Reč ima Radiša Ilić, pa zatim Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministar nažalost nije ovde, mada ovo što ću reći bitno je zbog narodnih poslanika, ali i zbog građana Srbije koji ovo slušaju.
Dakle, na dnevnom redu je Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama. Pre nego što počnem da govorim o ovom zakonu, hteo bih nešto da kažem kao član Odbora za evropske integracije, na koji su se mnogi danas pozivali, a u stvari imam primedbu na dostavljeni materijal članovima Odbora za evropske integracije.
Naime, krajnje je neprimereno da se poslanicima Narodne skupštine, pre svega poslanicima SRS, podmeće u zvaničnom materijalu skupštinskog odbora informacija sa poznatim ustaškim logom B92.
U njoj su mišljenja nekih nevladinih organizacija, po meni nebitnih, o ovom zakonu.
A kako sam kasnije čuo ovde se radilo samo o potrebnoj informaciji šta nadbiskup beogradski Hočevar misli o Predlogu zakona. Mislim da je bila potrebna druga instanca da bi se saznala ta informacija, a ne da mi ovde čitamo sa sajta B92 šta pojedine nevladine organizacije misle o predloženom zakonu i, kako se ovde vidi, grupa nevladinih organizacija okupljenih u koaliciji za laičku državu. Samo bih pomenuo o kojim se nevladinim organizacijama radi. Tu su Beogradski centar za ljudska prava, Centar za mir i razvoj demokratije, Centar za unapređenje pravnih studija, Inicijativa mladih za ljudska prava i Žene u crnom.
Ako su čelnici ovo odbora, odnosno skupštinska služba hteli da prenesu deo onoga što se u javnosti poslednjih dana pisalo, mogli su da skinu sa sajta "Večernjih novosti", "Kurira", "Starta", "Velike Srbije", mogli su da vide i da pročitaju šta o tome misli Slađan Mijaljević, predsednik Udruženja "Istina", koje se bavi zaštitom žrtava sekti.
Što se tiče ovih nevladinih organizacija pomenuo bih jednu činjenicu, povezao bih sa jednim događajem koji se desio 2003. godine. U selu Beli Potok kod Beograda pojavila se svojevremeno sekta "Sanatan". Podigla se velika prašina oko svega toga, pre svega ljudi iz lokalne sredine su se sukobili sa članovima te sekte i samo bih citirao jedan deo iz Memoranduma te pomenute sekte: "Nije važno ako neko nije nikada vežbao rukovanje vatrenim oružjem, ukoliko bude pucao uz duhovnu praksu, pojanje božjeg imena, metak će sasvim sigurno pogoditi cilj, jer je snaga božijeg imena ogromna. Ako neko poje božije ime dok tuče nekog on nije agresor već bog obavlja ovu radnju".
Sada dolazi ono zbog čega postoje nevladine organizacije. Tada 2003. godine Fond za humanitarno pravo, odnosno Nataša Kandić i Helsinški odbor za ljudska prava, sa Sonjom Biserkom na čelu, zahtevali su od države da se što pre uhvate meštani Belog Potoka koji nisu dozvolili Sanatanu da sprovodi svoju versku delatnost.
Današnju diskusiju počeo bih sa dva karakteristična primera delovanja pojedinih verskih organizacija u Srbiji, a pomenuo bih ono pre deset godina iz Zaječara, kada otac pripadnik Jehovinih svedoka nije dozvolio sinu, koji je imao perforaciju čira da primi krv i naravno njegov sin je posle toga preminuo, a on iz verskih ubeđenja nije dozvolio da sin primi tuđu krv.
Takođe, ovde je bilo reči o ubistvu vojnika od strane satanista u kasarni u Vranju i Šapcu, i ne bih to da ponavljam.
A što je poenta svega toga, sada može neko reći da su i ti ljudi koji su to tako učinili, postupili, u nešto verovali. To nešto će upravo gospodin ministar morati da legalizuje ovim zakonom.
Da li neko misli uopšte da će neka sekta u Srbiji napisati u svom opisu obreda baš sve ono što stvarno odslikava rad te sekte. Neće, čak će i imena da prilagođavaju onome što bi bilo potrebno da ih ministar svojim odredbama zakona legalizuje.
Za poslednjih 15-tak godina izdešavali su se nebrojeni incidenti u Srbiji, bilo je i tragičnih situacija, a čiji su vinovnici upravo verske sekte. Ako uzmemo u obzir veliki broj onih koji posledice svoje nesmotrenosti danas leče po duševnim bolnicama, porodice koje su rasturene, koje su prošle kroz torturu svog člana porodice koji je član sekte, onda je taj broj daleko veći nego što se pretpostavlja.
Šezdesetih godina se o narkomaniji govorilo kao o pojedinačnim situacijama, pojedinačnim slučajevima. Međutim, danas, 40 godina posle početka narkomanije na našim prostorima, govori se kao o pravoj pošasti. Tako se i pre 10 godina govorilo o prvim pojavama verskih sekti na našim prostorima, kao pojedinačnim slučajevima. Međutim, za 20, 30 godina imaćemo verovatno alarmantnu situaciju i u Srbiji.
Brojke koje ću sada izneti mislim da će zainteresovati javnost u Srbiji, ali mislim i da ih ministar zna. U SCG je, prema nezvaničnim podacima, oko 400 hiljada pripadnika sekti, mada su se na poslednjem popisu njih oko 16 hiljada izjasnili da zvanično pripadaju nekoj verskoj organizaciji, odnosno sekti. Ako se zna da samo adventista u Srbiji, ispada da su oni sekta, ima između 80-100 hiljada, to znači da broj sa poslednjeg popisa pada u vodu.
Što se tiče broja sekti i udruženja koji se mogu svrstati u kategoriju verskih, taj broj se kreće oko 320, s tim da je oko 70 njih zvanično registrovano, i to mnoga kao udruženja građana. Posebno se velika ekspanzija sekti zapaža pred sam raspad SFRJ. Sagledavajući način delovanja pojedinih sekti i njihovo instruisanje iz centara, obično u Americi, gde su stvarane, osnovni cilj im je bio izazivanje defetizma, odbojnosti prema oružju, odnosno odbrani zemlje, dezerterstva itd.
