Hvala, ministre. Replika, narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Teško mi je da ulazim u detalje, jer je tema promašena. Ovo je situacija kada je već pokrenut postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti nekog opšteg akta, a istovremeno se traži donošenje privremene mere, odnosno rešenja o obustavi izvršenja pojedinačnog akta koji je donet, na osnovu čega se ceni ustavnost i zakonitost. Znači, nema tu obustave opšteg pravnog akta, nego pojedinačnog.
Gospodine Petroviću, u praksi Ustavnog suda Republike Srbije ta vrsta privremene mere je u 99 posto slučajeva donošena samo ukoliko je onaj koji je pokrenuo postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti dostavio pojedinačni pravni akt koji je donet na bazi tog zakona ili podzakonskog akta čija se ustavnost i zakonitost osporava.
U malom broju slučajeva je Ustavni sud donosio rešenja o obustavi izvršenja pojedinačnih pravnih akata u budućnosti, koji još nisu doneti. Obično su to radili kada su vršili ocenu generalnih urbanističkih planova, pa su na taj način pokušavali da zaustave nastup teških i neotklonjivih posledica. Sam Ustavni sud Republike Srbije kaže da je retko primenjivao to za buduće pojedinačne pravne akte.
Pokušao sam da vam objasnim - privremena mera ima smisla samo ukoliko se zna i ukoliko postoji pojedinačni pravni akt. Ako takvog akta nema, onda privremena mera ne može da se donese, jer bi to bila zabrana za neku buduću radnju koja još nije ni urađena.
U tome se ogleda ova razlika. Nije u pitanju samo konkretni slučaj sa ovim zakonom. U pitanju je to što ovakva formulacija omogućava Ustavnom sudu da vrši zloupotrebu ovlašćenja koje ima po zakonu i po Ustavu.
Mogućnost donošenja rešenja o obustavi izvršenja pojedinačnih pravnih akata je predviđena odgovarajućom odredbom Ustava Republike Srbije. Znači, ona je već predviđena, ali se kaže - u skladu sa zakonom. To - u skladu sa zakonom, nama daje ovlašćenje da ga konkretizujemo i da kažemo - moguće je rešenje o privremenoj meri, ali mora da bude donet pojedinačni pravni akt. Ako nema pojedinačnog pravnog akta, nema privremene mere, ne može privremena mera za budućnost, za buduće pravne akte koji bi se doneli u postupku ocene ustavnosti. U tome se ogleda ta razlika.
Znači, u skladu sa zakonom, navodi Ustav. Mi koristimo to ovlašćenje iz Ustava i kažemo u zakonu - konkretni pojedinačni akt mora da bude na stolu da bi se donela privremena mera. Ukoliko nema konkretnog pojedinačnog akta, nema privremene mere. Nije teško da se shvati.

Da li se još neko od narodnih poslanika javlja povodom amandmana? (Ne)
Na član 57. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Arsić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 57, tražio sam da se uradi jedno blago usklađivanje čitavog teksta zakona.
Piše u samom predlogu zakona - Ustavni sud će obustaviti postupak, u tački 1): ''kada je u toku postupka opšti akt usaglašen sa Ustavom''. Taj deo nije sporan. U daljem tekstu piše: ''a Ustavni sud nije ocenio da zbog posledica neustavnosti ili nezakonitosti treba doneti odluku''. Tu sam samo tražio jednu redakciju, a to je da se "neustavnost" i "nezakonitost" zamene rečima "nesaglasnosti sa Ustavom ili zakonom".
Valjda, u prvom delu lepo piše - usaglašen sa Ustavom. Prihvatljivije i normalnije je da suprotno od toga bude - nesaglasnost sa Ustavom i zakonom, a ne - neustavnost i nezakonitost.
Vlada moj amandman odbija, uz obrazloženje da se ovi pravni pojmovi već koriste u pojedinim zakonima, pa nije potrebno to da se menja, kao da je zakon nešto što je završena stvar, kao što je neka praksa ili nešto što je prethodilo pre vas, ili što je došlo u vaše vreme, pa to ne treba popravljati, unapređivati, poboljšavati, čak ni u tom delu koji se tiče gramatike.
Mogu da kažem da me ne čudi što Vlada Republike Srbije nije prihvatila ovaj amandman. Razlog neprihvatanja ovog amandmana je taj što Vladi Republike Srbije i vladajućoj većini nije baš mnogo ni stalo do ovog zakona.
