Reč ima ministar Jočić.

Jedna ispravka. Gospođice Jovanović, rođen sam 7. septembra 1960. godine u Beogradu u Železničkoj bolnici i iz bolnice sam donet u Kursulinu 22.
Nikoga nismo hteli da nagradimo. Imaju pravo svi. Ono što smo doneli, a to je vrlo jasno i glasno rečeno, da pripadnik srpskog naroda, koji nema prebivalište na teritoriji Srbije, ima pravo da bude primljen u srpsko državljanstvo, ako ima 18 godina, da ne traži otpust i da o tome nikome ne polaže račune. U drugom stavu dali smo i drugima pravo, koji nisu pripadnici srpskog naroda, ali to pravo mogu da iskoriste samo u roku od dve godine po povlašćenim okolnostima, a Srbi mogu doveka.

Hvala puno, Petar Jojić.

Dame i gospodo, radi se o nacionalnom pitanju, a mislim da je najbolje tumačenje i obrazloženje u vezi sa ovim značajem dao šef poslaničke grupe SRS, gospodin Tomislav Nikolić. Ovo je i suviše ozbiljno pitanje, pitanje iznad mnogih pitanja kada je u pitanju nacionalni interes.
Dame i gospodo, ove izmene i dopune morale su da obuhvate one sadržaje i ona prava koja su obuhvaćena u amandmanima SRS, posebno u amandmanu koji je podnela narodni poslanik SRS, gospođa Vjerica Radeta.
Dame i gospodo, unazad više godina, kada je u pitanju rešavanje zahteva i problema vezanih za državljanstvo, država apsolutno ovo pitanje nije ažurirala i ne pridaje mu takav značaj koliko je on od značaja za građane i za Srbe.
Postavljam pitanje gospodinu ministru, pošto je prisutan, koliko je do sada podneto zahteva za prijem u državljanstvo od 1990. godine do današnjeg dana? Drugo pitanje, koliko je rešeno zahteva za prijem u državljanstvo Srbije po godinama, i to opet od 1990. godine, od početka krize i od početka pogroma srpskog naroda i njegovih nevolja?
Država Srbija ne poklanja pažnju svojim građanima, svojim Srbima, kao što to u uporednom pravu poklanjaju druge države, koje garantuju, a usklađuju sa međunarodnim standardima, kada je u pitanju sticanje određenih prava.
Dame i gospodo, postavio sam dva pitanja i očekujem da će gospodin ministar da naloži službi da odgovori. Ovo postavljam iz razloga što mi se unazad godinama veliki broj građana obraćao iz Hrvatske, koji su proterani, iz Bosne i nisu u prilici da reše svoj status, a posebno ukazuje na nevolje našeg naroda kada je u pitanju sticanje određenih prava, posebno kada je u pitanju sticanje nepokretnosti, jer im se nije omogućilo da na osnovu prethodnog pasoša, lične karte i izbegličke lične karte dozvoli overa ugovora o kupovini i sticanju nepokretnosti, kao i pokretnih stvari veće vrednosti na području Republike Srbije.
(Predsednik: Vreme.)
Ako dozvolite, gospodine predsedniče, imao bih samo još dve-tri rečenice.
(Predsednik: Ali, da budu stvarno dve-tri rečenice, jer imamo još puno ljudi koji se javljaju po Poslovniku.)
Završiću. Kada je u pitanju član 17, član 18. i član 19, smatram da je ovde trebalo uskladiti, jer predlagač predlaže da će se postupak za rešavanje zahteva za sticanje i prestanak državljanstva Republike Srbije, započet pre dana stupanja na snagu ovog zakona, okončaće se po odredbama ovog zakona.
E sad, član 18 - ministar nadležan za unutrašnje poslove uskladiće podzakonske propise, ali mu se daje rok od 60 dana. Međutim, u članu 19. ovaj zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u ''Službenom glasniku''. Ovde nema logike, niti ima usklađenosti. Mislim da ministar unutrašnjih poslova ima mogućnosti da u kraćem roku od 60 dana reguliše podzakonske propise, kojima će se regulisati način dobijanja državljanstva u tom postupku i u tom roku, jer ako se zakon primenjuje u roku od osam dana, stupa na snagu, dug je rok 60 dana.
Zbog toga taj rok treba da bude kraći i treba ga skratiti, jer građani treba iz opravdanih razloga nekada da dobiju pasoš i da dobiju državljanstvo u što kraćem roku da bi stekli određena prava. Hvala vam.