Ono što javnost u Srbiji treba da zna, veliki broj sekti koje se danas javljaju u Srbiji, uglavnom su stvorene u SAD i to najviše u 20. veku. Sada ih ne bih nabrajao, mada su neke veoma poznate našim građanima.
Sve te mnogobrojne i verski različite sekte, udruženja, pokreti, objedinjeni su i usmeravani su kroz novo doba, odnosno tzv. new age. Kreatori politike novog svetskog poretka, kao i religije new age su masoni i u celoj piramidi hijerarhije mogu se videti svi njeni činioci.
Jedan značajan segment zauzimaju upravo verske sekte i nove religije. Izmešane su sa svih strana sveta, samo sa jednim ciljem, da se sruši tradicionalno. Cilj je jasan, gubljenje identiteta i pojedinca i nacije, da bi bilo sve pripremljeno za velikog orvelovskog vođu.
Što se tiče new age, to je u stvari projekat ogoljene globalizacije i to je jo odavno zacrtala grupa Bilderberg, Kisindžer, Bžežinski, Sajrus Vens, nama dobro poznat, zatim Trilateralna komisija, Rokfeler i mnogi drugi. Zato sada u Srbiji i u svakoj zemlji na kugli zemaljskoj imamo poplavu sekti. Zadatak im je prosleđen iz jednog centra iz Pentagona. Ne zaboravimo čedo novog doba, odnosno new age, a to je Amnesti internešenel, nama dobro poznata organizacija koja je bila veoma aktivna na našim prostorima tokom prethodnim ratnih sukoba.
Kada je član 37. u pitanju, a to je mogućnost da crkve i verske zajednice mogu osnivati ustanove od predškolskog obrazovanja do univerziteta, bojim se da će Srbija biti suočena sa poplavom sektaških škola i fakulteta. Takođe, nije razjašnjeno u članu 17. koje su to još konfesionalne zajednice, mada su i ove koje ste naveli diskutabilne i ispada da su i one sekte.
Veliki broj sekti i verskih organizacija prvo nastupa prikriveno, pod imenom naučnih ili kulturnih organizacija međunarodnog karaktera. Navešću vam primer, Unifikaciona crkva, poznata kao Munova crkva, ona stoji iza Porodične federacije za mir u svetu, zatim postoji Profesorska akademija za svetski mir, Svetska zajednica crkava itd.
Ova druga organizacija, Profesorska akademija za mir u svetu ima ogranke u 100 zemalja sveta. Kod nas je osnovana sekcija 1989. godine i čine je 40 poznatih profesora univerziteta i naučnih radnika. Predsednik tog ogranka je doktor nauka, da mu ne spominjem ime, svojevremeno ministar u vladi Milana Panića i jedan od nekadašnjih čelnika ICN Galenika, koji je i potpisao uvod u knjigu sa referatima, držanim na skupu ove organizacije 1994. godine u Beogradu.
Javnost Srbije se verovatno seća mladog Vuka Andrejevića, koga je porodica jedva iščupala iz kandži ove sekte pre desetak godina, koji je posredstvom međunarodne razmene studenata dospeo u SAD.
Davanje mogućnosti za otvaranje obrazovnih ustanova verskim zajednicama, ovde se misli na verske organizacije koje će biti možda i osnovane i priznate, samo će još više ojačati njihov položaj i njima srodnih sekti čije su centrale u SAD. Onda će još žešće, indoktrinirajući decu bukvalno od malih nogu, polako ali sigurno uništavati nacionalnu svesnost srpskog naroda, a pre svega srpske omladine.
Javnost Srbije, takođe, treba da zna radi ilustracije da na primer adventistička crkva, odnosno sekta, poseduje 4.267 osnovnih škola, 919 srednjih, 500 viših škola, 22 fakulteta, plus medicinski fakultet u Kaliforniji, 154 bolnice, 336 klinika, 71 starački dom, 60 izdavačkih kuća. Adventisti poseduju čak 30 prehrambenih industrija, nekoliko aviona i manju flotu trgovačkih brodova; objavljuju 300 listova na 273 jezika. U Beogradu imaju radio stanicu, Radio "Glas nade". Slično je i sa drugim pobrojanim sektama.
Pošto kolege bi želele da govore, malo ću da skratim ovo što bih hteo da kažem, ali bih hteo samo još da dodam da neko može reći kako vi smatrate da neke stvari što se tiče EU moraju i kod nas da se reflektuju. U poslednjem stavu člana 22, samo da citiram, kažete, pri donošenju rešenja o prijavi za upis u registar, Ministarstvo uzima u obzir i odluke Evropskog suda za ljudska prava, kao i upravne i sudske odluke u pogledu registracije ili delovanja određene verske organizacije u jednoj ili više država članica EU.
Iz tog razloga bih vam naveo sledeće primere kako su pojedine države EU postupile u pokrenutim sudskim procesima protiv pojedinih sekti u svojim zemljama. Dakle, 18. januara 1997. godine u Italiji, u Milanu, sud je osudio 29 pripadnika Sajentološke crkve za iskorišćavanje umno zaostalih ljudi. Zatim vrhovni sud države Kalifornija 1994. godine doneo je presudu kojom je Sajentološka crkva bila dužna da plati 6,5 miliona dolara odštete nekolicini bivših članova za preživljenu višegodišnju torturu. U Grčkoj 1997. godine grčki sud je zabranio rad Sajentološkoj crkvi, a Apelacioni sud Krita je još 1987. godine zabranio Jehovine svedoke, takođe je zabranjen rad i pripadnicima Hare Krišna.
Zatim, Jehovini svedoci su zabranjeni u Švajcarskoj. U Nemačkoj i Švedskoj se takođe priprema nacrt zakona, ako već nije usvojen, o zabrani Jehovinih svedoka. U Nemačkoj takođe u januaru 1997. godine zakonom je zabranjeno delovanje Sajentologa. U Japanu se sud takođe sukobio sa Unifikacionom crkvom 2004. godine i prva mera je zaplena zemljišta, zgrada i imovine. Hvala.

