Poštovani narodni poslanici, Predlog zakona o slobodnim zonama predstavlja jedan veoma loš zakonski projekat jer pojedini članovi ovog zakona kao esencijalni deo tog zakona su u direktnoj suprotnosti sa Ustavom, vrlo su neprecizni, nejasni, za razliku od amandmana SRS koji su veoma jasni, precizni i konceptualno se razlikuju od Predloga Vlade Republike Srbije.
Slobodno možemo reći ako bi se usvojio ovakav Predlog zakona taj zakon se nikada ne bi primenio ili bi se primenio zavisno od toga da li to odluči da primeni ministar finansija. Inače, veliki broj zakona koje ste doneli u Skupštini do današnjeg dana nije primenjiv. U tom smislu koncept SRS je mnogo bolji, pa sam i ja u ime SRS podneo amandman na Predlog zakona o slobodnim zonama, tako što sam predložio da se član 14. menja i da glasi: "Ministarstvo nadležno za poslove finansija ocenjuje ekonomsku opravdanost osnivanja zone, odnosno podzone.
Osnivanje zone je ekonomski opravdano ako se na osnovu priloženog elaborata i drugih priloženih dokaza može oceniti da će se iz zone izvoziti u inostranstvo najmanje 20% godišnje proizvedene robe, odnosno izvršenih usluga u zoni".
Dakle, Predlogom ovog zakona, koji je predložila Vlada, ne predviđa se ekonomska opravdanost za osnivanje zone, dok po Predlogu SRS detaljno se propisuje ekonomska opravdanost koja će se, naravno, usvojiti na osnovu ekonomskog elaborata da bi određena zona mogla da počne da radi.
Što se tiče uslova i načina poslovanja i kontrole rada zone, takođe, SRS ima mnogo bolja i konkretnija rešenja. Zato apelujem na vas, poštovani narodni poslanici, da u danu za glasanje usvojite moj amandman.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ovo je vrlo značajan član u našoj verziji, a to je član 14. koji praktično propisuje uslove na osnovu kojih se dokazuje da postoji ekonomski interes za osnivanje zone. Moram da kažem da je u postojećem Zakonu ovaj procenat 30% od ukupno proizvedenih roba i izvršenih usluga.
Pričam, naravno, o budućem vremenu pošto se radi o elaboratu ekonomske opravdanosti, koji se procenjuje na bazi dokumentacije, dokaza, eventualno nekih predugovora, nekih sagledavanja, analiza, pravi se jedna procena kada se osnuje zona, naravno, kada istekne rok od dve godine u kojem treba da se izgrade objekti, da li onda može da krene delatnost od strane korisnika koja će kao krajnji efekat da ima odgovarajući izvoz roba i usluga iz zone. U postojećem zakonu to je 30%. To negde predstavlja smetnju nekim zonama, u nekim zonama ne predstavlja smetnju, ali ako uporedimo poslovanje zona sa uslovima koji se zakonom propisuju za eventualno osnivanje zona, jači smo za jedno iskustvo pa možemo da primetimo i vidimo o čemu se radi.
Radi se, pre svega, o jednostavnoj činjenici. Tamo gde je bilo ekonomskog interesa da se osnuju zone one su mogle da ispune ovaj uslov, a tamo gde su bili politički faktori, udomljavanje kadrova i ono što ide propratno za jedan finansijski posao, verovatno nastaju problemi pa se smatra da su to rigorozni uslovi.
Da se to ne bi desilo, Vlada je i u svom konceptu predložila nešto što nema uslova, ali samo vas podsećam, u Vladinom članu 6, gde se govori o zahtevu kojim se traži saglasnost za određivanje područja zone, vrlo često se koristi reč "restrukturiranje" nekog preduzeća, tako da, vidite i sami, suočeni sa stvarnošću, oni su išli na koncept gde, praktično, nema osnivanja. U stvari, Predlog zakona Vlade ne govori o osnivanju zona.
