Dame i gospodo narodni poslanici, SRS, kao stranka koja trenutno sada predstavlja najmanje pola Srbije, ima obavezu i dužnost da prati dešavanja oko sudbine Kosova i  Metohije. Da vidimo i da ukažemo da li se neko igra sa sudbinom Srbije, sudbinom Kosova i Metohije, a mislimo da je Skupština mesto gde treba da se kaže i poslanicima, a i narodu u direktnom TV prenosu šta će se uraditi i ispod čega se neće ići i šta će se raditi ako se ta linija pređe.
Postoje ljudi koji govore, govore i govore, sve dok napokon ne uspeju nešto i da kažu. Vi još ovde nažalost posle celodnevne rasprave još uvek niste ništa rekli. SRS, a samim tim i većinsku Srbiju interesuje nekoliko stvari. Kao prvo, da li zastupate ono što vam je Skupština pre nekoliko meseci naložila.
Jer postavlja se pitanje - ako ne zastupate, onda čiju politiku zastupate, jer ako vas ne obavezuje mišljenje Skupštine, onda se postavlja pitanje - čije mišljenje tj. čije vas mišljenje interesuje.
Ako, ne daj bože, vaši prijatelji takozvani reše da daju Albancima nezavisnost, šta ćete uraditi? Znači, celo pitanje danas ove skupštine je šta ćemo uraditi u najgoroj mogućoj situaciji ako do toga dođe. To su pitanja koja interesuju Srbiju, jer imamo situaciju da sada trenutno razni zvaničnici daju različite izjave i stavove koji možemo da kažemo da nisu utemeljene u onome što je Skupština svojevremeno usvojila.
Takođe imamo situaciju da predsednik Srbije Boris Tadić pregovara sa Hašimom Tačijem. Možda su oni ideološki isti, ali cela Srbija zna da je Tači zločinac. Prema tome, znao je i predsednik Srbije, pa se postavlja pitanje šta će onda on uopšte sa njim. Od vašeg odgovora znaćemo i šta da očekujemo u Vojvodini, tj. u Banatu odakle sam.
Niko nažalost od sadašnjih zvaničnika nije reagovao na sramno iznošenje neistine od strane predsednika Rumunije o proganjanju manjina. Zašto? Mi smo najviše dali manjinama u celom svetu. Je li to što niste reagovali signal da nećete da reagujete ni oko pitanja Kosova i Metohije ili u narednom periodu, ako se bude otvorilo pitanje Vojvodine. Nadamo se da nije, ali kažite to javno, jasno i glasno, šta ćete uraditi ako krene loše, jasno i glasno, bez preteranog uvijanja i prazne priče, sada ovde kažite.
To želi Srbija da zna i da zna ko će da vam pomogne, da li vaši tzv. "demokratski prijatelji", za koje smo čuli od gospodina Tomislava Nikolića da se niko nije javno ogradio da Kosovo neće biti nezavisno, ili Rusija? Na koga se oslanjate?
Za kraj ću reći još samo jednu rečenicu, koju je rekao i Nikola Pašić obraćajući se u Skupštini, citiraću: "Srbija je mala i siromašna država u odnosu na ostale svetske sile (u ovom slučaju Ameriku ili Britaniju), ali je časna i poštena i ima sva demokratska prava, kao i svaka druga slobodna i nezavisna zemlja na svetu".