Reč ima ministar Radulović.

Jedno konkretno i jedno načelno objašnjenje. Ovi primeri, gospodine poslaniče, koje ste navodili, radi takvih primera i stoji da mi možemo da se ravnamo prema odlukama sudova u zemljama Evropske unije, to je nešto što nam omogućava da postupamo kao i oni, a da ne budemo žigosani da ograničavamo verske slobode.

Ovde je u ranim popodnevnim satima bilo nesporazuma o tome šta je to versko obrazovanje i ko je nadležan da ga održava; čije su to nadležnosti; zašto bi verske škole morale da imaju organizacionu, programsku i kadrovsku autonomiju?

Pod pojmom verska škola podrazumeva se škola, i to je jasno iz Zakona, koja školuje decu za sveštenike i verske službenike. Verska škola je bogoslovija, katolička gimnazija i medresa. Mi nemamo drugih verskih škola. Ima još nekih gimnazija, i druge crkve imaju svoje gimnazije, kao Adventistička crkva. To su verske škole koje su osnovale crkve i one same sastavljaju programe, i biraju nastavni kadar, i imaju organizacionu i programsku autonomiju, a to znači, na primer, da ne moraju da prate kalendar Ministarstva prosvete, jer u svim bogoslovijama subotom se ide u školu, ali se zato ne ide ni jednim danom označenim crvenim slovom. O tim verskim školama se govori.

To treba razlikovati od verskog obrazovanja koje se vrše kroz veronauku u osnovnim i srednjim školama. Za veronauku je nadležna vladina Komisija za versku nastavu i Ministarstvo prosvete, a minimalno Ministarstvo vera. Tu mora da se poštuju određeni standardi koji važe za sve, a koje je propisalo Ministarstvo prosvete.

U verskim školama koje su osnovale crkve, koje izdržavaju crkve a može da ih pomaže i najčešće ih pomaže država, Ministarstvo prosvete nema nikakve nadležnosti. Ali ako te škole hoće da uđu u obrazovni sistem, da budu prihvaćene kao sve druge škole, onda minimalne standarde moraju da ispune. Minimalni standardi su ako se kaže da za svaki predmet mora da postoji profesor sa fakultetskom diplomom, da ne može jedan profesor predavati pet predmeta, da ne može sveštenik predavati engleski jezik ili nacionalnu istoriju ili srpsku književnost i da te predmete mora da predaje onaj ko je završio odgovarajući fakultet. Samo u tom segmentu se verske škole moraju prilagoditi standardima Ministarstva prosvete. Ako ne žele da uđu u sistem obrazovanja, onda je njihova autonomija besprekorna.

