Gospodine Stevanoviću, pre vas se javio gospodin Petrović. Ima reč predsednik poslaničke grupe DS - Boris Tadić gospodin Dušan Petrović.

Gospodine predsedavajući, gospodine predsedniče, gospodine predsedniče Vlade, poštovane kolege poslanici, izveštaj koji smo dobili danas je nešto širi i sveobuhvatniji, i sadrži jedan deo istorijskog prikaza, od onoga što je pregovarački tim od trenutka svog formiranja radio. Demokratska stranka će glasati za izveštaj o tome šta je pregovarački tim činio.
U istoriji ovog pitanja u ovoj skupštini i van ove skupštine postojali su različiti pogledi o različitim pitanjima. Demokratska stranka ostaje pri svojim stavovima koje je imala, ali mislim da smo ušli u fazu da je od neprocenjive važnosti da budemo u stanju kao država, kao političko biće, da vodimo politiku koja će imati mogućnost da upregne, artikuliše i ovom pitanju posveti najveću snagu koju možemo u ovom trenutku, posle teške istorije koju smo proživeli, da damo i da pružimo.
Pregovarački tim je imao jedan deo aktivnosti koji se odnosio na opšta pitanja, jedan začetak aktivnosti koja su otvorila pitanja statusa, ali ono što se tehnički važno i bitno zbilo jesu pregovori i prva runda pregovora koja je u toku prošle nedelje održana u Beču.
Smatram, i to je neko ovde rekao, da nema suviše smisla baviti se ovim pitanjem ukoliko nema Srba na Kosovu. Dragoceno je da je početak aktivnosti koje Srbija ima posvećen pitanjima koja bi trebalo da olakšaju život našim ljudima koji na Kosovu danas žive i koji u stvari predstavljaju nas, Srbiju na Kosovu.
Vrlo je važno da je izložena naša pozicija o tome kako bi trebalo da izgleda policija u opštinama gde su Srbi većina, kako bi trebalo da izgleda pravosuđe, u kakve bi škole Srbi i drugi nealbanci trebalo da idu kada budu organizovane kulturne ustanove, u kakvim bi bolnicama trebalo da bude organizovana zdravstvena zaštita, kako da se organizuje sistem socijalnog staranja za naše ljude koji se nalaze na Kosovu i Metohiji.
Mislim da je ovo tačka gde u stvari treba proceniti i kako se opšte prilike razvijaju. Žao mi je što o tome niko nije govorio. Znam da je ovo tema koja je izazovna za sve koji se bave politikom, jer je lako u parolama govoriti o Kosovu i Metohiji.
Poštovane dame i gospodo poslanici, držim da nije sporno da smo svi patriote. Siguran sam da i oni sa kojima se najdublje ne slažem iskreno žele da mi na dobar način ovo pitanje rešimo, samo što mislim da oni sa kojima se ja najdublje ne slažem to ne čine na dobar način. Ali, tu smo da debatujemo i da razgovaramo kako ko gleda na rešenje ovog velikog, teškog, važnog državnog pitanja.
Nisu kosovski Albanci želeli da pregovori otpočnu ovako. Srpska strana je tražila da decentralizacija bude tema na početku ovih pregovora.
Tražili su kosovski Albanci da se sve rešava u paketu, da se ne govori o decentralizaciji dok se ne reši pitanje statusa, a oni o statusu imaju vrlo jasan i jednostavan stav – žele nezavisnost. Nije baš bilo kako su albanski političari želeli. Održana je ova runda pregovora i DS drži da je pregovarački tim uradio dobar posao.
Želim da podvučem i nešto što nije dovoljnu pažnju ovde izazvalo. Sledeća runda razgovora o decentralizaciji je zakazana za 17. mart, na dan pogroma koji je počinjen nad našim sunarodnicima, ali i trenutak kada mislim da je država Srbija uspela da spreči taj proces koji je zaista vodio iseljavanju naših sunarodnika sa Kosova i Metohije.
