Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dame i gospodo kolege, imao sam zadovoljstvo danas da se naslušam govora o materiji u koju se ja slabo razumem. Pitate se, zašto sam se onda javio? Zato što sam mislio da danas raspravljamo o rebalansu budžeta. Međutim, iz velikog broja izlaganja se videlo da neko kaže šta o tome misli, šta iza toga stoji, da bi to, na kraju, rezultiralo i jednim veoma indikativnim govorom, govorom šefa poslaničke grupe. On je nagovestio da ministar iz stranke iz koje dolazi želi da predstavi ovaj rebalans budžeta kao evropski i kao jedan model ponašanja, a da iza toga, maltene, kako bi rekli moji susedi - levi bek na desno krilo, ide u opoziciju itd.
Ovde sam čuo dobar deo govora gospodina Todorovića, koga veoma cenim i kao poznavaoca ekonomskih nauka, iz koga je provejavalo njegovo opredeljenje, reklo bi se, opredeljenje pravog socijaliste, koji hoće da taj budžet i rebalans budžeta budu socijalni, sa čime se i ja slažem kao penzioner, ali se ne slažem kao pripadnik političke stranke koja ima drugačiji, pomalo konzervativni pogled na to kako treba sredstvima raspolagati.
Da kažem zašto sam se ja javio, javio sam se iz tri razloga. Prvi razlog je što prvi put nailazim na, kako kažu pravnici, institut - nacionalni investicioni program. Sve vreme se govorilo ovde o tome a manje o rebalansu budžeta.
Meni se dopao taj naziv i dopao mi se način na koji se misli, kao i sredstva koja će se slivati u taj fond, čime će taj nacionalni investicioni projekat moći da ostvari neke svoje zahteve. To su sledeća sredstva: prvo, budžetski suficit, koji je najviše naplatio. Ja o tome neću da govorim. Drugo su privatizacioni prihodi, ali za mene je najinteresantniji ovaj četvrti deo, a to su predpristupni fondovi Evropskoj uniji.
Gospodo, ako smatram da ovo nije loš naziv, ja mogu da ga opravdam. Prvo, on želi da izjednači pojedine delove Republike i ovde se navodi da negde oko 80 opština ima svega 70 odsto investicija po glavi stanovnika u odnosu na prosek Republike. Znači, to bi bio jedan nacionalni pokušaj da se to izjednači.
Drugo je namera da se za ove predpristupne fondove angažuju nacionalni ljudski resursi koji su u stanju da naprave te projekte. Svi su govorili o tome da li te projekte treba da napravi lokalna samouprava, ili to treba da pravi Vlada.
Ja mislim da u pravljenju ovih projekata treba da učestvuju nacionalni resursi iz svih oblasti. Ne bih mogao da govorim o tome ako je reč o putnoj privredi, ali bih mogao da govorim ako je reč o zdravstvu ili obrazovanju, kao bivši profesor univerziteta.
Još nešto, ovde je gospodin ministar pomenuo tzv. irski model. Čitajući skoro štampu, jedan izvanredan članak, primetio sam da su Irci imali 40 do 60 odsto nacionalnog bruto dohotka Engleza, a da su onda investicijama u obrazovanju, govorim sa mog aspekta, i, zanimljivo, malopre je to kolega pomenuo, povećanom populacijom Iraca uspeli da to povećaju. Kako je to moglo da utiče na njihovo povećanje, ne znam, najverovatnije sa obrazovanjem, sa predškolskim ustanovama. Star sam da drugačije razmišljam, a nisam ni u mogućnosti da nekim ekonomskim merama pomognem.
To je jedan od modela. Mi sad ovde zagovaramo jedan model izgradnje puteva itd. Irci su počeli visokom tehnologijom. Ali, da se vratim našim problemima. Mene zanima kolike su to investicije u zdravstvu i kolike su investicije iz tog nacionalnog programa u školstvu. Ovim što je dato u ovom materijalu mogu biti relativno zadovoljan, jer 29,70 i nešto procenata tih sredstava odlazi u zdravstvo. Ne bi se moglo reći, kao što piše i u materijalu, da su to investicije koje donose neki dohodak, jer zdravstvo to ne donosi, sem što donosi zdravlje, pogotovo što smo mi stara zemlja po populaciji.
Međutim, ovde je predviđeno nešto drugo, i ovo govorim da bih odgovorio ljudima koji se bune, a koji su u lokalnoj samoupravi. Pokušava Vlada da hitno osposobi veliki broj ruiniranih i devastiranih domova zdravlja, da ih, na neki pristojan način, uljuđene, preda lokalnoj samoupravi. Zato su potrebne velike investicije i mislim da je taj pokušaj Vlade i Ministarstva sasvim u redu.
Druga stvar je da relativno mali deo, kako je rečeno, mala količina novca odlazi u investicije za školstvo, za prosvetu, svega 3,4 odsto itd. To se, uglavnom, prema mojim analizama, odnosi na studentski standard, što je dobro, ali nema sredstava koja bi pomogla osavremenjavanju nastave na univerzitetima, učenju samih studenata itd, čime bi se pomoglo da se taj dohodak vrlo brzo vrati, što i jeste cilj. Sve u svemu, ta dva elementa su, ipak, za mene prihvatljiva i mislim da bi, ako ih Vlada bude sprovela na način da ne bude ovih sumnji koje se ovde javljaju, oni dali rezultate.
Tu bi trebalo da ih svi podržimo, jer i u lokalnoj samoupravi, kada se govori o zdravstvu i o školstvu, ima malo politike. Zdravlje i obrazovanje ne mogu da imaju nikakve političke primese, jer smo ideološke prošli u vreme komunizma. Sad takvih ideoloških primesa ne verujem da možemo da dobijemo.
Treći razlog zbog kojeg sam se javio ovde, to je što se u budžetu uvek daje saglasnost i na Zavod za zdravstvenu zaštitu Srbije. Šta se tu dešava? Tu imam puno primedaba. Ministar je rekao da je za pola godine naplaćeno oko 67 odsto sredstava od poreza. Što se tiče doprinosa za zdravstveno osiguranje, oni idu na 47 i 42 odsto. Zašto je to tako?
Ovde se kaže - prihodi zdravstvenog osiguranja bili bi značajniji da je u potpunosti obezbeđena finansijska poreska disciplina i da nije prisutna evazija, ne razumem šta je evazija, kod uplate doprinosa prilikom isplate primanja zaposlenih. Šta to znači? Da neko ne radi svoj posao? Šta se onda predlaže? Predlaže se stroga kontrola potrošnje lekova.