Neko je dobro primetio da čak i nema odredbi o osnivanju zona, već ovaj zakon treba da posluži za selektivno amnestiranje nekih, verifikaciju postojećeg stanja ili prevazilaženje postojećeg stanja tako što bi se neka preduzeća koja upravljaju zonama restrukturirala, a vidi se po ovom konceptu da bi teret toga pao na neke jedinice lokalne samouprave koje bi dobile pravni osnov da se uključe u sve moguće procese.
Možda ovaj vaš koncept ima neke ekonomske logike, međutim, on nije na putu onih reformi o kojima se priča i koje su neophodne, u krajnjem slučaju, da se država oslobodi tih svojih privrednih delatnosti, pa čak i odgovornosti za poslovanje nekih privrednih subjekata.
Smatram da u zakonu treba da stoji ovaj minimalni uslov od 20% izvoza, jer on, u suštini, pokazuje da li je opravdano osnivanje zone. Ukoliko nema takvog izvoza roba i usluga iz zone, onda se stvarno postavlja pitanje čemu taj specijalni status za jednu teritoriju, za preduzeće koje upravlja zonom i za one koji koriste zonu, kada oni, da kažem, neizvoznu delatnost mogu da ostvare na drugom mestu, pa ukoliko smatraju da su veliki fiksni troškovi, oni mogu da se dislociraju na teritoriju nekih nerazvijenih opština, gde će fiksne troškove neuporedivo da smanje.
To što je u Predlogu Vlade izostao taj podatak o nekoj obavezi izvoza i ukupnog obima, to samo pokazuje da se nalazimo na različitim konceptima, što je meni izuzetno drago.
Ma koliko u prethodnim članovima da smo pričali o tome šta bi mogao biti kriterijum za ocenjivanje ekonomske opravdanosti, moram da istaknem da u našem konceptu ta ocena ekonomske opravdanosti osnivanja slobodne zone nije nešto rigorozno postavljeno, da se tu ide do tančina, zato što je, u suštini, to jedna projekcija koja verovatno trpi neke promene samom činjenicom da od izrade tog dokumenta do davanja saglasnosti, mada je rok u našem konceptu 30 dana, ali i ako prođe šest meseci, moguće je da se promene uslovi. Ne bih uzimao neke druge robe kao kriterijum, ali dovoljno je samo da se pogleda šta se dešava sa cenom energenata, pa tako verovatno može da se desi i sa nekim drugim robama koje bi bile interesantne da se proizvode u zoni.
Nalazimo se na terenu jedne projekcije, a ona mora da bude prilično osnovana, ne sme biti virtuelna, ne sme biti spisak lepih želja. U tom smislu su ova dva stava, da ipak Ministarstvo finansija ocenjuje ekonomsku opravdanost. Vidite, mi ovde nismo rekli da daje pozitivnu ili negativnu, ne, nego ocenjuje, proverava da li je to sve tačno, da li je to sve moguće, da li je pravilno iskazano, pa sa svojim mišljenjem ide pred Vladu koja o tome odlučuje. To je jedan sasvim normalan tok stvari u fazi davanja saglasnosti za osnivanje, a pre nego što je, praktično, kamen temeljac počeo na određenoj lokaciji da se postavlja i kreće sa izgradnjom objekata koji su neophodni za obavljanje jedne delatnosti..
Samo skrećem pažnju da možda deluje suvoparno ako se od svih mogućih kriterijuma ekonomske opravdanosti u ovom članu svi oni svedu na ovaj procenat izvoza iz zone. Možda deluje suvoparno, ali ne postoji ekonomsko opravdanje za ekonomiju Republike Srbije da se formiraju zone, gde bi dolazila roba, gde bi se obavile neke usluge, eventualno nešto doradilo i ta roba kompletno smestila na tržište Republike Srbije. Ako je to neka ideja, onda dajte da ugasimo našu privredu, pa da od svake fabrike napravimo slobodnu zonu. Onda vam skrećem pažnju da nema onih ekonomskih pokazatelja koji dozvoljavaju osnivanje i dozvolu da jedno eksteritorijalno područje može ovako da radi.
