Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, u vezi sa diskusijom gospodina Gavrilovića želim da vam ukažem na nekoliko činjenica. Sa jedne strane, gospodin Gavrilović je govorio Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i o tome da su rešenja iz tog zakona iznad svih evropskih standarda. To je možda i tačno, međutim, koliko je taj zakon tada sa neiskrenom namerom usvojen, mislim da jasno govori činjenica da od usvajanja tog zakona, koji je inače jedan okviran zakon, nije usvojen zakon ni o nadležnostima, ni o izboru, ni o finansiranju nacionalnih saveta. Iz kog razloga?

Jednostavno, institucije nacionalnih saveta nisu mogle biti ispunjene ili popunjene sa sadržajem.

S druge strane, gospodin Gavrilović je rekao da predlaže odbijanje ovog amandmana iz razloga da se održi stabilnost sistema. Mislim da je veoma tužno ako u Srbiji stabilnost sistema zavisi od toga da li će se nacionalnim savetima dodeliti dodatnih 100 miliona dinara.

Što se tiče ranijih konsultacija ili mogućnosti ili zašto se ranije nismo konsultovali, želim da vas podsetim na period kada je gospodin Đelić bio ministar finansija. Njemu smo skoro svakog meseca pisali dopise sa ciljem da nas primi da se konsultujemo i dok je on bio ministar finansija nijedan dinar nacionalni saveti za svoj rad nisu dobijali. O tome je gospodin Pastor govorio. Godinama slušamo obećanja. Ovo je prilika da se ta obećanja i u praksi ispune. Još jednom apelujem da se podrži naš amandman.

Narodni poslanik Slobodan Gavrilović.

I toga ima u svakom društvu i svakoj uređenoj organizaciji, ima i discipline. Vi ste ovde stavili primedbu koliko je poslanika većine govorilo kritički o budžetu. To je za mene pozitivno, a ne negativno. To pokazuje da smo mi određenim delovima tog budžeta nezadovoljni, a da je on proizišao iz tih okolnosti. Mnoge stavke su ostale nemoguće da se reše, kada smo u takvoj vremenskoj situaciji.
Ja sam se javio, pre svega, da kažem da je gospodin Pastor bio u pravu što se tiče vremena koje nam je bilo na raspolaganju da ovaj budžet učinimo malo boljim. Da smo imali malo više vremena, mi bismo, kao poslanička većina, uticali na određena rešenja zajedno sa vama i sa drugima koji bi bili za to zainteresovani, i to jeste jedan od ograničavajućih faktora budžeta.
Prethodni govornik je izrazio sumnju u iskrenost donošenja tog zakona. On nije bio donet ni pod kakvom presijom, zbog zahteva Evrope ili bilo koga drugog. Bio je donet isključivo sa strateškim, ozbiljnim orijentacijama ove stranke od devedesete godine da gradi jedno ozbiljno građansko, multietničko, multikulturalno, multikonfesionalno društvo sa tolerancijom, sa izgrađenim institucijama, sa određenim institutima koji postaju ustavni i time obavezujući.
To su sistemske promene koje smo učinili. Niko ne može više ići ispod toga. Sada sumnjate da li su manje ili veće, a to zavisi od okolnosti u kojima se nalazimo, a one su, i po Pastoru, manje važne od sistemske promene. Mi smo nju obezbedili i siguran sam da ćemo ovo što smo ovde rekli i učiniti. Deset miliona prosečno po mesecu je 120 miliona. To je nešto manje od zahteva koji amandman ispunjava, da bude do kraja godine.
U 2008. godinu da uđemo sa tom osnovom i to je važno da osnova koja bude realizovana u ovoj godini bude osnov za budžet iz 2008. godine...
Zato pozivam predstavnike nacionalnih manjina u ovom parlamentu, bez obzira u kojoj su stranci, da ovo razumeju kao jednu okolnost u kojoj se mi nalazimo, ako zaista smatraju da smo mi partner koji je držao reč u svojim osnovnim stvarima. Znam da je bilo određenih problema, ovih ili onih, ali magistralno DS je ona stranka kojoj je stalo da formira takvu predstavu ne samo o sebi, već o Srbiji i njenoj tranziciji.