Da ne bih dalje dužio, čime to rezultira? Rezultira da se meni lekari i medicinske sestre žale da im Zavod nezakonito uvaljuje svakodnevne poslove kontrole oko toga gde je šta potrošeno, kako je potrošeno, ono što narod naziva papirologijom, a da za osnovni svoj zadatak koji treba da rade, a to je da se posvete bolesnom čoveku, nemaju vremena. Mislim da bi o tome morali da povedu računa.
Smatram da je ovakav pristup, ako bude iskren, raspodeli ovih sredstava apsolutno prihvatljiv sa aspekta DSS i mi ćemo za to glasati.
Zahvaljujem.

Hvala vama, gospodine Vojinoviću.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović, potom Vladan Vučićević, a zatim Vjerica Radeta.
Izvolite, gospođice Jovanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, rebalans budžeta, odnosno izmena Zakona o budžetu za 2006. godinu je posledica rasprave o Zakonu o budžetskom sistemu Vlade Republike Srbije, ministra Mlađana Dinkića, koji je otišao, tragom nestao usred diskusije o ovom zakonu, u trenutku kada smo ga raskrinkali još u jednoj neistini koju je izgovorio, a tiče se opštine Leskovac, kako tamo nema projekata.
Kroz nekoliko primera i uz direktno javljanje gospodina Vučića i budućeg predsednika opštine dr Gorana Cvetanovića, rekla sam mu da je nekoliko mesnih zajednica podnelo projekat. Od toga je jedna dobila sredstva iz ovog formiranog fonda, o kome se javnost upoznaje putem medija, izjava ministara, direktnog gostovanja na televiziji, u Dnevniku RTS-a, kao što je sinoć bio slučaj sa Draganom Kojadinovićem, pre nekoliko dana s ministrom Tomicom Milosavljević, o tome šta će država da uradi sa sredstvima od privatizacije «Mobtela», odnosno državne kompanije koja je dugo godina bila pod patronatom dinastije Karića, odnosno Bogoljuba i članova njegove porodice u izbeglištvu.
Kako se desila ta privatizacija? Putem javne licitacije, kako nam je to danas objasnio ministar, kao da mi to nismo gledali, i ova sredstva se inkorporišu u Fond, kao i sredstva od prodaje Vojvođanske i Panonske banke i svega onoga što će u budućnosti da se privatizuje u zemlji. Taj nacionalni investicioni plan je stvoren, da bi građani znali, po uzoru na državu, odnosno na irski model, onako kako su to Irci uradili.
Taj model i način na koji se dolazi do sredstava najbolje znaju predsednici opština, i o tome su danas govorili i poslanici SRS. U najvećoj meri, to su politički projekti. To ću da vam objasnim na primeru, recimo, jedne mesne zajednice u opštini Aranđelovac. U Aranđelovcu je na vlasti, odnosno izabrani predsednik opštine je srpski radikal, a skupštinska većina - neka pučistička većina, koja je, naravno, zbog grabljenja funkcija i, pre svega, direktorskih i upravnih mesta učinila mnogobrojne zloupotrebe i kršenja zakona, uz blagoslov ministra Lončara, opstruisala je rad, i to radi i dan-danas, pa, evo, i ovih dana kada se priprema rebalans budžeta za tu opštinu, izabranog predsednika.
Kada su sam predsednik i članovi saveta, u kojima učestvuje u većinskom broju SRS, u pojedinim mesnim zajednicama podneli, na osnovu ovog upitnika koji je pre nekoliko meseci stigao u svaku opštinu, određene projekte, odgovoreno je, recimo, jednoj mesnoj zajednici koja je jedna od većih nadomak Aranđelovca, da će ta sredstva možda biti odobrena, a možda neće. Vidim sada da ih ovde nema po stavkama, znači - nisu, jer je, očigledno, u pitanju animozitet prema svim radikalima koji su na vlasti. Srpskim radikalima se, u najvećoj meri, na kašičicu to daje, pod izgovorom da nije dobar elaborat, nisu dobri projekti, da nemate timove, nemate ljude.
Evo, npr. u jednoj opštini, opštini Zemun, vi vidite da je nemoguće da do jednog dinara dođete iz ovog famoznog i fantomskog nacionalnog investicionog plana. U opštinama i u gradovima kao što je Kragujevac, gradonačelnik je specijalno za tu namenu doveo, na mala vrata, jednog člana iz ove organizacije, stranke G17, izvesnog Nebojšu Zdravkovića, za člana Gradskog veća zaduženog za saradnju sa Vladom Republike Srbije. Znači, to je onaj koji je, po kuloarskim pričama, dobar prijatelj sa Mlađanom Dinkićem i ima na njega institucionalni i vaninstitucionalni uticaj.
On će Stevanovića za ruku, pa u Vladu Republike Srbije, i sada se mojim sugrađanima u gradu Kragujevcu, umesto izabranog gradonačelnika, koji je potpuno nesposoban da bilo šta pametno i razvojno uradi za grad koji ima budžet od preko četiri milijarde evra i za toliki broj stanovnika opterećenih tolikim problemima, pre svega, problemima nezaposlenosti i nerazvijene komunalne infrastrukture u prigradu i selima, obraća Zdravković, koji gostujući u medijima i u raznoraznim lokalnim tv-studijima govori o tome kolika će sredstva biti odobrena za Kragujevac iz Nacionalnog investicionog plana. Tu se licitiralo od 10 do 36 miliona evra.
Da vas podsetim da je taj tako uticajan Zdravković, onaj isti promoter koji je po državnim ustanovama sakupljao potpise, posle ih je, verovatno, sve pojeo za doručak, za zabranu SRS, došao do iznosa od 18 miliona.
Onda on kaže: „Ja sam garancija“, on, zamislite. Pa, ta stranka nije osvojila 1,5 odsto glasova u Kragujevcu, nemaju jednog jedinog odbornika. Imaju tog Zdravkovića koji je sada Stevanovićev privezak, koji kaže: „Ja sam vam garancija, građani Kragujevca, da će doći taj novac, po projektima kojima su Kragujevčani, odnosno nadležni iz gradskih uprava tražili da dođe“.
