Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 55. amandman je podneo narodni poslanik Milovan Radovanović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Goran Cvetanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, Poslanička grupa SRS-a je pokušavala da na konstruktivan način poboljša Predlog zakona o Ustavnom sudu, ne zbog toga da bismo dobili blaži termin – ''konstruktivna opozicija'', jer konstruktivna opozicija ne postoji, nego iz prostog razloga što nam je stalo, kada imamo jedan predlog zakona o Ustavu, o Ustavnom zakonu, da ne bude fleksibilan, pa da, kada dođe nova poslanička većina, moramo ponovo da menjamo i članove i delove zakona, nego da jedan duži vremenski period egzistira jedan ovakav zakon.
Nažalost, mi smo imali obavezu da već na prvoj sednici, kada je formirana Vlada Republike Srbije, imamo ovaj predlog zakona o Ustavnom sudu. Ne bih ponovio, po ko zna koji put, da upravo u ovom članu 55. nemamo definisane određene rokove.
Gospodin Milovan Radovanović je podneo ovaj amandman u ime SRS-a, odnosi se na član 55, gde je definisano da u toku postupka, a na zahtev donosioca osporenog opšteg akta, Ustavni sud može, pre donošenja odluke o ustavnosti ili zakonitosti, zastati sa postupkom i dati mogućnost donosiocu opšteg akta da u određenom roku, ponavljam, u određenom roku, otkloni uočene neustavnosti ili nezakonitosti. Ako u određenom roku neustavnost ili nezakonitost ne bude otklonjena, Ustavni sud će nastaviti postupak.
Amandmanom gospodina Milovana Radovanovića, vrši se samo pravno-tehnička redakcija, ne menja se uopšte suština ovog predloga zakona o Ustavnom sudu, ali je potrebno da znamo i šta znači određeni rok, jer određeni rok može da bude dosta fleksibilan. Ako znamo da ovaj predlog zakona, po važećem ustavu, nije blagovremeno dat na uvid poslanicima, a samim tim i stavljen na dnevni red, da raspravljamo o njemu, onda smo sigurni da ovi određeni rokovi mogu da budu mnogo puta pomereni.
Na kraju krajeva, imamo u Srbiji najmanje desetak opština gde su na snazi privremene mere. One su došle zbog toga, verovatno, što su zakonski definisane, recimo, da u roku od 90 dana nije bila održana nijedna sednica SO gradova, da nisu doneli blagovremeno budžet za tekuću godinu, ali imamo opštine, poput opštine Leskovac, gde Skupština opštine nije ni formirana.
To su potpuno drugačiji kriterijumi kad nemate skupštinu, nego kad zbog određenih zakonskih razloga dolazi do raspuštanja skupštine. Ovde je reč o skupštini koja nije ni formirana.
Sada da vidite čudo, ljudi koji su tamo morali da formiraju tu skupštinsku većinu, pre svega, odbornici DS-a, DSS-a, NS-a i G17 plus, sada ti isti spasioci te iste opštine pokušavaju na veštački način da drže delove lokalne samouprave.
Da ne pričam o sukobu interesa, gde je čovek koji je član privremenog organa, poput Nenada Cvetkovića iz DS-a, istovremeno i direktor banke, pa onda uslovljava da sredstva javnih komunalnih preduzeća i svih preduzeća čiji je osnivač SO idu toj banci gde je on direktor, i to kod toliko banaka koliko ih ima u Srbiji, centrala je iz Niša. Znači, ne radi se o velikoj banci sa velikim mogućnostima, sa malim kamatnim stopama, nego isključivo o velikom sukobu interesa.
Oni su ranije, kada su bili opozicija, s pravom kritikovali bivšeg predsednika opštine Gojka Veličkovića, da je direktor banke i predsednik opštine, a sada rade sve ono što su kritikovali, samo progresivno, uvećano i mnogo jačim intenzitetom.
Da ne pričam o tome da se izbori, koji su definisani tačno, mislim, na određeni vremenski rok, očigledno ne poštuju, ili se čeka onaj krajnji rok da se raspišu.
