Reč ima predsednik poslaničke grupe G17 plus, gospodin Miloljub Albijanić, izvolite.

Gospodo predsednici, gospodine potpredsedniče, gospodo ministri, članovi pregovaračkog tima, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od pitanja - šta je donela Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti od 10. juna 1999. godine. Složićemo se svakako da postoji formalni suverenitet Srbije na Kosovu i Metohiji.
Kakva je stvarnost? Danas Srbija brine nad 220 varoši i sela u kojima je ostala jedna trećina predratnog srpskog življa u pokrajini. Tokom šest godina u terorističkim napadima ubijeno 927 Srba.
Srbija izdvaja kosovski dodatak, formirala je Koordinacioni centar i poseban fond. Na taj način uspeli smo da održimo privid postojanja autonomije pod suverenitetom Beograda.
Pod upravom UN oblast nije integrisana u pravni i finansijski sistem države. Nabrojaću nekoliko stvari: nerešen teret otplate dugova, porezi se ne plaćaju, nejasna situacija oko pasoša, isključenje struje Srbima, privatizacija mimo Beograda i zakona, a da ne govorimo da zločinci od 17. marta 2004. godine nisu kažnjeni, kao što ni sudbina 1.400 nestalih nije rasvetljena.
Posle pogroma od 17. marta 2004. godine, setite se ubijanja Srba, progoni, paljenje kuća, paljenje manastira i crkava, a nakon toga Vlada Republike Srbije, dakle Vlada Koštunica-Labus predlaže parlamentu Srbije Rezoluciju i plan koji ovde jednoglasno usvajamo. Plan predstavlja model kantonizacije i decentralizacije Pokrajine.
Naravno, odmah se pojavljuje problem primene plana, koji podrazumeva da Kosovo i Metohija jeste autonomija u okviru Srbije i da Srbija svojim mehanizmima može da sprovede taj plan. Stranka G17 plus zalagala se za otvaranje pregovora o konačnom statusu, za razgraničenje, uspostavljanje entiteta, a reč je o Labusovom planu. Podsetiću vas da je ovaj dokument zapravo predviđao buduće događaje, jer se politika međunarodne zajednice menjala, pa se od teze "standardi pre statusa" prešlo na "standarde i status", iako svi znamo, a i međunarodni izveštaji govore o neispunjavanju standarda.
Nakon ovoga dolazi formula koja dobija popularni naziv "više od autonomije, manje od nezavisnosti", što uz državno opredeljenje za evropske integracije daje kao rezultat određene pozitivne signale iz EU. Međutim, ova formula je u nekim naznakama dobila praktično objašnjenje da zakonodavna, izvršna i sudska vlast pripada Pokrajini.
Nakon toga dolazi Tadićev plan, koji je zapravo nastao iz plana Vlade Srbije i Labusovog plana o entitetima, ali ima i svoje osobenosti. On podrazumeva horizontalno povezivanje srpskih opština i specijalne veze sa Beogradom. Ali, šta je važno reći: bilo je više stvari, bilo je više ideja, ali svi ovi planovi imaju jedinstvenu matricu, imaju u sebi osnovnu istu ideju za rešavanje budućeg statusa Kosova i Metohije.
Danas, posle svih ovih aktivnosti i napora da Srbija dobije jedinstven nastup, koji i imamo, formirali smo državni pregovarački tim, koji je doneo zajedničku platformu i, na osnovu ovlašćenja Narodne skupštine i Vlade, započeo pregovore u Beču. Izveštaj pred nama u prvom delu govori o tome šta smo u prethodnom periodu kao država radili na donošenju zajedničkih dokumenata i na koji način je izbalansiran zajednički stav u Srbiji, ali imamo i određene stavove međunarodne zajednice.
Videli smo da pojedinačne izjave mogu da izazovu velike političke reakcije u domaćoj javnosti, a da početak razgovora znači prizemljenje i spuštanje tenzija. Jedan deo izveštaja posvećen je decentralizaciji i valja napomenuti da zaista sadrži značajne elemente koje ću sada i citirati. Recimo, na strani 13, jasno se govori o tome da su zahtevi sledeći: povećan broj nadležnosti za opštine, sa konkretno navedenim nadležnostima; osnivanje većeg broja opština, sa jasnom srpskom većinom u konkretno naznačenim oblastima Kosova i Metohije; omogućavanje uspostavljanja horizontalnih veza među srpskim opštinama, uz osnivanje posebnih tela koja bi koordinisala njihovu politiku u različitim oblastima; sprovođenje ove forme decentralizacije do sredine 2006. godine.