Hvala. Narodni poslanik Žarko Korać, pa potom narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedniče, gospodo ministri, poštovani narodni poslanici, razmišljao sam i ranije da li da se javim kad je predlog ovih zakona ovde stavljen na dnevni red.

Ministar je malopre govorio o tom problemu radne sposobnosti. Moram da vam kažem da je naša zemlja potpisnik velikog broja konvencija koje štite protiv predrasuda. Postoje, verovali ili ne, i predrasude prema duševno bolesnim ljudima.

Voleli vi to ili ne i duševno bolesni ljudi imaju svoju naciju, svoje poreklo i svoje roditelje. To ne može biti razlog da nekome uskratite državljanstvo zbog toga što je on duševno oboleo. Prosto, to je tako, svet je takav u kome živimo. Znači, to je jedna teška diskriminacija.

Upozoravam vas, zakon može da vam padne zbog toga, ako neko uhvati to i počne da to goni, što, naravno, niti želim, niti tražim, po nekakvim evropskim institucijama. To ne može biti osnov za uskraćivanje državljanstva nikome. To što je on imao istoriju duševne bolesti, trenutno je duševno bolestan, da ne pominjem sad ovde, izvinjavam se, ne otvaram tu temu, da neko može i da se izleči i, naravno, da se to često dešava, ili da se zaleči, ili da bude u remisiji itd, i da bude sposoban i aktivan član društva. Znači, ta vrsta diskriminacije prosto nije dozvoljena. To ne može biti osnova uskraćivanja državljanstva.

Kad sam već došao ovde, različite zemlje ovo zaista različito regulišu, pitanje državljanstva. Ima zemalja koje vam daju državljanstvo samo zato što ste rođeni na njenoj teritoriji. Na primer - Brazil, SAD su to imale doskora, i mi imamo ček jedan broj naših građana, odnosno građanki koje su otišle u Ameriku u drugom stanju i kad su se porodile, tražile su državljanstvo za svoju decu i dobile. Amerika je uvela nedavno zbog toga neke restrikcije. Znači, to načelno važi.

Znači, to se različito reguliše, može vrlo ekstenzivno, kako se predlaže u Zakonu i postoje, naravno principi tzv. krvni principi krvi i tla, da ne otvaram tu temu. Može biti kombinovano. Vi se ovde opredeljujete za tzv. princip krvi. To znači da pripadnici jedne nacije svi imaju pravo na državljanstvo, a Zakon reguliše kako.

Ima dosta zemalja koje to tako regulišu, ne može se reći da takva praksa ne postoji, ali ovde postoji jedan mnogo ozbiljniji problem, to je ovo o čemu je govorila naša poslanička grupa, da to pravo može da dođe u koliziju sa pravom ili propisima neke druge zemlje, u ovom slučaju je pominjana Crna Gora, ali može da se spomene i Nemačka, a ima i drugih zemalja koje ne dozvoljavaju dvojno državljanstvo.

Naravno, vi možete reći - to nije naš problem, to je problem tog konkretnog građanina, da li on može da reši ili ne može da reši taj problem. Ali, vi ste ovde otvorili jednu mnogo veću temu, to je da mnoge zemlje prave razliku između državljanstva i glasačkog prava. Po mom mišljenju, kada se predloži ovakav zakon, on nije usklađen sa zakonom koji reguliše ko ima glasačko pravo.

