Gospodine Mrkonjiću, vi ste čovek starog kova, iz vremena Slobodana Miloševića. Zapanjena sam što vi kažete da sam ja poslanica. Vrlo dobro znate da sam ja narodni poslanik. Nije u redu.
Javila sam se, ima vremena, povodom amandmana kolege Markovića, iako je gospođa Kolundžija izrekla stav Demokratske stranke da se oni slažu sa ovakvim našim viđenjem, a to je da važnost pasoša treba da bude 10 godina i ubedili smo, evo, na licu mesta, ministra da to prihvati. Upravo se o tome radilo.
Vidite, gospodine Šormaz, vama da kažem, zato što ste vi zamenik predsednika Odbora za odbranu i bezbednost, bez obzira da li se žargonski to sada nazvalo čip, radi se, evidentno je, o biometrijskim podacima.
Koliko još uvek samo Ministarstvo luta u tome kako će da izgledaju ti podaci, odnosno kakva će biti njihova zaštita, u ovom trenutku to ne može da vam kaže ni gospodin Todorović. To je gospodin koji sedi pored gospodina ministra i koji je nama to u detalje objašnjavao. Mi smo ušli u jednu stručnu polemiku...
Nemojte da mi zvrckate stalno, gospodine Mrkonjiću, ja sam veoma koncentrisana.
(Predsedavajući: Ja ću da ih smirim, gospođice Jovanović.)
Kako da smirite, kada vidite da neće da sluša kolega kome se obraćam, nego je nemiran, a neće da uči. Ne znam kako ćete vi da mu pomognete kada on ne može sam sebi.
Dakle, radi se o tome da su podaci koji treba da se unesu podložni manipulaciji od strane onih koji se bave raznim subverzivnim delatnostima, od strane onih koji imaju loše namere prema jednoj državi, jednom narodu, pojedincu koji ima putnu ispravu.
Nemojte, gospodine ministre, da karikirate sad, u kontekstu amandmana uvaženog kolege generala Delića, ovo o čemu je govorio gospodin Marković. Ako je on žargonski rekao čip, sada nema veze, učitavanje biometrijskih podataka. Vi znate da postoje posebni uređaji koji to rade, koji mogu da budu dostupni svakome, ne samo nadležnim državnim organima, nego i vlasniku nekog hotela.
Mi smo vas veoma ozbiljno, pozivajući se na zaključke Budimpeštanske deklaracije, odnosno tog seminara koji je održan u Budimpešti pre dve godine, pitali i tražili od vas konkretne odgovore. Gde će podaci biti učitani, da li će to biti kao u američkim pasošima, pa će to biti ona metalna vlakna u koricama?
Kako će građani da se zaštite, to je ono što postavlja general Delić kao pitanje, odnosno kolega Marković, kako će znati da neko neće da zloupotrebi te podatke?
Kada nije precizirano u zakonu, a nije u ovome o kome raspravljamo, koji su to sve podaci o građanima, mislimo da je javnost zbog toga s pravom uznemirena i da su se zato povele te polemike i u medijima, i od strane ljudi koji se bave oblastima bezbednosti, i u verskim organizacijama, odnosno u SPC, zato što je u pitanju integritet pojedinca, odnosno naše, u ovom trenutku, neznanje šta će sve da sadrže ti podaci koje će uređajima za mašinsko očitavanje (ako tako precizno hoćete, ali nije šija nego vrat, kolega Marković je samo rekao kako se to u žargonu kaže) moći da očitavaju.
Mi nismo beli miševi, niti ljudi koji treba da budu deo eksperimenta za nešto što od vas traži, i postavlja standarde, neka zemlja ili neka organizacija.
Svaka država u svetu ima pravo da odredi koji su to podaci (i da se o tome raspravlja u bezbednosnom sektoru) koji će biti dostupni u inostranstvu, a koje građani moraju da daju sada prilikom traženja pasoša; ti njihovi podaci će da stoje i kao takvi oni su na izvol'te svakom organu, i u policiji, na carini, u hotelu i bilo gde kada ih legitimiše bilo ko u inostranstvu.
Valjda je normalno i naše je pravo da pitamo kako ćemo da budemo tretirani u tom slučaju, a da ne govorimo dalje o svim ovim drugim nedostacima o kojima ćemo da pričamo do kraja. Pitanje je veoma jasno. I sami znate da postoji više stepena zaštite tih podataka i da oni mogu na različite načine da se unesu, da bi ih ti određeni uređaji očitali. Naše je pitanje bilo u tom smislu.