Zakon o Ustavnom sudu i izbor sudija Ustavnog suda su dve najvažnije stvari, gospodine ministre, koje je trebalo da uradimo od kada je Ustav Republike Srbije, na referendumu, izglasan, možda i pre nego što su raspisani vanredni parlamentarni izbori, jer izbori su, svakako, ustavna kategorija i onda ne bi mogao RIK da donosi onakve odluke i da prihvata neke liste sa 10 hiljada potpisa, neku listu sa tri hiljade potpisa, jer zna da ima Ustavnog suda i da ne može to da radi.
Međutim, tadašnjem predsedniku Republike Srbije, a od tada predsedniku DS-a, važnije je bilo da se raspišu izbori, da slučajno Demokratskoj stranci ne padne populacija.
Raspisali ste izbore, održali ste izbore, a posle nekoliko meseci ste konačno formirali nekakvu skupštinsku većinu, pa sam se nadao da će tada, već na prvoj sednici, možda čak i pre budžeta, da se pronađe na dnevnom redu zakon o Ustavnom sudu, izbor sudija Ustavnog suda.
Nije se to desilo. Zašto? Izgleda da Vlada nije mogla da se dogovori, odnosno vladajuća većina nije mogla da se dogovori kakav ćemo da imamo Ustavni sud i kakav će da nam bude Ustavni zakon. Da vam je do toga, vama iz vladajuće većine, stalo, ovo uopšte nije moralo da bude predlog Vlade. Ovo je mogao da bude poslanički zakon - da se sastanete sa svim šefovima poslaničkih grupa, da napravite zakon o Ustavnom sudu, da se pronađe ovde u proceduri i da ga narodni poslanici, apsolutnom većinom, ako ne i jednoglasno, izglasaju.
S naše strane je tu bilo dobre volje, ali vi niste hteli da tako radite. Zašto? Videćemo to malo kasnije. To se već primećuje kod toga kakvu ste farsu napravili oko izbora kandidata za sudije Ustavnog suda, to se vidi po tome.
Malo kasnije ćemo o listi koju je podneo predsednik DS-a Boris Tadić, slučajni predsednik Republike Srbije. Međutim, onu listu koju je predsednik Narodne skupštine predložio narodnim poslanicima, bez obzira na to što su kandidate predlagale neke poslaničke grupe, mogu da nazovem farsom. Farsom nazivam jednu od najozbiljnijih stvari za funkcionisanje države, pred kojom treba da se štiti i Ustav, i zakon, i prava građana, jer ste ostavili da to rade ne stručni ljudi, nego politički podobni.
Zloupotrebili ste, da kažem, pomalo i opoziciju. Ne zameram strankama iz opozicije koje su dale svoje predloge. Srpska radikalna stranka nije, jer nije htela da legalizuje, da da legalnost i legitimitet izboru takvih kandidata za sudije Ustavnog suda.
Od tih deset koji su predloženi, za koje verujem da će čitava lista da bude predložena predsedniku Republike, odnosno predsedniku DS-a, izabraće pet po svojoj volji, onako kako misli da treba da budu postavljene sudije Ustavnog suda. Zašto? Da bi Ustavni sud, vladajuća većina, pogotovu DS, u potpunosti kontrolisali, gospodine ministre. To se vidi iz sledećih primera.
Baš na onoj listi, o kojoj u početku nisam hteo da pričam, a to je lista kandidata koju predlaže predsednik Demokratske stranke, odnosno možda na toj listi i ima neki od kandidata koji je častan i zaslužuje mesto sudije Ustavnog suda, svakako da većinu čine kandidati koji ne bi ni trebalo da se nađu na toj listi, gospodine ministre, a pogotovo ne da budu predloženi od predsednika Republike. Ali, u ovom slučaju je to predlagao predsednik DS-a, zato ga sada tako i zovem.
Reč je o kandidatima za sudije Ustavnog suda koji su već sada sudije, odnosno bili su sudije u starom, da kažem, Ustavnom sudu. Reč je o Bosi Nenadić i Branku Ćurčiji. Kako to dvoje nečasnih i nemoralnih ljudi mogu da se nađu kao kandidati za sudije Ustavnog suda? Predloženi su baš od predsednika Demokratske stranke.