Pojedini zakoni nisu doneti na vreme i pored Ustavom tačno predviđenog roka, a da ne pričamo o budžetu za Republiku Srbiju, koji je morao do 1. tekućeg meseca da bude dat poslanicima, da poslanici, posle određenog uvida ili konsultacije sa stručnim i kvalitetnim ljudima koji poznaju budžet, pre svega, mislim na diplomirane ekonomiste, mogu da blagovremeno napišu amandmane i da raspravljamo o tome.
Da ne pričamo o tome da od 2003. godine nemamo izveštaj o trošenju budžetskih sredstava, znači, za 2003, 2004, 2005. i 2006. godinu, jer, očigledno, ta transparentnost koju su svojevremeno obećali ne dolazi do izražaja, niti možemo da na kvalitetan način raspravljamo o mahinacijama, o mitu, korupciji i kriminalu.
Mi smo zato pokušali samo da pravno-tehnički promenimo član 55, da u članu 55. stav 1, reči: "neustavnosti ili nezakonitosti", zamenimo rečima: "nesaglasnosti sa Ustavom ili zakonom".
Imamo i stav 2. gde se kaže - ako u određenom roku neustavnost ili nezakonitost ne bude otklonjena, Ustavni sud će nastaviti postupak.
Sigurno je, jer je tu dat određen blagovremeni rok, ako je blagovremeno osporen opšti akt, ako taj donosilac ne reaguje, mora da se nastavi taj proces, ali je pitanje u kom vremenskom periodu, jer može da se desi da to bude sve do sledećih izbora na republičkom nivou i onda, kada dođe do promene vlasti, da definišemo precizno kada je nešto moralo da se uradi, a već sada imate hiljadu predmeta pred Ustavnim sudom koji čekaju, a mnogi predmeti tek treba da se formiraju. Jer, ako nije bio Ustavni sud u funkciji, mnogi građani Srbije koji su oštećeni i koji s pravom žele da reaguju, da traže zaštitu svojih ljudskih prava, nisu ni mogli da podnesu molbu, zahtev, jer Ustavni sud nije formiran.
Zato je Milovan Radovanović, koji je pisao ovaj amandman, tražio da se, u stavu 2, reči "neustavnost ili nezakonitost", zamene rečima "nesaglasnosti sa Ustavom ili zakonom".
Suština se ne menja, mada imamo zamerke na izbor sudija Ustavnog suda. Svi se hvale da treba da se prati demokratija, pre svega, po ugledu na SAD, jer tu je pravni poredak potpuno nezavisan, sudstvo, takođe, nezavisno, a mi dokazujemo da, kao, težimo ka takvim demokratijama koje duži vremenski period opstaju, ali, očigledno, samo gledamo deo koji nama odgovara; sve ono što je dokazano da je tekovina demokratije, taj proces kod nas nije zaživeo.
S obzirom na to da se gospodin Zoran Krasić javio povodom istog ovog amandmana, ja bih dozvolio da on da obrazloženje za predlog gospodina Milovana Radovanovića. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, o amandmanu.

Pošto smo utvrdili da Ustav nije lektorisan, onda ćemo morati u tumačenju Ustava da pođemo od lektorisanog teksta Predloga zakona.
Vlada je povodom ovog amandmana gospodina Radovanovića odgovorila da je i neustavnost neki pravni pojam i pozvali su se na član 169. stav 3. Ustava Republike Srbije. Međutim, gospodine Petroviću, član 169. Ustava Republike Srbije reguliše ocenu ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu. To je jedna specifična kategorija, koja kod nas prvi put postoji, zahvaljujući novom ustavu, gde određeni broj poslanika može, pre proglašenja zakona, da traži da se Ustavni sud izjasni o saglasnosti tog zakona sa Ustavom. Samo u toj situaciji oni su upotrebili reč nezakonitost.
Međutim, gde ste videli da u Ustavu postoji reč neustavnost? Nje nema. Gde, u kom članu? Nema je. Ne možete da pronađete, pročitajte mi ceo Ustav i nađite mi reč neustavnost.
Član 169. stav 3, da, neustavnost - da, a nezakonitost, reči ''nezakonitost'' nema.
