Dame i gospodo narodni poslanici, već je nekoliko prethodnih govornika reklo kako je možda očekivalo drugačiji ton ove današnje rasprave, ali moram reći da to najpre ipak zavisi od ovog izveštaja o kome danas govorimo i koji smo dobili.
Mislim da je ipak većinsko mišljenje da smo očekivali mnogo konkretniji izveštaj, konkretnije stvari, umesto što savetnici premijera ovde nama postavljaju pitanja šta je sa standardima, šta je sa ovim, šta je sa onim; to je pogrešan pristup i to su ipak neka pitanja koja je vi trebalo da postavite i Marti Ahtisariju, i Kai Eideu, i Kontakt grupi, i Savetu bezbednosti i nekim definitivno drugim adresama.
Pitanja na koja mi ovde tražimo odgovore jesu svakako – šta ste vi do sada učinili vezano za Kosovo i Metohiju, šta činite i šta ćete tek učiniti, jer reći u ovom izveštaju da bi preuranjeno objavljivanje delova platforme koji se tiču budućeg statusa pokrajine samo nepotrebno otkrilo karte, predočavajući pojedinosti predloženog rešenja, a ne bi imalo nikakve pozitivne posledice, jednostavno govori samo o tome kakav je vaš odnos prema Narodnoj skupštini.
Ukoliko postoji bilo kakva tajna, onda ona svakako ne bi mogla biti tajna za Narodnu skupštinu i za predstavnike birane od građana Republike Srbije. Ukoliko je postojala potreba da nešto ostane tajna, onda je ova sednica parlamenta mogla biti i zatvorena, ali je trebalo da i zbog sebe podelite konkretno i plan vašeg delovanja i na taj način nam omogućite da uopšte raspravljamo o tome šta ćete u narednom periodu uraditi i podelite odgovornost sa svima nama, a mi smo izrazili spremnost da tu odgovornost sa vama podelimo.
Kada neko od predstavnika Zapada, navodno, Kontakt grupe, kao što je ovaj Sojers, kaže da će Kosovo biti nezavisno, onda uglavnom svi u državnim organima ćute, nikome to izgleda ne para uši, osim nama srpskim radikalima. Međutim, kada Tomislav Nikolić kaže da ni pod kojim uslovima nećemo prihvatiti nezavisnost Kosova i Metohije, onda se vi prosto utrkujete ko će žešću paljbu osuti i na SRS i na Tomislava Nikolića, jer kažete, bože moj, na taj način se prejudicira rešenje. Kao da Sojers, kada kaže da će Kosovo biti nezavisno, ne prejudicira rešenje i kao da predstavnici kosovskih Albanaca već godinama ne prejudiciraju rešenje kada kažu da je jedino moguće nezavisno Kosovo.
Nameće nam se već duže vreme ta doktrina štapa i šargarepe kao nešto lepo, kao izraz te zapadne demokratije, ali treba znati da ta doktrina na jednom kraju štapa podrazumeva magarca. Naravno, mi se tako ne osećamo, ne vidimo tako ni građane Srbije, ali treba primetiti da šargarepa ostaje, dok se ti zahtevi tzv. međunarodne zajednice menjaju. Juče je to bio Milošević, pa su bili generali, danas su Ratko Mladić i Radovan Karadžić.
Nameće se, sam po sebi, zaključak da redovno dobijamo štap, ali da šargarepa uvek izmiče. Šta je uopšte i danas i prethodnih godina šargarepa, da li je to ulazak u EU i da li mi moramo da se odreknemo Kosova i Metohije da bismo u Evropsku uniju ušli? Ako svi žurimo i idemo u tu Evropsku uniju, zašto ne bismo zajedno sa Kosovom, odnosno zašto ne bi Kosovo u okviru Srbije ušlo u Evropsku uniju? Da li je ta šargarepa ulazak u NATO pakt, kao odbrambeni savez? Naravno, i ulazak u NATO pakt imao bi smisla jedino kada bi nam on garantovao opstanak Kosova i Metohije u okviru granica Republike Srbije. Naravno, mi drugi interes nemamo za NATO paktom.