Na strani 16. citiraju se delovi iz Platforme pregovaračkog tima, to su određena jemstva, i govori se o teritoriji srpskog entiteta, koji treba da obuhvati, pored postojećih opština sa srpskom većinom, i veći broj novostvorenih opština, kao i najvažnije pravoslavne crkve i manastire sa okolnom teritorijom. Ovde se predviđaju direktne funkcionalne veze među srpskim opštinama. Govori se o ovlašćenjima, pominje se lokalna policija i pravosuđe i, naravno, institucionalne veze sa Srbijom.
Dakle, naš državni pregovarački tim bio je na visini zadatka i otvorio pitanje decentralizacije na najbolji mogući način. Na temi koja deluje vrlo prizemno i otvara mogućnost dijaloga zapravo se lome koplja. Postavlja se pitanje zašto. Zato što pitanje decentralizacije podrazumeva stvaranje srpskih opština, predlog da bezbednost u opštinama garantuje lokalna policija, da pravdu sprovode lokalni sudovi u tim opštinama, da srpske opštine budu povezane u entitet, a entitet da ima specijalne veze sa Beogradom.
Kada pogledamo suštinu, vidimo sledeće: na početku sam nabrajao šta se dešavalo u Srbiji, dakle od stava "autonomija u okviru Kosova i Metohije", pa zatim predlog o entitetima, zatim "više od autonomije, manje od nezavisnosti", i na neki način postavlja se pitanje da li se lestvica zahteva iz Beograda spušta?
Ali, to otvara najvažnije pitanje: kakav status imaju Srbi na Kosovu i Metohiji? Odgovor je jasan, tražimo za Srbe na Kosovu i Metohiji isto što i za Albance na Kosovu i Metohiji. Dakle, ako s jedne strane na bilo koji način spuštamo kriterijum iz Beograda, podižemo kriterijum za Srbe na Kosovu i Metohiji. U proteklih deset godina nacionalni pokret Albanaca započeo je rat i na Kosovu i Metohiji, i u Republici Makedoniji. U oba slučaja Albanci su nagrađeni posebnim statusom.
U isto vreme Srbi na Kosovu i Metohiji još uvek nemaju pravo ni na lokalnu samoupravu, ni na slobodu kretanja, dok je utamničenje arhiepiskopa ohridskog, gospodina Jovana, pokazalo da Srbi u Makedoniji nemaju ni slobodu veroispovesti. To nas dovodi na pomisao da Srbija nema aktivnu ulogu na Balkanu i da se ne bi bavila Srbima na Kosovu i Metohiji da Albanci ne žele nezavisnost.
Napravićemo poređenje sa Republikom Srpskom i Bosnom i Hercegovinom. Dejton je za Republiku Srpsku doneo mir, prestanak ubijanja na etničkom principu, povratak ljudi svojim kućama, slobodno kretanje ljudi i roba. A na Kosovu i Metohiji došao je kraj rata, ali nažalost sve suprotno od ovog što sam rekao: nije prestalo ubijanje, nema bezbednosti i slobodnog kretanja, nema povratka izbeglih. Jasno se vidi šta je donela Rezolucija 1244. Možemo i da zaključimo da je donela kraj rata, ali ne i trajan mir, i zato ključno pitanje ću da ponovim: kakav je status Srba na Kosovu i Metohiji?
Mislim da bi naše prijatelje iz međunarodne zajednice valjalo podsećati na dobra iskustva Dejtonskog sporazuma i takođe insistirati na stavu da obaveze iz Rezolucije 1244 nisu ispunjene, i valja da budu ispunjene. Tako bismo bolje zaštitili naše pregovarače o budućem statusu Kosova i Metohije.
Završiću rečima vladike Nikolaja: "Mi imamo pravo da živimo na ovom svetu, ali i obavezu da isto tako dozvolimo i drugima da žive. Mi imamo pravo da budemo slobodni, ali i obavezu da priznajemo slobodu i drugima. Mi imamo prava na naš nasušni hleb, ali i obavezu da se staramo o svojim gladnim susedima. Mi imamo pravo da zahtevamo zaštitu svoje ličnosti, ali i obavezu da štitimo druge u opasnosti".
I, da ne zaboravim, kako vidim današnju sednicu Skupštine. Činjenica je da je ovo početak pregovora i ne treba preuranjeno i brzo donositi konačne sudove. Naš zadatak danas jeste da ohrabrimo državni pregovarački tim, da im ulijemo novu snagu da konstruktivnim predlozima pregovaračka platforma bude još sadržajnija, a mudrost, odgovornost, snaga i hrabrost svima nama će biti potrebne. Predlažem da poslanici glasaju za izveštaj, kao što će učiniti poslanici G17 plus. Hvala vam.

