Gospodine Markoviću, samostalnu državu Srbiju ćemo imati po usvajanju novog ustava Republike Srbije, a to što ga još uvek nemamo, vi ste jedan od najodgovornijih ljudi i vaš kolega uslovno rečeno, ova lopuža preko puta Boris Tadić koji vam je pre devet meseci tresnuo na sto svoj predlog ustava, odnosno svoje DS i pošto vi niste slušali apele gospodina Tomislava Nikolića koji je želeo da radi u Pododboru i da nastavi od člana 81. teksta Vlade Republike Srbije da inkorporiše sve naše primedbe, desilo se sve ovo što se desilo.
Hajde da vidimo još koliko će da traje ta priča i vaše izjave i izjave Koštunice, Tadića, a vezane su za donošenje novog ustava, ali isuviše se dugo igrate sa strpljenjem svih građana.
Gospodin Tomislav Nikolić je kao mudar čovek, odgovorni državnik, uverena sam, budući premijer srpske vlade, spreman da zarad interesa naroda i države čeka još malo, iako mi ne učestvujemo u radu ostalih odbora, on je poručio i vama i srpskoj javnosti da će da učestvuje u izradi Ustava, ali ta priča ne može da traje u nedogled.
Nije onda u redu da kolegi Jojiću koji je zaista i sa jednom dozom emocija u ovoj situaciji u trenutku dok se održava statusna konferencija predsedniku SRS, protiv koga je napisana optužnica pre četiri godine i pripisuju mu se neki navodni zločini koje nije počinio za verbalni delikt i koji je jedan od ostalih koji služe u antisrpskom kazamatu sada na kraju ovog njegovog briljantnog izlaganja i kao člana tima za odbranu doktora Šešelja i bivšeg saveznog ministra, dajete takve kritike u smislu da je trebalo tog i tog dana da bude u toliko i toliko sati.
Gde ćemo mi da budemo i kada ćemo da budemo i o čemu ćemo da glasamo, odlučuje samo SRS, njen poslanički klub, njeno rukovodstvo i oni ljudi koji su nas izabrali na ove funkcije.
Ne bih nikada koristila ovo vreme kada treba da govorim o ovom amandmanu koji sam podnela na član 23. da vi niste imali takvu svojevrsnu malicioznu reakciju na izlaganje kolege Petra Jojića.
Što se tiče amandmana na član 23. i bio je u pravu, naravno, mi nemamo ni ministra inostranih poslova, ni ministra odbrane, to nigde ne stoji u Ustavu Republike Srbije, u Ustavu po kojem ste i vi predsednik Narodne skupštine koja broji 250 poslanika.
Što se tiče ovog amandmana, on je zaista neophodan da se inkorporiše u ovaj zakon, jer za razliku od ovih drugih članova gde ste možda mogli da pomislite da SRS hoće zapravo to isto, a to nije tačno, jer se suštinski razlikuje, naš zakon u nekim tehničkim stvarima, da, poklapaju se stavovi, ali kada su u pitanju način određivanja zona, davanje saglasnosti za rad, a pre svega, ova uprava koja kod vas postoji što kasnije ide, a kod nas ne.
Mi smo smatrali da je zbog namere SRS, da vam kroz sve ove primere do sada pokaže da glavna intencija treba da bude proizvodnja, a ne spoljnotrgovinski promet.
Predlog smo dali, odnosno ja sam predložila ovaj amandman koji glasi da – uverenje o tome da je roba proizvedena u zoni izdaje carinski organ koji vrši nadzor u toj zoni, a za robu proizvedenu u zoni izdaće se uverenje o tome da je proizvedena u Srbiji, ako je u vrednosti robe koja se izvozi učešće sirovina i drugog reprodukcionog materijala, uloženog rada i drugih troškova proizvodnje poreklom iz Srbije, najmanje 51% od vrednosti robe koja se izvozi.
Dosadašnje analize, a naročito jedna koju je uradila, ne bih zaista bez saglasnosti te gospođe da spominjem njeno ime i prezime i da zloupotrebljavam, ona je sa Fakulteta za menadžment Univerziteta u Novom Sadu, zaista se bavila i sačinila jedan elaborat o poslovanju slobodnih zona u Srbiji unazad, odnosno na prostoru bivše države, 20 i 30 godina.