Postavlja se pitanje šta bismo mi uopšte i branili, od čega bismo se branili ako nam se kao prethodno pitanje i preduslov postavlja odricanje i od suvereniteta i od delova naše teritorije. Postavlja se pitanje i šta ćemo mi u UN ukoliko nam oni neće garantovati suverenitet nad Kosovom i Metohijom.
Podsetiću da je ideja vodilja, kada smo i mi, pored ostalih, osnivali UN, bila stvaranje organizacije koja će štititi interese pre svega malih država, koje su bile van tadašnje blokovske podele.
Sadašnja organizacija UN se pretvorila upravo u antipod te organizacije koju smo i mi hteli da stvorimo i predstavlja, zapravo, servis velikih sila, preko kojeg oni koji nisu dovoljno moćni pod nekom formom i pokrovom organizacije UN nameću određena rešenja.
Mislim da je ovde trebalo i da nam objasnite gde su uopšte sada ti vaši zapadni prijatelji i pokrovitelji, gde su oni koji su vas dovodili na vlast? Obećavali ste nam da će mnoga pitanja biti rešena, da je pitanje Kosova i Metohije demokratsko pitanje. Jednostavno, sada vidimo da to nije tako. Da li ste vi izabrani da biste, zahvaljujući vašim navodno dobrim kontaktima sa Zapadom, pomogli u ostvarivanju interesa Srbije ili ste vi, u stvari, izabrani kako bi zapadne sile lakše ostvarile interese u Srbiji?
Još jedno, rekao bih, mada ne pitanje koje treba zanemariti, a reč je o problemu terminološke prirode, na koji smo mi pristali. Svuda se govori o pregovorima o statusu Kosova i Metohije. Mislim da je trebalo insistirati na onome što imamo zahvaljujući Rezoluciji 1244, kojom jeste, po mišljenju SRS, konačno rešeno pitanje Kosova i Metohije, a mi onda možemo dalje ulaziti u pregovore o vidovima autonomije, o načinima ostvarivanja autonomije, o decentralizaciji na Kosovu i Metohiji i sličnim pitanjima.
Međutim, uprkos svemu, kao što ste već čuli, SRS će glasati za ovaj izveštaj, ne zato što smo njime u potpunosti zadovoljni, već zato što na taj način, kao velika politička stranka, praktično sada najjača stranka u Srbiji, pokazujemo svoj odnos i prema Kosovu i Metohiji, a ujedno i odnos prema državi.

Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je pitanje Kosova i Metohije u Skupštini Srbije, državne zajednice, svuda i na svakom mestu tretirala uvek kao ključno državno i nacionalno pitanje.
Zbog građana Srbije moram da kažem da je predsedniku Republike, koji je došao na sednicu, nešto smešno u ovom trenutku.
Gospodine Tadiću, uputila bih vas na to ne samo da se ne smejete, nego da se izvinite poslanicima SRS i ogromnom broju građana Srbije zato što ste nastupajući u svom euforičnom zanosu samoljublja na Glavnom odboru DS, ili kako se već to zove, zanemarili činjenicu da vi treba da budete državno odgovorni, kao predsednik Republike, da vas to ne uči SRS upravo svojim ponašanjem, ali očigledno da vi tome ne možete da se naučite.
Sada i sam premijer dolazi u jednu pat poziciju.
On je danas u delu svog izlaganja rekao da je još pre nekoliko godina Marti Ahtisari izneo stav da će Kosovo i Metohija moći, eventualno, da ostane u sastavu Srbije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, tada SRJ, u slučaju da Srbija bude demokratska zemlja. Onda je danas premijer konstatovao – eto, jeste, Srbija je demokratska zemlja.