Da li još neko želi reč? Ivica Dačić. Samo momenat, pre toga je narodni poslanik Sanja Čeković, čini mi se, tražila reč, repliku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, poštovani premijeru i ministri Vlade, meni je jako žao što po Poslovniku nisam dobila odmah reč za repliku, jer dogovor kod predsednika Markovića juče je bio da će se sednica voditi isključivo po Poslovniku.
Tomislav Nikolić je rekao da je Vuk Drašković neko ko se nalazi na optužnici Haškog tribunala, da on ima saznanja da je sve ono što gospodin Vuk Drašković vodi s pozicije ministra spoljnih poslova nešto što je prinuda, sila, ucena, jer postoji neko iz Haškog tribunala, poznat gospodinu Nikoliću, ko na taj način ucenjuje gospodina Vuka Draškovića. Tako sam shvatila izlaganje gospodina Nikolića.
Imam obavezu, kao poslanik SPO-a i kao potpredsednik stranke, da kažem da mi ta saznanja nemamo, da ta saznanja nema ni gospodin Vuk Drašković, da sam sasvim sigurna da to saznanje nemaju ni gospoda iz Vlade, ni predsednik države, jer u tom slučaju ne bi našli mesto u pregovaračkom timu gospodinu Vuku Draškoviću. Vi znate da je Vuk Drašković jedan od tri kopredsednika, dva kopredsednika, gospodin Drašković je treći u tom timu.
Na kraju, gospodin Drašković je danas u Briselu sa ministrima iz Evropske unije i sa njima razgovara, a predsednik Srpske radikalne stranke je u Haškom tribunalu. Šta je tu razlika, zaključite sami; da li postoje razlike i da li ceo svet, Evropska unija i svi ljudi sa kojima je Vuk Drašković razgovarao o Srbiji, o Kosovu, zaista misle da postoji to o čemu vi govorite.
Odlučno tvrdim, u ime SPO-a, da je Vuk Drašković 15 godina proveo boreći se protiv režima Slobodana Miloševića i najiskrenije protiv ideologije Srpske radikalne stranke. U tom smislu, možemo da budemo politički različiti, jer jesmo. To je naš stav. Vaš je stav da branite ideje svoje stranke, ali je nedopustivo da danas na ovoj sednici, sa ovakvom temom, izgovarate takve neistine. Hvala vam.

Po Poslovniku, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Ovde je u više navrata povređeno dostojanstvo Narodne skupštine, pa bih vas zamolio da i vi reagujete, da ne moram ja da izlazim. Nije mi bila želja da izađem za govornicu.
Naime, gospodin Vuk Drašković nije kopredsednik. Ne verujem da bi iko ovde u sali glasao da Vuk Drašković ima ista prava odlučivanja u pregovaračkom timu kao što imaju Boris Tadić i Vojislav Koštunica, a svi znate zašto. Ako kažete da je 15 godina Vuk Drašković proveo boreći se protiv ideologije SRS, to je on, jadnik, samog sebe ubijao. To je njegova ideologija. Svi koji su sa njim 1990. godine počeli da se bave politikom bavili su se politikom zato što je imao ideologiju koju sad zastupa SRS.
Unekoliko bi trebalo da podsetim i mog prijatelja Omerovića, mog prijatelja Bajru i još neke tu da bi bez ruke dolazili na sednice Narodne skupštine da je Vuk Drašković odlučivao kako će oni da žive i da se bave politikom.
Da vas podsetim da je Vuk Drašković u intervjuu CNN za vreme bombardovanja, kao funkcioner u Saveznoj vladi, izjavio: "Pomažite, braćo, ovo je rat između muslimana i hrišćanstva".
Ne verujem da vi sledite takvog Vuka Draškovića zbog ideologije. Pre mislim da su u pitanju mali položaji koje ćete da zauzimate. Ovde otvoreno kažem predsedniku Vlade Vojislavu Koštunici – Vuk Drašković je njegov kadar, takav kakav jeste. To je kadar Vojislava Koštunice i saradnika Vojislava Koštunice koji otvoreno u novinama izjavljuju da je Srpska radikalna stranka nedemokratska stranka, da sa njom nema saradnje, da samo liči na demokratsku stranku, da na populistički način ostvaruje glasove kod birača, ali joj treba tutor koji će da je vodi.
Znači, mi smo baš narod, u pravom smislu te reči, a potražićemo od vas, koji ste pametni, nekog ko će da nas vodi i ko će da zauzima ministarska mesta, a vi ćete reći – evo vam Vuka Draškovića da vas zastupa. Hvala lepo.