Sedamnaestog marta govoriće se o tri vrlo važne teme. Prva tema jeste finansijska politika za područja gde su i opštine gde su Srbi većina. Nema nikakve samouprave, kao što nema države, ukoliko ona nema od čega da se izdržava. Važno je da izložimo svoj stav o tome kako bi trebalo Srbi na Kosovu i Metohiji da finansiraju one funkcije koje budu predstavljale rezultat dogovora u ovom procesu koji sada vodimo.
Druga važna stvar su horizontalne veze među sadašnjim srpskim opštinama i srpskim opštinama za koje sam siguran da će biti formirane na Kosovu i Metohiji. To će biti suština onoga što na ovaj ili onaj način zovemo entitetom koji će Srbi imati na Kosovu i Metohiji.
Treća tema jesu veze lokalnih samouprava na Kosovu i Metohiji sa Beogradom. Nisu, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, Albanci želeli da ovi pregovori ovako idu. Mislim da je to vrlo važna stvar koja se sada dešava. Da li je ona odlučujuća? Da li je velika? Videćemo na kraju.
Kao što je neodgovorno i loše reći da naša država stoji dobro po ovom pitanju, a svako od nas zna da to nije tako, danas neću da govorim o uzrocima stanja u kome se danas nalazimo, jer nije vreme da govorimo o tome, nije vreme da rasipamo našu nacionalnu energiju. Srbija danas zahteva od svakoga ko se bavi politikom posvećenost i mudrost, da bismo spasli što se spasti može od naših državnih i nacionalnih interesa na Kosovu i Metohiji.
Što se tiče statusa, prošle su brojne diplomate kroz Beograd; jedni su rekli jedno, drugi su rekli drugo. Tačno, gospodin Sojers je rekao u jednom trenutku da njegova vlada drži da bi nezavisnost bila dobro rešenje, pa koliko sam video, reterirao je brzo posle toga, isto ovde u Beogradu. To nije dobro. Nisam nigde ni čuo ni video da je gospodin Vizner, koji je predstavnik predsednika SAD, rekao u javnosti u Srbiji da Vlada SAD deli takvo mišljenje. Možda je to neko video i čuo, ja ne. Čitam i novine i gledam elektronske medije sve vreme.
Mislim da je vrlo bitno da se jedna od velikih sila oglasila i u saopštenju i u izjavi predsednika Putina definisala jednu principijelnu i mislim za naše pozicije i za naše prilike vrlo važnu poziciju koju Rusija sada ima. Ne vidim razlog zbog čega bilo ko poziva na predanost i pažnju kada su odnosi između Srbije i Rusije u pitanju.
Znam sigurno da Rusija iskazuje puno razumevanje za politiku koju Srbija vodi o Kosovu i Metohiji. To razumevanje je pokazao predsednik Putin kada je sa predsednikom Tadićem imao sastanak u Moskvi. To razumevanje je pre nekoliko dana specijalni izaslanik predsednika Rusije, gospodin Poltavčenko, ovde u Beogradu ponovio i mislim da je to vrlo dobro i vrlo važno i da to pomaže poziciji koju naša zemlja ima.
Šta nam je činiti? Demokratska stranka smatra, i to će podržavati kao što je podržavala i do sada, da Srbija vodi odgovornu politiku. Odgovorna politika je borba, diplomatska borba. Ukoliko budemo imali razložnije i suvislije predloge za to kako da Albanci organizuju svoj politički sveukupni javni život, kako da Srbi i drugi nealbanci na Kosovu i Metohiji organizuju svoj politički i ukupni javni život, utoliko se izgledi da sačuvamo najveću meru svojih nacionalnih i državnih interesa povećavaju. Demokratska stranka podržava ono što je do sada činio pregovarački tim i pružiće snažnu podršku politici o kojoj sam govorio i ubuduće.