Sada nešto moram da kažem kada je reč o tome šta ovaj zakon omogućava i šta onemogućava. Vi ste naveli šta hrišćanska Adventistička crkva ima u svetu, šta ima u Srbiji. Da li je to po ovom zakonu? Nije. Ona to ima zato što postoji po nekim drugim zakonima. Ovaj zakon ono što je već stečeno pravo po nekim drugim zakonima, prosto ne može da ukine, niti ima nameru, niti ima razloga. Adventistički fakultet na Banovom Brdu ima dobar nastavni program, ima dobre profesore i ima vrlo bistre studente. Nisu pokazali nigde ničim da deluju asocijalno; naprotiv, pokazali su volju da sarađuju sa drugim teološkim fakultetima koji ih ne prihvataju; nisu preduzeli ni jednu akciju koja bi mogla da bude žigosana kao neprihvatljiva sa socijalnog, kulturnog ili medicinskog stanovišta. Prema tome, to je njihovo stečeno pravo, a nisu ta prava stekli po ovom zakonu o kome danas pričamo, nego po drugim zakonima.

Ja vas molim, molim poslanika SRS, kada o ovome razgovaramo, da imamo u vidu stvarnost.

Ništa ovaj zakon nikome ne omogućava više nego što sada ima. Ovaj zakon uvodi red i poredak u ovoj oblasti. Ovaj zakon ne služi da namiri želje jednih, drugih ili trećih. Zakoni se ne pišu da ispunjavaju želje.

Ovaj zakon ne ispunjava želje ni jedne crkve. Ovaj zakon uvodi red i namiruje pravdu. Smisao zakona jeste u tome da obezbedi slobodu, da namiri pravdu i da uvede red. Što se želja tiče, zadovoljstava, nezadovoljstava, to ne spada u predmet zakonske regulative, to je deo neposrednog života.

Dakle, ne možete sada predstavljati javnosti da mi donosimo zakon kojim želimo da podstaknemo neke male verske zajednice da deluju aktivnije. One deluju tako kako deluju, postoje, ovim zakonom im se sloboda jemči, ali se uvodi red, ukida se automatska registracija svima. Mi smo amandmanima ukinuli automatsku registraciju i tradicionalnim crkvama polazeći od sledeće pretpostavke. Možda SPC ne želi da bude registrovana, možda Islamska verska zajednica u Srbiji ne želi da bude registrovana. Elementarno je versko pravo, pravo svake verske organizacije, da bude registrovana ili da ne bude registrovana.

Kada je donet zakon 1953. godine mnoge su se crkve registrovale, pogotovu one koje nisu bile registrovane u Kraljevini Jugoslaviji, ali SPC se nikada nije registrovala po tom zakonu. Budući da je to zakon Kraljevine Jugoslavije, da je ukinut, SPC od 1945. godine do dana današnjeg deluje kao alegalna organizacija; nije ilegalna, jer svi znamo da postoji, ali je alegalna jer nije ušla u pravni sistem, nije htela da se registruje.

Ovaj zakon ne može nikoga silom registrovati, nikoga; ko želi da se registruje, želi, nema automatizma; a ko ne želi, ne mora da se registruje, to je deo njegovog prava; i onaj ko je registrovan i onaj ko nije registrovan, mora da uživa slobodu. Sloboda je zagarantovana i onima koji se upišu u Registar, kao i onima koji se ne upišu, ako ne narušavaju član treći.

 

Mnogo vam hvala, gospodine ministre, na detaljnom obrazlaganju. Molim vas, podsećam, ministar dobija reč kada god je zatraži i neograničeno je, molim vas samo malo, vreme u kome može da pojašnjava određeni stav. Ali, da znate, primedbe koje se čuju se iznesu, ali je uobičajeno da se iznese završna reč na kraju rasprave u pojedinostima, a to će biti u sredu, da bi moglo detaljno da se odgovori na sve primedbe.