Vi ste upravo pre nekoliko dana tom svojom izjavom, koja je naišla na ogromno ogorčenje građana Srbije, rekli da Srbija nije demokratska zemlja. Ako vi negirate činjenicu da je danas u Srbiji najpopularnija stranka, sa najvećim uporištem u biračkom telu, sa predsednikom stranke koji je tri godine u Haškom tribunalu, a ne počinje mu suđenje, koji je slobodniji od vas, gospodine Tadiću, da bilo šta kaže, a ipak se nalazi u haškoj tamnici, i kada vam jasno čovek koji je jedini pozvan, kao legitimni predstavnik birača koji mu najviše veruju danas u Srbiji, jer sve ankete pokazuju da je on i po tim istraživanjima ubedljivo ispred vas, gospodin Nikolić kaže da, nažalost, situacija u kojoj se danas nalazi Srbija i ono što je situacija u kojoj se mi nalazimo na osnovu izjava zvaničnika kao što su Sojers i ostali, takve stvari moraju da se nazovu pravim imenom, vi onda govorite da je za to kriva Srpska radikalna stranka i ako se nešto, ne daj bože, loše desi, doći će radikali na vlast i tome slično.
Pre svega, moram da ukažem na to da je tačna konstatacija da je u pisanju ovog izveštaja, u prvom delu, učestvovao vaš savetnik. To samo pokazuje da su vam savetnici "bolji", ali kako ispada, tako i jeste, od vas samog.
Veoma je opasna konstatacija na petoj strani ovog izveštaja. Molim narodne poslanike da obrate na to pažnju, a pre svega gospodina premijera. Radi se o tome da na petoj strani, a to su peti, šesti i sedmi red, stoji sledeće objašnjenje, odnosno neka projekcija šta bi moglo da se desi i kako će da nastupa naš pregovarački tim. Tu se kaže da bi "politika našeg tima bila jednostrana ako bi se isključivo usredsredila na odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje, ne nudeći nikakav politički kompromis kao osnovu za postizanje obostrano prihvatljivog rešenja".
Znate šta, ako šiptarska delegacija dođe – i to nije, gospodine Samardžiću, kao što ste vi pre nekoliko godina rekli, Beč, dobroćudni Rambuje, nikako nije, budite u to uvereni; iste zahteve oni imaju danas, kao što su imali u Rambujeu; to ste vi govorili u kontekstu onih neuspelih pokušaja 2003. godine, kada je Čović nešto slično zagovarao – ako oni dođu, a dolaze vam sa takvom idejom, osokoljeni zbog toga što imaju otvorenu podršku Sojersa, i apsolutno je jasno da ozbiljni političari, ozbiljni državnici, što vi niste, gospodine Tadiću, a što jeste Vladimir Putin, znaju da nema laži i obmane.
I on zna kakvi su mu partneri danas u svetu, kakva mu je konkurencija, i gde se sada u tom trouglu između Srbije, tzv. međunarodne zajednice i šiptarskog pregovaračkog tima nalazimo mi, a gde se u svemu tome nalazi Ruska Federacija. Mora jedino na takav način da vam se stavi do znanja da državno odgovorno i ozbiljno pristupate ovom pitanju.
Ova sednica Skupštine i ovaj izveštaj nije mogućnost da mi pravimo retrospektivu šta je bilo, šta će eventualno da se dešava, onako hipotetički, a da se ovakve stvari ne uzmu ozbiljno u razmatranje. Vidite kako je to Putin u Kremlju, održavši razgovor sa svojim najbližim saradnicima, pre svega ministrom inostranih poslova, najozbiljnije shvatio, a radi se o Srbiji, njemu prijateljskoj zemlji i u uskom kontekstu pitanja položaja Rusije u ovom delu Evrope, odnosno Balkana, njenog geostrateškog cilja, a to je ono o čemu mi pričamo unazad 15 godina, imajući u vidu tako tvrdokoran stav šiptarske delegacije, koja je pre svega potpomognuta takvim izjavama zvaničnika američkog Kongresa, Stejt departmenta, Sojersa i njemu sličnih i stvaranje jedne atmosfere koja u pravom smislu reči Srbima uteruje strah u kosti.
Ako vi sada anketirate bilo gde bilo kog Srbina na području naše južne pokrajine i pitate ga šta znači za njega izjava Ahtisarija ili Sojersa i da li ikome normalnom tamo i živom pada na pamet da ostane u slučaju da se, ne daj bože, desi nezavisnost, reći će vam da je to apsolutno isključena mogućnost.