Niko nije garancija ni za jedan jedini dinar koji treba kao milostinju Mlađan Dinkić da deli građanima Srbije, zato što građani sami po sebi treba da budu garancija državi - da su lojalni građani, da uredno plaćaju porez, ako imaju odakle da ga plate, posle ovolikih i ovakvih dažbina unazad šest godina. Oni, naravno, s pravom očekuju da im se sredstva iz republičkog i lokalnog budžeta vrate kroz uređenje, kroz komunalnu infrastrukturu, kroz sve ono što im je potrebno, i za zdravstvo, i za obrazovanje, i za privredni razvoj, za preduzetništvo, za sve što stoji ovde, ali od toga nema ništa. To su načini obmane u predizbornim kampanjama i vešte manipulacije pojedinih vlastodržaca.
Odavno je narod pročitao Dinkićeve namere, jer je on još kao guverner Narodne banke Jugoslavije, posle onog petooktobarskog puča, napravio jedan spot u kome je sve lepo i šareno, deca idu u inostranstvo, putuju, neki se školuju, imaju nove automobile, stanove, kuće, letovanje, sve je lepo, još, onako, muzička podloga uz cvrkut ptica.
Gde smo mi danas, a gde su Dinkić i društvo? Gde živi on, gde živi guverner Jelašić, a gde žive drugi građani Srbije, koji, možda, poveruju, ali teško da će nešto od ovoga da se ostvari, zato što na stranama koje govore o projektima za Kosovo i Metohiju, gde su najugroženiji građani, koji žive sedam godina pod okupacijom, niko na osnovu ovih priloženih, odnosno, navodno, odobrenih projekata ne može da poveruje da će jednog dana to da bude istina. Osim toga, mogu da zamislim kako će da izgledaju manipulacije koje će da se dese ako sredstva planiranim korisnicima ikada budu prebačena.
Evo, recimo, planirana su sredstva za razvoj preduzetništva, to je jedna od, da sad ne tražim tačno koja je to pozicija, ali to stoji ovde, na razdelu KiM, u južnoj srpskoj pokrajini, za koju danas ministar Dinkić kaže da je opterećenje za republički budžet, tačnije, da za Srbiju imamo opterećenje od milijardu i, koliko reče, 600 miliona evra za Kosovo i Metohiju. Šta je to? Je li to južna srpska pokrajina i kolevka srpstva, za koju svaki normalan i častan građanin, svaka politička stranka i svaki odgovoran čovek mora da se bori do kraja? Zar to nije ono oko čega se traži nacionalni konsenzus?
Lako vam je da pričate, obraćam se baš ovima, odnosno ministru koji je pobegao, kada su na dnevnom redu deklaracije ili rezolucije gde postoje neki vaši govori koji možda pozivaju na tako nešto.
Ali, kada se dođe u konkretnu situaciju, u kojoj ti ljudi iz budžeta ništa nisu dobili od onoga što im je obećano, mi moramo da se suočimo s tim i da vidimo ko to obmanjuje i laže te ljude.
Pre dve i po godine, tragičnih noći 17, 18. i 19. marta 2004. godine, na pet kilometara od Kosovske Mitrovice, u selu Svinjare, 53 porodice su ostale bez svojih kuća. Zar nije obećano, brzopotezno, od strane Mlađana Dinkića i ovog kapitalca Velje, da će tim ljudima da budu brže-bolje napravljene kuće? Nema tih kuća, nema ničega. Pitajte samo ove ljude, pitajte našeg kolegu Kragovića, koliko njih se vratilo tamo. Da zlo bude veće, ljudi su u strahu i panici zbog jutrošnje odluke okupatora da otvori most na Ibru i da nesmetano može da se prelazi sa jedne, odnosno iz južne na severnu stranu Kosovske Mitrovice. Da ne govorim o svim dokumentima koje smo donosili ovde i o raskrinkavanju zloupotreba iz ranijeg perioda.
Na primer, izgradnja nepostojećih septičkih jama, pa je tamo stajao iznos od 550.000 dinara, pa nepostojećeg doma zdravlja, i svuda tako, malo po malo, svako otme koliko mu treba od onih koji su na vlasti, pre svega onih koji su poslušni Dinkiću, a građani ne dobijaju ništa. Onda nam još govori o tome da lepo živimo, kako je država u blagostanju, kako raste društveni proizvod, a u ovom budžetu, dame i gospodo narodni poslanici, i vi koji ste malo više veseli, znate, pojelo se tu i popilo, može da se smeje i da se veseli.
Na 64. i 65. strani imate razdele koji se tiču dva organa za koje morate da objasnite ko su i šta su, jer, kaže se - Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova, a toga u Srbiji trenutno nema. Posle separatističkog referenduma 21. maja ove godine, koji je održan u Crnoj Gori, mi nemamo ta dva ministarstva. Postoje dvojica ljudi koji će zbog toga, naravno, ako bude pravde, ona je možda spora, ali dostižna, da odgovaraju, jer se lažno predstavljaju. Jedan kao ministar inostranih poslova, to je ovaj kome noge i kolena klecaju od žene već toliko godina, i ovaj drugi, koji kaže da je ministar odbrane. Za to vreme, Vojislav Koštunica tu dvojicu ljudi, NN lica, rekli bi neki u krivičnoj prijavi kada se neko lažno predstavlja, ali oni imaju imena i prezimena, poziva da dolaze na sednicu Vlade Republike Srbije koja se održava u Kragujevcu. Ministar koji se lažno predstavlja, odnosno „ministar“, posećuje vojnu fabriku.
Vi idete korak dalje, mislim na vas, gospodo iz Ministarstva, pošto nema ministra finansija, i za još uvek nepostojeće ministarstvo odbrane, u razdelu koji se zove Nacionalni investicioni plan, za Ministarstvo odbrane, i pored činjenice da nam je, po svim obaveštajnim strukturama i nalazima stranih agentura, država u izvesnim segmentima izbušena kao švajcarski sir, pišete šta će da se remontuje u Vojsci parama Nacionalnog investicionog fonda.
Meni čast i moral nalažu da ne pročitam bilo šta od ovoga što stoji ovde, u zvaničnom dokumentu. Svako od vas, a svi narodni poslanici su, pretpostavljam, rezervisti i služili su vojsku, zna da je to vojna tajna i da to niko normalan ni u jednoj državi ne bi napisao.