Zato se u većini država kod koncepta slobodnih zona postavlja jedan takav uslov, on može da varira, ali se nalazi nešto što sve aspekte ekonomske opravdanosti svodi na jedan kriterijum. Ukoliko ovde treba da se naprave zone ili postojeće transformišu u skladu sa ovim zakonom ili formiraju nove zone i da roba iz tih zona ne ide prema inostranstvu, onda nam zone nisu potrebne.
Praktično, onda te zone postaju mesto gde se vrši reinvestiranje, transfer, iznošenje sredstava i ko zna koje druge stvari se rade. Običan carinski nadzor, uđe roba, posedi malo, izađe, itd. Takva carinska skladišta mi imamo nisu nam potrebna nova. U svakom naseljenom mestu gde postoji carinarnica može da se otvori takvo skladište gde bi roba odsedela 10-15 dana i nastavila put dalje.
Mislim da je neophodno da se ovaj uslov postavi, jer onda koncept slobodnih zona dobija na nekoj ozbiljnosti. Ukoliko ovog uslova nema, onda mi nemamo koncept slobodnih zona, nego imamo koncept nekakvih kvaziperionica za neke pojedince i neke grupacije koje nalaze interes da ulože sredstva u izgradnju nekih objekata, budu korisnici i koriste te beneficije, ne na korist ekonomske politike Republike Srbije, nego na korist neke ekonomske politike iz inostranstva.
Samo da vas podsetim, naše tržište je otvoreno kao konzerva za sardine. To otvaranje je krenulo jednim nerazumnim liberalizmom od januara 2001. godine, kada je iz inostranstva ušla roba koja direktno konkuriše našim proizvođačima. Nije problem što je ona ušla, nego što je ušla po damping cenama, bez bilo kakve carinske zaštite. Onda neko priča o pokazateljima našeg privrednog rasta i o tome kako radi naša privreda.
Naša privreda ne može da se nosi sa konkurencijom iz inostranstva i tu je kraj priče. To što je neko obećao da se otvara, što je
obećao da, ako dobije taj i taj kredit, ima da izvrši tu i tu liberalizaciju itd, to su privatne kombinacije, a ne državni poslovi. Na to moram da vam skrenem pažnju. Državni posao je svaki onaj posao koji vodi računa o ekonomiji ove zemlje, o privredi ove zemlje, o radnim mestima, o zaposlenima u ovoj zemlji.
Od 25. januara 2001. godine krenuo je potpuno drugačiji proces: dajte da se otvorimo, jedva nas čekaju. Naravno da jedva čekaju naše tržište. Napravite jednu analizu strukture našeg tržišta pa ćete da vidite gde je domaći proizvod, pa ćete da vidite sa kojim problemima je suočen domaći proizvod. Mi verovatno imamo samo 50 proizvoda koji mogu da konkurišu stranim proizvodima na našem tržištu, a ostali proizvodi su u defanzivi, to je činjenica. Na taj koncept vi još gurate ovaj vaš koncept, bez ikakvih ograničenja u pogledu poslovanja, delatnosti i izvoza iz slobodnih zona. Onda zatvorite sve firme, kažite – mi smo rekli da država ide na doboš i dok to ne završimo nećemo da raspišemo izbore, nećemo da se išta menja.
Pričajte još malo o tom ustavu, pošto stalno pričate o njemu. Gde je kraj? Opet ćete da se iznenadite. Evo, pre nekoliko dana iznenađenje – šta se desilo u Hagu? Sa ove govornice vas dve godine upozoravam da su ministar Kojadinović, ministar Stojković, Rasim Ljajić, sprečili iznošenje dokaza o žrtvama Srba. Nijedan naš haški optuženik ne može da dobije dokaze ove države i da se brani tamo, jer ova država ne dozvoljava.