Otvorena su ovde neka pitanja koja ne zadiru u temu Kosova i Metohije. Upućena su neka pitanja DS-u. Svakome ću odgovoriti, ali ne danas. Nije ovo ni vreme ni mesto da o svojim podelama i o različitim političkim stavovima govorimo. Spreman sam na dijalog i na političku borbu sa svakim, i sa onima koji dobacuju u ovoj skupštini dok govorimo o Kosovu i Metohiji, sa onima sa kojima se može voditi civilizovan dijalog, ali to, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nije tema današnje sednice.
Uveren sam da imamo snage i da imamo moći da se za zaštitu svojih interesa borimo. Ko sam sebi pomaže i Bog mu pomaže. Hvala najlepše.

Reč ima predsednik poslaničke grupe Nova Srbija i samostalni poslanici 9+9, gospodin Veroljub Stevanović. Izvolite.

Poštovani predsedniče Vlade, poštovani predsedniče Republike, potpredsedniče, gospodo ministri, dame i gospodo poslanici, očekivao sam da se ova skupština malo drugačije odvija. Očekivao sam da nam danas nisu važni politički poeni, da nam je to sporedno. Očekivao sam malo drugačiju atmosferu. Danas je poseban dan, rekao bih, važna tema, važan dan i, čini mi se, dan kada moramo da vodimo računa o svakoj reči koju izgovorimo.
Očekivao sam da se danas na mnoge stvari ukaže, da se upozori, da se kaže da je stanje alarmantno, ali da se kaže i od kada je alarmantno i kako se iz toga izlazi. Dakle, očekivao sam da se drugačije danas stvari u ovoj skupštini odvijaju.
O ovoj temi, najvažnijoj i jednoj od najvažnijih, govorili smo i danas mnogo i govorićemo danas, i unazad godinama je bilo reči o tome, ali nekako smo uvek, pa i na ovoj temi, koristili neke reči koje ne smemo da koristimo i, najkraće rečeno, nadgovarali smo se. Ne znam zašto nam to treba. Danas i repliciramo, a ne znam zašto nam to treba. Dakle, samo smo se spoticali o sopstvene noge, jedni druge smo spoticali i evo upravo zbog toga tu smo gde jesmo.
Nekako smo se ili se pomalo i danas zaklanjamo u svoje rovove, pa iz tih pozicija, čini mi se, pomalo govorimo, namerno kažem pomalo, a mi bismo, recimo, monarhisti mogli sada da kažemo – da, nije, evo nećemo, i čini mi se da sve to moramo ostaviti po strani.
Naravno da treba ukazivati, da treba upozoravati, naravno da se treba pozivati na Ustav, na minimume. A koga mi to, gospodo, upozoravamo? Koštunicu i Tadića? Pobogu, valjda treba upozoriti one sa kojima oni pregovaraju.
To je neki pristup, čini mi se, koji je morao da bude prisutan ovde i koji smo morali do kraja jasno izreći i morali smo, rekao sam, da nešto zaključimo i da se iz ove atmosfere nešto vidi. Konačno, šta treba da bude rezultat, šta treba da bude doprinos ove sednice, i neke buduće kada opet budemo imali neki naredni izveštaj – dakle, po meni i po nama, potpuna i apsolutna podrška pregovaračkom timu, poverenje u pregovarački tim i apsolutno jedinstvo na ovoj temi.
To sam upravo želeo da kažem, naša poslanička grupa insistira na jedinstvu i ima puno poverenje i u predsednika Republike i u predsednika Vlade kao pregovarače po ovoj temi. Zahvaljujem.

Da li još neko želi reč? Šef poslaničke grupe Za evropsku Srbiju Ljiljana Nestorović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Uvažene kolege poslanici, gospodo predsedniče Republike i predsedniče Vlade, gospodo ministri, odmah na početku želim da naglasim da je velika šteta što se rasprava o prvom izveštaju pregovaračkog tima Narodnoj skupštini o toku pregovora o konačnom statusu Kosova i Metohije odvija u atmosferi velikih animoziteta i unutar političkog sukobljavanja.