Nisam rekao da je Vuk Drašković optužen pred Haškim tribunalom. Rekao sam da svakog časa može da bude podignuta optužnica protiv njega, sa mnogo više dokaza nego protiv Vojislava Šešelja. Ne junačite se time. To je naš ponos što je Vojislav Šešelj u Hagu. Ne preuzimajte nam taj ponos.
Znam jedno mesto na kome bi mogli mnogo da pomognu Vuku Draškoviću, a znate ga i vi dobro.

Replika, narodni poslanik Sanja Čeković.

Neprimereno je da kažete za predsednika moje stranke i ministra spoljnih poslova da je jadnik. Gospodin Vuk Drašković nije jadnik. On je predsednik stranke i ministar spoljnih poslova. On je čovek koji je 15 godina na političkoj sceni, čovek koji je prošao najveću golgotu režima u kome ste i vi učestvovali. On je čovek koji najiskrenije radi ono što radi.
Mi nismo kadrovi DSS-a ni Vojislava Koštunice, mi smo koalicioni partneri, mi smo SPO, mi smo stranka koja ima identitet i mi smo spremni, kao i uvek od 90-tih do sada, da radimo isključivo za dobrobit ove države. Da li se to uklapa sa vašim viđenjem Srbije, o tome će odlučiti Evropa i svet.
Građani Srbije glasaju na izborima, a nakon tih izbora stranke koje dobiju glasove prave vladajuću koaliciju. Mi nismo uticali na izbor vladajuće koalicije. Mi smo, kao stranka kojoj je to bilo ponuđeno, ušli u vladajuću koaliciju. Imali smo određenu želju, ali tu želju nismo mogli uslovljavati, jer nismo bili najveća stranka u toj koaliciji. Želja i odluka SPO-a je da se vladajuća koalicija napravi sa DSS, G17 plus, SPO i DS.
Mi nismo odgovorni što do te koalicije nije došlo, ali smo vrlo odgovorno ušli u tu koaliciju i u ministarstvima u kojima učestvujemo radimo onako kako treba raditi za dobrobit Srbije i za čast ljudi koji su predstavnici SPO-a.
To što su napustili poslanici, gospodine Nikoliću, to je stvar poslanika i ljudi koji su otišli iz Srpskog pokreta obnove. Još jedanput da ponovim, to sam već jedanput rekla, svako ko je bio u SPO-u ikada u ovih 15 godina za mene je veliki čovek i cenim ga jer je podržavao ideju SPO-a, demokratsku ideju, ideju koja vodi Srbiju u Evropu.
Molim vas, ne vređajte gospodina Vuka Draškovića. Možete da mu zavidite, možete da želite njegove kvalitete, možete da razmišljate o čoveku koji se pokazao kao izuzetan čovek, možete politički da nam se suprotstavljate, ali nemojte tražiti mesto i aludirati na neke ružne stvari, na neke ružne institucije, jer Vuk Drašković je čovek kome je mesto u Srbiji, Vuk Drašković je predsednik moje stranke i Vuk Drašković je ministar inostranih poslova, koji danas ima izuzetno težak zadatak da brani Srbiju i da pokuša da je odbrani. Kada je Vuk Drašković u pitanju, imam veliko poverenje i nadam se da će se vratiti iz Brisela sa pozitivnim rezultatom.
Molim vas još jedanput, kao predstavnika velike stranke, kao predstavnika najveće opozicione stranke, kako to glasači kažu, imajte poštovanja prema drugim strankama i ne vređajte mog predsednika stranke gospodina Vuka Draškovića.

Reč ima predsednik poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije gospodin Ivica Dačić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, poštovani predsedniče Republike, uvaženi ministri, poštovani građani Srbije, tema o kojoj danas govorimo i sednica koju danas održavamo svakako nije jedna od uobičajenih tema. Ovo je srpski arhetip.
Tema o kojoj danas govorimo vezana je za srpske korene, za srpske seobe, ali nažalost, kao što se možda vidi iz same ove sednice, i za srpske deobe. Da je u Srbiji stanje drugačije, ne bi trebalo da zakazujemo ovakve sednice. Da u Srbiji postoji političko jedinstvo ne bi trebalo ni da oko ove najvažnije nacionalne i državne teme postavljamo međusobne partijske plotove.
Nažalost, čini mi se da smo suviše mnogo vremena u našoj istoriji, i to ne samo u ovih 15 godina, iako možda neko misli da istorija počinje od 5. oktobra i do danas, i decenija u našoj istoriji potrošili optužujući jedni druge, ne shvatajući da se boreći sami protiv sebe ujedno ne borimo dovoljno protiv onoga što jeste konstanta politike na Kosovu i Metohiji svih ovih decenija i vekova.