Onom doktoru Bulajiću čak su i kompjutere pokupili iz njegovog Fonda za istraživanje žrtava genocida i zabranili rad, preselili mu muzej u Kragujevac. On čovek sa osamdeset i nešto godina treba da ide tamo. Gde su državni službenici koji rade na tim poslovima? Nema ih. S vremena na vreme upozoravamo, desi se nešto i onda kažu – au to je nepravda. Pa ubismo se objašnjavajući da je nepravda, da je nepravda. I sve sa nekim zakašnjenjem i sa nekom kasnom pameću potvrđujete naše stavove. Poslušajte nas otpočetka da ne bismo pogrešili.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman je podneo narodni poslanik Branislav Stevanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman je podnela poslanik Nataša Jovanović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, dolazimo do one malopređašnje dileme kolege Jakšića u polemici sa našim poslanikom i onim koji je napravio kompletan koncept SRS na ovaj loš Predlog zakona, gospodinom Zoranom Krasićem, kada je kolega Jakšić, očigledno misleći da je u pitanju tehnička stvar, a u stvari je suštinska u vezi člana 15, rekao da niko ne spori potrebu ni za investicijama, da Vlada neće da pravi nikakve barijere u tom smislu, što do sada nije pokazano.
Dakle, imamo zakon o slobodnim zonama, ovo je jedan drugačiji projekat. Međutim, današnjim mnogobrojnim primerima, onim skandalom u Lapovu, na 49 ha neiskorišćenog prostora, oduzimanje statusa slobodne zone gradu Novom Sadu i svemu ostalom što se dešavalo, naročito otpočetka te tzv. ekonomske liberalizacije, mi samo imamo negativna iskustva.
Suštinski je drugačiji amandman koji sam ja podnela, od ovog člana 8. Naime, to nije po ovom redosledu, ja ne znam da li ste vi, gospodine, koji ste jedini ostali ovde iz Ministarstva, snašli da pratite, ali vi vidite da reakcija SRS nije na taj član, samo je po broju suštine onoga što piše, jer kako smo predložili potpuno novi koncept ono što je kod nas sadržano u članu 15. kod vas je nešto slično u članu 8. i tako redom.
E sad, kada je u pitanju uloga Vlade Republike Srbije ja sam u ime SRS u amandmanu na član 15. sasvim drugačije koncipirala i taj amandman kaže: "Vlada, na predlog ministarstva nadležnog za poslove finansija, daje saglasnost za osnivanje zone, odnosno podzone u roku od 30 dana od dana uredno podnesenog zahteva.
Saglasnosti iz stava 1. ovog člana prestaje da važi ako zona, odnosno podzona ne počne sa radom u roku od dve godine od dana davanja saglasnosti". I šta je tu sporno? Ništa i to je jedina uloga koju treba da ima Vlada, odnosno nadležno ministarstvo.
A po članu 8. kako ste vi to predložili i kažete to je isto, pa nije isto, potpuno je različito. Vlada odlučuje koje je to područje. Pa dajte molim vas, vi sami sebe negirate. To ne može bilo koje područje u zemlji da odlučuje da li je, mi bismo voleli, i po našem konceptu potpuno je liberalan pristup tom institutu slobodne zone.
Ako neko ispunjava sve uslove u geografskom, infrastrukturom položaju, u pogledu osnivačkih uloga, u pogledu potencijalne radne snage, olakšica koje treba da se daju itd. Nemoguće je da Vlada Republike Srbije utiče na to koje će područje da bude i kako će ono da bude omeđeno.
Zar to nije prepušteno ovim organima kao što su pomenute danas. Recimo, skupština opštine Zrenjanin donela svoj protokol, odnosno memorandum o osnivanju slobodne zone. I šta je problem, je l su oni ti koji su trebali da odluče gde se nalazi to područje? Jesu. Je l' to uradila opština Lapovo? Jeste. Je l' sam vam pokazala danas detaljni regulacioni urbanistički plan?
Pa neće valjda da se Ministarstvo finansija i time bavi, da ucrtava koja je to trasa puta, gde protiče reka, gde potok, koja ulica i tako dalje. Pa vi praktično kažete vašim Predlogom zakona u članu 8. da će Vlada to da radi.
Znate kad kažete: određuje područje – tačno sve mora da bude ucrtano, apsolutno sve kao što je to ovde dato u prikazu za Lapovo na ovoj mapi već danas pokazivanoj, kao što postoji za svaki drugi grad. Ne može Vlada Republike Srbije time da se bavi.
