovane nezavisnosti ili priznanja od strane jednog dela država ostalo zarazan primer za druge manjinske etničke zajednice širom sveta.
Drugo, ko će ispred Srba i Crnogoraca, koji su posle 1999. godine ostali da žive na Kosovu i Metohiji, predstavljati Srbe u tzv. kosovskim institucijama i time pokazati da su ispunjeni standardi o multietničkom Kosmetu, čime bi se u drugi plan stavilo sve drugo loše što je učinjeno, a pogotovo što je izvršeno etničko čišćenje Srba, Crnogoraca, i to oko 250.000 njih, posle jula 1999. godine.
Kako bi ove ciljeve postigli, u javnosti se u Srbiji od strane predstavnika zemalja koje su bombardovale našu zemlju, ali i od domaćih njihovih glasnogovornika, stalno ponavlja jedna netačna važna teza da nezavisnost Kosova i Metohije treba prihvatiti kao posledicu, kako oni vole da kažu, Miloševićevog nasleđa.
U isto vreme, tokom celog perioda od 1999. godine pa naovamo, do danas, dakle, u vreme kada je izvršeno etničko čišćenje oko 250.000 Srba, niko više sa njihove strane ne govori o ljudskim pravima. Ona se uopšte ne pominju, pa ni prava Srba koji su etnički očišćeni sa Kosmeta, ni Albanaca radi čije navodne zaštite je izvršena oružana agresija na našu zemlju.
A propo Miloševićevog nasleđa, do kraja 1998. godine, znači nekoliko meseci pre početka bombardovanja, u Savetu bezbednosti UN postojala je saglasnost, konstatovana u odgovarajućim rezolucijama, da na Kosmetu postoje terorističke akcije. Postojala je saglasnost da je OVK teroristička organizacija, a takođe je postojala saglasnost da postoji prekomerna upotreba sile od strane države Srbije da bi se sprečile terorističke aktivnosti.
Do početka bombardovanja, kao i pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih godina, država je ulagala u Kosovo i Metohiju, investirala u proizvodnju, obrazovanje, zdravstvo, kulturu, informisanje, ali i tada, kao i pre, albanskoj zajednici je bilo sve malo ili ništa, jer kao, to smo čuli danas u izlaganju predsednika Vlade, i 1968. i 1981. i nekih drugih godina, ali i 1999. i 2006. godine njih interesuje samo jedno, a to je nezavisnost. Od Srbije su uzimali koliko su mogli, šta im je odgovaralo, zdravstvenu zaštitu, putne isprave i drugo, ali i stvarali paralelne organe i institucije radi stvaranja svoje posebne države.
Srbija je učinila što se učiniti moglo. Da li je moglo više pitanje je koje se uvek postavlja i tumači na različite načine. Rambuje je, kao što se zna, samo bio način da se nađe formalan razlog za vojnu intervenciju. Podsetiću na reči Madlen Olbrajt, tada državnog sekretara, da je Rambuje bio stepenica koju Srbija ne može preskočiti. Citiraću Kisindžera, ranijeg državnog sekretara, da predlozi koji su izloženi u Rambujeu nisu ostavljali drugog izlaza do vojne intervencije. Toliko o tom Miloševićevom nasleđu.
Što se tiče ljudskih prava, sećate se svi, pošto to nije bilo pre mnogo vremena, da je NATO intervenisao da bi sprečio etničko čišćenje Albanaca. U javnosti su pominjane cifre od 780 hiljada ljudi, koji su morali da napuste svoja ognjišta zato što su srpske državne snage, kao, sprovodile teror. Stvarnost je bila mnogo drugačija.
Danas, 2006. godine, ima obilje podataka koji potvrđuju da je to bila izmišljena, lažna teza da bi se Srbija bombardovala. Suština bombardovanja je bila da se na Kosmetu vlast sa Srbije prenese na većinsko albansko stanovništvo.
Moram, radi domaće javnosti, i da citiram tri izjave koje je tadašnja američka administracija saopštila, u liku tri vodeće ličnosti, šta je bila suština bombardovanja. Klinton: Srbija će ovo skupo platiti; Madlen Olbrajt: Srbija će klečati na kolenima i moliti za milost; Vesli Klark: Srbiju će NATO pretvoriti u prah i pepeo. To se mora znati.
Kolone izbeglica su bile tu, ali one su u mnogo većoj meri bile rezultat NATO bombardovanja, nego uzroka koji su do njih doveli. Ovo sam citirao stav Henrija Kisindžera, ranijeg državnog sekretara.
Moram da pomenem, od dolaska NATO trupa 1999. godine, kada su preuzeli praktično celu kontrolu nad Kosovom i Metohijom, da je etnički očišćeno preko 200 hiljada Srba, zvanični podaci EU govore o 248 hiljada, čini mi se, interno raseljenih, 244 hiljade i nešto interno raseljenih lica, to se odnosi na te ljude.