Ta konstanta jeste stalna, jedinstvena i uporna želja Albanaca na Kosovu i Metohiji ka stvaranju nezavisnog Kosova i Metohije.
Ovde ima mnogo političkih stranaka koje se nalaze u Skupštini Srbije, koje predstavljaju ne samo građane Srbije nego i Srbe. Među nama postoje ozbiljne političke razlike, kao što se vidi, u tome kako vidimo budućnost Kosova i Metohije. Da li neko od nas sumnja da li postoje bilo kakve razlike o budućnosti Kosova među albanskim političkim partijama?
Da li postoji jedna politička partija na Kosovu i Metohiji koja je trenutno u parlamentu Kosova, gde se mogu čuti ovakvi tonovi kao npr. što se mogu čuti na srpskoj političkoj sceni ili u srpskoj Skupštini? Ne, zato što oni znaju šta hoće, oni hoće nezavisno, samostalno i od Srba etnički očišćeno Kosovo. Da li mi to vidimo ili ne vidimo? Da li mi to čujemo ili ne želimo da čujemo i da li i dalje stalno gubimo vreme optužujući jedni druge?
Zato danas mislim da kao narodni poslanici koje je narod birao, pa i naš narod koji živi na Kosovu i Metohiji, treba da odamo priznanje i zahvalnost svim Srbima koji su, i pored terorizma i etničkog čišćenja, ostali da žive na Kosovu i Metohiji, svesni da to može biti opasno po njihov život.
Jeste Kosovo deo naše istorije, jeste Kosovo deo naše budućnosti, ali je Kosovo deo naše sadašnjosti i tamo i danas živi naš narod i on zaslužuje da zna šta vodeći srpski političari misle o budućnosti Kosova i Metohije. Zato treba odati priznanje svima koji su ostali da žive i posle 1999. godine na Kosovu i Metohiji. Možemo se mi ovde boriti koliko god hoćemo za Kosovo i Metohiju, ali ako nema Srba na Kosovu i Metohiji onda nema ni Kosova u Srbiji.
Smatram da treba sećanjem da odamo poštovanje i priznanje svima onima koji su dali živote za odbranu svog naroda i svoje države u svim borbama za slobodu srpskog naroda i za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji, i to se ne odnosi samo na poslednjih deset, petnaest godina, to se odnosi na poslednjih nekoliko vekova, pa i svima onima koji su dali svoje živote i branili Kosovo i Metohiju onda kada smo bili izloženi bombardovanju.
Oni su branili svoju zemlju i svoj narod, a slušajući i ono što smo danas ovde govorili i zapisali, oni su branili osnove srpske politike, politike Srbije, branili su osnove politike srpskog naroda, a to je da je Kosovo sastavni deo Srbije. Zato su dali svoje živote i oni, osim retkih izuzetaka, nisu ratni zločinci, na Kosovu nije bilo kolektivnog, organizovanog i sistematskog genocida od srpske države i srpskog naroda. Naprotiv, bilo je organizovanog etničkog čišćenja Srba od strane Albanaca na Kosovu i Metohiji.
Nadam se da je krajnje vreme da doživimo otrežnjenje; svi oni koji su deset, petnaest godina govorili o tome da je na Kosovu glavni problem nedostatak ljudskih prava Albanaca ili tzv. demokratsko pitanje imali su dovoljno prilike, nažalost, da se uvere posle 2000. godine da to apsolutno nikada nije bila tema dnevnog reda, nego da je tema na Kosovu i Metohiji uvek i isključivo bila stvaranje nezavisnog Kosova i Metohije.
Uostalom, podsetio bih da je u vreme nekadašnje SFRJ naša država uložila 12 milijardi dolara na teritoriji Kosova, da je naša Republika Srbija Kosovu predložila i u samom Rambujeu najviši stepen autonomije koji na svetu postoji, da je prihvaćeno čak i međunarodno prisustvo ako bi se potpisao taj politički sporazum o Kosovu i Metohiji.
Jedino na šta država nije bila spremna da pristane, a mislim da niste spremni ni vi koji danas vodite ovu državu, to je da se raspiše referendum koji je bio predviđen sporazumom iz Rambujea. Bilo je predviđeno, kao što znate, tzv. pravo Kosovarima da posle tri godine od održavanja međunarodne konferencije u Rambujeu održe referendum.
Dame i gospodo, da je to prihvaćeno 1999. godine taj referendum bi bio održan 2002. godine, danas na Kosovu ne bi bilo Srba, danas bi Kosovo bilo nezavisna država. Nadam se da kod bilo koga od vas i od nas ovde ne postoji ni gram sumnje da Albanci znaju šta hoće i da bi unapred bio poznat ishod takvog referenduma.