E, sad, a šta, po članu 167, prvi stav, može Ustavni sud da radi? Odlučuje o saglasnosti, ne odlučuje o neustavnosti ili nezakonitosti, nego o saglasnosti sa, i sve je o saglasnosti sa.
U postojećem zakonu reči ''neustavnost'' i ''nezakonitost'' su ostale kao greška, to treba da znate. To pitajte bilo kog sudiju Ustavnog suda i on će da vam kaže. Sad vam je jedinstvena prilika da to ispravite, a vi to ne želite da ispravite. Dobro, možete da radite kako hoćete, neće zbog toga biti nekih velikih problema, ali će biti samo veliki problem što devalvirate nešto što treba da bude dobar zakon.
Mi smo podneli 29 amandmana, pre svega, sa ciljem da poboljšamo ovaj zakon, da se taj zakon ne menja barem u neko dogledno vreme, osim nekih stvari koje će morati da se menjaju, oko žalbi, sudija, tužilaca, itd. Vi to ne prihvatate, a znate i sami da se, po članu 167, odlučuje o saglasnosti kad je u pitanju ocena ustavnosti i zakonitosti nekog opšteg akta, i kada Sud odluči, gospodine Petroviću, kada Sud odluči, onda u toj odluci stoji – utvrđuje se da taj član tog i tog zakona nije saglasan sa članom tim i tim Ustava.
Kada se ocenjuje neka odredba nekog pravilnika, a neko je pokrenuo postupak zato što smatra da to nije saglasno sa nekim zakonom, onda se kaže – Sud je utvrdio da član iks pravilnika ili uredbe nije saglasan s odgovarajućom odredbom navedenog zakona s kojom mora da bude u saglasnosti.
Jer, ako je zadatak da se utvrđuje saglasnost, onda je suprotno – nesaglasnost, a ne – neustavnost ili nezakonitost. Međutim, vi niste hteli to da prihvatite.
Nemam ništa protiv toga što niste, meni je bitno samo da stručna javnost čuje i da može da proceni kako ste pisali ovo, zašto ste ovo pisali. Ovaj zakon može amandmanima da se dotera, da bude dobar, to moram da kažem, zato smo i podneli dvadesetak amandmana. Retko komentarišemo tuđe amandmane, zato što ne želimo da kvarimo našu inicijativu, koju smo pokrenuli ovim velikim brojem amandmana.
Znači, onaj ko vam je radio tekst ovog predloga zakona, verovatno, nikada nije imao prilike da vidi kako izgleda odluka Ustavnog suda. Pričam, konkretno, o odlukama Ustavnog suda kada se vrši ocena ustavnosti i zakonitosti. Tada se vrši ocena po sistemu da se daje odgovor samo na jedno pitanje – da li je saglasno? Nije pitanje da li je neustavno, nego da li je saglasno.
Vodite računa, a vidim da to ne radite, jedna je varijanta - da li je saglasno, a druga je varijanta - da li je u suprotnosti sa. Ali, kada je Biserka Živković mogla da bude direktor Sekretarijata za zakonodavstvo, ovo je mala greška, verujte, u odnosu na ono što smo doživljavali 2003. godine.

Da li još neko od narodnih poslanika želi reč? (Ne)
Na član 56. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nikola Savić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 56. Zakona o Ustavnom sudu, koji se odnosi na ocenu ustavnosti ili zakonitosti opštih akata.
Zbog čega sam podneo ovaj amandman? Jednostavno, čovek ne mora biti diplomirani pravnik da bi uočio da ovaj član zakona do kraja nije konkretizovan.
Evo, pročitaću samo prvi stav ovog člana, pošto je član malo duži, da se vidi suština mog amandmana.
''Ustavni sud može u toku postupka, do donošenja konačne odluke, obustaviti izvršenje pojedinačnog akta ili radnje koja je preduzeta na osnovu opšteg akta čija se ustavnost ili zakonitost ocenjuje'' itd. Ovde, iza reči: „izvršenje“, mora obavezno da stoji reč: „konkretnog“, jer se mora precizirati na koje se sve konkretne stvari odnosi ovaj član zakona, kako bi se suzio svaki mogući prostor za njegovo šire tumačenje i za eventualne zloupotrebe.