Moram danas da iskoristim priliku da vas upozorim da se ne zavaravate od dana do dana provedenog u Beču, kao što je to svojevremeno radio Nebojša Čović. Setite se, to vrlo dobro zna i gospodin Samardžić, koji se naširoko i nadugačko bavio tim pitanjem, da je još 2003. godine u oktobru ili početkom novembra Nebojša Čović sa UNMIK-om potpisao dokument o navodnom poboljšavanju uslova i položaja Srba na Kosovu i Metohiji što se tiče osnovnih i elementarnih životnih pitanja, a to su pravo na život na svom ognjištu, kao što je pitanje električne energije, kretanja.
Šta se desilo posle toga? Predsednik Republičke vlade je 2004. godine u noćima između 17. i 19. marta možda upotrebio pravu reč kada je rekao pogrom, ali sve što su kasnije govorili zvaničnici Srbije, odnosno državne zajednice Srbija i Crna Gora, koristeći izraz teror šiptarskih ekstremista i separatista, nije u pravom smislu reči za sadašnje i za buduće stanje pravi izraz, nego je zapravo jedini način da se to okvalifikuje pravim izrazom – terorizam, u najgorem mogućem obliku, onaj koji je, osim toga što je obojen izrazitom nacionalnom i verskom mržnjom od strane šiptarskih separatista, koordinisan od strane zapadnih sila, američkih zvaničnika pre svega, i o tome je danas govorio gospodin Vučić.
Ta dobro obaveštena Amerikanka sa Njujorškog univerziteta koja je došla u Beograd nije govorila samo o tome, na konstataciju nekoga od prisutnih da SRS ima sve veće poverenje i da će zaista, a tako se stvari, hvala bogu, kreću u Srbiji, ubuduće da vlada i da bude najjača stranka, odgovorila – pa šta.
Ona vam je rekla još jednu stvar, kao neko ko se bavi pitanjem Balkana i onim što Šiptari spremaju već dugi niz godina, a u čemu im svesrdno zapadne sile i Amerikanci pomažu, rekla je još nešto, a to je da se američki državni sekretar Kondoliza Rajs i njen pomoćnik Nikolas Berns otvoreno zalažu za potpunu nezavisnost Kosova i Metohije i odlično im je naruku išlo izlaganje Borisa Tadića pre nekoliko dana u Savetu bezbednosti.
Jer, po rečima Suzan Vudvord, i Kondoliza Rajs i Nikolas Berns su izjavili da je to jedini način da se započeti posao na Kosovu završi i da će to da se dogodi sa potpunom nezavisnošću Kosova i još su dodali da veruju i da samo tako vide da Kosovo može da označi kraj Miloševićeve vladavine.
Da li su vama takve signale da to govorite i da spominjete period bivšeg režima, a predstavljate Srbiju danas u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, govorili američki državni sekretar ili oni koji se zalažu za nezavisnost Kosova, o tome razmislite sami.
Kao poslanik Srpske radikalne stranke upozoravam vas da činjenično stanje, a ne daj bože da činjenično stanje bude nezavisnost Kosova, može jedino da se označi rečju koju je izrekao po izlasku iz kabineta Vojislava Koštunice gospodin Tomislav Nikolić, a to je okupacija.
Ne morate na takav način i sa tolikom količinom neznanja (ne mislim na vas naravno, najviše predstavnike vlasti, nego na ove vaše sledbenike i raznorazne čauše koji se ama baš ni u šta ne razumeju) da upirete prstom u SRS i u Tomislava Nikolića, samo zato što smo uvek bili spremni, osim toga što smo spremni da štitimo interes naroda i države, da prave stvari nazivamo pravim imenom, pa i to da su u sadašnjem trenutku odlučniji nastup i neka vizija šta će da se desi i te kako potrebni ovom pregovaračkom timu, a to se ne vidi iz izveštaja koji ste nam dali.