To se dešava uprkos činjenici da je osnovni ton koji je preovladavao i na kom se insistiralo upravo na ovom mestu, u ovoj Narodnoj skupštini kada se vodila rasprava o Rezoluciji o Kosovu i Metohiji bio – postići jedinstvo.
Taj ton je bio i previše naglašen, s obzirom da je tada bilo i svrsishodno čuti i oštrija neslaganja i prigovore na predloženu Rezoluciju, pa i korigovati njene određene delove, jer je argumentacija pojedinih stranaka i poslanika koji su predlagali izmene bila čvrsta, a pristup konstruktivan. Umesto takvog odnosa, svako drugačije mišljenje, moram da podsetim, bilo je etiketirano maltene kao izdaja i nebriga za državne interese Srbije.
Sada je proces pregovaranja počeo i potpuno je jasno da demonstracija dubokih podela, čak i insistiranje na podelama među političarima u Srbiji oko pitanja Kosova i Metohije, baš kao i projektovanje budućih odluka, uz insistiranje da se unapred definiše i naš odnos i stav prema tim, za sada još uvek hipotetičkim, odlukama, može presudno da oslabi i oteža nimalo laku poziciju koju imamo, imajući pre svega u vidu teška pitanja sa kojima se suočavamo kao država i činjenicu da nam politička klima ne ide naruku.
Moram da konstatujem nekoliko činjenica. Pre svega, proces gubitka Kosova i Metohije počeo je potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, nakon kapitulacije u ratu sa snagama NATO pakta. Povlačenjem vojske i policije sa Kosova i Metohije Srbija se suštinski odrekla suvereniteta na tom delu teritorije, a Narodna skupština, podsećam, to je izglasala. I to je, kolege narodni poslanici, bila cena za izgubljeni rat.
Već šest godina na Kosovu i Metohiji ne važe srpski zakoni, vlast vrše privremene institucije, Kosovom i Metohijom upravlja međunarodna zajednica, a pri tome ne postoji mesto u civilizovanom svetu na kome građani toliko teško žive kao što je danas to situacija sa Srbima na Kosovu i Metohiji.
Dakle, pitanje Kosova i Metohije u svetlu svega ovoga predstavlja najznačajnije i najkomplikovanije državno i nacionalno pitanje Srbije, kao što je to ovde u svom uvodnom govoru konstatovao i predsednik Vlade. I upravo zbog toga još jednom podvlačim da je hladna glava ono što nam je neophodno za suočavanje sa tim problemom.
Pitanje našeg pristupa rešavanju kosovskog pitanja mora biti u saglasnosti, i to u nedvosmislenoj i iskrenoj saglasnosti, sa proklamovanim državnim ciljem, a to je da postanemo punopravna članica EU. To znači da na našim granicama u budućnosti budu i zastave EU, a da nam politički i svaki drugi prioriteti budu bezbednost i kvalitet života naših građana, pre svega naših sunarodnika na Kosovu koji sada žive u nepodnošljivim uslovima.
Zato, pored činjenice da Kosovo i Metohija predstavlja najznačajnije državno i nacionalno pitanje, mora se istaći da je za Srbiju rešavanje pitanja o Kosovu i Metohiji pre svega i demokratsko pitanje i pitanje poštovanja ljudskih prava.
Beskompromisno i uporno nametanje od strane našeg tima upravo pitanja kvaliteta i uslova života za srpsku i druge nealbanske manjine na Kosovu i Metohiji predstavlja osnovni i najsnažniji potencijal, jer je neosporno i surovo vidljivo koliko je težak položaj Srba na Kosovu, koliko je daleko od elementarnih civilizacijskih normi, i to ne samo evropskih.