Prihvatanjem ovog amandmana suzio bi se i prostor za sve one koji su skloni nepoštovanju zakona, a takvih ima dosta.
U suprotnom, ako se ne prihvati ovaj amandman, a nažalost, videli smo da ga Vlada nije prihvatila, doći ćemo u situaciju sličnu onoj koju smo imali 2003. godine, kada je u poznatoj akciji „Sablja“ uhapšen enormno veliki broj ljudi, i to protivpravno. Posledice te akcije „Sablja“ danas svi osećamo, tako što država Srbija i danas plaća odštete onima koji su protivpravno lišeni slobode.
Još jedna stvar, ta akcija „Sablja“ je nanela veliku štetu i imidžu Srbije u svetu. Naravno, vi iz vladajuće većine ste skloni da držite do toga, do imidža Srbije u svetu, a vidite da ste tome doprineli u negativnom kontekstu.
Apelujem na ovde prisutnog ministra da prihvati ovaj amandman, jer bi njegovo prihvatanje predstavljalo samo jednu kariku u lancu, koji bi činio da Ustavni sud bude sud koji ima jurisdikcioni primat nad svim ostalim sudovima. Hvala.

Hvala, gospodine Saviću.
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Petroviću, odgovor koji je dala Vlada povodom ovog amandmana je pomalo i bezobrazan, to moram da vam kažem. Mi o babama, vi o žabama.
Naša inicijativa povodom ovog amandmana je bila da, samom činjenicom što je neko pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti, ne može Ustavni sud da donosi rešenje kojim će da obustavi od izvršenja buduće nedonete pojedinačne akte, po zakonu čija se ustavnost ceni ili po nekom drugom opštem pravnom aktu čija se zakonitost ceni.
Vi u odgovoru ne tumačite to tako, nego kažete da je moguće da veći broj pojedinaca u istoj situaciji, a mi uopšte o toj situaciji ne pričamo, mi pričamo o činjenici kako se pokreće i šta se radi u tom postupku.
Samo da vas podsetim, naveo sam primer Zakona o pomoći licima optuženim pred Haškim tribunalom. Zakon je ovde donet. Javio se ''crveni orkestar'', napisali zahteve za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti tog zakona, Mlađan Dinkić rekao - mene zakon ne obavezuje, neću da isplaćujem ništa, nijedno rešenje neće biti doneto po tom zakonu.
Za nekoliko dana je Ustavni sud doneo rešenje na bazi slične odredbe u postojećem zakonu. Odlučio da se pokrene postupak za ocenu ustavnosti tog zakona, a do daljnjeg se stavljaju van snage sva rešenja koja bi se eventualno donela po tom zakonu.
Otišao čovek u penziju, pukao Ustavni sud, nema konačne odluke o ustavnosti tog zakona, ali rešenje Ustavnog suda obavezuje i dalje. Znači, koalicija - Vlada, Ustavni sud, na čelu sa G 17 plus, to moram da kažem, zbog Slobodana Vučetića, završili posao, dezavuisali Narodnu skupštinu.
Posle izvesnog vremena, organizovali konstruktivni sastanak, pre, navodno, javne rasprave, ja sam išao u ime Narodne skupštine, da predstavljam Narodnu skupštinu. Završio se lepo taj sastanak, nema konačne odluke o ustavnosti i zakonitosti, ali Zakon se i ne primenjuje.
Tako nešto Savezni ustavni sud nikada nije radio. Tu odredbu, koju i dan-danas ima postojeći zakon koji reguliše postupak pred Ustavnim sudom i pravni postupak, retko kad je koristio, ukoliko je uz predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti dostavljen i pojedinačni pravni akt. Onaj ko je inicirao postupak za ocenu ustavnosti, tražio da je da se, pored pokretanja postupka, donese rešenje kao privremena mera.