Reč ima potpredsednik Miroljub Labus, potpredsednik Vlade, pa nakon toga Vjerica Radeta.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, gospođo predsedniče Koordinacionog centra, gospodo ministri, dame i gospodo uvaženi poslanici, želim i kao potpredsednik Vlade i kao predsednik G17 plus da podržim pregovarački tim i platformu za pregovore.
Iako možda ovog momenta ne izgleda da smo jedinstveni, mislim da jesmo. Danas smo razgovarali o dve različite teme: jedna je budući status Kosova, drugo su pregovori u Beču. U Beču se o opštinama pregovara, nije se uopšte pregovaralo o nezavisnosti.
Ako ostavimo to pitanje statusa za neku narednu raspravu, mislim da smo se svi složili sa onim što je naš pregovarački tim zastupao u Beču, a što se odnosi na formiranje opština.
Želim da vas podsetim još jednom šta je to što se nalazi u našoj pregovaračkoj poziciji. Zapravo, ono što se desilo u Beču to je da su jedan i drugi pregovarački tim svoje pregovaračke pozicije izneli. Mi smo izneli našu poziciju, oni su izneli njihovu poziciju. Te dve pregovaračke pozicije se razlikuju, potpuno se razlikuju sa stanovišta nadležnosti opština.
Smatramo da na Kosovu opštine moraju da imaju više nadležnosti nego što u normalnim okolnostima opštine imaju, posebno u oblasti tzv. društvenih delatnosti. Škole i bolnice, i socijalna pomoć, ono što u normalnim okolnostima nije na nivou opština, ovde na Kosovu bi trebalo da bude, jer od toga zavisi status naših ljudi. To je ono što se kaže da smo mi za decentralizaciju. Na drugoj strani kosovska strana je za centralizaciju, da sve te funkcije idu na nivo institucija u Prištini i to je velika razlika.
Druga velika razlika je u tome kako formirati opštine. Mi smatramo da opštine moraju da se formiraju po nacionalnom ključu, što ne znači da svaka opština mora da bude srpska, ali u novim opštinama mora da postoji dovoljan broj Srba i drugih pripadnika nacionalnih zajednica da mogu da imaju ravnopravan status. Na drugoj strani kosovska pozicija nije takva. Oni kažu - svi građani su isti. Prema tome, po tom principu treba formirati opštine.
Nadalje, ono što je novina u našoj poziciji, to je da mi tražimo da tako formirane opštine mogu da budu horizontalno povezane. Nismo upotrebili izraz entitet, jer izraz entitet nervira mnoge u međunarodnoj zajednici. U osnovi to je to, da srpske opštine gde postoji dovoljan broj našeg življa mogu međusobno da se povezuju. Albanska pregovaračka pozicija je potpuno protiv toga.
Sledeća stvar koja je izuzetno značajna odnosi se na socijalna davanja, na penzije, na školstvo, na bolnice. To je da li postoje ili ne postoje specijalne veze ovih institucija sa institucijama Republike Srbije.
Mi smatramo da treba da postoje specijalne veze i da je to garancija da te usluge budu normalno finansirane. Na drugoj strani, oni tvrde da sve to mora da bude centralizovano i da ne smeju da postoje nikakve specijalne veze. To je velika razlika između naše i njihove pregovaračke pozicije.
Još jedna stvar, naša pregovaračka pozicija traži i da policija i sudstvo budu značajnim delom na nivou opština. I tu decentralizaciju tražimo da ovi prvi opštinski sudovi i sudije tu budu birane od strane opštinskih organa.
Na drugoj strani, policija mora da bude značajno etnički sastavljena, jer tu mora da postoji taj etnički ključ. Kosovsko-albanska strana misli da te obe funkcije moraju da budu centralizovane.
Na kraju, smatramo da opštine treba odmah da se formiraju, do kraja 2006. godine. Po njihovom predlogu opštine bi bile formirane najranije 2009. godine. Oni pri tom traže do kraja ove godine da dobiju nezavisnost i da se iduće godine popis stanovništva obavi, 2008. da se formiraju neke od tih opština i 2009. godine da se govori o novom statusu decentralizacije. To je za nas neprihvatljivo, jer do 2009. godine Srba neće biti na Kosovu i Metohiji ako se na ovaj način radi.
Oni kažu, u Makedoniji to je trajalo pet godina, ali postoji ogromna razlika. Albanska strana u Makedoniji je homogena, prostorno je homogena, 25% njih živi u Makedoniji, srpska strana nije homogena, osim u severnom delu, i to je ogromna razlika.
Šta će se desiti 17. marta? Nastaviće se ovi razgovori o tri teme koje su takođe vezane za ova pitanja. Prva je tema kako da se finansiraju opštine, druga je tema da li zaista može da postoji ta horizontalna veza između opština. Treća tema - specijalne veze sa Vladom Republike Srbije. Možemo da pretpostavimo da će njihov odgovor biti negativan.
Šta posle 17. marta? Do 17. marta jedna i druga strana definišu svoju pregovaračku poziciju. Onda je velika odgovornost međunarodne zajednice kako će dalje da upravlja ovim pregovorima. Da li će pregovori da zapadnu u krizu ili će se na određeni način nastaviti.
Ono što je moj predlog, bez obzira šta se desi, svi pregovori povremeno zapadaju u krizu. Naša strana ne sme da odustane od pregovora. Ona treba da ponavlja stalno isto svoje stavove, ali ne bi trebalo da odustane od pregovora, da ne budemo optuženi da smo mi ti koji sabotiramo ceo pregovorački proces. To je prva etapa pregovora. Ona se odnosi na opštine.
Posle će se o drugim stvarima pregovarati i onda će jednog dana doći i pitanje statusa. Rekli smo šta je za nas neprihvatljivo. Tokom pregovora reći ćemo šta znači ta puna autonomija i šta je za nas prihvatljivo. Tačno po svim funkcijama, da se zna koji je naš predlog. Predlažem da Narodna skupština podrži ovo što je do sada urađeno i da dalje podržava pregovarački tim, jer mislim da naš pregovarački tim jeste na dobrom putu. Verujem, ako nešto može da se postigne, može u okviru ovih pregovaračkih direktiva da se uradi. Hvala lepo.