Po Poslovniku, narodni poslanik Dušan Petrović.

Gospodine predsedavajući, naravno da se u mnogim stvarima razlikujemo i neće se to skoro promeniti u Srbiji, verovatno i ne treba. Razlikujemo se i u doživljavanju ozbiljnih i neozbiljnih činjenica i ličnosti u politici i to je za mene sasvim prihvatljivo.
Ali, mislim da je vrlo važno reći i o tome šta jeste ozbiljno, a šta ne, što ima i objektivnu potvrdu u međunarodnim odnosima, onakvim kakvi oni jesu.
Međunarodni odnosi ove zemlje odvijaju se kroz susrete koje najviši zvaničnici, naravno i predsednik Republike, imaju sa stranim državnicima i oni svakako sasvim ozbiljno doživljavaju ljude koji ovu zemlju predstavljaju. Predsednik Širak, presednik Vlade Velike Britanije, ma kako imali suprotno mišljenje od onoga što nam se ovde govori da je stav te zemlje, ali isto tako i predsednik Republike Kine i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin.
Oni ozbiljno doživljavaju predsednika Republike Borisa Tadića i slažem se da vi imate suprotnu poziciju i suprotan stav od svih njih, to je vaše pravo, ovo je demokratska i slobodna zemlja. Zvaničnici ove zemlje bore se svim silama da se spase ono što se spasti da od naših državnih i nacionalnih interesa. Demokratska stranka podržava ono što se čini po pitanju Kosova i Metohije i to će činiti i ubuduće.

Replika, narodni poslanik Tomislav Nikolić.

Meni nešto nije jasno iz izlaganja prethodnika, da li je ovo što je on rekao u vezi Ruske Federacije znači da Putin ne ceni Koštunicu? Naravno, da predsednik Ruske Federacije treba da primi predsednika Srbije. Pitanje je samo šta zaključi posle razgovora sa predsednikom Srbije.
Naravno da i Rusi i Kinezi cene mnoge ljude u Srbiji, ne samo predsednika Tadića, pa ako već izlazite da pričate o tome koga cene Rusi i Kinezi, pomenite i Vojislava Koštunicu. Pošto sam siroče i nema ko da me pomene, da kažem, cene i mene.
Na prijeme koje organizuju Rusi i Kinezi išao sam i kada vi niste smeli ni da privirite tamo. Sada, naravno, srećem i vas. Mene kineski ambasador isprati još 200 metara izvan sale u kojoj održava prijem. Ceni to što sam jedini iz Srbije dolazio na prijeme koje organizuje Kina
Zato nemojte da kroz funkciju predsednika Republike, volim što sa njim sarađuju predsednici drugih država, voleo bih da iz te saradnje izađe nešto korisno za Srbiju, isključujete i ostale ljude koji sarađuju sa našim prijateljima u svetu, i tu prvenstveno mislim na Vladu Koštunica-Labus, pošto u toj vladi, po mišljenju jednog mog vrlog kolege, nema Velje Iliće, nema Vuka Draškovića, nema bilo kog drugog.
Nema razloga da branite vi Borisa Tadića od poslanika u ovoj skupštini. Mi imamo pravo da kažemo kako on obavlja svoju dužnost, vi imate pravo da kažete kako obavlja svoju dužnost, ali nemojte da u to uplićete naše prijatelje i nemojte da nas svađate pred našim prijateljima.
Ovog časa i vi priznajete da su nam Kinezi prijatelji, da su nam Rusi prijatelji, kamo sreće da i neke druge države imaju pravo veta u Savetu bezbednosti i njih biste nazvali našim prijateljima.
Znači, ovog časa, hajde da ne diramo prijatelje, hajde da se svađamo između sebe, da ne diramo prijatelje, da ih ne svojatamo, jer bismo imali dugo da se prepiremo oko toga koga oni ovde najviše cene. Jednu stvar znam, znam koga ne cene najviše i nemojte da se upirete da dokazujete da baš njega najviše cene. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubomir Kragović.