Šta bi trebalo da bude značajna uloga Vlade? Dakle da uz sve ove uredne dokumente koji se prilože u roku od 30 dana da saglasnost da se ne bavi opstrukcijom, ako saglasnost ide u pravcu da se slobodna zona dodeljuje onoj opštini, onom gradu gde su srpski radikali na vlasti. Jer, svi predsednici opština i gradonačelnik Novog Sada, danas sam je više puta pominjala, gospođa Gojković preko Stevovića iz Požege, sada Rankića iz Bora, on tek nailazi na prve barijere, da ne govorim o slučaju Zemuna i toliko puta i sama gospođa Pop-Lazić je iznosila svoje negativno iskustvo. Niko ne može da ima normalnu komunikaciju i saradnju sa Vladom Republike Srbije.
Hoćete da vas podsetim kako je to bilo za vreme dok su srpski radikali bili na vlasti i na činjenicu da potpredsednik Vlade, a i predsednik Odbora za budžet i finansije, prof. dr Vojislav Šešelj najviše kao potpredsednik Vlade upravo izlazio u susret tadašnjem predsedniku opštine Čačak, po njegovom sopstvenom priznanju, a danas ministru kapitalcu koji podmeće nogu svuda srpskim radikalima, Velimiru Iliću.
Setite se prvog pojavljivanja Velimira Ilića posle 2000. godine, čini mi se da je to bio neki duel predsednika Šešelja sa njim na Televiziji "Politika". Javno priznao i rekao – pa da nije bilo Vojislava Šešelja ja ništa ne bih mogao da uradim kao predsednik opštine Čačak. E, tako se vrši vlast, vlast na republičkom nivou ali ne pravite opstrukcije i ne ometajte ljude da rade posao tamo gde ih je narod izabrao.
Ovako, pitaju se Novosađani šta se desilo i kome je to palo na pamet da im oduzme status slobodne zone. Od 1984. godine ljudi se borili za to, ali ništa me ne čudi. Kada je Grad Novi Sad morao da čeka 32 godine da se danas otvore gradski bazeni na Sajmištu i da to uradi Maja Gojković, odnosno radikalska vlast, onda krenite po gradovima i opštinama u Srbiji pa vidite kako je sve to zapušteno.
Sama priča i održavanje ovih seminara i ovog pomenutog u Hajatu i zaključaka raznih i raznih akcionih planova, ništa to. Ono što vam piše u Ugovoru o stabilizaciji i pridruživanju, uslovljanje sa akcionim planom za hvatanje generala Ratka Mladića, sačuvaj Bože. Pa ko to normalan može da opravda?
To je najteže moguće ponižavanje srpskog naroda i države, puzite, puzite, oni vas gaze, gaze, gaze, biju vas o glavu i vi kažete – odlično je, tako treba, mi smo to zaslužili.
Neće to građani Srbije, hoće mogućnost da rade, hoće mogućnost da dođu ti strani investitori, a pojedinci upućuju pisma sa svojim namerama. Ali kome da se obrate? Sada Vladi koja će da određuje.
Da li to znači gospodine, vi stvarno ne možete da sedite tu kao mumija, i s druge strane meni nije ni uvredljivo niti šta, meni je žao na određeni način.
Prinuđeni ste da to sve slušate, ne možete da dajete nikakve argumente. Ovo praktično znači to – da će Vlada Republike Srbije sada po ovome da određuje područje slobodne zone Novi Sad. A elaborat koji sam vam pokazivala jutros, koji mi je dostavio kabinet gradonačelnika, gospođe Gojković, govori o tome da su se timovi ljudi uključivali u to.
Ljudi moji, od 1984. godine traje taj proces, pa se zakonska regulativa menjala, pa se obraćali onim komunistima iz SIV-a, jednima pa drugima, pa se tržišni uslovi menjali, pa onaj čuveni proces stabilizacije, pa devizni režim drugačiji, pa odnos naše nacionalne valute prema tadašnjoj nemačkoj marki itd.