Reč ima Vjerica Radeta, neka se pripremi Paja Momčilov.

Dame i gospodo, nameravala sam kao i moje kolege, srpski radikali, da se ovako kritički osvrnem na izveštaj političkog tima.
Sada sam u dilemi, ne znam šta će ovi iz gradske beogradske vlasti da urade ako nastavimo u istom stilu, s obzirom da evo, verovali ili ne, posle današnjih diskusija Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, dobili smo u sedište stranke poziv za stranku. Piše, ne vidite naravno, 27, a to je danas, napisan je poziv i danas je stigao u stranku, jer kažu da nas zovu da se izjasnimo oko lepljenja nekih reklamnih plakata. Mi zaista ne znamo o čemu se radi.
Doduše, videli smo i u Beogradu i u celoj Srbiji da se sve plavi od plakata sa likom Vojislava Šešelja. Pitali smo se ko li je to lepio. I dalje smo u dilemi da li je to DS ili DSS. S obzirom na ovaj poziv, očigledno je da su to žuti radili.
Ovo je nastavak, ovakva izmišljotina je nastavak onoga što smo videli posle veličanstvenog mitinga SRS, kada je ona Soroševa B92 televizija našla nekog svog čoveka koga je lažno predstavila, odnosno naterali ga ili nagovorili da se predstavi da je predsednik Mesnog odbora SRS iz Starčeva, što naravno nije tačno. Taj čovek uopšte nije član SRS. Danas je poslat demanti svim medijima, videćemo da li će sutra to i da se objavi.
Ipak ću da rizikujem i da nastavim onako kako su moje kolege radikali govorili o ovom izveštaju pregovaračkog tima. Reći ću da sam ovaj put, kao i 29. aprila, kada smo govorili o problemima na Kosovu i Metohiji, iznenađena stavom DS tog 29. aprila prošle godine zato što je predsednik poslaničke grupe rekao da Kosovo i Metohija nije najvažnije pitanje u Srbiji. Danas sam iznenađena zato što Boris Tadić, predsednik DS, predsednik Republike, čovek koji se lažno predstavlja kao predsednik svih građana Srbije, nije našao za shodno da se obrati narodnim poslanicima. Verovatno misli da to uradi kao poslednji, da bi pokazao da je on poklopac svakom loncu. Bojim se da to neće moći, gospodine Tadiću.
Danas smo od strane predstavnika vladajućih stranaka u Srbiji čuli tri puta ovaj izveštaj, koji smo jutros dobili otprilike dva sata pred početak ove sednice. Valjda su mislili da mi nismo imali vremena da ovo pročitamo, a evo jesmo. Pa je onda najpre predsednik Vlade prepričao ono što smo dobili na ovom papiru, a posle toga i gospoda Samardžić i Kojen.
Dakle, nismo saznali ni čuli ništa novo osim ovoga što je ovde napisano, a to što je napisano je suviše uopšteno i ništa konkretno ne vidimo, niti šta je to ovaj tim pregovarački konkretno radio, niti šta ima nameru da uradi. Čuli smo od predsednika Vlade da ne smemo dopustiti da se u granicama naše države formira nova država.
Tako ste rekli i to je, naravno, u redu, ali ste ostali dužni da nam objasnite šta će se desiti ako, ne daj bože, nametnuto rešenje bude upravo takvo.
Da li ćete shodno Ustavu, shodno članu 51. Ustava Republike Srbije, tražiti u ime Vlade da se proglasi okupacija tog dela teritorije Srbije.
Niste se ni vi predsedniče Vlade, niti predstavnici ovog tima koji su se ovde obraćali, izjasnili po pitanju izjava određenih zvaničnika koji su dolazili u Srbiju, Sojersa koji je rekao da će Kosovo biti nezavisno, pa Marti Ahtisarija koji je rekao da će stanovništvo na teritoriji Kosova i Metohije odlučivati o statusu Kosova i Metohije. I kaže, tamo je 90% albanskog stanovništva, pa vi vidite kakva će odluka biti.