Dame i gospodo, izveštaj pregovaračkog tima je opis događaja u proteklih nekoliko meseci koji je manje ili više poznat svima onima koji se brinu, koji se interesuju za sudbinu Kosova i Metohije. Aranđelovdansku rezoluciju, koju smo usvojili u Narodnoj skupštine Republike Srbije 21. novembra 2005. godine, sadrži obavezu da Vlada Republike Srbije i pregovarački tim redovno podnose izveštaje o svim događajima o toku pregovora oko Kosova i Metohije i sa takvom praksom treba nastaviti i dalje.
Zašto su potrebne ovakve sednice Narodne skupštine? Upravo zbog toga da bi bili upoznati sa tokom pregovora, a ujedno i da se ponove stavovi svih političkih partija šta i kako očekuju da će se rešiti problem Kosova i Metohije. Šta je to što Srbi očekuju od Vlade Republike Srbije i od pregovaračkog tima? Upravo stav i poštovanje svih rezolucija, počev od Rezolucije SB UN 1244, pa do rezolucija donetih u Narodnoj skupštini Republike Srbije, i strogo poštovanje tih rezolucija, a to znači, možemo pregovarati, pregovori o svemu, samo ne o nezavisnom Kosovu i Metohiji.
Zašto ovo napominjem? Upravo zbog toga što smo i ranije, pri donošenju rezolucija u Narodnoj skupštini Republike Srbije, bili jednoglasni, a već sutradan to pogazili i krenuli svako na svoju stranu, a to je upravo ono što ne sme i ne treba u budućnosti da nam se dešava. Bila je dilema izaći na izbore. Odluka Skupštine je - ne, pa onda promenimo mišljenje i izađemo na izbore. Bila je dilema, da li ući u privremene institucije, odluka Skupštine je - ne, pa onda uđemo u te privremene institucije.
Da li možemo da verujemo onima koji su nas više puta prevarili, koji su prevarili ne samo Srbe sa Kosova i Metohije, već i sami sebe, jer su jednog dana bili za bojkot izbora, a drugog za izlazak na te izbore. Zašto ovo pričam? Upravo zbog toga što kada je u pitanju Kosovo i Metohija ne sme i ne može biti promene mišljenja i stavova, ne sme biti politikantstva. Jesmo li za Kosovo i Metohiju ili ne, tu ne može biti mesta za kalkulisanje, za promenu stavova i mišljenja.
Moramo biti jasni i glasni i reći ono što mislimo i ono što želimo, a to je, mislim kod ogromne većine u ovom parlamentu, da Kosovo i Metohija moraju ostati u sastavu države Srbije.
Izjave pojedinih stranih diplomata o konačnom statusu Kosova i Metohije, kao na primer Viznera, Sojersa, ne mogu i ne smeju uticati na Vladu Republike Srbije i pregovarački tim, jer Srbi na Kosovu i Metohiji su ubeđeni da su to samo plaćenici, plaćene diplomate, koje izgovaraju želje šiptarskih separatista i terorista. Ono što bi trebalo da zabrine je izjava Ahtisarija, koji pokušava da zaplaši Srbe i Srbiju i ubede ih u nekakvu uzaludnost pregovora, jer će navodno po rečima Ahtisarija Kosovo i Metohija ipak na kraju biti nezavisno. Na izjave plaćenih diplomata moramo da odgovorimo, a na izjave Ahtisarija treba energično da se odgovori, mora da se osudi njegovo izlaganje, da im se suprotstavimo, da tako ne mogu i ne smeju da se ponašaju.
Ispričaću vam jedan događaj iz prošle godine kada sam imao sastanak sa gospodom iz te navodne Evrope i sveta. Bila su gospoda Karl Bilt, neki predstavnici Francuske, Belgije i Kanade, u više navrata su u toku razgovora pokušali da me pitaju šta mislim o rešenju - nezavisno Kosovo? Rekao sam da o tome ne smeju da pričaju.