Kod nas je, i to postoji u nekim zemljama, to potpuno izjednačeno, ali ima dosta zemalja koje razdvajaju ta prava. Znači, možete biti državljanin, ali da biste glasali nije dovoljno biti u biračkom spisku, već morate zadovoljiti i neke druge uslove, recimo da ste tokom godine boravili 30-45 ili 15 dana u toj zemlji, ili da ste te godine platili porez itd.

Hoću da kažem da zaista može stvoriti mnogo problema činjenica da smo svi živeli u zajedničkoj državi, i kod nas pitanje državljanstva, raspala se Jugoslavija, nije tako apstraktno kao pitanje norveškog državljanstva ili pitanje danskog državljanstva. Znači, ako dajemo državljanstvo svim pripadnicima svog naroda, nudimo im tu šansu, onda moramo odgovoriti na pitanje - da li su time svi ljudi koji možda žive 30, 40 godina u inostranstvu, otišli posle rata, stekli automatski glasačko pravo, i šta to u praksi znači za našu zemlju, da na izborima glasa neko, obratite pažnju, ko u stvari ne snosi konsekvence za ono kako je glasao, za razliku od svih nas. Hvala.

Zahvaljujem.

Po Poslovniku, gospodin Čedomir Jovanović.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Jočiću, javio sam se u skladu sa članom 101. Poslovnika. Naime, nisam pravilno protumačen.
Bio sam vrlo jasan, gospodine Jočiću. Rekao sam da ste vi ponudili jedno obrazloženje o izmeni i dopuni Zakona o državljanstvu koje potpuno suprotno obrazloženju koje je u izmenama i dopunama Zakona nama ovde u Parlamentu predstavila Vlada.
Vi ste rekli da ste ponudili obrazloženje vezano za izmene člana 23, a ne za izmene celog zakona. Ali, niste odgovorili kako je sada Vlada naknadno shvatila da treba da se bavi pitanjem svih Srba i šta je to bilo presudno za promenu odluke, koja se prethodno vezivala isključivo za rešavanje problema koji su proistekli iz činjenice da više ne postoji državna zajednica SCG, a da ovde na teritoriji Srbije imamo nedefinisan broj građana, državljana Srbije i Crne Gore, koji sada zapravo žive u statusu apatrida, tj. ljudi bez državljanstva.
Šta je to bilo toliko značajno, pa je Vlada sad odlučila da sa pitanja rešavanja statusa Crnogoraca u Srbiji počne da rešava pitanje statusa svih Srba izvan Srbije. To su potpuno drugačiji ciljevi.
Pomenuto je biračko telo, ali nama je drago što je do toga došlo, jer bi u raspravi svakako mi govorili o ciljevima tih promena. Priču o biračkom telu je ovde konkretizovao jedan od govornika, mislim, šef poslaničke grupe SRS, jer je rekao da je, između ostalog, funkcija ovog zakona u prebrojavanju Srba. Ali, dopustiti činjenicu da neko može da bude Srbin, a državljanin neke druge države, one u kojoj živi, i da nije preduslov srpstva državljanstvo Srbije.
To proizilazi, to može na takav način da se protumači, jer niko nije rekao, ali to može na takav način da se protumači, da je Srbin onaj ko ima srpski pasoš, a ko nema, on to nije. Ne kažemo da svako ko želi da bude Srbin mora da ima srpsko državljanstvo. To se ne kaže ovim zakonom, ali to realno proizilazi kao posledica iz ovog zakona.
Ako smo želeli da popišemo Srbe, mogli smo to uraditi i na drugi način. Ako uvodimo kriterijum državljanstva kao dokaz, kao jedini kredibilan dokaz i referentnu činjenicu, onda preuzimamo na državu Srbiju obaveze kojima ona ne može da odgovori.
Veoma je važno pitanje plaćanja poreza. Mi imamo Srbiju koja je puna državljana koji ne plaćaju porez ovde, jer su državljani neke druge zemlje, pa plaćaju tamo, a isti odgovor je i na toj drugoj adresi. Znamo neke od njih. Neki od najvećih srpskih tajkuna kada ih pitate - gde plaćaš porez, oni kažu - u Crnoj Gori, a kada ih pitaju u Crnoj Gori, oni kažu - plaćaju u Srbiji.
Jedan od njih je naravno i Vojin Lazarević, pošto ga pominjete, nema razloga da o njemu ne govorimo otvoreno. Neka izabere čovek čiji će biti državljanin, pa neka onda plaća porez u državi u kojoj živi. To je jasno. Mi, između ostalog, i na tome insistiramo. Znači, činjenica da je neko državljanin Srbije ga i obavezuje, obavezuje tog državljanina Srbije.
Kako će neko ko je državljanin Srbije, a ne živi u Srbiji, ispuniti te obaveze u istoj meri kao i državljani koji žive u Srbiji? Naravno da to ne može.
Da li je pitao neko građane u Srbiji da li su spremni na taj način da finansiraju taj alternativni popis srpstva u svetu? Mi smo protiv toga. Smatramo da će ovo proizvesti nove krize, iskomplikovati međudržavne odnose, pogotovo na prostoru bivše Jugoslavije. Jer se, prevashodno, izmene i dopune Zakona odnose na srpski narod koji živi na prostorima bivših jugoslovenskih republika, a ne na Srbe u Americi ili Nemačkoj, kako su to neki komentarisali, pre svega na Srbe u Crnoj Gori, Srbe u Republici Srpskoj, tj. Bosni i Hercegovini, i na srpsku zajednicu u Hrvatskoj koja, ukoliko je politički angažovana, ima potpuno drugačije stavove od onih koje formalno zastupa aktuelna vlast.