Onda predsednik poslaničke grupe DSS daje izjavu za današnju "Politiku", koja se objavljuje pod naslovom - Radikali nisu sposobni da vrše vlast, i između ostalog gospodin Aligrudić kaže za SRS da mi jesmo za evropske integracije, ali da nama evropske integracije nisu prioritet. Gospodine Aligrudiću, i dame i gospodo, u odnosu na Kosovo i Metohiju tačno je da nam nisu prioritet.
Nama je prioritet celovitost Republike Srbije i mi poručujemo i vama svima, i onima sa kojima vi pregovarate i razgovarate, da neće biti ni govora o bilo kakvim integracijama i o ulasku Srbije u EU ako nam nametnu nepovoljno rešenje za Kosovo i Metohiju. Šta to znači da mi prihvatamo da nas oni pljačkaju, da nam kradu teritoriju i da nam onda mašu nekakvim evroatlantskim integracijama i da mi kažemo, to je najvažnije, ići ćemo mi u Evropu, makar danas bez Kosova i Metohije, sutra bez Vojvodine, prekosutra bez Raške.
E, to nije stav SRS i ako nam to zamerate, onda mi ne krijemo da zaista tako mislimo i to svakodnevno govorimo građanima Srbije i, hvala bogu, građani Srbije nas razumeju i nama je to svakako, kao ljudima koji se ozbiljno bave politikom, najvažnije.
Naravno, bez obzira na sve ove primedbe o kojima smo govorili i koje smo danas iznosili, mi ćemo glasati za ovaj izveštaj zato što on ne može da štetno utiče na bilo koji način na status Kosova i Metohije, ali je činjenica, ponavljam, da u suštini ništa i ne znači. Nažalost, ovo su samo prazne reči, bez ijednog konkretnog stava, bez ijednog konkretnog poteza koji bi Vlada Republike Srbije učinila, s obzirom na obavezu koja joj je data 29. novembra na sednici Narodne skupštine.
Ali, zato, recimo, imamo, između ostalog, na ovoj strani 13. kažete da ishodom ovih razgovora, govorite o razgovorima sa ambasadarom Kai Eideom, možemo biti prilično zadovoljni, budući da je specijalni izvestilac u svoj izveštaj o ispunjenosti standarda uvrstio veći deo naših zahteva u pogledu decentralizacije.
I vi ovde brkate lončiće, i gospodin Labus je malopre pokušao da skrene priču na neku drugu stranu, ali su, gospodine Labus, pitanje decentralizacije i pitanje statusa odvojena pitanja. Nama je u ovom momentu, a pretpostavljam i vama, najbitniji status u smislu poštovanja Rezolucije 1244 i u smislu opstanka Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije. Sve drugo je, što se tiče SRS, apsolutno neprihvatljivo, a nadam se da se to odnosi i na sve vas koji predstavljate vladajuću koaliciju.
Ovde je gospodin Simić rekao da je jedinstven utisak ove delegacije pozitivan, ali zaista niste rekli šta je to toliko pozitivno, gospodine Simiću, ili imate nešto što ne želite da podelite sa narodnim poslanicima. Ovo što smo mi videli i što smo čuli, da ne ponavljam ko zna koji put, zaista nije nešto preterano negativno, ali ne vidim ništa pozitivno.
I očekujemo od pregovaračkog tima da svakako uozbilji svoj rad, da otvoreno kažete vašim sagovornicima šta je ono ispod čega Republika Srbija i naš pregovarački tim neće i ne sme, na kraju krajeva, da ide i da se ne stidite ako Albanci kažu da oni ne priznaju ništa osim nezavisnog Kosova. Ne vidim zašto se bilo ko od vas iz ovih prvih redova stidi da kaže: Srbija može priznati bilo šta, ali ne i nezavisno Kosovo.

