Dame i gospodo narodni poslanici, posle tri godine od donošenja Zakona o državljanstvu Republike Srbije prisiljeni smo da menjamo pojedine članove ovog zakona.
Razlog delom leži u tome što više ne postoji državna zajednica SCG, ali istovremeno ovo je prilika da Republika Srbija jednom za svagda reši odnos između države Srbije i Srba koji su ostali van granica Srbije posle raspada SFRJ, odnosno državne zajednice, kao i Srba u dijaspori.
Mnogi narodi imaju svoje matične države, ali imaju i svoje sunarodnike u drugim državama. Te države su se potrudile da im svojim zakonima o državljanstvu omoguće neki vid državljanstva, dvojno, kako bi mogli lakše da prevazilaze svoje probleme. Država se na taj način stavila u ulogu zaštitnika svakog pripadnika nacije, ma gde se on nalazio. Mnoge nacionalne manjinske zajednice u zemljama Evrope i sveta upravo opstaju zahvaljujući podršci svoje matice. Jednostavno, ti se ljudi ne osećaju sami i nisu odbačeni.
U ovom slučaju, Srbima van Srbije biće otvoren put za lakše zapošljavanje u Srbiji, za lakše socijalno zbrinjavanje, školovanje dece, zaštitu ljudskih prava u matici itd. Prosto rečeno, Srbin iz Benkovca ili Banjaluke ne sme biti tretiran u Srbiji kao stranac.
Ne zaboravimo da danas srpski narod van granica Srbije prolazi ponovo kroz novu golgotu. Srbima su ugrožena ljudska prava skoro u svim novonastalim državama na Balkanu, počev od zapošljavanja, zastupljenosti u državnim organima, izgradnje infrastrukture u srpskim sredinama, kao i dozvoljenog prostora u državnim medijima za emisije na srpskom jeziku, pa sve do prosvetnih programa za srpske učenike. Slika je poražavajuća. Uz to, ako dodamo često terorisanje i maltretiranje Srba, paljenje imovine, pretnje čak i deci, uništavanje kulturne baštine pred očima Evrope, stanje je još gore.
Na papiru su državljani neke zemlje koja je prema njima sve samo ne država koja ih poštuje i uvažava. Tu sada na scenu treba da stupi država Srbija i da se prihvati podneti amandman Srpske radikalne stranke. Tako bi se pripadnici srpskog naroda van granica Republike Srbije našli pod zaštitom matične države i sigurno bi se promenio i stav prema njima u toj državi. Taj broj nije mali, mada će se opet naći neko ko će u tome videti veliku srpsku zaveru, aveti prošlosti. Kada to druge države rade, to je u redu, a za Srbiju će verovatno biti primenjena neka tajna direktiva EU ili Pentagona, da se do kraja vodi politika nacionalnog mrtvila i apatije.
U članu 16. nešto se pokušava sa terminom "crnogorski državljani sa prijavljenim prebivalištem u Srbiji..." itd. To nije dovoljno i to je, na neki način, možda čak i smešno. Gde se ovde vidi zaštita građana Crne Gore koji su se izjasnili kao Srbi? Nigde se to ne vidi. Svako je mogao da ima prebivalište u Srbiji, čak i oni koji se kunu u crnogorstvo i ideologiju Sekule Drljevića.
Upravo je najviše Srba u Crnoj Gori koji su oduvek živeli i koji žive i dan-danas na svojim ognjištima i koji nikada nisu imali potrebu da imaju neka druga prebivališta, i zbog njih treba prihvatiti ono što je predložila Srpska radikalna stranka. Ne samo zbog njih, već i zbog Srba u Skoplju, Kumanovu, Sarajevu, Banjaluci, Kninu, Karlovcu, Podgorici, Sidneju, Torontu i gde god da se nalaze. Po čemu bi Srbin, student sa Korduna, iz Bileće ili Skopske Crne Gore imao manje prava od nekog studenta iz Ćuprije, Paraćina, Valjeva, Užica, koji, recimo, studira u Beogradu?
Da ne bude zabune, prava nacionalnih manjina se ni u kom slučaju ovim zakonom ne narušavaju. Ona se moraju poštovati, u skladu sa normama međunarodnih konvencija, ali svaka država, pa i Srbija, mora da misli na opstanak sopstvenog naroda.
Uzmimo za primer poslednji slučaj vladike mileševskog Filareta: na granici između dve srpske države zaustavljen je vladika Srpske pravoslavne crkve, i to samo zato što je neko čudovište iz haškog tužilaštva htelo da kroji svetovne obaveze srpskog vladike. To ni oni Turci nisu mogli najmonstruoznijim metodama da zaustave.
Najteža uvreda koju je doživela SPC i sam episkop Filaret je upravo ona koju je naneo ministar unutrašnjih poslova Crne Gore Jusuf Kalomperović koji je pokušao navodno da reši ovaj problem. Zamislite samo, da bi dobio crnogorsko državljanstvo, odnosno da bi ušao u Crnu Goru, vladici je, ni manje ni više, predloženo da se oženi!
Eto kako se ophode prema Srbima, bez obzira da li se radi o običnom čoveku ili o vladici. Takođe, kada su u pitanju vladike, setimo se šta su samo radile makedonske vlasti sa vladikom Jovanom. Takvo poniženje srpska lica doživljavaju gde god da se nalaze.
Na kraju, pošto se danas u Crnu Goru ulazi samo sa ličnom kartom, to nije dobra volja crnogorskih separatista i vlasti, već bojazan da bi uvođenje pasoša njihovu zaradu u vreme turističke sezone svelo na nulu. Hvala vam.