Naš zahtev, ovim amandmanom, jeste da se spreči donošenje rešenja kojim se uvode te privremene mere, jer su to privremene mere, ukoliko onaj ko traži privremenu meru nije dostavio konkretan pojedinačni akt koji je donet na bazi propisa čija se ustavnost i zakonitost ceni. To je naš zahtev. Zato smo ubacili reč "konkretno".
Taj član bi mogao i drugačije da se preformuliše, da se obaveže podnosilac predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti da, ukoliko traži i donošenje ove privremene mere, mora da dostavi svoj pojedinačni pravni akt, da bi Ustavni sud znao za šta i povodom kog pravnog akta uvodi privremenu meru.
Nismo hteli da vam menjamo to sve, jer bi onda još veći problem bio, već smo samo ubacili reč "konkretno", u smislu identifikacije pojedinačnog pravnog akta.
U tom smislu, to pravo koje ste vi naveli u odgovoru, da ukoliko je identična situacija i sa nekim drugim licima, da može da se prenese i na te druge slučajeve, mi ne sporimo, samo tražimo da, kad se odlučuje o privremenoj meri, mora da bude prisutan u Ustavnom sudu i papir koji je pojedinačni pravni akt, konkretni, koji ima veze s tim zakonom čija se ustavnost i zakonitost ceni, da bismo sprečili ovu zloupotrebu koja je rađena.
U načelnoj raspravi smo rekli - ovo podnosimo da bismo sprečili zloupotrebu koja se dešava. Zašto? Pa, dezavuisana je Narodna skupština. Među nama rečeno, kada je bila situacija s tim konkretnim zakonom, znam stav većine sudija tog Ustavnog suda, sudije su smatrale da jedan, eventualno, dva člana treba proglasiti da nisu saglasni sa Ustavom, da treba da se preurede i taj zakon bi mogao da bude kompletiran. Ali, neko je zloupotrebio postupak, pre svega, Slobodan Vučetić, zloupotrebio je postupak, zloupotrebio je prava.
Kad smo postavili pitanje - kako možete da stavljate van snage, da zabranjujete buduće pojedinačne pravne akte, rekli ste - to je naše ovlašćenje, nas to ne interesuje.
Znači, već je zahtev bio da se spreči donošenje bilo kog pojedinačnog akta, a svrha pokretanja postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti nije da se spreči donošenje pojedinačnih akata na bazi tog zakona. Zato su dati kvalifikovani uslovi, da bi se sprečile teške, neotklonjive štetne posledice koje bi mogle da nastupe itd.
Znači, dati su kvalifikovani momenti i uslovi koji treba da budu ispunjeni da bi Ustavni sud primenio to svoje ovlašćenje, da donese privremene mere.
Mi tražimo za konkretan pravni akt, ne za budući, imaginarni, n.n., po broju, po licima i po drugim sredstvima identifikacije. Znači, uz predlog, ako traži privremenu meru, da dostavi pojedinačni pravni akt iz koga se vidi da je primenjen, da je taj akt donet na osnovu zakona čija se ustavnost i zakonitost osporava ili dovodi u pitanje. To je naša ideja bila.
Ukoliko smatrate da sve ovo što sam rekao možete da prihvatite i da izrazite na drugi način, nekim drugim pojmom, umesto reči "konkretno", identifikovani pojedinačni akt, nije bitno, mi smo saglasni. Nađite tu formulaciju, ali je cilj koji hoćemo da dostignemo ovim amandmanom da se spreči zloupotreba u Ustavnom sudu. Te zloupotrebe uvek dolaze zbog pritisaka sa strane.
Evo, dao sam vam konkretan primer, ne ulazim u to, vi ste bili protiv kad je u pitanju onaj zakon, bili ste protiv tog zakona, to je vaše pravo. Pola G 17 plus je glasalo za zakon, pola nije glasalo za zakon i to je njihovo pravo. Zakon je donet ovde značajnom većinom glasova, mislim, 170 glasova. Ako ima nečeg neustavnog, neka kaže Ustavni sud, da se otkloni to ovde, ali ne tako bezobrazno, pokvareno, mimo zakona.