Reč ima Paja Momčilov, neka se pripremi Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi danas u vašarskoj atmosferi raspravljamo o jednom sudbinskom problemu naše države, a bogami, ako se uzme u obzir srpski narod na Kosovu i Metohiji i ostali nealbanski narodi i nacionalne manjine, onda sigurno je to i sudbonosno pitanje i za te zajednice.
Meni bi politička korektnost i uljudnost nalagala da pozdravim i predsednika, premijera našeg kabineta i članove Vlade, međutim, žalosna je činjenica da ovde, sem časnih izuzetaka, sve naše ministre ovaj problem Kosova ne interesuje. Nema ovde ministra vera, a mi znamo da Metohija je dobila ime po tome što tapiju na Metohiji ima Srpska pravoslavna crkva. Na Kosovu je preko hiljadu hramova Srpske pravoslavne crkve, a ministar vera nije ovde sa nama da zajedno sasluša ono što predstavnici naroda imaju da kažu. No, dobro.
Ono što je danas svakom građaninu Srbije, otprilike to se već može čuti u razgovorima, sasvim jasno, predstavnici međunarodne zajednice su započeli direktnu akciju otcepljenja Kosova od Srbije. Tu dilema nema. Možemo mi da pričamo i da iz taktičkih razloga zamajavamo druge da to nije tako, to je počelo. U kojim uslovima se to događa? Većina Srba i nealbanskog življa je izbegla sa Kosova, znači imamo etničko čišćenje Srba i nealbanskog življa.
Dalje, ostali Srbi žive u uslovima geta, oni nemaju osnovna elementarna ljudska prava i slobode, nemaju slobodu kretanja, da ne govorim o svim ostalim drugim slobodama i to je svima jasno. I, treće što je sasvim jasno, sve se to događa u prisustvu međunarodne zajednice, vaše demokratske Evrope i vojne sile NATO pakta. To je nesporna činjenica i mislim da se tu sasvim slažemo.
Imamo etničko čišćenje koje se nastavlja, 17. mart je bio pre godinu dana, svi smo bili svedoci tih nemilih događaja i ne znam kako čovek da definiše ta događanja nego nastavkom etničkog čišćenja. I sad, šta imamo kao fenomen, počeli su "pregovori", razgovor gluvih započeo, to je sasvim jasno. Ono što je još interesantno, sve se to odvija pod starateljstvom gospodina Ahtisarija, koji je ovde u Beogradu već lupao šakom o sto, znamo kada i kako, koji treba da disciplinuje neposlušne i nedozrele učesnike u razgovoru, koji sami ne mogu da se privedu pameti, da normalno ljudski razgovaraju.
Ograničenja su uspostavljena, 20 minuta se može, pa ako vidimo da nam ne odgovara kako teku pregovori, mi ćemo to suspendovati, vodićemo šatl razgovore i diplomatiju, ako to bude bilo potrebno. Znači sve je to istina.
Što je najinteresantnije, počela je i direktna najava gubitka Kosova i Metohije, i to više od međunarodnih istaknutih predstavnika, i to opet mislim da nije sporno. Rečeno je da je to kazna zbog lošeg ponašanja Miloševića, da je to problem ljudskih prava, demokratskih prava. Samoopredeljenje sad treba većinskog življa da se dogodi, to naravno ne može u Republici Srpskoj. Tamo je genocidna tvorevina, koja naravno treba da se dokaže na nekim sudovima, je l' tako. No, ono što jedino možda tu smeta, jeste da izvesni građani Srbije takođe zastupaju ovakva gledišta. Neću da koristim teške reči, nema potrebe u ovom trenutku da ih koristimo.
Pada još u oči jedna interesantna činjenica, da smo mi ozbiljan narod i da smo mi ozbiljna skupština, danas kada o sudbini države i nacije i naroda raspravljamo ovako, onda bi ovde morali da budu predstavnici SANU, Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednica. One bi morale da prisustvuju ovde. Zašto? To su dva stožera srpske duhovnosti, dve karijatide državnog i društvenog bića naše zemlje. Da smo uređena zemlja trebalo bi ovde da bude i predsednik Ustavnog suda, da podseti nas i predstavnike izvršne vlasti šta u Ustavu piše i šta su njihove nadležnosti, na koje su se oni obavezali i zakonom.
No, pošto sada toga nema, da ovde ne bi imali da jedna plitkoumna politička misao, agresivno i bez zazora i srama, priča kako je Milošević izgubio Kosovo, ne gube pojedince državu. To je svima jasno. Da su ovde prisutni istoričari koji išta znaju o istoriji, bila bi drugačija situacija.
No, pošto je već ovako kako jeste, biću slobodan da sada, naravno nisam pretenciozan da mogu da zastupam SANU i SPC, sa par citata, koji neće ući u vreme moje diskusije, kažem šta o ovome kaže SANU i SPC.
