Poštovani predsedavajući, narodni poslanici, s obzirom da su u sali tri žene nije vam teško da budete džentlmen, a to rodna ravnopravnosti to, to ćemo kad usvojimo zakon, onda ćete morati sve da poštujete.
Gospodin Omerović je u stvari je pročitao stav 4. član 33: ''Bogosluženje i verski obredi se mogu obavljati i u školama.''
Tu ću odmah da stanem zato što se o ovom stavu mnogo govorilo, znači i na samom Odboru za evropske integracije bilo je mnogo reči o tome šta sad.
Molim vas, ne mogu da verujem da ne znate, kad je reč o školama, da su se i sad i u proteklom periodu određeni obredi vršili u školama. Kada je školska slava, direktori ili kolektivi su pozivali sveštenika da dođe da preseče kolač i kad je dan škole, obično su tu i neki drugi verski praznici, tako da ovo nije uvođenje ničega što mi već u praksi nemamo. Čak je tu i uvođenje nekog reda, znači tu se sad određeni taj postupak dovodi u red.
Znači, na poziv određene institucije dolazi sveštenik u tu datu instituciju. Neću uopšte da objašnjavam zašto je potrebno da se određeni obredi ili da je sveštenik prisutan u bolnici, u kasarni itd. Prosto imate ljude, i praksa je takva već, ovo je uvođenje nekog reda i ozakonjivanje već postojećeg stanja. Neću da objašnjavam zašto je ljudima koji su bolesni, a u bolnicama jesu ljudi koji su bolesni, zašto oni ponekad, ne kažem svi, ali ponekad neko ima potrebu da bude sveštenik tu.
Sad je gospodin Omerović naveo kako je to komplikovano kada je u pitanju Islamska zajednica zato što je potrebno znači pet puta dnevno obaviti određeni obred. Izvinite, gospodine Omeroviću, ukoliko postoji potreba u toj instituciji da se to obavlja, mislim da se mora naći načina da bi svako mogao da se moli Bogu na način na koji je predviđen njegovom verom i religijom. Tu ne vidim ništa sporno i ne vidim da će da dođe do zastoja u radu.
Vi ste konkretno naveli opštinu Novi Pazar. Mislim da oni imaju mnogo drugih problema, da su dao bog možda te obrede i vršili, verovatno bi se u ovom trenutku malo bolje slagali, bilo bi malo više tolerancije, kad ste već tu opštinu spomenuli.

Hvala vam, gospođo Banović. Ostajete? (Ne.) Po zahtevu, izvolite. Po amandmanu, a vi ste
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Ja sam Tomislav Nikolić.)
Ne, ne, molim vas, molim vas, gospodine Nikoliću, samo trenutak. Vi ste hteli repliku, ali nije sporno dao sam već reč gospodinu Nikoliću. Izvolite, gospodine Nikoliću.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Ne mogu da se složim sa argumentacijom kojom se opravdava bogosluženje u školama i to je zaista jedan problem o kome treba razmišljati.
Prvo, imate sredina koje su višenacionalne. Dalje, kažete i u ustanovama dečije zaštite bogosluženje. Za koga? Za zaposlene ili za decu? Samo ste natrpali pojmove, širokogrudo, svuda može.
Šta ste mislili kada ste rekli da bogosluženje može da se vodi u školama, šta ste konkretno mislili.
Kako će to da se sprovede u školi, na časovima, na odmorima, sa decom na bogosluženje, ili sa nastavnicima i sa profesorima? Ne piše ništa.
Decu ste doveli u školu da ih učite, i veronauci da ih učite, i sa time sam potpuno saglasan, ali vi uvodite bogosluženje, a voleo bih da mi objasnite šta sve podrazumevate pod bogosluženjem, koje sve obrede podrazumevate pod bogosluženjem. Nemojte da se to pretvori u službu božju različitih crkava iz minute u minut, iz časa u čas.
Imate višenacionalne sredine u odeljenjima, šta će biti sa drugom decom. Izaći će sa časa dok se vrši bogosluženje. Jesam za kapele i u kasarnama, i u bolnicama, i svako ko ima potrebu da tamo traži Boga. Bogosluženje je nešto drugo. To može da pređe u neki drugi oblik. Jeste li raščistili te pojmove?
Dalje, sankcija nema nikakvih za onoga ko to ne omogući, apsolutno nikakvih. Čak ste predvideli da ako on smatra da ima mogućnosti, ako on proceni da ima mogućnosti, ako nema, nema ni toga. Rukovodilac ustanove procenjuje da li ima mogućnosti. Je l' hoćete bogosluženje, onda mogućnosti mora da se stvore. Ne postavlja se pitanje da li će biti mogućnosti, nego mora da se stvore.
Pretvaramo znači objekat dečje zaštite u mesto na kome može da se vrši bogosluženje, pravi se prostorija. Ne mislite valjda u prostorijama u kojima se obavlja redovna delatnost da se i to obavlja. Ako ima dvoje-troje zaposlenih - bogosluženje. Hoće li da dovode decu koju čuvaju na bogosluženje? A šta kad mu padne u taj sat, u taj čas, a on je na poslu. Je l' poznajete vi sve religije, je l' znate kakva su bogosluženja u religijama koje su zastupljene.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Nauči nas.)
Neću ja da te učim, Aligrudiću, i budi malo učtiv. I nemoj da ti kažem sada zašto dobacuješ, zašto se ne kontrolišeš. Bolje ćuti.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Hajde da čujem.)
Pa pijan si čoveče.