Da bismo sprečili zloupotrebu odredaba zakona, mi smo ubacili ovu reč "konkretno". Ako vi, gospodine Petroviću, za ovo imate neku drugu reč koja zadovoljava ovu potrebu, mi smo saglasni, mislim da je i pravno-tehnička redakcija od strane Zakonodavnog odbora moguća u ovoj fazi postupka i nikakav problem nije da se sredi. Cilj je samo da se spreče zloupotrebe.

Da li još neko želi reč? Reč ima gospodin Petrović.

Pošto je zaista došlo do određene vrste nesporazuma u obrazloženju, odgovoriću pre nego što budemo završili raspravu o svim amandmanima na ovo o čemu je gospodin Krasić ovde govorio.
Prosto, mislim, gospodine Krasiću, da zbog jedne odluke koju sada neću ovde da komentarišem, o kojoj ste vi govorili, mi imamo jednu, kako bih rekao, sumnju u način na koji bi Ustavni sud mogao da postupa u budućnosti.
Da potpuno uprostimo stvar. Dakle, nije sporno da će Ustavni sud, ukoliko ovaj zakon bude izglasan i stupio na snagu, imati pravo da obustavi od izvršenja opšte pravne akte do ocene ustavnosti i za konačne ocene ustavnosti i zakonitosti, u slučajevima kada odluči da za to ima potrebe. Kada donese takvu odluku, dakle, kada Ustavni sud nađe da postoji osnov da pre svoje konačne odluke obustavi od izvršenja opšti pravni akt, postoje dve pravne situacije. Moguće je da je, na osnovu tog opšteg pravnog akta, donet određen broj pojedinačnih pravnih akata i moguće je da nije donet nijedan pojedinačni pravni akt.
Sad dolazimo do ovoga o čemu ovde govorimo. Stanovište Vlade je, odnosno, moje uverenje je da između onoga što ste vi ovde izložili i stanovišta Vlade nema nikakvog spora, niti bilo kakve dileme.
Dakle, ukoliko je na osnovu obustavljenog opšteg pravnog akta donet određeni broj, jedan ili više, pojedinačnih pravnih akata, Ustavni sud može obustaviti izvršenje i tih pojedinačnih pravnih akata, jedan ili više njih, odnosno mora da ih obustavi.
Donošenje, posle odluke Ustavnog suda, novih pojedinačnih akata više nije tema Ustavnog suda ili ocene koju daje Ustavni sud. Od tog trenutka, ti pojedinačni pravni akti su nezakoniti, ne postoji osnov za njihovo donošenje i zbog toga je stanovište Vlade da nije potrebno staviti nov, poseban termin ''konkretan'', već da ovakva kakva je formulacija izražava istu pravnu intenciju sa ovim, gospodine Krasiću, o čemu ste vi govorili.
Ne sporim da nije bilo, kao što je u redovnim sudovima bilo, odluka koje mogu da budu kritikovane na različite načine, koje su pravosnažne i proizvele su pravne posledice, a mogle su da budu drugačije. Kada ih sada, sa stanovišta pravne teorije, oni koji pišu knjige ili studije, ocenjuju, pa utvrde da te odluke nisu dobre, one i dalje proizvode pravno dejstvo. Ne sporim da nije bilo odluka Ustavnog suda koje će, na ovakav ili onakav način, biti podvrgnute kritici pravne teorije i stručne javnosti, ali formulacija koja ovde stoji u potpunosti ispunjava intenciju o kojoj ste vi ovde, gospodine Krasiću, govorili.
Dakle, u slučaju kada, na osnovu obustavljanja od izvršenja do konačne odluke o opštem pravnom aktu, nije donet nijedan pojedinačni pravni akt, ocenom zakonitosti tih pojedinačnih pravnih akata neće se baviti Ustavni sud, jer mu to nije nadležnost, već postoje redovne sudske instance koje će u svom redovnom postupanju ceniti da li su te pojedinačne odluke zakonite ili nisu zakonite.
Mogu da razumem kada vi određenu odluku Ustavnog suda ovde analizirate i sagledavate njene eventualne nedostatke, ili argumentujete svoje neslaganje s načinom na koji je u jednom trenutku Ustavni sud, koji još uvek postoji u ovom sazivu, odlučio o određenom pitanju.