Situacija u kojoj albanska većina ne samo da nije doprinela boljem položaju Srba i ostalih nealbanaca, već je sprovodila i otvoreno etničko čišćenje, kao 17. marta 2004. godine, pa i dan-danas to čini na manje vidljiv način, ostavljajući većinu srpskih enklava bez struje, predstavlja više nego jasan dokaz da je za Albance na Kosovu pitanje statusa pokrajine isključivo nacionalno pitanje, a ne demokratsko, niti pitanje poštovanja ljudskih prava, kao što oni to žele da predstave.
Dakle, pitanje decentralizacije o kojem se diskutuje na početku pregovora jeste prilika da na velika vrata vratimo priču na koncept – standardi pre statusa. Način i uslovi u kojima danas, u 21. veku, na prostoru koji je pod direktnom kontrolom međunarodne zajednice, žive Srbi, predstavlja poraz upravo onih vrednosti na kojima se zasniva koncept moderne Evrope koji je, sa izuzetkom Kosova, u ostalom njenom delu sproveden i na prihvatljivom nivou.
Kako se da zaključiti iz ovog izveštaja, naš pregovarački tim zastupa stav o decentralizaciji vlasti u Pokrajini koja za rezultat treba da ima organizovanje srpskog entiteta, koji pored postojećih opština sa srpskom većinom treba da obuhvati i veći broj novostvorenih opština. Za opštine se traži puna autonomija u oblasti kulture, zdravstva, socijalne politike, finansija i privrede, lokalne policije i pravosuđa. Takođe, naša platforma predviđa horizontalne veze među opštinama i posebne veze sa Beogradom, odnosno sa Srbijom.
Verujem da je ovakav pristup decentralizaciji dobra osnova za početak pregovora i da strateški taj koncept autonomije u okviru autonomije, kako ga ja prepoznajem, našem timu ostavlja manevarski prostor kada se bude razgovaralo konkretno i direktno o budućem statusu Kosova.
Međutim, smatram da ovakav pristup krije i ozbiljne zamke. Pre svega, jedan prihvaćen model može se doživeti i kao princip na koji će se u budućnosti moći pozivati nacionalne manjine u Srbiji na onim prostorima na kojima čine većinsko stanovništvo, kao recimo na jugu Srbije ili u Vojvodini.
Drugo, kada je o samom Kosovu i Metohiji reč, i ako se uspostavi takva decentralizacija, može da se dogodi da ona u budućnosti dovede do izolovanosti, jer je nemoguće isključiti mogućnost daljih međunacionalnih tenzija, a upravo je to ono što u političkom smislu uništava politički život Srba na Kosovu.
Ne smemo zaboraviti da je danas na Kosovu Srba 150 hiljada, a Albanaca dva miliona. Nepotrebno je, prema tome, tragati za mehanizmima zaštite u okviru multietničkih zajedničkih institucija, kao što su pravo veta ili pravo da se odluke koje se tiču Pokrajine donose kvalifikovanom dvostrukom većinom, kao što je to slučaj, recimo, u Severnoj Irskoj. To bi značilo da nijedan zakon niti odluka ne mogu biti doneti bez dve većine, albanske i srpske. Za Srbe se mora tražiti uticajnija uloga u zajedničkim institucijama. Postizanje takvih ciljeva najviše bi doprinelo ne samo opstanku Srba na Kosovu i Metohiji, već bi ohrabrilo povratak onih koji su prognani i trenutno raseljeni.
Ono sa čime se danas suočavaju Srbi u Pokrajini jesu strah i obeshrabrenost, kao i utisak da su ostavljeni na cedilu. Malo ko ih obilazi, niko iskreno ne sagledava probleme običnog čoveka. Ove godine je u škole upisano mnogo manje dece nego prethodnih godina, što govori o trendu daljeg iseljavanja. Taj strah pojačavaju sukobi u Beogradu oko rešavanja kosovskih problema.