Koje su tačne oznake opreme i postrojenja koji treba da se remontuju iz Nacionalnog investicionog plana? Da li vam je to taj lažni ministar odbrane dao da napišete? Da zlo bude još veće, mi se danas suočavamo s tim da se nastavlja (baš me interesuje gde je ministar finansija, a vi ste bili dužni da nas obaveštavate, gospodine Markoviću, zašto on nije ovde) hajka i haranga na sve časne i poštene ljude i na srpske patriote, sve pod nekim izgovorom da moramo da poštujemo ovo ili ono. Vi klečite, vi puzite, radite šta god hoćete, ali ostavite narod na miru i skinite mu se sa grbače jednom za svagda. Govorim, pre svega, ovakvom ministru koji ne poštuje Narodnu skupštinu.
Večeras je u svim informativnim emisijama, počev od ovih sa B92, koji su prvi zakukali, pa preko Dnevnika RTS i drugih televizija, objavljeno kao udarna vest da se desilo nešto što oni ne mogu da prihvate, zapravo, klecaju im kolena od njihovih nalogodavaca, naime, da je danas jedna dnevna novina objavila jedan poster, koji imam u rukama. To je zaista lep poster, sa divnim ljudima, s podoficirima, budućim oficirima, pitomcima, sa vojne parade koja je održana nedavno u Beogradu. Na tom posteru jedan građanin drži sliku ili poster, ne znam da li je ovo na platnu ili na papiru, svejedno, sa likom slavnog generala Ratka Mladića. Mladići, podoficiri, koji idu u vojnoj paradi, odnosno jedan od njih, prolazeći pored te fotografije, gotovo u prirodnoj veličini, generala Ratka Mladića, salutira.
Vi svi koji ste ovde, na sednici, i vi iz ove poslaničke većine, treba to da znate. Ne bi me začudila ni vanredna sednica Vlade, a možda je sada i u toku, jer se već oglasio portparol onog zlikovca, Karle del Ponte, pa se direktno u Dnevnik javio ovaj koji je na čelu akcionog plana za hvatanje generala Mladića, pa se oglasilo i Ministarstvo odbrane, sa lažnim ministrom Zoranom Stankovićem, koji kažu da je to neverovatno, videće šta se desilo. Uplašili se Karle i onih koji su njihovi nalogodavci, a ovaj mladić ovde, koji je častan oficir i koji predstavlja primer za buduće generacije, uradio je najčasniju stvar.
Mladići u Srbiji, ova deca koja tek treba da stasaju za vojsku i oni koji se vaspitavaju u patriotskom duhu znaju da je on postupio ispravno. To znaju i njegovi roditelji i neka su srećni što imaju takvog sina, ali to ne znate vi i ne znaju zlikovci poput Stankovića, koji je brže-bolje potegao da ispita celu stvar, i to je večeras, kao udarnu vest, javila i ova televizija koja se naziva B92 i RTS, jer će takvi mladići i takvi ljudi, pre svega oni koji znaju da cene prave vrednosti, predstavljati budućnost Srbije.
Ovaj mladić, koji je, sudeći po vestima pomenutih televizija, suspendovan ili će protiv njega da se sprovede istraga, nije salutirao ni Džejmiju Šeju, ni zlikovcu Havijaru Solani, nego srpskom oficiru i generalu koji je želeo da brani nacionalne interese. Toliko o vama i onima koji kroje takve planove za Srbiju.
Sve ovo što predstavljate kao Nacionalni investicioni plan je samo još jedna obmana, a ovo što radite večeras i ova hajka na srpske patriote, koja ne prestaje, vama će da ide na dušu, a narod to neće na izborima da vam oprosti.

Da li sam dobro shvatio? Pošto gospodin Vučićević nije tu, a naizmenično idete, prvo reč ima narodni poslanik Toma Bušetić, zatim Milan Škrbić, Vladimir Homan i, najzad, Vjerica Radeta.
Izvolite, gospodine Bušetiću.
Po Poslovniku, oni koji podržavaju i oni koji osporavaju predlog naizmenično dobijaju reč. U slučaju da neki poslanik nije tu, vrši se rotacija, o tome je samo reč.
Izvolite, gospodine Bušetiću, 15 minuta za vašu poslaničku grupu, a tri su govornika, da vam kolege ne bi nešto zamerile.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedniče, za SPS najvažnije pitanje u ovom rebalansu budžeta jeste pitanje izdvajanje sredstava za održavanje i sprovođenje referenduma, a sve povodom donošenja novog ustava.
Novi ustav ne treba da usvojimo zato što je važeći ustav loš, naprotiv, važeći ustav je odličan, on je rešio sva pitanja, važeći ustav je ujedinio Srbiju, ali kroz novi ustav želimo da potvrdimo naše opredeljenje da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije i da niko nema pravo da nam otima našu teritoriju. To je jedan pozitivan, aktivistički potez i naroda i svih političkih partija.
Da li ćemo tim novim ustavom sačuvati Kosovo i Metohiju, to je veoma neizvesno, jer međunarodni faktor, oni koji žele da nam otmu Kosovo i Metohiju, to rade neumoljivo, odlučno, nezavisno od toga ko je na vlasti u Srbiji, da li je Slobodan Milošević, Koštunica ili neko treći.
Milošević je odlično branio Kosovo i Metohiju, odlično branio srpski narod preko Drine i zato je napadan iz svih oružja, i spolja i iznutra. Spolja je napadan upravo od ovih istih predstavnika međunarodne zajednice koji danas čine sve da nam uzmu našu teritoriju, a unutra je napadan, pre svega, od tadašnje opozicije, koja je zarad komada vlasti bila spremna da rasproda svaki nacionalni i državni interes. Uostalom, kako danas branimo Kosovo i Metohiju? Kosovo i Metohiju branimo, pre svega, Rezolucijom 1244.
Rezolucija 1244 je jedini garant opstanka Kosova i Metohije u okviru Srbije i zato nisu u pravu oni koji kažu da je Rezolucija kapitulacija, a mnogi su govorili o tome. Rezolucija je jedina slamka spasa u ovim našim pregovorima. Ko je tvorac Rezolucije 1244? Tvorac je upravo pokojni predsednik Slobodan Milošević.