Nažalost, tragovi takve logike vide se i u stavovima Kontakt grupe gde se u jednom delu zaključaka sa londonskog sastanka Kontakt grupe govori da Srbija treba da prihvati da rešenje treba da bude prihvatljivo za narod Kosova.
Takođe, ne bih se sada vraćao na sve ono što se odnosi na lažnu sliku koja je stvarana o Srbiji u vreme kada je trebalo stvoriti predstavu i uvertiru za bombardovanje naše zemlje; da li se u Račku zaista desio masakr, što je bio povod za bombardovanje naše zemlje. Takođe, da li su, kao što je i sama gospođa Ranta, koja je bila patolog u tom slučaju, priznala da je slučaj Račak bio isfabrikovan, isto kao i Markale, kao alibi za bombardovanje Republike Srpske i za bombardovanje SRJ.
Po našem mišljenju greška je bila i amnestija albanskih terorista i separatista iz srpskih zatvora, jer oni nisu bili u srpskim zatvorima zato što su bili politički zatvorenici, oni su bili u zatvorima zato što su ubijali srpsku decu i Srbe na Kosovu i Metohiji.
Takođe smatramo da je bila greška učešće u privremenim institucijama, takozvanim, na Kosovu i Metohiji, jer je ova ista skupština proglasila tzv. Hekerupov Ustav nelegitimnim i nelegalnim. Takođe, bili smo protiv učešća Srba na izborima na Kosovu i Metohiji, jer bi se time legalizovale te tzv. privremene institucije na Kosovu i Metohiji.
Koji su to standardi danas ispunjeni na Kosovu i Metohiji? Govorilo se o politici standardi pre statusa; sada se više ne govori o tome, sada se govori o politici standarda i statusa u isto vreme. Uskoro će se govoriti – prvo status, pa onda standardi.
Jednostavno, nema multietničkog Kosmeta, zbog toga što Albanci ne žele da žive u miru sa Srbima. Rešenje za Kosovo i Metohiju, što se tiče Albanaca, jeste da na Kosmetu više nema Srba i to je valjda svima jasno posle nekoliko vekova.
Ono što se danas dešava na Kosovu i Metohiji jeste direktna posledica nesprovođenja Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN. Ta rezolucija, kao što znate, kao i sve druge rezolucije Saveta bezbednosti, ima obavezujući karakter, ona je doneta na osnovu Glave VII Povelje UN. Ona je bila rezultat, posledica bombardovanja naše zemlje i našeg naroda.
Ona nije idealna, ali vi je i danas spominjete kao nešto što je jedina slamka spasa, koja i danas drži Kosovo i Metohiju u okviru teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše države i našeg naroda. Oni koji su insistirali da se ta rezolucija donese, a između ostalog, tu je bio i čuveni Ahtisari, oni danas ne poštuju tu rezoluciju.
Podsetio bih da u toj rezoluciji piše – mir i bezbednost za sve građane, razoružanje terorista, povratak izbeglica i raseljenih lica, povratak jugoslovenskog osoblja, vojske i policije, po određenim namenama i suštinska autonomija za Kosovo i Metohiju.
Od 280.000 raseljenih lica sa Kosova i Metohije svega se 2% vratilo u tu našu pokrajinu. Ostalo je da živi još oko 215.000 nealbanaca, a od toga oko 150.000 Srba. Od dolaska KFOR-a i UNMIK-a bilo je više od 7.500 terorističkih napada na Kosovu, ubijeno je više od 1.200 Srba, povređeno je i ranjeno više od 1.500 ljudi, uništeno i oštećeno više od 150 crkava i manastira.
Na Kosovu vladaju terorističke bande, ne sama Al kaida i mudžahedini, ne treba ići tako daleko. Pripadnici OVK i Albanske nacionalne armije su i pripadnici zvaničnih kosovskih struktura, Zaštitnog korpusa, Kosovske policijske službe, Vlade i Skupštine Kosova i Metohije i naravno, političkih partija.
Tek pokoji Albanac se nađe na spisku Karle del Ponte, da se nađe pred Haškim tribunalom. Dakle, ako se i tamo nađe, ubrzo se pušta da se brani sa slobode, da se malo bavi politikom, dok mu se ne izrekne konačna presuda. Oni su sprovodili politiku etničkog čišćenja, a ne samo da se i dalje nalaze na slobodi, nego se i puštaju kada se uhapse na osnovu poternice Interpola, a u tome je i prethodna Vlada Srbije učestvovala, šaljući poruke da su to poternice bivšeg režima koje sada ne važe u nekom novom režimu. To su bile poternice, dame i gospodo, za terorizam, protiv onih ljudi koji su ubijali ne samo Srbe, nego i druge lojalne građane države Srbije.