Jesu li to one iste sudije Ustavnog suda koje su vam dale za pravo da 2002. i 2003. godine počnete jednu od najsramnijih krađa koje mogu da se dese u jednoj demokratskoj zemlji - krađu mandata? Da li je to zahvalnost predsednika Demokratske stranke što ih ponovo predlaže i što će ih, najverovatnije, Skupština Srbije izabrati za sudije Ustavnog suda?
Taj rat koji ste započeli od 2002. godine, kada ste pokušali da otmete poslaničke mandate DSS-u, govori o vama, a to što su oni sada sa vama govori o njima kakvi su ljudi. Činjenica jeste da od kada postoji to tumačenje Ustavnog suda, za koje su ovo dvoje odgovorni, odnosno za krađu glasova građana, za prekrajanje volje, i dan-danas imamo prave ratove po lokalnim samoupravama.
Nemojte da mi kažete da vi s tim nemate ništa i da to nije bila politička odluka, kada one ljude koji se nalaze na listama drugih političkih stranaka, ajde, neću da kažem da kupujete. Evo, neću da budem tako grub, ne mogu da dokažem, ali imam pravo da sumnjam da to radite, zato što ih oberučke prihvatate u svoje stranke i u svoje poslaničke i odborničke grupe. Zar vi niste onda saučesnik u tome - jeste. Jeste, važna vam je samo vlast, vlast zbog privilegija.
Zato, gospodine ministre, vi ne prihvatate amandmane SRS-a. Vama i vašoj stranci nije stalo do Ustavnog suda, vama nije stalo do zakona o Ustavnom sudu. Vama je stalo do toga da, kad već morate da imate Ustavni sud, imate sudije koji će da budu po vašoj volji, kojima ćete moći da upravljate, kojima ćete moći da komandujete, koje ćete moći da kupujete. Sve ste to našli, između ostalog, u ova dva kandidata - Bosi Nenadić i Ranku Ćurčiji. Njihove presude, njihov moral i njihov obraz su vam na prodaju.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu narodnog poslanika Veroljuba Arsića? (Ne)
Na član 58. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 62. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Stanković i Slobodan Maraš.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Slobodan Maraš. Izvolite, gospodine Maraš.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, mi smo podneli amandman na član 62. Predloga zakona.
Ja ću prvo pročitati kako glasi član zakona: "Ako se utvrdi da se izmenom pojedinačnog akta ne mogu otkloniti posledice nastale usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima, ugovorima ili zakonom, Ustavni sud može odrediti da se ove posledice otklone povraćajem u pređašnje stanje, naknadom štete ili na drugi način".
Mi smo predložili amandman koji bi se sveo na sledeće - da se u članu 62. briše reč "ustavni". Razlog je isti kao onaj o kom ste vi malopre pričali sa gospodinom Krasićem, a koji ste dali u obrazloženju zbog čega se amandman odbija, odnosno obrazloženje koje je dala Vlada - da Vlada ne prihvata amandman iz razloga što su mišljenja da Ustavnom sudu treba dati mogućnost da odredi otklanjanje posledica, povraćajem u pređašnje stanje, naknadnom štete ili na drugi način, pa je rešenje iz Predloga zakona celishodnije u odnosu na predloženi amandman.
Mi baš mislimo suprotno. Mislimo da je mnogo celishodnije da se briše ova reč "ustavni", zbog opterećenja koje će Ustavni sud imati, odnosno da se ovo iz delatnosti Ustavnog suda skloni.
Mislimo da se predloženim amandmanom omogućuje da o tome odlučuju redovni sudovi u Srbiji i da je to, zaista, celishodnije kada je u pitanju Ustavni sud.
Znači, on će mnogo manje vremena gubiti ako ne vodi računa o ovome i radiće brže i celishodnije. Hvala.

Hvala.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 63. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Reč ima narodni poslanik Momir Marković.
Izvolite, gospodine Markoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, malo me je iznenadilo odbijanje ovog i još nekih amandmana koje su podneli poslanici SRS-a.
Jjer, kako smo na početku rasprave rekli, ovo je jedan od zakona koji nije prepisan iz neke evropske zemlje, jedan od predloga zakona koji je rađen u Ministarstvu, pa smo podneli ove amandmane s namerom da upodobimo, poboljšamo tekst, da ne ostavimo nelogičnosti, nedoslednosti i praznine u tom tekstu.
