Gospodine Markoviću, ne znam šta je ovo, izgleda da negativno utiče pauza.
Lepo gospodin Marković najavio, na član 6. smo podneli amandman, a on se odnosi na član 34. stav 2. Zakona, da vam pročitam o čemu se radi. Odnosi se na odredbe o finansiranju Agencije i tu je predviđeno da saglasnost na finansijski plan daje Skupština, a predlagači izmena i dopuna traže da saglasnost daje Vlada.
Pokušaću da vam objasnim zašto je bolje da saglasnost na finansijski plan Agencije daje Skupština, a ne Vlada Republike Srbije. Pre nego što počnem sa razlozima, moram da vam kažem da se ovaj zakon o radiodifuziji dobrim delom tiče nečega što se naziva javno informisanje.
Moram da vas podsetim da u ovoj zemlji još uvek postoji Zakon o izboru narodnih poslanika i u opštim odredbama tog zakona jasno je potenciran značaj informisanja sa gledišta ostvarivanja izbornog prava. Jedan od stubova slobodnog razmišljanja i izjašnjavanja svakog građanina jeste da neometano dođe do informacija koje treba da budu objektivne, istinite, precizne i informisanje treba da bude pravovremeno.
Samo da vas podsetim da Zakon o izboru narodnih poslanika predviđa posebno telo, Nadzorni odbor, koje je nadležno da očuva slobodnu volju birača, između ostalog i na taj način što sprečava zloupotrebe u oblasti informisanja tokom predizborne kampanje.
Od kada je DOS došao na vlast taj nadzorni odbor više ne postoji, te odredbe se ne primenjuju, a primenjuje se Zakon o radiodifuziji u delu nadležnosti Saveta radiodifuzne agencije, pa smo na ovih nekoliko krugova izbora za proteklih nekoliko godina imali situaciju da se Savet radiodifuzne agencije obraća svojim saopštenjima, rekao bih i selektivno kritikuje neke medije koji ne samo što krše zabranu u vreme izborne ćutnje nego kritikuje način na koji pojedini mediji izveštavaju o predizbornim aktivnostima svih učesnika u izbornom postupku.
Ukoliko je ovo nezavisno regulatorno telo, a moram da kažem da je to bio koncept 2002. godine kada je donet Zakon o radiodifuziji, a finansijski plan te institucije zavisi od Vlade, onda se putem uticaja na finansijska sredstva jedne agencije prilično utiče na nezavisnost i samostalnost radiodifuzne agencije.
Ukoliko saglasnost na njihove finansijske planove daje Narodna skupština, onda je to potpuno drugačija situacija, jer i sami znate da se retko kada taj plan vrati na neku doradu, jer sam čin davanja saglasnosti ne isključuje mogućnost da se kritikuju pojedine pozicije predloženog finansijskog plana, ali u suštini deluju blagonaklono prema radiodifuznoj agenciji. Ona se oseća slobodno u okviru svojih nadležnosti, a ako bi tu saglasnost ubuduće trebalo da daje Vlada Republike Srbije, onda bi ta njihova pozicija da slobodno i nezavisno rade bila poprilično uzdrmana, a dokaz za to su i pojedine stvari koje se u kontinuitetu, kada je u pitanju ova vlada, dešavaju.
Tako da imamo situaciju da ova vlada čak i ne priznaje neke zakone koje je donela Narodna skupština, ona u liku i delu čoveka zaduženog za sredstva, za trošenje budžeta, vrlo često zna da reaguje i na taj način što garantovano pravo ne postoji već se ljudi upućuju da kose travu pored autoputa i na taj način obezbede svoju egzistenciju i jednostavno nivo uživanja garantovanih prava iz Ustava i zakona poprilično zavisi od stava onoga koji smatra da je budžet njegov džep, pa kada treba nešto iz budžeta da se isplati na osnovu priznatog prava, onda se seti da ima guju u džepu i da ne isplaćuje ta sredstva koja su zakonom propisana.
Znači, imamo iskustva kako to izgleda kada Vlada daje saglasnost na nešto. Ako je radiodifuzna agencija samostalna, nezavisna, ona tu svoju samostalnost treba da očuva i na ovaj način što bi na finansijske planove saglasnost davala Narodna skupština u proceduri koja je propisana Poslovnikom, a ne Vlada Republike Srbije.
Jer, preko čina davanja saglasnosti Vlada poprilično može da utiče na ostvarivanje nadležnosti Radiodifuzne agencije i zbog toga smo podneli amandman, praktično tražimo da ostane ono rešenje koje je i sadržano u postojećem zakonu, a da se ovim članom 6. praktično ne menja nešto što odavno postoji.
Iskoristiću priliku da u okviru ovog propisanog vremena objasnim još nekoliko stvari koje poprilično čine ovaj predlog zakona besmislenim, ali naveo bih da je on besmislen čak i u kontinuitetu.
U članu 3. Predloga zakona i dalje je ostalo da Agencija vrši nadzor nad radom emitera samostalno ili angažovanjem ovlašćene organizacije. Kako može da se prenese ovlašćenje, pravo i dužnost nekoj organizaciji da ona vrši nadzor? Ovo je nezabeleženo u praksi koja je u našoj normativi, tako da svašta je moguće da se desi.