Nažalost, danas između Srbije i Kosmeta, iako je Kosmet i dalje formalno deo Srbije, čak i po Rezoluciji Saveta bezbednosti, postoji carina, a ne postoji carina između Kosmeta i Albanije. Danas se građani Srbije koji žive na Kosovu, kada pređu u Srbiju ili kada žele da ostvare određena prava unutar Srbije, van Kosova i Metohije, često tretiraju kao građani drugog reda.
Nema jedinstvenog informativnog prostora. To sam govorio sto puta i ponoviću ponovo. Kada je bio 17. mart, kada se desilo etničko čišćenje na Kosovu i Metohiji, RTS i drugi srpski mediji su imali direktne izveštače i snimak ulaska američkih trupa u Bagdad, Avganistan i druge gradove u svetu, a celu noć se vrtela slika zapaljene džamije iz Beograda, dok su se na Kosovu i Metohiji palile srpske svetinje i ubijali ljudi.
Smatramo li mi da je Kosovo i dalje deo srpskog nacionalnog i državnog prostora? Ako naši mediji ne smeju da idu tamo, ako naši političari ne idu tamo, ako naši biznismeni više vole da razvijaju biznis u Tirani, a ne u Kosovskoj Mitrovici ili u Gračanici, kako mi onda imao pravo da tražimo od tih Srba koji tamo žive da ostanu da tamo žive, a da mi ne smemo ni da odemo, da ne smatramo Kosovo i Metohiju kao sastavni deo naše države?
Ekonomska pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji, ekonomski razvoj srpskih delova Kosova i Metohije je ključan, jer bez toga Srbi neće moći da ostanu tamo da žive.
Naravno, evidentno je, i to je ono što je najvažnije, pošto danas govorimo o toku pregovaračkog procesa, i svima je vidljivo da se odvija jedan proces laganog klizanja Kosova ka nezavisnosti. To se dešavalo u nekoliko navrata i pokazivalo se da je i u Evropskoj komisiji u više navrata razgovarano o tome, kao da je to neki poseban mehanizam, dakle, nezavisno od Srbije i Crne Gore, da se ostvari pitanje učešća Kosova i Metohije u procesu stabilizacije i asocijacije. Takođe je bilo najavljeno i evropsko partnerstvo za Kosovo.
Dakle, kao što znate, svakodnevno možete čuti od Kontakt grupe da navodno oni ne znaju šta će predložiti, ali nikako neće biti dozvoljen, kako oni kažu, povratak na stanje pre 1999. godine, neće biti dozvoljeno priključenje drugoj državi ili delu druge države i neće biti dozvoljena podela Kosova i Metohije.
Svako ko je politički inteligentan ili ko ima prirodnu logiku, ako isključi sve tri mogućnosti koje su navedene, ne treba mnogo da igra političkih skrivalica i da razmišlja o tome šta je jedino ostalo kao mogućnost. Ne treba to skrivati, ne treba skrivati da postoje veliki centri moći, između ostalog, i među članicama Kontakt grupe i među onima koji vodi ove pregovore, kao što je Ahtisari, koji se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije.
Smatram da odgovor naše države na takvu najavu prejudiciranja konačnog rešenja treba da bude jak, odlučan i jedinstven. Dakle, napustiti pregovore i prekinuti diplomatske odnose sa tim zemljama koje se zalažu za nezavisnost Kosova i Metohije. To radi jedna ozbiljna država.
Ako je formula "više od autonomije, manje od nezavisnosti" zagonetna, mislim da je ona prepisana iz Rezolucije 1244, a to je suštinska autonomija i značajna samouprava za Kosovo i Metohiju u okviru teritorijalnog integriteta i suvereniteta naše države, baš onako kako je zapisano u Rezoluciji 1244 SB UN. Tu rezoluciju smo mi izglasali ovde; da bi ta rezolucija bila prihvaćena u ovoj skupštini Srbija je bila bombardovana nekoliko meseci. Ona je bila prihvaćena kao uslov za završetak rata. Ko danas u miru ima pravo da menja uslove pod kojima je završen rat?
Takođe, smatramo da je međunarodna misija, vojna i civilna, odgovorna za sprovođenje Rezolucije 1244. To znači da dok se ne završe razgovori o konačnom statusu Kosova i Metohije, mora se učiniti sve da se Rezolucija koja je na snazi poštuje, mora se zaustaviti pokušaj rešenja pre konačnog rešenja, mora se zaustaviti politika svršenog čina. Ako na Kosovu i Metohiji ne bude više Srba, stigli smo do politike svršenog čina.