Zahvaljujem vam se na spremnosti da pomognemo poslanicima u međusobnoj raspravi, ali i na spremnosti da efikasno radimo. Zbog toga prvo sada reč ima narodni poslanik Milica Vojić-Marković, potom narodni poslanik Stevica Deđanski, pa narodni poslanik Jovan Todorović. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, pred nama je Predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama, prvi posle 1993. godine, dakle, posle 13 godina pravne praznine, koja je predstavljala idealan prostor za bujanje i ekspanziju sekti raznih vrsta, koje su rušile duhovne i moralne vrednosti ovog društva i koje su neretko atakovale i na život najčešće mladih ljudi.
Od 1993. godine zakona nema, a prethodni je na saveznom nivou donet 1953. godine i bio je karakterističan za jednopartijsku državu, u kojoj je vlast ateizam proglasila za državnu religiju i u kojoj se dosledno i radikalno sprovodilo načelo odvojenosti države od crkve, odnosno crkva je bila potpuno izopštena iz javnog života.
Takođe, nije priznat kontinuitet ni jedne od crkava koje su postojale, niti verskih zajednica, mada zakon, doduše, nije ni spominjao ni da su postojale, tako da nije ni bila moguća samobitnost, posebnost, tradicija, kontinuitet i stečena prava svih tih crkava i verskih zajednica. Režim osnivanja crkava i verskih zajednica bio je potpuno liberalan, ako tako uopšte mogu da kažem, pošto su se one registrovale samo na osnovu toga što su se prijavljivale, bez ikakvih standarda ili nekih detaljnijih mogućnosti da se vidi kakve su crkve i verske zajednice. Dakle, čak ni centralni registar nije vođen.
U međuvremenu, demokratizacijom društva, crkve su se vratile u javni život, a niti je bilo zakona, niti je bilo nekog pravnog akta koji je omogućavao da se ustanove odnosi između crkve i države i da se odredi mesto i uloga crkve u društvu. Moram da kažem da su od 1993. godine sve vlade pokušavale da donesu zakon koji bi pokrivao ovu oblast, ali je materija zaista bila vrlo suptilna i zaista je bilo vrlo teško i ulaziti u ovaj prostor. Onda su, jednostavno, ostavljale taj zakon nedonesen.
Moram da kažem da je Vlada, čiji je predsednik gospodin Vojislav Koštunica i Ministarstvo, sa gospodinom ministrom Radulovićem na čelu, prvi put od 1993. godine pred poslanike iznela predlog jednog ovakvog zakona.
Predlog ovog zakona se oslanja na Ustav Republike Srbije, na Ustavnu povelju, kao i na Konvenciju o ljudskim pravima i zaista predstavlja razradu ustavnih normi. Ustav Republike Srbije, doduše, sadrži jedan broj načela kojima se potvrđuje verska sloboda, ali su bez regulative ostala pitanja pravnog položaja crkava i verskih zajednica, statusa njihove imovine, načina finansiranja, socijalni status sveštenika i verskih službenika, kao i učenika i studenata verskih škola, mesto i uloga verskog obrazovanja i verske kulture u društvu, kao i pitanja osnivanja i registrovanja verskih organizacija i problema zloupotreba verskih sloboda.
Sva ova pitanja bilo je potrebno urediti posebnim zakonom, kako bi se u ovoj osetljivoj i važnoj oblasti društvenog života uveli standardi koji važe i u drugim evropskim državama, a pre svega u državama članica EU.
Kada već pominjem EU, moram da kažem da u EU ne postoji jedinstven religijski sistem, kao što ne postoje ni jedinstveni standardi i norme prema kojima bi se ovakvi zakoni, dakle, zakoni koji ovu oblast pokrivaju, usaglašavali, već su države potpuno slobodne da, u skladu sa nekom njihovom konkretnom situacijom, donose verske zakone i na taj način regulišu materiju.
Ono što moram da kažem, jeste da pojedine evropske države apsolutno nemaju jedinstven zakon samo za ovu oblast, nego su u drugim zakonima regulisana pitanja verske prirode. Recimo, u dobre primere u Evropi spadaju zakoni Nemačke i Austrije, a to su zakoni na koje se ovaj zakon ugledao.
Ciljevi Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama, koji je pred nama, jesu: da uspostavi demokratske i slobodne saradničke odnose između države i crkve; da utvrdi mesto i zajamčena prava crkava i verskih zajednica, kao i da doprinese harmonizaciji našeg pravnog sistema sa pravnim sistemom EU u oblasti ostvarivanja verskih sloboda i prava.
Ovaj predlog polazi od vrlo konkretnih stvari, kao što je srpska pravna tradicija uređivanja odnosa između države i crkve. Tu moram da pomenem da je prvi zakon kojim se uređuju države i crkve u Srbiji donet samo godinu dana posle Sretenjskog ustava, dakle, 1836. godine, i da su duh i logika ovog zakona prožimali sve zakone o odnosima države i crkve u 19. i prvoj polovini 20. veka, kao i to da su svi zakoni kojim su u našoj pravnoj tradiciji regulisani već pomenuti odnosi, bili sistemski zakoni ustavnog karaktera i obično su trajali onoliko koliko traje jedan društveni, odnosno državni sistem.
Dakle, Srbija je imala dugu zakonsku regulativu u vremenu od 1836. do danas, što ukazuje na to da mi nismo bili duhovna i pravna pustinja u kojoj nije bilo pravne regulative u ovoj oblasti, i da ovaj predlog nikako nije prvi zakon kojim bi se ova pitanja uredila, i da zbog toga ne možemo i ne smemo da zaboravimo niz zakona koji su od 1836. godine sve do druge polovine 20. veka doneti, a koji predstavljaju velika i visoka dostignuća u nivou dostignuća standarda u oblasti vere i verskih sloboda.
Dakle, kroz 19. i 20. vek sve verske zajednice i crkve su imale svoja imena, identitet, kontinuitet i tradiciju, a Srbija je bila multikonfesionalna, kao što je i sada evropska država u kojoj žive sve religije koje postoje u Evropi, vrlo liberalna i tada, kao što je i sada, a religijski pluralizam je deo naše tradicije.
Ovaj predlog, takođe, polazi od zakonskih rešenja i prakse u nekim državama i članicama EU, već sam rekla primer Nemačke i Austrije, i polazi od opštevažećih međunarodnih konvencija o ljudskim pravima, kao i od stavova evropskih institucija o ostvarivanju verskih sloboda.
Opšta načela koja su ugrađena u ovaj zakon, zapravo, pokazuju da ovaj zakon zadovoljava visoke standarde u ovoj oblasti. Prvo je načelo potpune verske slobode svake ličnosti, odnosno svakog građanina, što znači afirmaciju i zaštitu prava crkava i verskih zajednica, bez koje ne može biti ni individualno verske slobode. Drugo načelo je zaštita kolektivnih verskih prava, što je vrlo značajno, s obzirom da, po poslednjem popisu od 2002. godine, 95% stanovnika Srbije se izjasnilo da pripada nekoj od crkava i verskih zajednica. Zatim, načelo saradnje države i crkve, gde je saradnja ustanovljena kao mogućnost i pravo, a ne obaveza, i gde u toj saradnji crkva i država postupaju potpuno slobodno.
Takođe, ovakvim shvatanjima i primenom načela saradnje države sa crkvama i verskim zajednicama, na moderan način se definiše i interpretira načelo odvojenosti države i crkve, koje podrazumeva, na jednoj strani, da se crkvama i verskim zajednicama priznaje i jemči pravo učešća u javnom životu, a na drugoj strani država crkvi jemči neprikosnovenu i punu autonomiju, gde se država ne meša u unutrašnji život i misiju crkve.
Ova načela sam navela kako bih ukazala kako su suptilno iznijansirani principi neprikosnovene slobode ličnosti, odnosno standardi ljudskih prava, kako ih danas zovemo, dovedeni u ovom predlogu zakona u vrlo harmoničan odnos sa pravima i autonomijom crkve i verskih zajednica.