Promenom člana 13. Predloga zakona, zamenom teksta dobijamo nov tekst, da je u vršenju tog nadzora Agencija dužna da se posebno stara o tome da emiteri u svemu poštuju uslove pod kojima im je dozvola izdata, naročito u pogledu opštih programskih standarda propisanih ovim zakonom.
Imali ste prilike da čujete da takvi standardi ne postoje, niti u ovom zakonu, niti u podzakonskom aktu. Ne znam ko bi onda mogao da natera neke koji su imali programske standarde, pa ih sad izgubili, recimo prenos suđenja iz Haga. Neko se zagrabio za to pravo dok mu je to bilo interesantno, sada više nema tog prenosa, kao da je Hag ugašen, a nije.
Zatim, u članu 5. oko suspenzije, pa čak i po osnovu pokrenutog krivičnog postupka, gde organ odlučuje o suspenziji člana svog organa, to je prosto nemoguća stvar. Interesantnih stvari ima.
Sada da razjasnim jednu stvar oko člana 10, on se ne tiče konkursnih uslova, već kada se daje rok za početak rada emitera koji je dobio dozvolu, član 56. se odnosi na dan posle i to nije sastavni deo konkursnih uslova. Mada su i tu nerealno i neprincipijelno postavljeni uslovi.
Poseban kuriozitet predstavlja postupak oduzimanja dozvole, naročito posle ove intervencije u smislu Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, gde se ubacuje taj novi stav, odnosno menja jedan od stavova. Na odluke Saveta radiodifuzne agencije ne podnosi se prigovor nego je moguće samo da se podnese zahtev za preispitivanje te odluke, jer isti organ razmatra i njegova odluka je konačni upravni akt.
To je prva stvar, nemoguće je da neko pravo na žalbu ostvaruje tako što podnosi žalbu onome koji je odlučivao u prvom stepenu. Da je zahtev za preispitivanje, to bi imalo nekog rezona, međutim, ovde kao prigovor nema. Ako se odluka Saveta o oduzimanju dozvole donosi dvotrećinskom većinom glasova, onda je stvarno pitanje – a kako se većinom glasova donosi odluka od strane Saveta kada razmatra prigovor, da li opet dvotrećinskom većinom i da li vam to možda ne liči na ono – kadija ti sudi, kadija te tuži, kadija te proganja, kadija ti sve radi. Verovatno su legalisti zaboravili na neke postulate legalizma.
Ne pravi se razlika između oduzimanja dozvole, prestanka dozvole i zabrane rada. To je prividno jedno te isto. Međutim, nije isto. Velika principijelna razlika postoji. Ali, vi ste sve to strpali u jedno, tako da, kada se napiše da je neko dužan da nešto uradi odmah, onda odmah nije rok.
Dalje, ovde govorite o ovlašćenom licu Agencije koje treba da sprovede postupak tzv. administrativnog izvršenja konačnog upravnog akta.
Moram da vam skrenem pažnju, to lice koje bi bilo ovlašćeno, pravo da to radi ne stiče na bazi običnog papira „ovlašćenje“ koji mu neko daje, nego na bazi sistematizacije i propisanih poslova inspekcijskog nadzora, sa ovlašćenjem da može da se na ovaj način izvrši blokada ovih predajnika itd.
Katastrofa od predloga zakona. Naravno, stoji jedna lepa formulacija. Uvek ću predlagača ovog zakona, pošto ću ovaj zakon da čuvam, da prozivam tokom izborne kampanje, ukoliko se ne bude poštovalo ovo što ste u članu 14. predložili, a evo da vam dam i primer zašto ću da vas prozivam.
B92, Studio B i sve ove stanice koje su pod direktnom kontrolom demokratskog bloka ili tri marketinške agencije DS, sa ovim mladim idolima, Krstić, Šaper i onaj, kako se zvaše, kaže – poštuju zabranu reklamiranja političkih organizacija van predizborne kampanje, a u toku predizborne kampanje da registrovanim političkim strankama, koalicijama i kandidatima obezbede jednaku zastupljenost bez diskriminacije.
Živi bili pa videli, koji će mediji ovo da sprovedu na nediskriminatorski, objektivan način. B92, Studio B i čitav sistem lokalnih radio-televizijskih stanica – koje naravno niste obuhvatili ovim predlogom zakona, a znate i sami da postoji obaveza da one moraju da se privatizuju, ali to nema veze, to vas ne interesuje, pošto se pripremate za izbornu kampanju – ukoliko se ovo ne bude poštovalo, postavljam vam pitanje: ko će da natera ove medije da poštuju ovu odluku? Predlagači ovog zakona? Neće.
Predlagači su iskoristili pravo da budu predlagači i da jednokratno zamrse još više ono što je poprilično zamršeno, sa očigledno političkim ambicijama, kao što je politička ambicija bila – nećemo neposredne izbore za Skupštinu Srbije i Crne Gore, jer će da pobede radikali, kao što je politička ambicija – prihvatite ovaj elaborat da ne moramo da hapsimo Mladića, a da teku dalje pregovori, jer ukoliko nas i dalje pritiskate, a mi to ne ispunjavamo, opet rastu radikali.
Sve ste pripremili za onaj dan kada planirate da raspišete izbore, a sve ovo što ste napisali, ako ima i trunke političkog značaja, biće zloupotrebljeno, to dobro znate i namerno to radite.