Što se tiče samog ekspozea i izveštaja, što se tiče SPS-a, za nas je to prihvatljivo. Dakle, između ostalog, zato što je za nas prihvatljivo sve što sadrži nekoliko ključnih pitanja. Prvo, polazi se od suverenosti i teritorijalnog integriteta Srbije. Ako se odstupi od ovog pravila i od ovog principa, naša država ima potpuno legitimno i moralno pravo da traži da se od tog principa odstupi i na nekim drugim teritorijama.
Nisam čovek koji se nalazi na visokim državnim funkcijama. Imam slobodu da to kažem, možda slobodnije od vas koji te funkcije obavljate: kako je moguće da na celoj teritoriji bivše SFRJ važi princip nepovredivosti granica, pa onda nije moguće formirati ni autonomne ni bilo kakve druge republike, Republiku Srpsku Krajinu ili Republiku Srpsku, a kada se dođe do pitanja Srbije, onda je ipak moguće da se malo odstupi od principa. Ako se odstupi od tog principa na primeru Srbije, Republika Srbija treba da postavi pitanje Republike Srpske. Kako je moguće da postoje različiti slučajevi? Moguće je sve dok mi ne postavimo pitanje zašto i kako je to moguće.
Takođe, za nas su ovaj izveštaj i ekspoze prihvatljivi i zato što se polazi od suštinske autonomije i značajne samouprave Kosova i Metohije, kao oblika političkog rešenja krize iz raznih rezolucija Saveta bezbednosti UN. Veoma je bitna i spremnost za mirno i sporazumno rešenje, ali da konačnu verifikaciju da Narodna skupština i građani.
Ono što je najznačajnije, i možemo ga zvati kako god hoćete, jeste odrednica koju smo usvojili na prošloj sednici Narodne skupštine Republike Srbije, koja glasi – svako nametnuto rešenje budućeg statusa Kosova i Metohije se mora proglasiti nelegitimnim, protivpravnim i nevažećim. To je ključna stvar.
Želim ovde da se veoma oštro i javno suprotstavim svima onima koji unapred kažu da je bitka koju vodimo i koju vi vodite izgubljena. Kosovo i Metohija nije izgubljen slučaj. Tako su neki govorili ranije u svim vlastima i opozicionim partijama, u svim ovim godinama za nama, da je izgubljeno i pitanje Republike Srpske Krajine i da se ne vredi za to boriti, da je izgubljeno i pitanje Republike Srpske i da se ne vredi i za to boriti, da je izgubljeno i pitanje Kosova i Metohije i da se ne vredi ni za to boriti. Za šta se onda vredi boriti? Samo se treba boriti za svoje fotelje.
Mi nemamo razlog da smatramo da je pitanje Kosova i Metohije pitanje svršenog čina, već smatramo da se namerno stvara javno mnjenje u Srbiji, gde će to izgledati potpuno normalno. Tome pregovarački tim, Vlada Srbije i predsednik Republike, koji je izabran od strane građana, moraju da se oštro suprotstave.
Svaka srpska vlada i svaki srpski predsednik će se naći samo pred jednim pitanjem – hoće li potpisati nezavisnost Kosova i Metohije, hoće li svojim potpisom priznati nezavisnost Kosova i Metohije. Zato se svih ovih godina traže Srbi, i u Srbiji i na Kosovu i Metohiji, koji će staviti potpis na takav dokument.
Dame i gospodo poslanici, uvaženi predsedniče, uvaženi ministri, poštovani građani, ubeđen sam da nema tog političara u Srbiji, u bilo kojoj stranci da se nalazi, koji će potpisati nezavisnost Kosova i Metohije.
Svim silama moramo sprečiti da se ponovi Rambuje. Želeo bih da upozorim pregovarače – u Rambujeu su se direktni pregovori vodili svega 20 minuta. Dvadeset minuta su strane direktno razgovarale i pregovarale, sve ostalo je bila šatl diplomatija. To će se sigurno ponavljati i u ovim razgovorima.
Što se tiče SPS-a, na kraju još jednom kažem, nema potrebe da bilo ko postavlja pitanje kako ćemo mi oko Kosova i Metohije glasati. Mi ćemo uvek glasati za svaki tekst u kojem piše da je Kosovo deo Srbije, jer ćemo se svim silama boriti da ne prihvatimo bilo kakvo nametnuto rešenje, jer bez države, bez Kosova, bez Srbije nema ni SPS-a, nema ni DS-a, neme ni DSS-a ni SRS-a, bez naše otadžbine nema nijedne političke partije. Hvala vam.