Narodni poslanik Srđan Šajn.

Dame i gospodo, samo da prokomentarišem. Ne vidim zaista problem da li će u narednih šest meseci neko da potroši 20 ili 30 miliona manje, ali vidim problem u nečem drugom – da mi ne možemo da se dogovorimo unazad pet-šest godina; s jedne strane, dali smo kulturnu autonomiju nacionalnim manjinama i nacionalni savet je definisan kao nosilac kulturne autonomije manjina, a s druge strane novac iz budžeta Ministarstva za kulturu troši isključivo ministar, uz eventualnu saglasnost nekoga.
Mislim da će tu i gospodin Pastor i gospodin Varga, koji su predlagači ovog amandmana, da se slože sa mnom da mi moramo da definišemo ozbiljan zakon o manjinama, ozbiljne mehanizme kako to manjine ostvaruju kulturnu autonomiju, da li se kulturna autonomija ostvaruje na taj način što će jedna partija da ima predstavnike manjine koji nemaju realnog uticaja na politiku te partije ili ćemo da stvorimo uslove da nacionalni saveti nacionalnih manjina, kao nosioci kulturne autonomije, odlučuju o sredstvima koja imaju za cilj unapređivanje kulture nacionalnih manjina.
Mislim da je to ozbiljan problem. Ako na tome ne budemo poradili u narednim mesecima, ne budemo doneli taj zakon, mislim da će da nam se desi, kao sada, situacija da ministar za upravu još ne zna gde mu je 30.000 potpisa građana za inicijativu za smenu Romskog nacionalnog saveta. Kako ja mogu da objašnjavam građanima koji su nam dali poverenje, koji su se izjasnili za smenu ovog nacionalnog saveta da je ozbiljna država kada oni kažu - gde je 30.000 naših potpisa? Da li može da se izgubi 30.000 dokumenata u jednoj državi? Složićete se da ne može. Da li treba ja kao poslanik i kao građanin ove države sada da istražujem po arhivima gde se nalaze ti dokumenti?
Šta hoću da kažem time? Ova vlada, ovaj parlament mora da shvati (ovo nije marketing, zaista): ili ćemo konstruktivno da sarađujemo, i ovaj primer prihvatanja amandmana od gospodina ministra pokazuje način da ukoliko razgovaramo konstruktivno možemo da sarađujemo i da rešavamo probleme...
Međutim, ukoliko se igramo vlade i parlamenta na način da ja kao poslanik ne mogu da dobijem, iako zovem ministra mesec i po dana, zato što on zna da mora da podiže samo tri telefona koji njemu odgovaraju, onda smo mi, gospodo, neozbiljna država. Ovo je posledica toga.
Dakle, dajte da ustrojimo, da iskoristimo ne kapital u novcu, nego kapital u demokratskom potencijalu kojeg imamo u parlamentu, da zaista svaku demokratsku inicijativu na najbolji mogući način iskoristimo, jer zaista je to prednost i to je ono što Srbiju vodi napred.

Narodni poslanik Žarko Obradović, po amandmanu.