Da li vi mislite da neko može ovako nešto da prihvati?
Nemoguće da vi imate nameru da dajete Vladi u ruke taj posao. Je l' tako kolega Jakšiću? Je l' moguće da ste išli na to da Vlada Republike Srbije određuje područje slobodne zone. Jedino vam je rešenje da prihvatite ovaj amandman, koliko toliko da prihvatite nešto, jer ne može ni da vam opstane ovako, što bi pravnici rekli, u pravnom prometu. Ni jedna Vlada ni u jednoj zemlji u svetu se ovim ne bavi.
Tamo gde postoje slobodne zone, navešću vam primer od pre dve godine izabranog predsednika Brazila, gospodina Lula da Silva kada je došlo do ekspanzije slobodnih zona u toj zemlji, on je sazvao sve ostale prijatelje i one koji žele dobro i njegovoj zemlji i u kontekstu borbe protiv globalizacije na samit posvećen slobodnim zonama u svetu.
Takođe se to desilo 2. januara 2004. godine na inicijativu Pakistana održan je samit o slobodnim zonama Pakistana, Južne Azije, da se ostvari dogovor o formiranju slobodne zone Južne Azije.
Mi raspravljamo sada o tome da li će Vlada Republike Srbije da ograničava neki prostor, pa valjda je uloga Vlade Republike Srbije da ostvari ove kontakte kao ovi državnici koje sam spomenula, da imaju aktivnu ulogu u svemu tome, ili da imaju neki potpuno novi projekat o kome sam govorila, kao što je plovni put Velikom Moravom preko Vardara do Egejskog mora i luke Aksios u Grčkoj. To je projekat vredan 15 milijardi dolara direktnih stranih investicija.
Onda bi i Požarevac i Stalać i mnogi drugi gradovi mogli da plediraju, da dobiju status slobodne zone zato što je to nešto što je kičmeni stub ne samo našeg rečnog saobraćaja, nego time bi se plovidba do Egejskog mora skratila za tri dana.
Sad se pitate, pominjem cifru od 15 milijardi evra, ko će da dođe u tu situaciju i ko je taj ko će da uloži taj novac?
Ljudi znaju da taj projekat postoji, od profesora na fakultetu, od onih koji se decenijama bave prostornim planiranjem, rečnim saobraćajem u našoj zemlji i kompletnim prostornim planiranjem za celu Srbiju.
Već znaju da postoje investitori i to sa Zapada koji su spremni da u tako nešto da ulažu i koja je to sitnica.
Vidite, kroz ostvarivanje takvih kontakata i formiranje samita ili bilateralnih odnosa zemalja poput ovih, Pakistana, Južne Azije ili ovih u Latinskoj Americi, dođe se do određenog rešenja.
Opet vam ponavljam ono što sam vam rekla u prepodnevnom delu, zemlje EU imaju ukupno, ako ne grešim, oko 25 slobodnih zona. Oni nemaju toliki interes to da rade zbog toga što nemaju nikakve carinske barijere, ni te spoljnotrgovinske, ni zbog činjenice da smo mi nešto drugo, kao i susedna Mađarska i da mi možemo da privučemo te strane investitore. Ne da pošto-poto, budzašto prodajemo našu radnu snagu, odnosno umeće i znanje koje naši ljudi najbolje unovče upravo na Zapadu.
Jer najbolji majstori, najbolji radnici u fabrikama su upravo Srbi, u Austriji, Nemačkoj, gde hoćete. Ali u svakom slučaju je mnogo povoljnije za te investitore i za bilo koju Japansku kompaniju za General Motors, za koga hoćete, da plati višestruko manje radnu snagu u Srbiji, ali u svakom slučaju, mnogo više nego što ti radnici sada imaju ili nemaju ništa.
Kad ste već ušli, gospodine Markoviću, samo još da Vam kažem da Vam je gospođa Gojković naknadno, preko mene, poručila da niste u pravu kada ste spomenuli onih 26 investitora. Rekla je da Vam kažem da je sve to Grad Novi Sad, tako da je ona to shvatila kao Vašu šalu, očigledno, simpatična reakcija, ali neistinita.