Hvala. Po Poslovniku, Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 226. Poslovnika Narodne skupštine Srbije tražim objašnjenje od ministra Jočića kakve veze ima poslovna sposobnost i punoletstvo sa sticanjem državljanstva.
Gospodine ministre, zaboravite kada se raspravlja o zakonu o izmenama i dopunama Zakona o državljanstvu da ste pripadnik DSS-a. Zaboravite da ste ministar i razmišljajte kao pravnik. U Ustavu Srbije, podsećam vas po ne znam koji put, piše da je država Srbija država srpskog naroda. Ne kaže država punoletnih Srba i ne kaže država poslovno sposobnih Srba.
Vaše objašnjenje da čovek mora da bude punoletan da bi odlučivao da li će biti državljanin Srbije ili ne je licemerno. Pita li neko maloletno dete da li ono hoće da ide u osnovnu školu ili neće da ide. Pita li ga neko da li hoće da se vakciniše ili neće. Ako je neko maloletan, po zakonu ga zastupaju roditelji, a valjda roditelji mogu u ime maloletnog deteta da daju izjavu da je dete Srbin i da želi da bude državljanin Srbije, a kada to maloletno dete odraste, kada postane punoletno, ako ne želi da bude državljanin Republike Srbije, opet može svojom slobodnom voljom da istupi iz državljanstva Srbije.
Takva je objašnjenja, da čovek mora da bude punoletan i da mora da bude poslovno sposoban, licemerno. Vi namerno ovakvim amandmanom, koji je napisao vaš poslanik, sužavate prava iz Ustava Republike Srbije. Ustav Republike Srbije, ponavljam ponovo, u članu 1. na samom početku Republiku Srbiju definiše kao državu srpskog naroda, kao državu Srba. Ne kaže kao državu punoletnih Srba i kao državu poslovno sposobnih Srba. Ovo ste namerno ubacili u Predlog zakona da biste onemogućili da Republika Srbija po Ustavu postane država celokupnog srpskog naroda.