Činjenica je da se ništa nije promenilo od trenutka kada su prve slobodne zone osnovane, zato što država nije u svim prethodnim zakonima (a očigledno pošto ne prihvatate amandman SRS, to neće biti ni po ovom zakonu) uticala na to da se pospeši proizvodnja.
Zato su i oduzete pojedine slobodne zone, odnosno njihov status, a to je kao bilo opravdanje i razlog nekim opštinama, to je bilo mesto za skladištenje ili za trgovinu, a sve druge zemlje u svetu, čak i neki primeri o kojima nikada možda niste razmišljali.
Možda ni ja ne bih, da se nisam interesovala i da me zaista i ovaj problem nepostojanja uređene tržišne privrede u slobodnim zonama u Srbiji nije toliko interesovao, možda ne bih došla do tih podataka, ali sam vredno i marljivo na tome radila svih ovih dana, naročito u periodu od kada je zakon došao u skupštinsku proceduru, i došla do fascinantnih podataka kada je u pitanju zaštita robe originalnog porekla, dakle, domaćeg porekla, u pojedinim zemljama koje su bile potpuno privredno razorene i uništene poput Vijetnama.
Vi znate da je američka agresija na Vijetnam okončana još davne 1973. godine i da sve informacije koje nama stižu putem naših medija u onom izveštaju pod razno i šta se dešava u svetu, o toj zemlji su šturi i gotovo nikakvi i vi možete da pomislite i svima je slika naročito iz one američka holivudske propagande kako su bili jaki i hrabri američki vojnici, što svakako nije bila istina, i kako su se borili za svoje interese, a upravo je Vijetnam posle završetka tog rata uz saradnju sa mnogim zemljama širom sveta, naročito azijskim, stao na noge kroz formiranje slobodnih zona.
Danas, odnosno to je podatak od 2005. godine, pošto su oni na vreme uradili nešto što mi nismo, dakle, godine uzalud prolaze, od 2000. godine do današnjeg dana, to je moglo da se u Narodnoj skupštini Republike Srbije raspravlja više puta i da taj zakon bude pred narodnim poslanicima.
Niko nije mogao da razmišlja o tome za vreme nezapamćenih ekonomskih sankcija, kada je proizvodnja bila čak mnogo veća u pojedinim segmentima nego što je danas, nemamo rat, niti imamo agresiju zapadne vojne alijanse, odnosno NATO pakta, bombardovanje naše zemlje, odnosno naših privrednih objekata.
Setite se samo da je "Zastava" u Kragujevcu gotovo bila sravnjena sa zemljom.
U ovim uslovima kada kažete da želite da uđete u EU, a i za sve međunarodne ekonomske integracije ste, nemate podatak kojim možete da se podičite, a nije donet neophodan zakon pre ovog zakona, a to je zakon o direktnim stranim ulaganjima.
Zašto je bilo potrebno i Vijetnamcima i onima koji u drugim delovima sveta ili u nekim zemljama tog regiona uspešno posluju po sistemu slobodnih zona da donesu takav zakon? Zato da bi zaštitili i domaću proizvodnju i da bi privukli strane investitore da ulažu u nove programe i da zapošljavaju njihovu radnu snagu.
Danas podatak, eto, do kog sam došla, da zbog tih svojih prirodnih i ljudskih potencijala kojih ima i te kako naša Srbija, jutros sam, samo o primeru ovih malinara iz sela Katići i svih okolnih sela opštine Ivanjica, u kojima sam provela petak popodne, rekla da je Srbija spala na najniže moguće grane kada je u pitanju i plasiranje maline po čemu smo nekada bili prvi u Evropi.
Danas smo na četvrtoj, petoj ili ko zna kojoj poziciji zbog nebrige države zbog toga što nisu zaštićeni proizvođači malina, ali je zato važno da sve šta god da se proizvede u slobodnoj zoni, a ima učešće onako kako je to definisano ovim članom koji sam predložila 23. u zakonu ima oznaku da je proizvedeno u Srbiji.
San svake zemlje, valjda i mi spadamo u srednje razvijenu zemlju, a imamo potencijala i te kako da budemo napredni u tehnološkom smislu i svakom drugom da plasira svoje proizvode na neko drugo obezbeđeno tržište.
Mi nismo svoju šansu iskoristili od 1998. do današnjeg dana. Čak je više ona korišćena za vreme bombardovanja i uoči bombardovanja kada je u pitanju sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom nego danas.
Spoljnotrgovinska razmena, ako se ne varam u ovom trenutku naše zemlje najveća je sa Italijom, a sa Rusijom je veoma mala.