Hvala, gospodine Albijaniću. Predsednik naše stranke, šef poslaničke grupe Ivica Dačić je već rekao da ćemo mi glasati za ovaj amandman. Ova diskusija koja je usledila posle toga nas je još više uverila da je potrebno glasati za ovaj amandman, jer smo čuli više vrlo ubedljivih objašnjenja od strane predstavnika manjina zašto ovaj amandman treba prihvatiti. Čuli smo ono što tim manjinama treba, a Srbija može biti na dobitku sa tim amandmanima, a ja sam izašao iz razloga što pored podrške amandmanu želim da kažem još nekoliko reči koje bi vredelo upamtiti ili makar razmisliti o tome.
Mislim da je pitanje položaja pripadnika manjina i odnosa države prema pripadnicima manjina nešto što može biti svetao primer politike države Srbije i one prethodne velike Jugoslavije.
Jer, ako apstrahujemo politiku i političke stranke čak i od devedesete godine višestranačke Srbije ne može se prenebregnuti činjenica da je i u onoj velikoj Jugoslaviji, a i posle u višestranačkoj Srbiji država radila, trudila se da učini sve što je u njenoj moći da pripadnici manjina dobiju prava koja im sleduju i da budu apsolutno uvaženi.
U onoj velikoj komunističkoj Jugoslaviji, ne znam da li se sećate, neki pripadnici manjina imali su i veća prava od drugih, jer je bio stvoren institucionalni okvir i tzv. ključ, tako da su neki pripadnici nekih manjinskih zajednica bili deo čuvenog i famoznog kadrovskog ključa u različitim oblicima života.
Od 1990. godine naovamo u višestranačkoj Srbiji država je stvarno činila sve da pripadnici manjina imaju isti položaj. Ako je bilo incidenata devedesetih godina, a bilo je, ipak je reč o incidentima. Državna politika se nije mogla dovesti u pitanje.
Ovo ne govorim slučajno, incidenata ima i posle 2000. godine, ali se oni podvode pod jednu drugu dimenziju. Do 2000. godine imali su kvalifikaciju odnosa države prema pripadnicima manjina i služili su kao lepo propagandno sredstvo protiv države. Posle 2000. godine to je bilo kvalifikovano na jedan drugi način.
Kolege poslanici, prihvatali vi ovo ili ne, ostaje jedna nepobitna činjenica, da je država Srbija izdvajala finansijska sredstva za rešavanje pitanja položaja pripadnika manjina, da je država Srbija jedina država na Balkanu (ili kako vole popularno da kažu, u jugoistočnoj Evropi) koja je zadržala onoliki broj pripadnika manjina u svom sastavu procentualno kao što je imala i pre ovih događaja devedesetih godina: razbijanja velike Jugoslavije, stvaranja novih nezavisnih država, građanskog rata i agresije na našu zemlju.
Sve ostale države, ali baš sve, smanjile su broj pripadnika u svom sastavu, i o tome vredi razmisliti, jer oni koji su nam držali predavanja o tome da treba unaprediti ljudska prava, mislim na pripadnike tzv. međunarodne zajednice, da treba uvažiti i poštovati ljudska prava, unaprediti prava pripadnika manjina, verovali ili ne, ni sami nisu usvojili međunarodna dokumenta kojima se utvrđuje standard u politici države prema manjinama ili u odnosu države prema manjinama, a neke, naravno, nisu ni priznale ni tada, a ni danas pripadnike manjina na svojoj teritoriji. To je život.
Država Srbija treba na praktičan, konkretan način, prihvatanjem amandmana, ne pričom, da pokaže da ima odnos prema pripadnicima manjina. Zato Vlada Republike Srbije mora da nađe način da i ovaj amandman prihvati, jer ako ga Vlada ne nađe u ovom odgovoru, a poslanici budu glasali, to će biti dobra stvar za Srbiju, to će biti dobra stvar za pripadnike manjina, pa ćete videti kako će se brzo naći i tehničko rešenje da taj amandman bude sastavni deo zakona o budžetu i naravno biće primenjen u praksi.

Da li se još neko od narodnih poslanika javlja za reč? (Ne.)
Na član 5. razdeli 12. i 18. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Milorad Belić.
Zakonodavni odbor smatra da je amandman, sa ispravkom, pravno moguć. Vlada nije prihvatila amandman.
Reč ima narodni poslanik Milorad Belić.

Dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, očito da su poslanici iz vladajuće koalicije podneli veoma mali broj amandmana, što je dobro, predlog budžeta je očito rađen uz saglasnost članica te vladajuće koalicije. Čini mi se da ja ipak nisam imao dovoljno autoriteta kao Mića Albijanić da mi se ovaj amandman usvoji, ali ću pokušati snagom argumenata pre svega da ubedim i vas, a onda i narodne poslanike.
Amandman se sastoji praktično iz dva dela. Prvi se tiče naknade štete koja je nastala usled elementarnih nepogoda, odnosno grada, poplave, poslednjih mesec dana na teritoriji Srbije. Prosto sam predložio da se iz sredstava rezerve još 200 miliona odvoji za tu namenu.
Zbog čega? Daću vam samo jedan podatak koji, pretpostavljam, imaju i u Vladi, naravno i u resornom ministarstvu, a tiče se recimo štete koja se odnosi samo na Valjevo, odnosno valjevsku opštinu. Preko 2.000 hektara je oštećeno, i to je zvaničan podatak koji je upravo danas stigao od Republičkog hidrometeorološkog zavoda i o tom materijalu će se izjašnjavati Odbor za poljoprivredu na svojoj sednici u ponedeljak. Dakle, preko 2.000 hektara...
(Predsedavajući: Molim vas za malo pažnje, da saslušamo govornika.)
Meni ne smeta. Verujem da najveći deo poslanika zaista ovo i te kako interesuje. Procenjena šteta je preko 70 miliona dinara. U obrazloženju koje smo dobili, naravno koje je sasvim korektno, kaže se da se amandman odbija jer treba da se prethodnom procedurom utvrdi visina potrebnih sredstava od strane opštinskih komisija, u skladu sa zakonima, odnosno metodologijom.
Siguran sam da su sve lokalne samouprave to uradile, između ostalog to je uradila i valjevska opština i to je razlog zbog čega mislim da treba usvojiti ovaj amandman.
Ako znamo da je posle ove prve katastrofalne poplave koja je zadesila Valjevo samo pet miliona moglo da se opredeli za nadoknadu štete svim postradalim, što se tiče objekata, njiva itd., onda ovaj amandman zaista dobija na snazi.
Dalje, u pomenutom izveštaju RHMZ kaže se da je veoma alarmantna situacija zbog malog broja raketa kojima raspolažu protivgradne stanice. Jedno od opravdanja jeste da su ta skromna sredstva posledica privremenog finansiranja, ali već u narednom stavu se kaže da je održavanje mreže protivgradnih stanica veliki problem, koji se mora rešiti u narednom periodu, i da u ovom trenutku na teritoriji Srbije 103 protivgradne stanice ne rade zbog objekata koji su stari i više od 35 godina, što zaista mora biti signal da se brzo nađe adekvatno zakonsko rešenje. Mislim da je i ovo još jedan argument u prilog činjenicama o kojima govorim i da zaista treba imati sluha i prihvatiti ovaj amandman.
Drugi deo amandmana odnosi se na nadoknadu štete Kolubarskom okrugu koji je postradao od zemljotresa 1998. godine. Naravno da je neprimereno posle gotovo devet godina pričati o tome da oko 4.500 objekata u Kolubarskom okrugu još uvek nije sanirano, još uvek građani nisu obeštećeni. Opravdano pitanje prethodnoj vladi, i onoj pre nje, pa i sada u ovom trenutku, jeste šta se radilo toliko godina.
Naravno, to nije nikakav odgovor za ovih 4.500 građana koji čekaju na Vladu i na nas koji sedimo u ovom parlamentu da, pre svega, promenimo način rešavanja tog problema, čitavu metodologiju, koncept, ali isto tako, ne može se bez para.
Ako je u ovom trenutku opredeljeno 320 miliona i nešto malo više, uključujući i onih 79 miliona iz perioda kada se Ministarstvo za kapitalne investicije, do maja meseca, spominjalo kao nadležno ministarstvo, to iznosi oko 400 miliona. Jedan tipski objekat košta oko dva miliona. Ako uzmete u obzir da ima oko 4.500 objekata, sa ovom dinamikom priliva sredstava jasno je da u narednih 15 ili 20 godina građani ne mogu rešiti taj problem.