Nažalost, praksa Vlade Srbije, ministarstava u Vladi Srbije, pa i ovog ministarstva, jeste da, uglavnom, sve što dođe od SRS-a biva odbijeno, makar koliko bilo logično i logičnije od predloženog rešenja.
Podneo sam amandman na član 63. u ime Poslaničke grupe SRS-a, gde tražim da se deo teksta upodobi i prilagodi. Ja ću pročitati član 63. i predlog svog amandmana.
Član 63. glasi: ''Ako se u postupku pred sudom opšte ili posebne nadležnosti postavi pitanje saglasnosti zakona ili drugog opšteg akta sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, sud će zastati sa postupkom i pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti tog akta pred Ustavnim sudom''.
Moj amandman traži da se, posle reči: ''zastati sa postupkom'', dodaju reči: ''predsednik tog suda će'', pa onda dalje ide: ''pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti akta pred Ustavnim sudom''. Razlog je vrlo jednostavan. Znamo, dame i gospodo narodni poslanici, kako se biraju sudije svih sudova opšte nadležnosti, od opštinskog, pa do vrhovnog suda.
Znamo na koji način se od 2000. godine naovamo postaje sudija. Znamo da su mnogi, i pored kvalifikacija da imaju pravni fakultet i položeni pravosudni ispit, morali da imaju dve kvalifikacije. Jedna je stranačka, članska karta, a druga – prijateljstvo sa nekim od ministara.
Ne govorim o sadašnjem ministru pravde. Govorim o nekim drugim ministrima, koji su za predsednike opštinskih sudova postavljali svoje kućne prijatelje.
Pa, kako ode taj čovek sa mesta ministra, tako ode i predsednik suda, konkretno, Četvrtog opštinskog suda u Beogradu.
Da se ne bi desilo da ovaj deo zakona o Ustavnom sudu ostane nedorečen, da se ne bi desilo da se ne zna ko je i kako je sudija, može, a i ne mora, po ovom rešenju, naš je predlog da je predsednik suda obavezan, u ime tog suda, da podnese zahtev za ocenu ustavnosti pred Ustavnim sudom Srbije.
Znajući kako se po dogovoru biraju i sudije Ustavnog suda, jer, bez obzira na ono što smo rekli, 10 kandidata predlaže Skupština, a bira predsednik, 10 predlaže predsednik, a bira Skupština, i pet Vrhovni kasacioni sud.
Činjenica je da će, zahvaljujući sistemu preglasavanja, i od onih pet koje mi treba da biramo ovde, a predlaže nam ih predsednik, i od onih pet koje će predsednik izabrati, a predlaže Skupština, među sudije Ustavnog suda biti, uglavnom, izabrani ljudi ili po koalicionom dogovoru, po sistemu – ja tebi orden, ti meni lentu, ja ću tebi ovoga za sudiju Vrhovnog suda, ti ćeš meni onoga za sudiju Ustavnog suda, ili samovoljom pojedinca.
Doći ćemo u situaciju da nam sudije Vrhovnog suda budu oni koje je odavno, možda, trebalo oterati na robiju, preispitati njihovo ponašanje u Vrhovnom sudu, preispitati njihove odluke u Vrhovnom sudu, jer su se vraćali na ponovni postupak čisti predmeti, gde su vrednosti preko dva miliona evra.
Konkretno, vraćam se na opštinu Inđija i na vodovod i na kanalizaciju, koje je ''Putogradnja inženjering'' izgradila. Od 1994. godine, od kad je sklopio čovek ugovor i završio posao, Okružni sud tri puta donosi rešenje da je opština Inđija obavezna da plati čoveku za posao koji je uradio. Tri puta izvesni Sljepčević, sudija Vrhovnog suda, vraća to na ponovno odlučivanje. Iz ljubavi prema pravdi – nije, iz ljubavi prema novcu - verovatno.