Ne možemo da razmišljamo o tome da imamo takve slobodne zone i da tako poslujemo kao što su slobodne zone manje ili veće u Kini, ali možemo da razmišljamo o činjenici da su oni i te kako zainteresovani za naše proizvode. Da ta razmena na godišnjem nivou može da bude nekoliko milijardi dolara.
Skoro su u našoj zemlji boravili predstavnici Privredne komore Kine koji su zainteresovani za naše povrće i voće, vina i za sve druge proizvode iz prehrambene industrije koju još uvek mogu kvalitetno ovde da se proizvedu, odnosno izrazili su spremnost da se napravi jedan takav dogovor i sporazum sa našom državom za izvoz tih proizvoda koji su im se i po kvalitetu i po ceni i po svemu dopale u našoj zemlji.
Zato su takve zemlje poput Vijetnama, koji su doneli zakon pre više od 10 godina, odnosno skoro 15 godina o direktnim stranim investicijama, što je trebalo da usledi pre ili odmah posle donošenja ovog zakona, napravili veliku ekspanziju kada je u pitanju ulaz stranog kapitala i taj nivo investicija je, odnosno uloga stranog kapitala preko 3.000 ugovora za 10 godina.
Sada ovaj tabelarni prikaz, ova dinamika priliva po privrednim granama u toj zemlji, samo zato što su se otvorili, ali ne tako da potpuno zatru svoju proizvodnju i da ne štite ono što je njihovo, naprotiv, potencirali su, istrajavali na tome da ono što je njihovo i što je vredan proizvod da ga oni imaju i njihova tradicija mora pošto-poto da bude očuvano. Kada pogledate ovo kako to ide od poljoprivrede i šumarstva preko hotelijerstva, preko finansija, bankarstva i svega onoga što tretira njihovu privredu, vidite da su to neverovatne cifre i da su to stotine milijardi dolara.
Koje su to zemlje koje ulažu iz celog sveta? Po principu poslovanja da poštuju njihove zakone. Slobodan je unos tog kapitala, ali sve što je potrebno državi mora u toj u kojoj posluju, odnosno u konkretnom slučaju Vijetnama mora da se plati, a slobodan je iznos svog tog profita, što im niko ne brani i što mi ne bismo branili svakome ko je spreman da dođe i da posluje po našim zakonima ovde u zemlji.
Ono što je naša razvojna šansa da neko ne pomisli danas iz ove rasprave da su to samo slobodne zone, ne mogu u ovom trenutku da vam kažem, verovatno gospodin Krasić, kao veći stručnjak za ovu oblast, barata tim podatkom, jer se i ranije u svojoj struci godinama bavio carinskim zonama i zonama slobodne trgovine, kakva je naša projekcija u budućnosti, koliko bismo mogli da zaposlimo ljudi. Neka je i onoliko koliko su uspeli Mađari, a oni su sa podatkom iz prošle godine 26.000 ljudi zaposlili u slobodnim zonama, i to je veliki uspeh. Može da bude više, može da bude manje, ali ono što je po svim statističkim prikazima jasno za razliku od Vijetnama ili od Singapura, ili nekih drugih zemalja ili Mađarske kod nas je slobodna zona opstajala samo na principu spoljnotrgovinske razmene, a ukupan iznos, odnosno učešće u celokupnoj spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije po poslovanju slobodnih zona gde Novi Sad, dok nije oduzet ovaj status je beležio najveće rezultate, 90%, pa Subotica, onda mnogo manje svi ostali i oni koji su ranije imali, ali proizvodnja gotovo nikakva.
Zato, davanjem olakšica onim kompanijama kao što su recimo Turci uradili, doveli 500 stranih kompanija da proizvode u njihovoj zemlji, ali i pomaganjem naše proizvodnje u slobodnoj zoni, slobodne trgovine, slobodnog poslovanja i kroz zaštitu i kroz prihvatanje ovog amandmana, mi možemo nečemu da se nadamo. Ovako se nastavlja agonija i za srpsku privredu i za građane koji su radno sposobni. Njih je zaista mnogo.
Mladi ljudi čekaju posao iz svih zanimanja, iz svih struktura obrazovanja, ali nema ko da ih uposli i nema za njih nikakve razvojne šanse, ako se nešto pod hitno ne bude menjalo i ako se ne krene sa nekim konkretnim projektima koji mogu za kratko vreme da pokažu određene rezultate.