Molim vas, molim vas.

Pa evo, predsednik neka donese balon da duvamo.

Molim vas, nemam nameru da donosim ništa, neka duva ko hoće, ko neće ne mora. Nemojte tako.

Nema smisla, govorim zaista ozbiljno. Ne izazivam ni na koji način, a možemo da okrenemo i drugačije. Dobro, pijaniji sam od vas. Hajde da digne ovde glavu u vis i da idem pravo.
(Miloš Aligrudić, sa mesta: Jaoooo, stara fora.)
Evo crta, ajde, ali nemoj da kažeš da te vertigo muči. Znači, zaista pokušavam da govorim ozbiljno, da vam skrenem pažnju na ono što se dešava, a vi mi dobacujete. Može i tako.
Hajde da nastavimo sada, hajde da krenemo dalje u političke rasprave. Hoćemo oko crkava političke rasprave? Meni je najlakše s vama, gospodine Aligrudiću, i to sada, sada mi je najlakše, u ovom stanju u kome ste mi je najlakše. Nego me je sramota. Sutra ujutru, kad se istreznite.

Molim vas, naravno da ćete imati pravo, samo trenutak. Znači, javio se za repliku poslanik Omerović, javio se poslanik Aligrudić, po Poslovniku, javio se po amandmanu poslanik Albijanić.
Molim vas, ovako dobacivanje, međusobni razgovori ni na jedan način nikome ne koriste, naročito ovoj skupštini. Branimo dostojanstvo Skupštine. Molim da odustanete sada, molim vas, upravo sam po Poslovniku reagovao, ako ne, molim vas, pet minuta da se zavede red. Pet minuta pauze.
(Posle pauze – 23,30.)

Dame i gospodo, potpuni red je uspostavljen. Pravo na repliku u odnosu na izlaganje narodnog poslanika Donke Banović, narodni poslanik Meho Omerović.

Žao mi što uvažena koleginica Donka nije sada tu, ali očigledno, kao što reče predsedavajući, red je uspostavljen, jer u sali su samo predstavnici opozicionih partija, uz par izuzetaka, koje sa uvažavanjem pozdravljam, iz DSS, ali dobro i to je Skupština na kraju krajeva.
Sve odredbe ovog zakona odnose se na zahtev članova, da li se govori o članu 33. ili referendum za lokalne doprinose u članu 34, kao i kada se radi o dobrovoljnom sistemu lokalnih poreza za određene namene. Ove odredbe mogu da dovedu do pristrasnosti, ministre, u korist dominantne lokalne crkve i diskriminacije protiv lokalnih manjina, jer može se desiti da većina nametne doprinos manjini u nekim od opština koje su na teritoriji naše države Srbije.
Prema tome, ne postoji ovde ništa što bi moglo da skrene pažnju na ono što je bilo u izlaganju koleginice i uopšte nisam o tome govorio, niti mi je bila namera. Namerno sam hteo da ukažem na probleme koji se mogu dešavati, ne samo oko bogosluženja u ustanovama zdravstvene zaštite, nego pre svega oko ovoga što se odnosi na finansiranje.
Zaista možemo doći u situaciju da u opštini, u kojoj je 20 pripadnika jedne veroispovesti, bez ikakve mogućnosti da utiče na nešto, ovih 80% donesu odluku o nekom samodoprinosu koji ima veze sa nekim objektom, a ta opština recimo propada po hiljadu trista možda važnijih pitanja, ali i to je bilo predloženo. O tome sam govorio.