Mnogi analitičari u Srbiji, čak i ministar Dinkić, često su govorili ovih meseci, pa i godina, da je Kosovo izgubljeno, da ga je izgubio Milošević. Naravno da to nije istina, ali zašto oni to pričaju? To govore zato što im stranci nalažu da tako govore. Jednostavno, stranci su želeli da satanizuju onoga ko je najviše branio Srbiju, ko je najviše branio Kosovo i Metohiju, a to je bio Slobodan Milošević. Zato ja i danas želim da kažem da je Milošević odlučno branio zemlju u svakom trenutku, i neka mu je večna slava jer je bio najveći srpski državnik i na kraju je položio život u odbrani Srbije.
Šta se danas dešava, šest godina posle puča i revolucije koja se desila u Srbiji? Šta se to promenilo kod međunarodnog faktora, kod međunarodne zajednice?
Sve ovo govorim iz razloga što ćemo mi, najverovatnije, glasati za rebalans, jer je važno doneti ustav, ali samo u smislu da se još jednom potvrdi srpsko opredeljenje da ćemo Kosovo po svaku cenu braniti i da nećemo pristati, bar najvažniji politički faktori, ni na kakvo otimanje teritorije.
Ništa nismo dobili danas, toliko godina posle. Evo, predsednik Evropske komisije, pre nekoliko nedelja, reče za Kosovo i Metohiju da Kosovo treba da uđe u Evropsku uniju. Pa, kako to Kosovo može da uđe u Evropsku uniju ukoliko nije država? Znači, već i neki predstavnici Evropske unije ciljaju na to da Kosovo i Metohija treba da bude država i da uđe u Evropsku uniju, da ne govorim o Martiju Ahtisariju, koji je rekao kako je srpski narod kolateralno odgovoran.
Mi smo stalno govorili - neće biti individualne odgovornosti posle Haga, sve će to oni prebaciti na kolektivnu odgovornost i sve će to debelo naplatiti, jer taj projekat razbijanja Srbije, otimanja teritorije, nije završen i taj projekat je i dalje na snazi. Uostalom, i danas je Dinkić ovde govorio, a ja sam to već čuo na još nekim skupovima, da svi hvale Rumuniju i Bugarsku da su one dobre, pa su tu rezultati veliki, pa one ulaze u Evropsku uniju. I Bugarska i Rumunija su daleko od Srbije po svakom parametru. Ali, očigledno je da kod Evropske unije ne postoje kriterijumi, ne postoje pravila, postoje ćefovi. Jednostavno, svi oni imaju prednost nad nama.
Kada je reč o Predlogu izmene i dopune Zakona o budžetu, pored ovog ključnog pitanja koje je za nas iz SPS-a važno, želim da kažem još nekoliko stvari.
Pre svega, nema razloga za neku veliku hvalu, bez obzira na to što je ministar Dinkić govorio kako je sada sve dobro, kako mnogo para ima. Deficit u spoljnoj razmeni je i dalje veliki i on iznosi više od tri milijarde dinara. Pokrivenost uvoza izvozom je svega 43 odsto. Devizne rezerve jesu velike, ali moramo da znamo da te rezerve nisu iz proizvodnje, iz izvoza. Uglavnom, ili bar nekoliko milijardi je vezano za štednju ovog našeg naroda.
Znači, pare su izvučene iz slamarica, a izvučene su velikom propagandom koja se svakog dana vrši na svim televizijskim stanicama u Srbiji: nemojte u slamarice, dajte u ove banke, a kako se te banke ponašaju svi dobro znamo. Kamate na ta srpska sredstva, ili sredstva naroda Srbije su 3–5 odsto, a kad se uzme kredit kod njih, onda su te kamate 30 odsto. Šta je to do jedna vrsta pljačke ovog naroda.
U samom nacionalnom planu se predviđaju značajna sredstva i za saobraćaj i za privredni razvoj. Naše je mišljenje da apsolutni prioritet treba da ima privredni razvoj. Sve polazi od privrednog razvoja. S druge strane, postavlja se još jedno pitanje. Ako su te pare uglavnom od prodaje Mobtela, raznih banaka, Panonske, Vojvođanske, šta će biti kada sve to prodamo? U Srbiji je još ostao NIS, EPS, Telekom. Kada se sve to proda, šta ćemo dalje i kako ćemo dalje? Jer, i kada ministar Dinkić govori o društvenom proizvodu, pa kaže - sada je društveni proizvod porastao, pa ne znam koliko imamo po glavi stanovnika, postavlja se pitanje - ko deli taj proizvod? Ako to dele stotine tajkuna, 10 ili 50 hiljada bogatih ljudi, šta je sa masom koja nema ništa? Danas u Srbiji imamo milion nezaposlenih lica koji nemaju neku veliku perspektivu da nađu posao, jer, jednostavno, država ne stoji iza glavnog projekta, a glavni projekat jeste privredni razvoj.
U rebalansu budžeta imamo i dodatnih 5,5 milijardi vezanih za penzijski fond. Ja želim ponovo da istaknem, te pare su vezane, pre svega, za naš amandman, amandman SPS-a podnet ovde, u Skupštini, gde smo rekli da prosečna penzija u Srbiji ne može da bude niža od 60 odsto prosečne plate. Da nije bilo tog amandmana, sada bi penzije bile još manje, a one su ionako veoma male, negde oko 13 hiljada dinara, i, naravno, sa tim parama se, bukvalno, ne može ni preživeti.
Na kraju, posebno pitanje je vezano za finansijski plan zdravstvenog osiguranja. Ako u zdravstvenom osiguranju imamo ovaj suficit o kome ministar Dinkić govori, suficit od šest milijardi, zašto su onda plate veoma niske? Prosečna plata lekara je negde oko 35 hiljada dinara. Dostupnost lečenja je veoma loša. Danas se za brojna dijagnostička sredstva čeka tri meseca, pet meseci, šest meseci.
Posebno bih želeo da ukažem na neodrživost stanja u stomatološkim službama.
Videli smo da je u finansijskom planu za stomatološke službe predviđeno negde oko dve milijarde 900 miliona dinara. Tri hiljade stomatologa i zubara je preko noći, tako reći, ostalo bez posla. Oni primaju neke minimalne plate od 8000 dinara, a s druge strane smo debelo oštetili građane. Znate, za mnoge ljude su 500 dinara, 1000 dinara velike pare za lečenje zuba, za vađenje zuba. Jednostavno, ovo pitanje se moralo rešiti na drugi način jer stotinu miliona, koliko je potrebno da se reši pitanje tri hiljade zaposlenih u stomatološkim službama, nisu nikakve pare, imajući u vidu i suficit i ove velike pare o kojima govori ministar Dinkić.