Drugo veoma bitno pitanje, onog trenutka kada je prva vlada usvojila procenjenu štetu i kada je izvršena njena revalorizacija, a u ovom trenutku taj dug države prema građanima iznosi 8,3 milijarde dinara, jasno je da onda Vlada mora pronaći, kao što sam već rekao, drugi mehanizam, drugu metodologiju ili jednostavno mora ubrzati i povećati obim predviđenih sredstava.
U obrazloženju se kaže da treba prvo sagledati postojeće stanje, koliko je toga urađeno i da li su sredstva opravdano utrošena. To je sasvim korektno i u redu, ali u poslednje tri godine za svaki dinar koji je Vlada, odnosno resorno ministarstvo opredelilo za tu namenu, dobijena je povratna informacija, redovne su i kontrole ministarstava, budžetske inspekcije itd. Nažalost, ja nisam u mogućnosti, niti bih se usudio da kažem da li je tako nešto rađeno do 2004. godine, pošto baš nisam bio upoznat kako je rađeno u Direkciji. Od 2004. godine, sticajem okolnosti, nalazio sam se na mestu predsednika saveta te direkcije, do januara meseca ove godine, i to mi je poznato.
Kada sam već pomenuo savet Direkcije, moram da kažem da je nekoliko veoma konstruktivnih predloga s njene upućeno nadležnim ministarstvima, odnosno i samoj Vladi, pre svega da pokušamo da rešimo pitanja građana sistemom kredita. Bili bi oni možda u nepovoljnom položaju, ali ako država stane kao garant iza takvog načina finansiranja, naravno sa veoma niskim kamatama, malo dužim periodom, ja lično znam i svakodnevno se suočavam sa takvom idejom i inicijativom tih ljudi koje obilazim na terenu, oni to traže od nas. Naravno, to bi bilo i kroz njihovo lično učešće.
Treća stvar je i ona dodela materijala koja se tako nesrećno završila odmah, možda posle godinu i po dana, zbog zloupotreba. Verovatno dobro nije razrađen koncept raspodele materijala. Moram da kažem da se polovina od ovog broja od 4,5 hiljada odnosi na sanacije. Tu ćete na najjednostavniji način da rešite problem tih građana ako im dodelite ono što im pripada po osnovu procenjene štete, a u kategoriji lakše oštećenih objekata.
Naravno, ne smemo zaboraviti da je Valjevo imalo i tu nesreću, među mnogim gradovima i oblastima u Srbiji 1999. godine, da je dosta stradalo i od bombardovanja. Voleo bih da dobijem odgovor.
Iskoristiću zaista ovo moje javljanje po amandmanu da zvanično postavim pitanje nadležnim organima u Vladi, pošto se transformisala i ta direkcija (mislim da je nekada gospodin Mrkonjić ili neko iz tog tima rukovodio obnovom) – koliko je uopšte država na teritoriji Valjeva i valjevske opštine izdvojila sredstava za saniranje tih objekata i koliku obavezu još ima. Da li se razmišlja o tome? To moram da spomenem, jer smo predstavnici lokalne samouprave i ja gotovo svakodnevno suočeni sa zahtevima tih građana.
Oni koji dolaze iz kraja odakle ja dolazim, znaju da je "Krušik" jedna od vojnih fabrika koja je gotovo uništena. Ali, velika površina koju zahvata fabrika "Krušik" podrazumeva i objekte uz ogradu i mnogo je tih objekata oštećeno. Dalje, pojedini izdvojeni lokaliteti vojnog značaja, pa čak i civilnog, oštećeni su prilikom bombardovanja, ali ti ljudi ništa do sada nisu dobili, ni dinara.
Dakle, to je ono što sam želeo da kažem i još jednom apelujem pre svega na gospodina ministra, a naročito na moje kolege poslanike da shvate da je ovo vrlo ozbiljna stvar i ne tiče se nekog uskog lokalnog interesa, pogotovo kada se radi o nadoknadi šteta od prirodnih elementarnih nepogoda. Ja nisam naveo da u ovom izveštaju koji će razmatrati Odbor za poljoprivredu ima i niz drugih krajeva u centralnoj i zapadnoj Srbiji, da će brz i efikasan odgovor biti i ministarstva i Vlade, ako nas, ne daj Bože, opet nešto tako snađe, naravno ona prva ad hok pomoć. Zahvaljujem se, zaista sa nadom da ćemo usvojiti ovaj amandman.
Na kraju, želim da iskoristim ovu priliku da kažem da su poslanici Nove Srbije u kompletnom sastavu tamo gde se vidi. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić, zatim narodni poslanik Mika Vlaović.