Naša je obaveza da, pre svega, vodimo računa o životu našeg naroda na Kosovu, da ga ohrabrimo da preuzme sopstvenu odgovornost i aktivnu ulogu u rešavanju sopstvenih životnih pitanja, da ne učinimo ništa što će ih dovesti u još gori položaj od onoga u kome jesu i time sprečimo dalje iseljavanje.
Teritorije su važne, naravno da su važne, ali o suverenitetu se može govoriti samo ukoliko Srbi ostanu da žive na Kosovu i Metohiji. Oni će na Kosovu ostati i opstati samo ukoliko kroz ove pregovore budu izdejstvovani uslovi za njihov bezbedan i kvalitetan život. Opstanak našeg naroda na Kosovu je osnovna mera uspeha ovih pregovora.
Ključ uspeha u vezi sa problemom o kome danas govorimo, ali ne samo njega, to želim da podvučem, jeste u partnerskom odnosu koji moramo da uspostavimo prema onima koji danas imaju presudnu ulogu u EU i u međunarodnoj zajednici. Prekomerno konfrontiranje sa međunarodnom zajednicom pogubno je za naše interese. Otvoreni sukob i, ne daj bože, rat, bio bi u stvari tragičan kraj za sve nas. Iako verujem da se to neće dogoditi, tu činjenicu stalno moramo da imamo na umu. Srbija – partner međunarodne zajednice na Balkanu, nikako Srbija – problem međunarodne zajednice na Balkanu.
Nažalost, i danas nas određeni uticajni međunarodni činioci doživljavaju kao problem. Naša je šansa da iskoristimo sve svoje demokratske potencijale, naša je slabost u tom smislu što još uvek nismo ispunili sve svoje međunarodne obaveze, čime slabimo sopstveni demokratski kapacitet. Izvršenje naših obaveza prema Hagu, nastavak pregovora o asocijaciji i stabilizaciji, rešenje pitanja državne zajednice, ulazak u Partnerstvo za mir, donošenje novog ustava, to je put ka punom partnerskom odnosu.
Često i uznemiravajuće izjave, koje stižu čak i sa najviših mesta, u vezi sa prejudiciranjem konačnog statusa Kosova i Metohije, o tome su kolege poslanici ovde detaljno govorili, te izjave ne smemo ignorisati, niti se tome može parirati tako što će u Beogradu biti održane dve-tri konferencije za novinare. Jedini put je da uporno i argumentovano razgovaramo baš sa onima koji potenciraju takve stavove. Naš se tim legitimno poziva na međunarodno pravo, kao polazište u pregovorima, ali krajnja odluka, to svi znamo, biće politika.
Upravo u političkom smislu najspornija odluka jeste da se u ovom trenutku donosi odluka o konačnom statusu Kosova i Metohije. Nijedan referentni uslov za kvalitetnu promenu statusa Pokrajine nije se stekao. Pitanja kao što su stepen demokratičnosti, poštovanje ljudskih prava i bezbednosti, širom su otvorena i za njihovo ispunjenje potrebno je vreme.
Zato smatram da predlog koji je u svom nastupu pred Savetom bezbednosti UN izneo predsednik Boris Tadić, da se ta odluka prolongira dok navedena prethodna pitanja ne budu rešena, jeste pristup vredan maksimalne pažnje, koji zahteva najaktivniji diplomatski pristup i aktivnost.
Kosovo apsolutno nije demokratski organizovano društvo. Srbija se još uvek demokratski izgrađuje. Balkan je bezbednosno osetljiv za nagle promene.
Da zaključim: Srbija sa Kosovom u Evropskoj uniji, u njenim političkim i bezbednosnim strukturama. To je politika koja nam je svojevrsni garant i stabilnosti i napretka. Sve što se dešava u pregovorima oko Kosova i Metohije u neraskidivoj je vezi sa tim proklamovanim državnim ciljem.