I, na samom kraju, želim još da kažem da izbori u Srbiji mogu da se dese i za 15 dana, i za 20, i za mesec, ali ne smeju da se dese u decembru. U decembru je predviđena formalizacija otimanja Kosova i Metohije od strane inostranog faktora i samo oni koji su u službi stranog faktora, ili oni koji ne razumeju političku situaciju u Srbiji, mogu da raspišu izbore u decembru. Posebnu odgovornost za sve to nosi predsednik Vlade Vojislav Koštunica.

Hvala vam, mada izbore raspisujem ja, gospodine Bušetiću, nemojte mi pretiti, molim vas.
Poslanik Milan Škrbić ima reč.
Izvolite, gospodine Škrbiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušali smo mnoga izlaganja danas popodne, nekih koji hvale budžet, nekih koji ga kritikuju. Naravno, mi iz Srpske radikalne stranke nećemo glasati za ovaj budžet i zato se na njega osvrćemo kritički.
Kada govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2006. godinu, imam potrebu da govorim o nečemu o čemu nismo do sada govorili. Moram da spomenem nešto veoma važno. Naravno, odnosi se na Nacionalni investicioni plan.
Moj dobar prijatelj, predsednik opštine Požega, gospodin Milan Stevović je govorio veoma dobro i kvalitetno o tome, a ja ću da dodam da, kada govorimo o moralu onih koji su bez skupštinskog razmatranja, što je velika greška, napravili taj plan raspodele ovih sredstava, ne možemo reći da je to neka krivično-pravna krivica ili tome slično.
To je, u stvari, društveno-politička i, pre svega, moralna krivica i odgovornost, a odgovornost je pretpostavka za krivnju. Siguran sam da će se i narod Srbije složiti s ovom mojom konstatacijom, a i vi ovde prisutni.
Nacionalni investicioni plan i privatizacija Mobtela o kojoj je govorio i danas ministar Dinkić, Vlada se hvali time na sva usta, usko su vezani.
Siguran sam, pošto sam ceo život proveo u privredi i bavio se odgovornim poslovima, da privatizacija državne svojine nije uslov uspešnog razvoja, pa zato, gospodo iz Vlade, takav cilj nema smisla ni postavljati, a vi ga postavljate. Evo jednog primera koji bi građani Srbije trebalo dobro da poslušaju, mada je 21 čas i 10 minuta, da bi shvatili o čemu se zapravo radi. Govorim o privatizaciji Mobtela.
Nedavno je norveški "Telenor" kupio kompaniju Mobtel u kojoj je većinski vlasnik bila Vlada Srbije. Većinski vlasnik kompanije "Telenor" je Vlada Norveške. Njeno učešće u "Telenoru" je, prema podacima sa interneta od 9. avgusta 2006. godine, bilo oko 54 odsto, dakle, veće nego učešće Vlade Srbije u Mobtelu. Pitanje koje se samo po sebi nameće i koje se s tim u vezi može postaviti jeste zašto bi poslovanje kompanije Mobtel bilo uspešnije ukoliko je njegov većinski vlasnik Norveška vlada, a ne Vlada Srbije? Zašto Norveška ne pomišlja na privatizaciju «Telenora», dok se u Srbiji prodaja Mobtela tumači kao veliki uspeh aktuelne državne vlasti i administracije? Niko to danas nije pitao, a ova vlada se hvali time.
Ima i drugih mišljenja, a ne samo da je ova privatizacija izvanredno dobro urađena i da je priliv sredstava veliki. Ta sredstva su vezana za Nacionalni investicioni plan. Kada govorimo o raspodeli tih sredstava, ne mogu a da ne pitam šta je sa sredstvima onih koji su ih dobili ovim planom, a ne mogu da ih iskoriste jer nisu bili spremni, nemaju projekte, nemaju čak ni trenutne ideje na koji način ih utrošiti? Ima mnogo opština koje su takve. Prosto su bili iznenađeni izveštajem koji su dobile opštine o dodeli tih sredstava iz Nacionalnog investicionog plana.
Pitam, bez obzira na ono što je ministar Dinkić danas rekao, da li će ta sredstva biti vraćena u fond Nacionalnog investicionog plana, pa kasnije preusmerena tamo gde će biti efikasnije upotrebljena, da ne stoje, u nešto gde postoje projekti, ili neće?
Ministar Dinkić je rekao da neće biti prebacivanja sredstava iz oblasti jednog projekta u drugi. Pitam, da li će iz istih projekata, iz iste oblasti, ono što ne bude utrošeno biti prebačeno tamo gde postoje investicije?
Zašto ovo govorim? Najbolje je na primerima pokazati.
Projekat investicije iz oblasti sporta. U ovom delu IV, kada se govori o sportskim halama i fiskulturnim salama, u Apatinu, odakle dolazim, opština se hrabro zadužila kreditnim linijama, pre ideje o Nacionalnom investicionom planu, i sa preko 150 miliona evra ušla u investiciju koja je skoro završena, otvaranje dve sportske hale u dve mesne zajednice, plus, iz budžetskih sredstava, 30 miliona dinara za finansiranje sporta i omladine, kako bismo imali zdravu naciju, kako bismo decu iz kafića odveli u sportske dvorane.
Uredno smo podneli dokumentaciju, na vreme, pratili sajt, a nismo dobili nijedan jedini dinar, a mnoge druge opštine treba da dobiju sredstva, ali u ovom momentu nisu spremne, jer nisu imale zvanične projekte ni mogućnost da te projekte proslede u Ministarstvo finansija, a dobili su na časnu reč ova sredstva. Bili su iznenađeni time što su dobili.
Drugi primer. Kada govorimo o Razdelu 12, vide oni koji prate to danas, a malo ih je, sem srpskih radikala, o funkciji 410, ekonomska klasifikacija 551 govori o finansiranju industrijskih zona i parkova. Zaista me je iznenadila podela tih sredstava.
U opštini iz koje dolazim, robno-transportni centar, gotovi projekti, pozitivne studije izvodljivosti, opština investirala puno toga, projekat vredan 210 miliona evra, ima zainteresovanih stranih ulagača, a Vlada je do sada pomogla samo u jednom delu - oko izgradnje puteva.
Naravno da smo i tu dostavili kompletnu dokumentaciju i nismo dobili ništa. Zaista je to čudno, jer je Vlada već jednim delom za puteve investirala u taj put koji treba da povezuje taj robno-transportni centar sa industrijskom zonom. Nismo dobili nikakva sredstva. Možda zato što SRS tamo učestvuje aktivno u vlasti.