Reč nezavisnost ne postoji ni u jednom dokumentu, ni u Povelji Ujedinjenih nacija, ni u Ustavu Savezne Republike Jugoslavije, niti u Ustavnoj povelji državne zajednice, niti Ustavu Srbije i da su to samo želje šiptarskih terorista i separatista i da o tome ne treba ni da pričamo. Normalno je, prestali su, i sutradan sam čitao konferenciju za štampu Karla Bilta, nijednom rečju nije pomenuo nezavisno Kosovo. Znači, mora se suprotstaviti toj ideji koju, normalno, zna se ko lobira i ko propagira u Evropi i u svetu.
Kakve su onda poruke koje šalju Vizner, Sojers, Ahtisari, Međunarodna krizna grupa i njima slični? Upravo to da oni nemaju rešenje kosovsko-metohijskog problema, da se sve više uvaljuju u kosovsko-metohijsko blato, da bi izašli iz tog blata sada su im potrebni saradnici i kod Srba na Kosovu i Metohiji, i kod Srba u Vladi Republike Srbije. Potrebni su im oni koji će izglasati rezoluciju u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a sutra je pogaziti i služiti svima onima koji su za uništavanje i unižavanje Srbije i srpskog naroda.
Plašim se da i danas ima političara, kako na Kosovu i Metohiji, tako i ovde u Beogradu, koji će pogaziti sve rezolucije, sve dogovore, pozive na nekakvo jedinstvo kada je u pitanju Kosovo i Metohija, i sarađivati sa onima koji žele nezavisnost Kosova i Metohije. Upravo te stalne poruke o nekakvoj nezavisnosti Kosova i Metohije treba da nam ukažu da međunarodna zajednica ipak nije spremna da pogazi Rezoluciju 1244, da pogazi međunarodno pravo, da napravi presedan i proglasi nezavisnost Kosova i Metohije.
Upravo sve ovo nema govora da Kosovo i Metohija nikada neće biti nezavisno, osim ako se ne nađe neka luda politička glava koja će, zarad vlasti i šake dolara, prodati Srbe i srpski narod na Kosovu i Metohiji, uz obrazloženje da je to realno, jer je Kosova i Metohija odavno izgubljeno, da Srbija ide u Evropu itd. Da li možemo verovati ljudima, bivšim ministrima u Vladi Kosova i Metohije, da li možemo da verujemo onima koji su služili i služe šiptarsko-separatističkim ciljevima separatista i terorista?
Dame i gospodo narodni poslanici, ne smemo da dozvolimo niti da pomišljamo o stvaranju nezavisnog Kosova i Metohije. Zar da učimo našu decu, naše unuke da je prva srpska država nastala na teritoriji neke druge države, da su Nemanjići stvarali Srbiju negde van Srbije, da je Sveti Sava i Pećka Patrijaršija radila i delovala u nekoj drugoj državi? Ne, to je bila, biće i mora da ostane Srbije.
Prošlo je četiri meseca od odluke da se pristupi pregovorima o Kosovu i Metohiji. Proći će još mnogo meseci, proći će možda i mnogo godina do rešavanja problema, ali treba da imamo na umu da na Kosovu i Metohiji živi oko 130.000 Srba, da žive u jako teškim uslovima i da su zavisni od pomoći Vlade Republike Srbije.
Da li je ta pomoć dovoljna? Nije. Da li im se isplaćuju redovno lični dohoci? Ne isplaćuju se. Da li se isplaćuju redovno dečiji dodaci? Ne isplaćuju se. Da li se Vlada zalaže i ulaže maksimalne napore kako bi bio poboljšan opstanak Srba na Kosovu i Metohiji? Ne. To mora da se promeni. Mora se mnogo više činiti za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Ne smemo dozvoliti da na Kosovu i Metohiji Srbi dobijaju rešenja da su tehnološki višak, da dobijaju otkaze, da se prepuštaju sami sebi, da su bez struje i vode danima i mesecima. Trenutno ne može Vlada da obezbedi sigurnost i bezbednost, ali može i mora da učini mnogo više da Srbi na Kosovu i Metohiji imaju minimalne uslove za život.

Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski, neka se pripremi narodni poslanik Vjerica Radeta.