Prvi citat: "Srpski narod je u svojoj istoriji izdržao suviše teških udaraca da bi to moglo ostati bez posledica na duhovno stanje u njegovoj zajednici. Našavši se na glavnom putu svih osvajačkih prodora u jugoistočnu Evropu, ne samo turskog, taj narod je osuđen na stalno propadanje i osipanje ili bar na pojavu nacionalnog defetizma.
Retki su narodi u Evropi koji su i mentalno i jezički toliko ujednačeni kao što je srpski, ali su retki oni u kojima je pravljeno više unutrašnjih razlika i koji su bili osuđeni na tolika razdvajanja. Kada je od druge polovine 19. veka jugoistočna Evropa postala sfera uticaja velikih sila, koje su je osudile na polukolonijalnu potčinjenost, srpski narod se tome suprotstavio ističući nacionalno načelo. Njega su svi, i saveznici i neprijatelji, osudili na sužen životni prostor i na budno pokroviteljstvo", kaže to pokojni akademik Samardžić. Neću izvor citirati, verujem da su mnogi, bar članovi našeg pregovaračkog tima, to čitali i da im je to dobro znano.
Ulogu u svemu ovome ima i te kako papska kurija. Naši zvaničnici veoma vole da odu kod Pontifeksa, da se rukuju i da vode pregovore, ali poznato je da je Papa Pije IX, na Saboru održanom u Vatikanu 1870. godine, izdejstvovao da se svim papama prizna nepogrešivost. Deset godina pre toga je rekao: "Ko je sa mnom, taj je sa crkvom, a ko nije sa mnom, taj je van puta, van istine, van života". To "van puta" i "van života" imali smo u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a imamo danas na Kosovu, samo što to niko neće da kaže.
Kada je na TV emitovan neki prilog od 17. marta prošle godine naovamo, koji je prikazao ono što se tada dogodilo? Ko to ne da? Zašto TV B92 ne prikaže ponovo te inserte, a stalno ponavlja neke gde su Srbi ozloglašeni krivci?
Još dva pitanja citiram i završiću, dva mišljenja Samardžića. Kada se govori o kosovskom predanju, u koliko je meri ono kao tradicija u osnovi mitsko, a koliko istorijsko. Nama Zapad kaže - manite se istorije, gledajte u budućnost. Mi znamo da je istorija učiteljica života, tako nas učiše u školi. Doduše, nove su škole sada možda na delu. Pa isto znamo da je istorija predvorje sadašnjosti.
Akademik kaže ovako: "Kosovsko predanje je, u suštini, istorijsko, jer ima svoje ishodište u jednom istorijskom događaju i stvoreno je u toku unutrašnje istorije jednog naroda. Ono se udaljilo od istorije na taj način što su određene činjenice postepeno postale sadržaj opšte duhovnosti i dubinske samosvesti jednog naroda, i tome se na kraju prilagodile.
Mnogo je teže pristati na upotrebu termina "kosovski mit". Kosovsko opredeljenje srpskog naroda proističe iz jednog krupnog događaja, iz istorijske sudbine Srba, iz njegovog svetosavskog pravoslavlja i veoma čvrstih i visokih etičkih načela. Obeležiti čitav ovaj kompleks fenomenom "mit" vodi osiromašenju jedne izuzetne istorijske pojave, složene suštine jednog nacionalnog karaktera i pomeranja, u stvari, ka njihovom nepostojećem, neistorijskom i paganskom jezgru".
Na samom kraju, pošto su crkvu ovde zastupali predstavnici kako G17 plus, tako i DSS, evo da damo jedan citat oca Justina. "U crkvi je prošlost uvek savremena. Sadašnjost u crkvi je sadašnjost uvek živom prošlošću je bogočovek Hristos, koji je juče i danas onaj isti i vavek, neprekidno u svom bogočovečanskom telu živi istom istinom, istom svetlošću, istim dobrom, istim životom i svu prošlost uvek čini sadašnjicom. Otuda su u živom pravoslavnom sećanju i saznanju svi članovi crkve, počevši od svetih apostola, pa do juče preminulih, uvek savremeni, jer uvek živi u Hristu. I danas svakom istinskom pravoslavnom čoveku savremeni su svi sveti apostoli i mučenici i sveti oci. Štaviše, oni koji su za njega realniji od mnogih njegovih savremenika po telu..."
Ovo su sve citati. Tačno znam kada sam stao. Sada ću završiti. Imamo ono što je dala kao materijal Vlada. Dva su pitanja na koja su pokušali da daju odgovore. Mi, predstavnici SRS, samo kažemo - izađite jasno pred Skupštinu i narod za šta se vi zalažete, šta je naša definitivna platforma. Kažemo vam, kažite otvoreno, ukoliko rešenje bude nametnuto i drugačije, što uvijeno govorite, nazovite to pravim imenom, a to je jedino ime - okupacija.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovo što danas razmatramo to bi trebalo da bude izveštaj o radu onih koje smo ovlastili da nas zastupaju i predstavljaju u razgovorima, ne pregovorima. Ovde se greškom upotrebljava reč pregovori. Nema šta da se pregovara, ovde može samo da se razgovara. Možete da ćaskate sa vašim sagovornicima koji se nalaze preko puta ili sa neke druge strane.