Sada bih nešto rekla o delovima ovog zakona, jer želim da istaknem koliko je precizno i dobro pokrio sva sporna i otvorena pitanja u odnosu države i crkve i verskih zajednica. Zakon je sastavljen iz tri dela. U prvom delu, u osnovnim odredbama, opisan je sadržaj slobode veroispovesti, zabranjena je verska diskriminacija i propisani su razlozi zbog kojih verska sloboda može biti ograničena, a to je ono što neki od nas ukazuju tokom ove načelne rasprave.
Vrlo značajnim smatram upravo to, jer verska sloboda ne sme ugrožavati pravo na život, zdravlje, prava dece, pravo na lični i porodični integritet, pravo na imovinu, ne sme da izaziva i podstiče versku, nacionalnu i rasnu netrpeljivost. Precizno i jasno u zakonu stoji.
U drugom delu, koji ima tri celine, regulisan je pravni položaj crkava i verskih zajednica. U poglavlju - autonomija definisani su subjekti korporativne verske slobode, zajamčena sloboda u udruživanju, autonomija crkava i verskih zajednica, položaj autonomne regulative crkava i verskih zajednica u državno-pravnom sistemu.
Utvrđena su prava sveštenika i verskih službenika u društvu, utvrđena je pravna sposobnost crkava i verskih zajednica, i ono što je jako važno, meni se čini najvažnije, crkvama i verskim zajednicama je priznat kontinuitet u pravnom subjektivitetu na osnovu zakona koji su ranije doneti.
Druga celina se odnosi na registraciju crkava i verskih zajednica. To je isto jedna tema koja je mnogo puta ovde pominjana, čini mi se vrlo tendenciozno, jer je potpuno precizno u zakonu dato ono što smo mi isticali kao pitanja.
Dakle, ovde se jasno i precizno propisuje obavezno vođenje i sadržaj registra. U registar ulaze sve legalne crkve i verske zajednice automatski se upisuju u registar, a dat je precizno postupak registracije novih, dat je precizno način korišćenja naziva, procedura rešavanja o prijavi za upis, utvrđeni su i razlozi za brisanje iz registra.
Ovaj deo je izuzetno važan, jer je vrlo važno da se zna ko su lica koja predstavljaju određenu crkvu ili versku zajednicu, gde su njihove generalije, odnosno adrese. Kada se pojavi problem, država zna kome može i treba da se obrati.
Država ima uvid u aktivnosti svake crkve i verske zajednice na osnovu onog što su one napisale, kao i o izvorima stalnih prihoda verskih organizacija, što je jako važno, jer verska organizacija koja ostvaruje ciljeve drugačije od onih radi kojih je ona osnovana, može da bude izbrisana iz registra. Kako? Ministarstvo je predvidelo organ koji će vršiti nadzor nad sprovođenjem zakona.
U poglavlju o imovini i finansiranju identifikovani izvori finansiranja crkava i verskih zajednica. Data je mogućnost saradnje države i crkve na materijalnom planu, a uređena su socijalna prava sveštenika i verskih službenika.
Treći deo je delatnost crkve i takođe ima tri dela. Prvi, bogoslužbena delatnost, definiše prostore, mesta i ustanove u kojima se može, naglašava se može, vršiti bogosluženje i prvi put posle Drugog svetskog rata dozvoljava se mogućnost da se bogosluženje i verski obredi mogu vršiti u školi, u ustanovama dečije i socijalne zaštite, u policijskim i vojnim objektima, u zatvorima, što po meni zapravo čini veliki iskorak, jer se bogosluženje i potreba za bogosluženjem približavaju onima kojima je potrebna i u nekim uslovima kada je nemoguće da se zadovolji u hramu.
Takođe su propisani uslovi za humanitarnu delatnost crkava i verskih zajednica, gde su crkve i verske zajednice dužne da vidno istaknu svoj puni naziv, što je još jednom ponavljam izuzetno važno zbog nekih naših, ne samo naših prethodnih iskustava, od kojih su mnoga bila gorka, a neka i opasna.
Sada dolazimo na još jednu izuzetno škakljivu oblast, koja mi se čini isto tako izrabljivana tokom ove načelne diskusije, a to je obrazovanje. Ova oblast doduše do sada nije nikada bila regulisana ovim zakonom i predstavljala je zbog toga problem u životima mnogih mladih ljudi koji su iz nekih razloga odlučili da pohađaju verske škole.
Ovde u zakonu jasno su definisane verske obrazovne ustanove, utvrđena su prava osnivanja i standardi prema važećem zakonu iz ove oblasti, koji moraju biti zadovoljeni da bi one mogle da se osnuju. Takođe, mogućnost da se one uključe u obrazovni sistem države, isto tako kao mogućnost. Ukoliko želite, vi morate da zadovoljite određeni zakon iz oblasti prosvete koji smo mi ovde doneli.
Zatim, izuzetno značajno utvrđuje se pravno dejstvo i status diploma stečenih u verskim obrazovnim ustanovama, koja mogu imati isto pravno dejstvo kao i diplome stečene u državnim ustanovama i privatnim školama. Naravno, po meni je ovo izvanredan potez, jer moram da kažem da sam iz prosvete i znam da su obrazovni standardi mnogih verskih obrazovnih institucija, kada to kažem mislim na Bogoslovski fakultet, mnogo viši nego standardi na Karić univerzitetu, raznim mega i giga trendovima, singidumima i slično.
A moram da pomenem nešto što je aktuelno trenutno u mom gradu u Valjevu, da se na jednom od tih univerziteta istovremeno može i diplomirati i magistrirati. Ako ste dovoljno dugo bili kao student, onda da ne gubite vreme, istovremeno i diplomirate i magistrirate.
Ovde su utvrđena i socijalna prava učenika i studenata verskih obrazovnih ustanova, kao i pravo na versku nastavu u državnim, privatnim osnovnim i srednjim školama. Veronauka je ušla u škole već izvestan broj godina, pokazalo se da je to korisno. Naravno, opet kao mogućnost, neki hoće da je uče, neki neće, za mene je to izvanredno, jer imate slobodu da odlučite šta želite.
Isto tako pitanje kada sam ovo dotakla je i pitanje ko je taj koji odlučuje u ime dece pred zakonom, roditelj do 18 godina odlučuje za svoje maloletno dete. Prema tome, i ovde da izabere da li će da mu dete uči jedan ili drugi ponuđeni predmet je na roditelju.
U poglavlju kulturna delatnost identifikovani su nosioci kulturne i naučne delatnosti u sastavu crkava i verskih zajednica, data su prava istim da imaju sopstvenu izdavačku i informativnu delatnost, opet uz jako važnu delatnost ko stoji iza toga. Data je mogućnost da država iz svog budžeta finansira kulturnu i naučnu delatnosti crkvi i verskih zajednica, opet kao mogućnost.
A ministar je lepo govorio o tome šta je potreba države. Naravno, da je potreba države da finansira naučnu delatnost, jer iz oblasti crkvenog prava, crkvene istorije, crkvene filozofije mi zaista možemo samo da naučimo iz toga.
Posle svega što sam rekla moram da kažem da je Predlog ovog zakona za mene izvanredan, potpuno u skladu sa Ustavom, Ustavnom poveljom i Konvencijom o ljudskim pravima, da ima vrlo visoke standarde poštovanja ljudskih prava, u skladu je sa zakonima članica evropskih unija koje su donele ovakve zakone, govorim o Nemačkoj, izabalansiran je, sveobuhvatan i, što je najvažnije, on nastavlja kontinuitet sa drugim zakonima iz ove oblasti koje je Srbija imala još od Sretenjskog ustava pa naovamo.
Kako je predlog ovog zakona u duhu najbolje srpske pravoslavne tradicije, poslanička grupa DSS će glasati za njega. Još jedan moj savet. U noći između subote i nedelje slušala sam slučajno radio, nisam sigurna koju stanicu, čula sam da je sad novinarima jako interesantno da o zakonu i o tome šta se dešavalo na tom Odboru za evropske integracije pričaju ljudi koji nisu bili na tom odboru, ali koji su sedeli u svojoj kancelariji koja je blizu tom prostoru gde se dešavala diskusija.
Kako čovek koji je slušao sve to otprilike, nije dobro čuo, molim da se sledeći put kada se odbori dešavaju govori mnogo glasnije, pa ako novinare baš to interesuje, da bar bude interpretacija tačna.