Pododbor Skupštine državne zajednice Srbija i Crna Gora je napravio jedan izveštaj, koji vrlo plastično govori o tome šta se zbivalo na Kosovu i Metohiji, i mislim da vredi pomenuti samo nekoliko podataka, jer oni suštinski govore šta se zbivalo na Kosovu i Metohiji u ovih proteklih šest godina.
Nažalost, tema kao što je broj ubijenih, nestalih, kidnapovanih je teška tema za nas, ali moram ponoviti više puta javnosti, zato što se to svesno prenebregava, da su naši zvanični podaci (očekujem da će ovaj izveštaj pododbora Skupštine državne zajednice ubrzo postati i izveštaj Skupštine državne zajednice) da broj ubijenih na Kosovu i Metohiji od 1. januara 1998. godine do 31. decembra 2005. godine iznosi 5.942, od kojih 4.320 Albanaca i 1.622 lica srpske, crnogorske i drugih nacionalnosti. Ukupno je nestalo 2.494 lica, od kojih 1.774 Albanca, 760 Srba, Crnogoraca itd.
Ovo vam pominjem zato što to treba danas saopštiti Srbiji, jer se nama stalno nabija na nos da smo činili stvari koje su služile tada kao povod bombardovanja. Naravno, ovaj izveštaj sadrži i brojne druge podatke, kao što su podaci o logorima u kojima su bili Srbi i Crnogorci, kao što su podaci da UNMIK, KFOR i ostali nisu činili ništa i nažalost mnogo toga lošeg na Kosovu i Metohiji.
Zašto ovo pominjem? Danas je 2006. godina. Da li smo mi proglašeni od strane tzv. demokratskih zemalja demokratskom zemljom? Jesmo. Tako, bez obzira što stoji na dve strane formulacija demokratska država i demokratska zemlja, da li se odnos te demokratske Evrope prema nama promenio kada je u pitanju Kosovo i Metohija? Nije.
Da li onda sami sebi treba da dajemo ovakve kvalifikacije ili da se hvalimo da jesmo demokratska, a ranije, u nazovinedemokratsko vreme da je bio drugačiji odnos? Moramo sebi i drugima priznati da se odnos međunarodne zajednice nije menjao.
I zbog toga je dobro da danas u Narodnoj skupštini Republike Srbije postignemo potrebnu saglasnost oko ovog državnog pitanja, jer pitanje Kosova i Metohije nije partijsko, nego državno pitanje i zbog toga je dobro što smo dobili ovaj izveštaj, koji je, po meni, jako dobar, odnosno po nama socijalistima realističan i odslikava pravo stanje i našu poziciju, ali i poziciju druge strane. Ovo govorim iz razloga...
(Predsedavajući: Gospodine Obradoviću, molim vas završavajte, vreme, sedam minuta je bilo, a već je prošlo devet minuta. Molim vas, sekretar vodi evidenciju, budite ljubazni, završavajte.)
Molim vas, pustite me da govorim.
(Predsedavajući: Gospodine Obradoviću, imate još pola minuta i moraću da vam isključim mikrofon.)
Gospodine Markoviću, molio bih vas da se ponašate fino.
(Predsedavajući: Gospodine Obradoviću, potpuno vas razumem, ali morate da razumete da moramo da se pridržavamo pravila, gospodin sekretar Narodne skupštine me je upozorio još pre dva minuta. Zbog toga vas najlepše molim da završavate.)
Moraćemo sebi reći gde je granica našeg popuštanja, odnosno gde je granica koju nećemo preći. Čini mi se da je naš pregovarački tim dobro komponovan, da ima dobre pregovaračke pozicije, više puta je ispunio spremnost na rešenje u interesu svih, više puta se pozvao na poštovanje teritorijalnog integriteta, na poštovanje međunarodnog prava, na evropska i svetska iskustva.
Dobro bi bilo da pozovemo i međunarodnu zajednicu da poštuje i svoje reči, i svoje stavove i svoje odluke koje je koristila devedesetih godina, kada je legalizovano razbijanje Jugoslavije. Rešenje pitanja Kosova i Metohije, nasilno rešenje, može biti nama nametnuto, ali ga mi ne smemo prihvatiti i zbog generacija iza i zbog generacija koje dolaze, jer istorija Balkana je pokazala da nijedno nametnuto rešenje nije dugo trajalo, jer sila sama po sebi, kada je iznad prava, ne traje dugo. Hvala vam.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, a nakon narodnog poslanika Nemanje Šarovića narodni poslanik Nataša Jovanović, zbog toga što narodni poslanik Milomir Minić nema vreme za diskusiju. Zahvaljujem. Izvolite.