Povreda Poslovnika, narodni poslanik Rajko Baralić.

Gospodine potpredsedniče, gospodine predsedniče Vlade, gospodo ministri, narodni poslanici, povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine. Nije tačno da je Narodna skupština prihvatila bilo kakvu kapitulaciju. Kumanovski tehnički sporazum nije kapitulacija. Danas to ovde tvrditi je opasno i to je voda na vodenicu albanskim pregovaračima. Niti je vojska ovog časnog naroda kapitulirala na Kosovu. Ne pomažimo onima koji tu pomoć od nas ne traže.
Dve stvari su veoma važne da zapamtimo. Vi danas kažete moderno da ova država ili ova vlast ima demokratski kapacitet za ovo ili ono. Upravo u nekim godinama ranije tvrdili ste da pitanje Kosova i Metohije jeste demokratsko pitanje, kao i odnosi Srbije sa Crnom Gorom, i da će to pitanje biti elegantno rešeno onog trenutka kada u Srbiji na vlast dođu demokratske političke stranke.
Zahvaljujem se premijeru koji je nabrojao u svom obraćanju sve godine koje su ključne za problem odnosa u Srbiji između srpskog i albanskog naroda. Nije samo pomenuo Prizrensku ligu.
Mi smo dužni, obavezni da sa ozbiljnošću i sa punom odgovornošću svaku od ovih činjenica razmatramo, da joj damo onaj značaj koji ima. Zato ne odmažimo, već pomozimo, ukoliko to jeste moguće. Parlament ove države ni po Ustavu nema pravo da prihvati bilo kakvu kapitulaciju, pa je ta tvrdnja, izrečena za ovom govornicom, u najmanju ruku neozbiljna. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Sanja Čeković.

Poštovana gospodo, dame i gospodo poslanici, svakako da SPO podržava aktivnosti pregovaračkog tima i da ćemo danas glasati za taj izveštaj. To je početak pregovora. Ako budemo ozbiljni, sigurno ćemo i do samog pregovora doći sa željenim rezultatom.
SPO-u je veoma važno da je gospodin Ahtisari prihvatio izveštaj Kai Eidea da razgovori budu neposredni, što se u Beču i pokazalo kako izuzetno korisno i kvalitetno, jer u neposrednim razgovorima ljudi shvate šta su im suprotnosti na direktan način.
Za SPO u ovoj fazi pregovora je najvažnije da se izborimo za formiranje lanca novih opština na Kosovu i Metohiji, sa srpskom ili srpsko-nealbanskom većinom, pri čemu bi te opštine imale finansijsku, kulturnu, zdravstvenu samostalnost, kao i svoju lokalnu policiju. Opštine bi između sebe bile povezane, svakako, i u ekonomskom i kulturnom smislu sa Srbijom.
Moramo se izboriti da pravo Srba proteranih sa Kosova 1999. godine bude povratak, da se ti ljudi vrate, da li u ove srpske opštine ili u ove zaštićene zone koje smo predlagali da se naprave oko manastira i crkava kojih na Kosovu ima dosta. Svakako da se Srbima na Kosovu i Metohiji mora zagarantovati i državljanstvo. Srpski pokret obnove smatra da mora doći do povraćaja kompletne imovine koja je našim ljudima oteta, da li je ona u vidu zemlje, stanova, poslovnog prostora, preduzeća.
Tek po postizanju svega ovoga možemo početi razgovore o budućem statusu Pokrajine. Svakako će se naš pregovarački tim zalagati za kompromisno rešenje. Mi moramo sva legalna prava albanske većine da budu zadovoljena, a prava srpskog naroda da budu maksimalno zaštićena. Osnovu za to imamo u međunarodnom pravu i u Povelji UN.
Ako budemo išli ovim putem, ovim postupkom, sasvim sam sigurna da u Srbiji ne može doći do drugog rasporeda i događaja ovog zaista teškog pitanja.