 Reč ima narodni poslanik Stevica Deđanski, Jovan Todorović, pa narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što kaže gospodin ministar, treba uvažiti stvarnost kada se razgovara o ovome, pa bih krenuo sa nekim konkretnim osnovnim i prvim primedbama.
Opšte miljenje svih koji se bave ovom tematikom i koji je razumeju jeste da je zakon prilično brzoplete i dosta loše pripremljen. Ne verujem iz zle namere, ali reći ću i zašto. Mislimo da je jako malo stručnih ljudi ili skoro niko nije konsultovan. Kao što je poznato našoj javnosti, verovatno i gospodinu ministru, postoji oko 20 nekih stručnih ljudi u Srbiji i par udruženja. Niko na toj javnoj raspravi, koja je bila organizovana, nije bio ni pozvan svojevremeno da iznese svoje primedbe i to nije bilo dobro.
Sve ovo što se, kao što smo čuli do sada, dešavalo tokom devedesetih videli smo da je pripremljeno vrlo ozbiljno, da je smišljeno mnogo ranije i sada vidimo da smo poraženi i politički, i ekonomski, i vojno, i ostalo je još samo duhovno. Svedoci smo da je i to duhovno došlo sada na red. Ovaj predlog zakona postaje donekle sramni čin kapitulacije, makar u tome bila prva namera.
Ovaj zakon će izazvati nekoliko i ružnih događaja, koji će neminovno uslediti hteli vi to ili ne. Mislimo da će reagovati svako kada bude video da mu dete odvodi u duhovno ropstvo.
Ovakvi incidentni do sada su bili sporadični i u maloj meri, zato što se narod nadao da će država da ih zaštiti, ali ovim zakonom mi totalno ostavljamo to na milost i nemilost tim našim građanima i sugrađanima.
Pošto ovaj zakon, kao što sam rekao, nije prošao javnu raspravu, sada zakon osporavaju tri različite grupacije ljudi. Prvo, to su ljudi organizacije koje su same te verske zajednice, kako vi zovete, ili sekte kako to govore u narodu, koje bi htele još više prava i mogućnosti, maltene da se izjednače sa Srpskom pravoslavnom crkvom.
Druga grupa su dežurni kritičari, koje je pokazao naš poslanik malopre, to su određene grupacije koje su dežurni kritičari, koje služe da napadaju sve živo samo da se napada po službenoj dužnosti. Mi iz SRS i ostali želimo pravedan zakon, koji neće da nagradi sekte i sve njihove radnje u proteklom periodu.
Da dam jedan konkretan primer. Dešavalo se da pre 20 godina u Srbiji nije bilo Mormona, pa se onda pojavi pet njih, pa onda novcem vrbuju određene ljude, spletkare, mentalnom manipulacijom uzimaju ljude, pojavljuju se, dobijaju imovinu i postaju bogati, i sada ih mi nagrađujemo za to što su radili u proteklih 20 godina ovakvom situacijom.
Dešavalo se da otimaju vernike Srpske pravoslavne crkve mentalnom manipulacijom, da ne govorimo dalje šta sve rade novcem, to nije predviđeno Krivičnim zakonikom, i postavlja se pitanje koja su to krivična dela koja oni u principu rade. Navešću samo nekoliko, mada ih ima velika gomila, neke ste vi sami spomenuli koji su mogući, a to se redovno i dešava.
Znači, lažno predstavljanje i ljudi se pozivaju na kurseve kompjutera, stranih jezika, klubovi borilačkih veština i tako dalje, a iza toga stoje sekte. Imali smo slučaj ugrožavanja javnog reda i mira, bekstvo od kuće, nestanci koji su prouzrokovani delovanjem tih nekih organizacija, odsustvo roditeljskog staranja, gde određeni odrasli ljudi ulaze u sekte i zaboravljaju sve ostale svoje obaveze. To je jedna pretnja i ima ih tako, mogao bih da čitam puno, ali neću iskoristiti toliko vremena citirajući samo ono koje su sve anomalije koje se pojavljuju.
Postavlja se pitanje šta je trebalo uraditi ako smo hteli da dođemo do pravog i konkretnog dugotrajnog rešenja. Trebalo je tražiti pomoć. Mislim da ste tu propustili nešto. Trebalo je tražiti zvanične izveštaje i to od raznih organizacija. Kao prvo, tradicionalnih crkvi i verskih zajednica, da se vidi koliki je broj žrtava sekti, koje su zatražile njihovu duhovnu i psihološku pomoć, da ne bi otvorili ostalima ulaz u Srbiju.
Onda od medicinskih službi, pogotovo od psihijatrijskih ustanova, od socijalnih službi, znači koliko se žrtava sekti njima obratilo za pomoć.
Jer, verovatno kada biste čuli te podatke ne biste došli u situaciju da tim konfesijama, kako ih vi zovete, dajete ista prava kao i verskim zajednicama, jer su oni ipak sekte.
Onda od policijskih službi na svim nivoima, u koliko su slučajeva intervenisali i vršili uviđaje, u remećenju javnog reda i mira, ubistava i samoubistava, krivičnih dela o finansijskim prevarama itd. Takođe od vojnih službi bezbednosti i obaveštajne službe, gde imaju podatke ubistava, samoubistava, špijunaža stranih sekti prema državi i prema vojsci.
Takođe od udruženja građana koja pružaju pomoć žrtvama sekti. Imate udruženje građana "Istina" i još nekoliko udruženja koja se time bave i dokumentovano vode sve podatke o tome i imaju sređene kartone, obavljaju razgovore, tako da su mogli da vam daju te podatke da ste stvarno želeli.
Pošto se pozivate na EU i na zakone tamo, mogli ste od udruženja "FECRIS", Federacije evropskih centara za istraživanje i praćenje sekti, da pokušate da dobijete i neki savet. Sad ću izneti nekoliko podataka vezano za ovo, koje ste mogli da dobijete da ste u stvari samo pitali.
Postojanje sekti i kultova zabeleženo od 1945. godine do danas na našim prostorima po podacima MUP-a izgleda ovako: pre 1945. postojalo je svega devet takvih organizacija, od 1945. do 1980. formirano je šest, od 80. do 2000. godine registrovano je još 24 organizacije, koje spadaju pod kriterijum sekti i kulta; zaključno sa decembrom 2000. godine procenjeno je da u Beogradu ima više od 12.000, u Republici Srbiji više od 150.000 pripadnika sekti i kultova.
Na teritoriji Beograda imaju oko 50 objekata, a na teritoriji Srbije više od 400. Procenjeno je da blizu 200 stranih misionara u proseku godišnje posećuje Beograd. Po podacima Vojske SCG sredinom 1996. godine broj zvanično registrovanih verskih sekti bio je 64, dok je u tajnosti delovalo još oko 250.
Danas u Beogradu postoji oko 200 sekti i njihovih ogranaka, a registrovano je samo 35. Na osnovu više podataka ceni se da u SCG ima oko 385.000 članova različitih sekti. Od ovog broja čak trećina je nastanjena u Beogradu. Članstvo je zvanično registrovano u 64, a ostalo u 250 neregistrovanih sekti. Ovaj zakon je donekle onda samim tim, možda gruba reč, ali uvreda za 95 verujućih ljudi koji se ne smatraju pripadnicima tih i takvih zajednica, tj. sekti, koji pripadaju tradicionalnim zajednicama. Sada ćemo po ovom zakonu ozvaničiti gomilu tih sekti.
Inače dolazim iz grada koji se zove Vršac i ne znam da li vam je poznato, ali grad je poznat i u staroj Jugoslaviji je bio kao grad koji ima veliki broj takvih organizacija, sekti.
Trenutno u Vršcu ima nekih 17 sekti koje deluju. Ovim zakonom im se bukvalno otvaraju vrata da rade šta hoće.
Mogu samo da nabrojim neke, više zbog javnosti, možda i ako vi niste upoznati. Zastupljene su razne sekte, to su: Jehovini svedoci, baptisti, pentekostalci, adventisti, tzv. subotari, nazareni, jogi letači, ima i ovih satanističkih u Vršcu, nekoliko satanističkih kampova koji su funkcionisali, sajentolozi...(Krasić: G17 plus), G17 plus, rotarijanci, znači jedno vrlo podobno tle za delovanje svega toga.
Neki od tih sekti su vrlo finansijski moćne, kao npr. baptisti, Jehovini svedoci, nazareni, adventisti. Oni su čak i veoma nasilni. Vi ste rekli malopre da oni nisu nasilni, da su oni ne znam kako ste prokomentarisali. Oni su vrlo nasilna organizacija koja misionari najviše po bolnicama. Napadaju, uslovno rečeno, znači duhovno napadaju bolesnike, pa između ostalog i doktore.
Takođe, pentekostalci. Svi se sećate slučaja Dejvida Nejbora, diplomate, koji je bio sekretar u ambasadi SAD, koji je imao onu aferu špijunsku, koji je radio u Osijeku, radio je u Prištini, radio je u Beogradu i u Solunu, pa je posle postao sekretar u Američkoj ambasadi. I kada je radio u Beogradu, kupili su čak i zgradu u Beogradu, pre svih ratova, negde godinu dana pre rata u SFRJ, preko puta Crvenog krsta, da bi dočekivali izbeglice. Malo suviše izgleda da bi bilo slučajno. To je ipak namerno.
Postavlja se jedno pitanje, odakle tim finansijski moćnim organizacijama pare? Znači, na koji način su ih i stekle? Znači, pojavili su se pre pet, 10, 15 i 20 godina i puni su novca. Takođe, takve stvari, kao što sam spomenuo ovo sa Crvenim krstom i dolaskom izbeglica, rade i po Vršcu, rade po Negotinskoj krajini, rade po selima gde ima veliki broj nacionalnih manjina, po izbegličkim kampovima, znači u svim tim gradovima. Sad sam napomenuo Beograd, ali to isto rade i kod nas.
Kao što sam rekao, u Vršcu su čak neki ljudi stradali od dejstva istih takvih organizacija. Znate, imali smo slučaj jednog mladića koji ima 21 godinu, koji je nestao pre nekoliko godina, pa je nađen u Rumuniji pored dvorca Vlada Cepeša ili Drakule, kako vole da ga zovu, ubijen ritualnim ubistvom. To su stvari koje su sve sada dozvoljene maltene. Znači, vi niste to dozvolili, ali će neki deo naroda to verovatno protumačiti tako.
I vi sad stavljate sve to što sam sad napričao i naše tradicionalne verske zajednice maltene u istu čorbu. Znači, i rotarijanci, i masoni i sekte, sad u ovoj Srbiji je sve isto. Znači, kumovali su raspadu SFRJ, kumovali su otimanju Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, a sada baš nekako slučajno, pred raspravu o konačnom statusu KiM, ponovo se pojavljuje jedna nova injekcija optimizma za takve organizacije i mi im dajemo nekakav legitimitet.
Znate, ako vam to i nije bila namera, to će narod protumačiti tako. Gospodin Tomislav Nikolić je malopre to vrlo lepo objasnio, da je narod ipak očekivao da će država da ga zaštiti. Sada će imati opravdanje, znači država je pustila. Znate, to će u narod tako da uđe. Zato vas molim da ipak ovakav zakon ne prođe u ovom obliku, da ispravite ovo na šta smo vam ukazali do sada u amandmanima SRS. Trebalo bi da ih usvojite i da lepo dođemo do jednog ozbiljnog zakona, koji će rešavati pitanja svima na isti način, ali samo onim priznatim verskim zajednicama koje služe na dobrobit svakog društva. Hvala.