Možemo i dalje da navodimo primere, da pričamo i pitamo zašto sredstva Nacionalnog investicionog plana nisu usmerena na razvoj preduzetništva i preduzeća kako bi se što više ljudi zaposlilo, kako mladi stručnjaci ne bi odlazili u inostranstvo, a stalno smo spremni da kritikujemo to, kako mladi, tako i oni stariji koji su ostali bez posla.
Statistika kaže - 10.000 preduzeća i 20.000 radnji jednako 50 do 60.000 zaposlenih. Budžet se ne dotiče toga. Svakome je valjda u ovoj Srbiji jasno da je osnovni problem što privreda ne radi i što sve više i više ljudi ostaje bez posla.
Danas smo čitali u novinama anketu o tome gde treba uložiti sredstva Nacionalnog investicionog plana. Kaže se da 36 odsto ispitanika smatra da su to investicije u privredu, a toga ovde nema.
Kada govorimo o naplati poreza, ministar Dinkić se dotakao i te teme i kaže da je naplata poreza dobra, da je povećana, pa ipak fali nekih 5,5 milijardi za podelu penzija.
To će se rebalansom nadomestiti kako bi se dodvorili penzionerima, a, na drugoj strani, iste te penzionere šikaniramo, ne mi nego ministarstvo pod čijim su resorom inspekcijske službe, nekim drugim stvarima, i ovo je prilika da nekoliko reči kažem i o tome.
Ministarstvo finansija je formiralo tzv. mobilne ekipe Poreske uprave. Da li ste do sada čuli za takve ekipe? Oni se tako predstavljaju na terenu, mobilne ekipe Poreske uprave. Evo jednog dopisa koji sam dobio da pročitam, neću ga ceo čitati, samo ukratko.
To je dopis vlasnika tih prodavnica, ljudi koji imaju jednu ili dve male prodavnice mešovite robe, koji, jednostavno, preživljavaju, ali zapošljavaju još troje, četvoro ljudi. Te mobilne ekipe su bile kako u Apatinu, tako i u drugim mestima. Pričao sam sa kolegama poslanicima iz drugih opština, zatvaraju te prodavnice.
Bila je mobilna kontrola i neće da pravi inventar, bez obzira na to što trgovci koji su zatečeni u tom momentu tvrde da je sve u redu, da je sve ispravno i što traže da se napravi inventar. Odgovor je da ovi, jednostavno, nemaju vremena, neće da se bakću s tim. Kontrola je izvršena, potpuno su ispoštovali odredbe Zakona o fiskalnim kasama, što je vidljivo iz zapisnika sačinjenog prilikom iste kontrole.
Išao sam lično tamo da se uverim, pošto je ovaj dopis došao u opštinu, od određenog broja tih vlasnika malih objekata koji preživljavaju, jer nisu znali šta da rade. Zamerena nepravilnost odnosi se na deo prodaje na dug, a svi znamo da zbog hronične besparice pojedinih kategorija stanovništva, na svoju štetu, ti trgovci izlaze u susret potrošačima koji u momentu kupovine ne raspolažu platežnim sredstvima, odnosno kupuju robu na čuveni dug, koji se izmiruje prilikom sledeće isplate penzija ili plata.
Znači, to se uglavnom odnosi na taj najniži, siromašni deo stanovništva, a to su penzioneri.
Napominje se da se svaka takva kupovina evidentira preko fiskalne kase, odnosno plaća se PDV, premda nije naplaćen od kupca. Neko bi mogao da proveri i da prekontroliše ovo što ja govorim. Sve je veći broj trgovaca i vlasnika prodavnica i preduzeća za koje postupak i rešenje ministra Dinkića znači sledeće - prodavnice se zatvaraju, a moraju pri tome da plate i velike kazne.
Mislim da je logično u današnje vreme krize, kada je siromaštvo veliko i kada ljudi ne rade, ako se već sprovodi neka poreska disciplina, a slažem se da ona mora da postoji – da se ne mogu primeniti duple mere. Preduzeća se mogu ili zatvoriti ili će se kazniti, ali ne i jedno i drugo. Mogu da se otvore prodavnice, da se puste da rade, kako bi mogle da plate kazne. Ne može i jedno i drugo.

Molim vas, završite vaše izlaganje pošto je isteklo vreme za vašu poslaničku grupu.
(Poslanik zahvaljuje i odlazi s govornice.)
Zahvaljujem najlepše, gospodine Škrbiću.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan, zatim Velimir Simonović, pa Rajko Baralić.
I vama bih rekao da na raspolaganju imate 25 minuta. Imamo još dvojicu kolega, a Socijalistička partija Srbije ima samo četiri minuta i dva prijavljena poslanika, dok DSS ima 52 minuta i jednog prijavljenog govornika.
Izvolite, gospodine Homan.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo, danas je na dnevnom redu rebalans budžeta i ja bih se kratko osvrnuo na izlaganje mog kolege.
Što se tiče mobilnih ekipa poreznika i poreza, nisam čuo ni video nijednog privrednika i trgovca koji se žalio na porez, a to su oni koji poštuju i primenjuju zakon. Žale se samo oni koji žele nešto da utaje. Da bismo uveli poresku disciplinu, za šta se i vi zalažete, dakle, moramo da poštujemo zakon.
Što se tiče rebalansa budžeta, naša javnost je dugo godina bila navikavana da je jesen doba za rebalans budžeta, ali način da se obim tog budžeta povećava da bi se pokrio deficit je bio takav da je povećana javna potrošnja, zakrpljeni manjkovi tu i tamo, povećane plate državnih službenika i drugo.
Što se tiče penzionih fondova, mnogi zaboravljaju da se poslednjih nekoliko godina i danas penzije redovno isplaćuju, a znate kako je bilo pre 2000. godine. Penzioneri to najbolje znaju. Zbog toga nije u redu pominjati te stvari koje se tiču penzionera.
Rebalans budžeta koji je poznat nama odavno, nije bio nikome nikakvo iznenađenje, jer su građani navikli da državni funkcioneri nemilice troše novac na reprezentaciju. Oni su trošili na sve što je bilo potrebno njihovim službama, opštinama, javnim preduzećima i ministarstvima, tako da je to bilo odobreno i dodeljeno. Nije bila retkost da pojedina ministarstva celokupni budžet potroše do polovine godine, a do kraja godine potroše još toliko.