Posle ću da krenem na organske nedostatke ovog izveštaja, gde vi priznajete da vi niste zastupali interese Republike Srbije u skladu sa rezolucijama koje su usvojene u Narodnoj skupštini 2004. i 2005. godine. Zadržao sam se samo na te dve rezolucije, mada mogu da vam kažem da ste zastupali i suprotno i nekim rezolucijama koje su donete i prethodnih godina, i 2001. i 2003. godine, pa makar i u formi deklaracije.

Da krenem sa nečim što je suštinsko pitanje ovog izveštaja. Stvarno iz ovog izveštaja ne mogu da primetim šta je osnovno polazište Vlade u razgovorima.

Jer, stičem utisak da se na momente kao glavni argument koristi istina, pravo, pravda, međunarodno pravo, a u jednom trenutku se iz čista mira ubacuje nešto što se od 2001. godine kod nas zove neka nova realnost.

Onaj prvi kriterijum je dobro poznat, ali ovaj drugi kriterijum - nova realnost, opisaću ga na jedan način koji su ovde koristili neki 2001. godine, kada su rekli da je Srbija delovala kao neko ko uđe u kafanu gde se nalazi 18 razbojnika i, naravno, stradala je, jer u kafani važe principi: ko je jači, ko je bolji, ko je snalažljiviji. U startu želim da vam kažem da taj drugi princip ne prihvatam. Apelujem i pozivam ove koji idu na te razgovore da taj princip ne prihvate.

Onda idemo na ono što je stvarno suština svega ovoga što radimo povodom Rezolucije 1244. Konačni status je definisan tom rezolucijom. Ta rezolucija je doneta na osnovu mirovnog plana Ahtisari-Černomirdin, kojim je zaustavljen oružani sukob između NATO pakta, kao agresora, i SRJ, koja je bila žrtva.

Ova rezolucija je doneta pod određenim uslovima. Da nije bilo garancije teritorijalnog integriteta i suvereniteta teritorije AP Kosovo i Metohija, verovatno se ne bi ni usvojio mirovni plan, te samim tim se ne bi ni donela ovakva rezolucija, za koju smo pre neki dan imali prilike da čujemo od nekog predstavnike Međunarodne krizne grupe, koji je na jednom tečnom srpskom jeziku rekao: "Milošević je te 99-te godine prevario Ahtisarija, jer naš plan je bio da NATO agresijom otmemo teritoriju Kosova i Metohije."

Molim vas, imali ste prilike da u direktnom prenosu vidite tog čoveka u jednoj emisiji, gde je koketirao sa jednim od bivših predsednika tog Koordinacionog centra, koji su ranije vrlo često pili čaj, kafu i dogovarali se, ne samo povodom teritorije Kosova i Metohije, nego i one tri opštine za koje kažemo da se nalaze na jugu Srbije.

Znači, o čemu sada treba da se razgovara i sa kim treba da se razgovara? Verovatno naš glavni sagovornik treba da budu Ujedinjene nacije. Zašto? Zato što Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244, nažalost to je naš najjači argument i toga treba slepo da se držite, kao i Ustava Republike Srbije, bez obzira na način kako je donet, kada je donet, ali on promoviše jedno građansko društvo, sa garancijama ljudskih prava, sloboda i demokratije, i stvarno ne mogu da shvatim one koji kažu da je demokratija zasvetlela onog momenta kada su došli na izbore, a pri tom zaboravljaju da su u jednom demokratskom procesu na izborima bili predstavnici tog naroda u Narodnoj skupštini, u Saveznoj skupštini, pa da ne idemo dalje od 1990. godine, preko svih onih serijskih izbora, uvek su oni bili prevremeni, te se na taj način potvrđivala država, demokratija i narodni suverenitet po definiciji.

U tom smislu skrenuo bih pažnju na jedan organski nedostatak koji je učinjen 24. oktobra 2005. godine. Tada je na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, onaj koji je predstavljao državnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru, a nije bio ministar inostranih poslova, što smatram da je veliki uspeh, jer u njega apsolutno nemam nikakvog poverenja, u okviru drugog strateškog zahteva Srbije i Crne Gore naveo: u pregovorima o budućem statusu Pokrajine mora se uvažiti činjenica da je Srbija i Crna Gora danas demokratska država.

Molim vas, Srbija i Crna Gora nije u pravnom smislu država, ona je unija, državna zajednica ili ono što se u narodu zove "Solanija". Ona je svojim formiranjem 2003. godine nasledila sve one nedorečenosti ili onu opstrukciju koja je došla od Mila Đukanovića, koji će u krajnjem slučaju da ide na nezavisnu Crnu Goru, samo da ne ide u zatvor zbog šverca cigareta.

Ne znam kome je palo na pamet da Srbiju i Crnu Goru predstavlja državom, kada ona to nije. Ona je jedna unija, jedan savez, vrlo neformalni, vrlo labav kao što vidite. Tu postoji razlika u carinskom, u monetarnom, poreskom i svim drugim sistemima, a oni predstavljaju karakteristiku jedne države.

Dalje, na šta bih skrenuo pažnju, pošto pričamo o izveštaju, o nečemu što je već urađeno, to što je urađeno po meni je loše. To je sledeća tačka, treća, na istoj toj sednici Saveta bezbednosti, oktobar 2005. godine, gde se kaže da su Srbija i Crna Gora spremne na politički kompromis, koji bi u potpunosti uvažio legitimne interese albanskog stanovništva.