Hvala vam, gospodine Deđanski.
Izvolite, narodni poslanik Jovan Todorović, pa narodni poslanik Nataša Jovanović, pa narodni poslanik Dušan Proroković. Izvolite, gospodine Todoroviću.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, evo još da kažem nekoliko napomena u vezi sa mišljenjem poslaničke grupe SPS povodom Predloga zakona o crkvama i verskim zajednicama. I dosadašnji tok rasprave je pokazao da Srbija u suštini nema čega da se stidi u svojoj zakonodavnoj istoriji i kada su u pitanju i crkve i verske zajednice i uopšte ova religijska oblast.
Na početku današnje rasprave neki govornici su našem gospodinu ministru zamerili da na neki način u prvi plan stavlja SPC, a ja mislim upravo obrnuto. Mislim da je pomalo i stidljivo govoreno o ulozi SPC i u uvodnom izlaganju gospodina ministra, a i nekih narodnih poslanika, koji se da kažem ovako busaju da su pravoslavci, hrišćani itd, ali nekako skriveno drže i u ovom zakonu, a i u priči SPC.
Zašto to uopšte pominjem? Pa, recimo, u članu 12. ovog zakona kaže se da se SPC priznaje kontinuitet sa pravnim subjektivitetom stečenim na osnovu Načertanija o duhovnoj vlasti iz 1836. godine, i to je stav 1. A u stavu 2. kaže se da SPC ima izuzetnu istorijsku, državotvornu i civilizacijsku ulogu u oblikovanju, očuvanju i razvijanju identiteta srpskog naroda.
Primećujem da nijedna druga crkva, osim SPC, što je valjda i normalno za Srbe, nema tu državotvornu i istorijsku ulogu. Mislim da i ovaj parlament, i Vlada i svi mi kao građani u Srbiji, a valjda je u Srbiji većina Srba, ako je tačan podatak da 95% građana pripada nekoj crkvi i nekoj verskoj organizaciji, onda je sasvim sigurno i iz toga izveden tačan podatak da bar tri četvrtine onih koji pripadaju nekoj crkvi, verskoj organizaciji, jesu pripadnici SPC, jesu oni koji propovedaju pravoslavno hrišćanstvo.
I zato mi smeta kad u obrazloženju ovog zakona pročitam, pa i u diskusiji čujem, da su osnovni ciljevi ovog zakona između ostalog i usklađivanje sa zakonodavstvom EU.
Prvo, mi imamo skoro dvestagodišnju tradiciju u zakonodavstvu, drugo, ni u čemu ne zaostajemo za EU, treće, Unija i nije religijska, nego pre svega ekonomska unija. I mi kao ljudi, pa i pravoslavci, i hrišćani i svi drugi građani, imamo težnju da u Evropu uđemo pre svega radi tih ekonomskih odnosa, a ne radi toga da bi se religijski povezali sa zapadnom, pogotovo zapadnom Evropom, jer u tome postoje toliko drastične razlike da sam iznenađen da danas niko o njima nije govorio.
Pripremajući se za ovo izlaganje imao sam potrebu da konsultujem delo Justina Popovića "O duhu i vremenu". Za gledaoce pre svega, jer narodni poslanici to verovatno znaju, Justin Popović je jedan od najvećih teologa u modernoj srpskoj istoriji i, pored Nikolaja Velimirovića, sasvim sigurno najveći. Upravo je Justin Popović je govorio o tim najbitnijim razlikama između pravoslavnog hrišćanstva i tog takozvanog zapadnoevropskog ili humanog hrišćanstva.
U hrišćanstvu je najvažniji Isus Hristos ili bogočovek. U Evropi smo zahvaljujući nekim tzv. modernim trendovima došli do toga da imamo hrišćanski humanizam i da smo bogočoveka krnjili sve do toga da smo ga doveli da bude samo čovek. Taj samočovek je u prethodnoj istoriji, recimo u poslednjih 100 godina napravio sve ratove u svetu i u Evropi. Taj isti samočovek iz Evrope je bombardovao Srbiju u toku NATO agresije. Takav isti čovek je mogao da izjavi - trebalo bi da bombardujete Srbe. Šta mislite ko je ovo rekao? Pokojni papa Vojtila Klinton. "Srbi su narod bez zakona i bez vere, to je narod razbojnika i terorista". To je rekao današnji aktuelni francuski predsednik Žak Širak.
"Rat protiv Srba nije samo vojnički sukob, to je bitka između dobra i zla, između civilizacije i varvarstva". Širak je desničar, a ovo je rekao jedan levičar, njegovo ime je Toni Bler. To su svi ljudi koji pripadaju tzv. hrišćanskom humanizmu.
Justin Popović kaže da je čovek isuviše sazdan od ilovače, odnosno od blata, pa ako mu izvadite taj duh onda od tog blata nema ništa, a Evropa sve više liči na mrtvački sanduk pun ilovače koja odveć zaudara. Da li nam treba takva unija religijska sa Evropom? Meni to kao cilj smeta u obrazloženju, iako u zakonu to nije rečeno, ali mi smeta da se i pozivamo na takve ciljeve jer postoji jači cilj od ovog, naša potreba da u ovu oblast unesemo ono što je naše i ono što je potrebno građanima Srbije, a ne nikakvo prilagođavanje Evropskoj uniji i tom njihovom zakonodavstvu.
Ovde se u jednom članu kaže da ne postoji državna religija. Ja sam s tim saglasan, ali moram da vam kažem da bih bio saglasan čak i da postoji državna religija, i to ne bi bio izuzetak jer postoje zemlje kao što su Danska, Švedska, Grčka, i bio bih sa tim saglasan, jer ako su pravoslavci prisutni među vernicima i članovima crkve sa 75 ili 80% onda to i ne bi bio problem.
Pod uslovom da sve druge verske zajednice i crkve imaju ovu vrstu ravnopravnosti i slobode koja se u zakonu predviđa i podrazumeva.
Dalje se kaže da je jedan od ciljeva ovog zakona da država i crkva razvijaju saradničke odnose. Opet ću se pozvati na Justina Popovića, nekako mi je on najbliži, piše lepo kao književnik, lako ga je razumeti, iako su mu komplikovane te teološke misli i on je više filozof, iako je završio fakultet u Oksfordu, zahvaljujući Nikolaju Velimiroviću, i ti isti zapadni hrišćani nisu mu dali diplomu, jer je kritikovao to tzv. zapadno hrišćanstvo. Kasnije je doktorirao, a od 1948. godine živeo u Ćelijama kod Valjeva, gde je i umro 1979. godine, ukoliko se dobro tog datuma sećam, a inače je Vranjanac rođen 1894. godine.
Šta kaže Justin Popović? "Bog je u svemu na prvom mestu, čovek na drugom". Dalje kaže: "Bog vodi, čovek je vođen". I konačno: "Bog radi, čovek sarađuje". Ako je crkva simbol tela Hristovog, zajedno sa duhom, ona za mene predstavlja tu vrstu božanstva, odnosno Boga u koju valja verovati kao instituciju itd. Država je zapravo čovek koji će sarađivati sa crkvom i sarađivaće kao ljudi koji uređuju svoju državu na tom prostoru Republike Srbije na način koji je propisan u ovom zakonu.
Za mene je to nesporna činjenica, ukoliko nemamo tu meru i tu vrstu opreza koja je potrebna pre svega zahvaljujući diskusijama koje su vođene, a povodom tih tzv. sekti satanističkih i ne znam kojih drugih pokreta. Bojim se da valja biti jako oprezan u primeni odredbi ovog zakona.
Jer kada nekome date svojstvo pravnog lica, kada nekome date neograničeno pravo raspolaganja imovinom, kada nekome date neograničene vidove i oblike sticanja imovine, kada nekome date pravo na obavljanje privredne delatnosti i aktivnosti, kada nekome date pravo na obrazovnu aktivnost, kada nekome date pravo da pod određenim uslovima vrši verske obrede u školama, kasarnama, dečijim obdaništima, tu valja imati mnogo opreza.
Kada ljude dobre volje, koji hoće da podstaknu neku crkvu ili neku versku zajednicu, podstičete, između ostalog, poreskim olakšicama, uključujući i fizička i pravna lica, kako je rečeno u ovom zakonu, ponekad se zapitam da li smo mi tu na putu onoga što je već u toj katoličkoj ili protestantskoj Evropi poodavno prisutno i predstavlja jednu od ključnih razlika između te katoličke Evrope i tog učenja i ovoga što mi ovde zovemo ortodoksna pravoslavna crkva.
Dakle, tamo je moguće otkupiti greh, a u pravoslavlju nije. Da bi nekome oprostio Bog grehe on mora bar u zadnjem sekundu svog života da se prekrsti, i pokaje za svoje grehe i zamoli Boga da mu te grehe oprosti. Tamo je dovoljno dati određenu količinu novca da bi greh bio oprošten.
Mi ovde ulazimo u jednu opasnost da će biti ljudi koji su stekli, ako hoćete, i prljav kapital, dakle ne izjednačavam sve ljude, ali i prljav kapital, spremni da kao fizička lica ulažu u određene crkve i verske zajednice, ali sada najviše govorim o pravoslavcima, sa idejom da em budu oslobođeni od poreza, em da im tamo neki sveštenik ili neko svešteno lice pri obavljanju određenih službi olakša grehe.
Zašto o ovome govorim? Opet ću reći nešto što je rekao Justin Popović, a nisam bio lenj da ga prepišem. Kaže, jer crkva i nije drugo do čudesni bogočovečanski organizam, u kome se saradnjom blagodeti božje i slobodne delatnosti čovekove obesmrćuje, obogočovečuje sve što je čovečije, sve osim greha.
Biće teško primeniti ovaj zakon. Mi ćemo glasati za zakon zato što hoću da verujem gospodinu ministru. Mi ćemo glasati upravo iz tih razloga, ali tvrdim da će morati da rade ekipe ljudi, stručnjaka iz raznih oblasti, prava, finansija, ekonomije i teologije, da urede način registracije i način poništavanja tih odobrenja za delovanje tih organizacija, odnosno verskih zajednica i crkava.
Tvrdim da verske zajednice, koje se samo tako zovu, a u suštini su sekte, mogu da budu značajni faktori na političkom planu. Uzmite, recimo, lokalne izbore za odbornike. Sve sekte su došle iz te tzv. zapadne Evrope ili iz Amerike. Uz dobro finansiranje i organizaciju mogu da se organizuju i kao grupa građana, ali sa određenim političkim ciljevima, a da u pozadini imaju sektu. Kada budu značajan faktor vlasti u lokalnoj skupštini i kada mogu da odlučuju o tome hoće li se ili neće usvojiti budžet za određenu godinu, onda mogu da opredele i određena sredstva za tzv. pomoć određenim verskim zajednicama, pa i sami sebi.
Sada, ovde završavam, ne smemo se mnogo povoditi za Evropom, bar u onom duhovnom smislu. Neko je ovde o tome govorio. Nema mnogo duhovnog u Evropi. Sve je materijalno. Niče je govori, telo sam i samo telo. Justin Popović je vrlo lagano, sa nekoliko rečenica, pokazao da nije sve u toj materiji. Mi ponekad zbog tog konformizma, zarad obećanog boljeg života, zaboravimo i na to šta smo.
Ne smemo tako grlom u jagode odricati se nečega što jeste trajna vrednost, a naročito govorim o SPC. Još jedanput potenciram, državotvorna uloga ne pripada nikome osim SPC. Zato bih je favorizovao u ovom zakonu, a ne stidljivo pokazivao, jer naravno da zaslužuje mnogo više pažnje nego što je to ovde dato. Hvala lepo.