Navešću primer jednog takvog ministarstva, koje je vodio zamenik zamenika predsednika jedne od opozicionih stranaka, koja je od 2000. godine, pa ubuduće, opoziciona. Mislim da je sada u Pečenjevcima, kako je rekla danas popodne jedna koleginica.
Kada smo već kod pečenja, jedan novopečeni poslanik je, takođe, vodio ministarstvo, ali voleo je da državni novac troši u kafanama, pa sada u Skupštini, iza imuniteta, mora da se krije od ruke pravde.
Danas je potpuno drugačija situacija kada se radi o rebalansu, što takvi ljudi ne mogu da shvate. Nema dodatnog novca za kupovinu stanova za razne zaslužne funkcionere i ostale, što je bila do sada navika. Nema dodatnih para za trošenje u ugostiteljskim objektima, na primer, „Želtursa“.
Danas ministar finansija Dinkić predlaže da se novac, koji se slio i sliva u državnu kasu zahvaljujući rekordnim stranim investicijama, ali i mnogo boljoj i redovnijoj naplati poreza i doprinosa, jer je tu uveden red, uloži u sasvim nešto drugo.
O jednoj stvari smo danas malo govorili, a to je otplata dugova. Malo smo govorili o tome, iz razloga što oni koji su se samo zaduživali, i to uglavnom kod građana, sada govore o deviznoj štednji, koju su krstili „starom deviznom štednjom“; nisu je nikada vratili, a mi je sada vraćamo.
Oni ne mogu da shvate da moraju da se otplaćuju dugovi prema ljudima u zemlji i prema onima kojima dugujemo u inostranstvu.
Drugo o čemu ću govoriti jeste projekat Nacionalnog investicionog plana koji je osmislio gospodin Dinkić, a Vlada ga jednoglasno usvojila. To je najbolji znak, koliko skeptici i zlonamernici budu pričali o tome, da je Srbiji konačno krenulo.
Ovaj plan je rezultat svih onih teških odluka i poteza koje je pravila Vlada, a ministar finansija je u tome prednjačio. To je dokaz da ulazimo u završnu fazu tranzicije, gde će svaki građanin početi da oseća dobrobit od onog što je učinjeno. To je, takođe, rezultat i svih onih poslednjih, teških godina odricanja, na koja su pristali naši građani.
Govorim o odricanjima iz razloga što se u prethodnim godinama budžet izvršavao racionalno i planski, a nije išao u jednokratno povećanje plata i penzija, pa onda sutra šta bude. Tako se ranije radilo i mislilo se na to sutra na takav način.
Smatram da će to sutra, kada se budu ostvarivali svi oni veliki i mali projekti koji su odobreni na osnovu Nacionalnog investicionog plana, a njih je oko 2.000, stvarno doći.
To je samo prvi krug. One opštine i pojedinci koji nisu dali na vreme ili nisu uopšte dali svoje projekte, imaće prilike za to. Ovi projekti i izvršenje Nacionalnog investicionog plana značiće zajedničku dobit i boljitak za sve građane Srbije, a mnogi od njih ostaće generacijama koje za nama dolaze. Do kraja sledeće godine će se investirati preko milijardu i 200 miliona evra.
Takve stvari će i te kako biti primećene u ovoj zemlji koja decenijama nije videla ovakve investicije, a kad ih je viđala - u Titovo vreme, to je bilo zahvaljujući stranim kreditima.
Ove investicije će dovesti, naravno, do privrednog rasta i razvoja, a samim tim do onoga o čemu se ovde mnogo priča, do povećanja zaposlenosti i životnog standarda.
Pomenuću Beograd kao svoj grad. Projekti predviđeni za realizaciju do kraja sledeće godine vrede oko 550 miliona evra. Zamislite Beograd sa izgrađenom zaobilaznicom, sa izgrađenim novim mostom preko Dunava kod Vinče, sa sigurnim Pančevačkim mostom i Gazelom, koji će biti rekonstruisani, s novim i jeftinim stanovima, rekonstruisanim Kliničkim centrom i domovima zdravlja i zamislite Hram Svetog Save na Vračaru u punom sjaju.
Zamislite sve to, jer uskoro nećete morati da zamišljate, pošto će sve to biti moguće videti kao ostvareno Nacionalnim investicionim planom i pomoću vlasti Beograda, koje će, takođe, učestvovati u finansiranju ovih projekata.
Naravno, kritičara uvek ima i to su oni koji se hvale da ih je u sali najviše, a proporcionalno ih je 10 odsto od broja poslanika koje imaju. Oni, obično, znaju samo da pričaju, a ne i da rade. Kada iskreno pogledam, za sobom nisu ništa ostavili da bi nas ubedili u suprotno.
Mi ćemo iza sebe ostaviti moderniju, lepšu i srećniju Srbiju, zahvaljujući napornom radu ministara iz G17 plus i radu cele Vlade Srbije. To će biti i zahvaljujući građanima Srbije, koji su nam dali poverenje da tako nešto ostvarimo i da njihov novac ulažemo, jer, podsećam, novac iz budžeta je novac građana Srbije. Sa tim novcem investiramo u budućnost svih nas i naše dece.
Istorija će kritičare upamtiti po fenomenu da su mogli mnogo a nisu uradili ništa pozitivno, samo loše.
Što se tiče G17 plus, taman da ništa drugo nismo uradili, ponosni smo što smo u ovom mandatu velikim delom zaslužni za ideju i za implementaciju Nacionalnog investicionog plana i što smo Srbiju, koja je toliko godina išla unazad ili stajala u mestu, ubacili u prvu brzinu i dodali gas, i nećemo se zaustavljati sve do Evrope.
Zato, Srbijo, nema nazad, samo napred!

Hvala vam, a nema nastavka do pauze od pet minuta.
Naredni poslanici će biti, molim vas, samo trenutak da dam obaveštenje, izvinite zbog tona, dakle, narodni poslanici Velimir Simonović, Rajko Baralić, Ištvan Takač, Milisav Petronijević, Ivan Živadinović su preostali na spisku prijavljenih poslanika, a pre toga će imati reč, po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Ni za kakvu repliku nema osnova, ali po Poslovniku se javila Vjerica Radeta. Pre toga, pauza od pet minuta. Znači, u 21 čas i 35 minuta nastavljamo rad.
Hvala vam.
(Posle pauze)