Najvećim delom Grad ima zasluge za izgradnju one hale u Futogu, a svi su investitori sa područja Grada Novog Sada. Zamolila je to da Vam kažem pre nego što ode da otvori ove bazene na Sajmištu, koji nisu radili 32 godine, ali eto, danas je prilika da se još nekim svojim poduhvatom gospođe Gojković podiče. Hvala.

Replika, narodni poslanik Predrag Marković, izvolite.

Replika samo na upotrebljavanje izraza – istina. Naravno da je moja obaveza da, kao predsednik Narodne skupštine, dobro sarađujem sa svim gradonačelnicima, predstavnicima lokalne, pokrajinske uprave i to radim.
U odnosu na to, opasno je kada se ne prenose dobre informacije i vidim da je to neko uradio, mada sam dao pojašnjenje.
Pre nekoliko dana, na dobacivanje poslanika, posle konstatacije da za razliku od sportske hale u Futogu, nije u Srbiji Vlada ništa uradila da se takve hale podignu u malim mestima, ja sam samo dao obaveštenje da neću dati reč onima koji su počeli da dovikuju – Golubac i da nabrajaju gradove. Rekao sam – znamo, imate tačne izveštaje, Vlada Srbije je pomogla, ne finansirala u potpunosti, ali je pomogla izgradnju 26 hala i to je bio deo odgovora na poslaničko pitanje pre godinu dana, zato i znam taj podatak, pa nema potrebe da oko takvih stvari diskutujemo.
Nadam se da svi poslanici iz svih poslaničkih grupa podržavaju da se i u malim i u velikim sredinama, svejedno da li uz pomoć Vlade, samo uz finansiranje Vlade, samo uz finansiranje lokalne samouprave, ili uz okupljanje različitih donatora, da se što više podigne onoga što omogućava kvalitetan život građana. Dakle, ovo je samo podrška gospođi Gojković.
Verujem vam na reč da je to samo jedna gradska samouprava uradila kada je u pitanju ova hala, ali ona može dodatno da bude obradovana, da se i u drugim gradovima, gde god ima sposobnih ljudi, gde se dobro organizuju i gde se pravovremeno uradi, nekad uz pomoć Vlade, nekad uz nečiju drugu pomoć, to podiže i to je nešto što sve nas raduje. Dakle, nema razloga da se ispravljamo, samo govorimo dodatne podatke. Hvala.

Po Poslovniku, Nataša Jovanović, izvolite.

Da biste bili još bolje obavešteni, pošto je to vaša obaveza i pretpostavljam najbolja namera da  sagledate kompletno situaciju kada je u pitanju promovisanje pojedinačnog masovnog sporta, takmičenje uopšte, moram da vam kažem da je grad Kragujevac pre više godina kao tada najsportskiji grad dobio 20 miliona dinara od Vlade Republike Srbije za izgradnju sportske hale za pojedine klupske sportove, taj novac je protraćen. Već dve godine stoji na računu nove vlasti vašeg koalicionog partnera, gospodina Veroljuba Stojanovića, pa bi se trebalo i time, i Vlada Republike Srbije, da se pozabrinute, zašto on nije iskorišćen u prave svrhe.
U međuvremenu, on je samoinicijativno, pošto su bila neka dva koncepta u igri, dva sporta eliminisao, tako da je ostala samo odbojka ili rukomet, koliko mislim, što je zapravo uslov za rad za takmičenje u nekim bolje opremljenim školskim salama, u osnovnim i srednjim školama, tako da vidite da ima i takvih primera gde zbog takmičarskog duha i zbog rezultata neki grad dobije neki novac, ali ljudi koji se nedomaćinski ponašaju, to ne iskorite. Upravo dolazim iz grada koji nije imao sreću da kao Futog i Novi Sad dobije sportsku salu, čeka se na to, ali sačekaće očigledno drugu vlast.

Gospodine Jojiću, javljate se, ali imate još minut i 23 sekunde. Izvolite.