Moram da vam skrenem pažnju, svako onaj ko je na vlasti u Republici Srbiji, njega obavezuje Ustav da nediskriminatorski primenjuje odredbe Ustava o ljudskim pravima i demokratiji i stanovništvo ne treba da se deli. Zašto vam to pričam? Iz jednog prostog razloga što je ta, po vama, nedemokratska vlast šesnaest puta išla na pregovore sa predstavnicima Šiptara, Albanaca, kako ko hoće to da uzme u obzir, da je postignut, između ostalog, jedan sporazum o obrazovanju, posredstvom jedne specijalizovane organizacije Vatikana, koji se i te kako interesuje za ovaj prostor od 1913. godine, kada je na silu i formirao Albaniju da Srbija ne bi izašla na more.

Znači, sa ove strane je postojala inicijativa i želja da se sve reši u skladu sa Ustavom, pa čak i u pogledu statusa Pokrajine. Tu se vraćam ono drugo pitanje o kome je potpredsednik Vlade potpuno nepotrebno pričao ovde naširoko. Zašto nepotrebno? Povodom tog sastanka, dva dana je trajao, neki drugi predstavnici su rekli - da, mi smo za ljudska prava prema Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji, ali da se primenjuje od kada Kosovo dobije nezavisnost. Mi to ne želimo. Mi treba da dokažemo da smo borci za ljudska prava i za demokratiju.

Onda centralni problem koji se ovde javlja jeste što ste vi ubacili sada pojam decentralizacije. Slažem se sa tim pojmom, ali on ima svoje uže i šire tumačenje. Ja bih ga u ovoj situaciji uže tumačio. Decentralizacija u smislu neke vlasti Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija u odnosu na republičke organe, a nažalost vi ste decentralizaciju shvatili u jednom preširokom smislu, u smislu prava Srba u odnosu na vlast koja je prisutna na teritoriji Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, koja očigledno ima nameru ovakva da se cementira i da bude stalna.

Tu je centralna greška. Autonomna Pokrajina ne može imati svog predsednika, ne može imati zakonodavnu vlast. Moram da vam skrenem pažnju da se već u Vojvodini neki merače da presedane koji budu važili za teritoriju Kosova i Metohije zahtevaju u ovoj skupštini da budu važeći i na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine. Ujedno da vas obavestim, a mislim da znate ili bolje da vas podsetim, da već u Rumuniji dve stranke kažu da taj presedan, koji se priprema za teritoriju Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, treba da bude standard, pravilo, pelcer za neka druga područja gde takođe, po njihovim mišljenjima, postoji problem navodno ljudskih prava i demokratije itd.

Na kraju samo još jedna rečenica, sve ovo što sam vam naveo, što ste potvrdili da ste uradili, u suprotnosti je sa rezolucijama iz 2004. i 2005. godine. Jedna stvar, molio bih vas da to izbacite iz izveštaja. Neka mi neko protumači šta ovo znači. To je na 5. strani, drugi pasus koji kaže - politika našeg tima bila bi jednostrana ako bi se isključivo usredsredila na odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje. Vi ste položili zakletvu da to radite.

To ne dovodi u pitanje ni Rezolucija Saveta bezbednosti. Zašto pravite neku rezervu oko toga, da je to jednostrano. Naravno, naša strana jednostrano istupa sa svojom voljom. Naša volja je sadržana u Ustavu, naša volja je sadržana u Rezoluciji 1244. Ali, ono što je opasno, što sledi u nastavku, kaže - ne nudeći nikakav politički kompromis kao osnovu za postizanje obostrano prihvatljivog rešenja. Nema obostrano prihvatljivog rešenja.

Rešenje koje nudi ta strana, trenutno koja je na vlasti, ovoj privremenoj na teritoriji Kosova i Metohije, znate i sami, vi ste je ocenili u prethodnim rezolucijama kao secesionističku i terorističku, ona nastupa sa pozicija: nezavisnost ili ništa. Međunarodna zajednica treba da obezbedi sprovođenje svoje rezolucije, ali na način koji je mnogo bolji od načina na koji su sprovodili svoje obaveze na teritoriji Republike Srpske Krajine, na teritoriji Republike Srpske i do sada na teritoriji Kosova i Metohije.

U tom pogledu imate saglasnost, ali nemate saglasnost da na ovako eklatantan način brljate i pravite nešto što je u suprotnosti sa rezolucijama koje je donela Narodna skupština.

 

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 93. Poslovnika? (Ne.)

Da li žele reč predsednik države i predsednik Vlade?

Prvo predsednik države se javio, Boris Tadić, potom završna reč predsednik Vlade, dr Vojislav Koštunica. Izvolite, gospodine Tadiću.