Zbog toga smatram, tj. mi poslanici SRS-a, da se ne može dozvoliti praznina u kojoj će svi biti krivi, niko odgovoran, ili - ko ono beše nadležan ako nešto kod sudova opšte nadležnosti dođe. Ako se dođe do trenutka da treba utvrđivati ustavnost određenog akta, da ne ostavljamo sudijama, nego da obavežemo predsednika tog suda, bez obzira na to da li se radi o opštinskom ili okružnom sudu, da je tog trenutka kada sud zastane sa odlučivanjem obavezan da traži ocenu ustavnosti određenog opšteg akta. Tek tada pojedini predmeti neće moći da se razvlače godinama i decenijama, a imamo, gospodine ministre, i sada u pravosuđu predmete koji su od pre 15 godina i još uvek nisu završeni.
Kako stvari stoje, s obzirom na štrajk koji vam u pravosuđu traje već tri nedelje, izgleda da je to bila inicijalna kapisla, pa, evo, čujem da i u prosveti kreću štrajkovi, svuda redom kreću štrajkovi, narod kliče i vrlo je zadovoljan uslovima koje je DOS-ovska vlast od 2000. godine naovamo obezbeđivala i, na kraju, obezbedila.
Vi znate, ministre, da vam tamo upisničari imaju od 8 do 12 hiljada platu. Znate da imaju do 18 hiljada ljudi sa radnim stažom od preko 20 godina. Znate da vam na granici egzistencije živi upravo to osoblje koje nosi najveći teret u sudovima. Sudija pročita predmet i donese odluku, uz saglasnost itd. Sve ostalo, administrativni deo, rade, upravo, ti ljudi.
Ja se sećam, kada smo prikupljali potpise, pa su morali potpisi biti overeni u sudu, da je kompletan teret bio na tim ljudima, i to na dvoje-troje ljudi iz jednog opštinskog suda.
Pogledajte koliki su redovi pred šalterima. Pogledajte kako ti ljudi izuzetno časno i čestito obavljaju svoj posao. Nađite mogućnosti da podignete platu tim ljudima i nemojte slušati one koji vam predlažu da otpustite 2000, pa će oni ostali imati veću platu. Možda će oni i moći da imaju veću platu, ali, ionako su vam upravo ti delovi u sudovima zakrčeni poslom. Neće imati ko da radi u sudovima, to će biti usko grlo i kočnica za efikasan rad sudova.
Morate pronaći neko drugo rešenje. Ne slušajte onog ministra što bi da otpušta, baš ga briga za Ustav i zakon, ako su neke stvari i neke činjenice u saglasnosti sa zakonom, onda tim gore po činjenice. Vodite vaše ministarstvo, ministre, i gledajte da ovaj štrajk rešite na zadovoljstvo onih koji su zaposleni u tom vašem resoru. Sigurno su to ljudi koji zaslužuju mnogo više poštovanja, kao i mnogo više sredstva nego što, inače, dobijaju.
Nemojte raspisivati po dva-tri miliona evra glavarine za one koje potražuje Haški tribunal. Haški tribunal će se ugasiti već ove godine, na kraju ove godine, ostaje na obrazu i pravosuđa bruka.
Pri tom, ne mislim na vas, nego mislim da ovog specijalnog tužioca Specijalnog suda, specijalnih ne znam čega. On je specijalni sluga Karle del Ponte i nemojte brinuti o njegovoj plati, njega Karla del Ponte debelo plaća. Možete i ovo što mu dajete komotno da ukinete, neće crći gladan. Ono što je, inače, opšta zamerka Poslaničkog kluba SRS-a, jeste da su ti specijalni sudovi, specijalna tužilaštva, gde su plate specijalno veće po dva ili tri puta od plata ostalih sudija i tužilaca u sistemu pravosuđa, apsolutno nepotrebni i prave razdor među zaposlenima.
Sve što radi taj specijalni sud i to specijalno tužilaštvo, da li je za organizovani kriminal, da li je za ratne zločine, da li je za bilo šta, može komotno da radi svaki sudija i svaki tužilac okružnog suda, za to su osposobljeni, za to imaju dovoljno prakse. Jedino će vam, možda, promaći da neko neće imati člansku kartu DS-a, DSS-a, G14, odnosno G17 plus, još uvek su 17 plus, i još nekih koji vas podupiru u ovoj vlasti. Svaki sudija okružnog suda može i najteža krivična dela da sudi. Svaki tužilac okružnog suda može i najteža krivična dela da tuži.
Još jedan problem koji se, upravo, pred vašim ministarstvom, da iskoristim još i to da kažem, otvara, to je pitanje primene Zakona o krivičnom postupku, gde ste deo istrage preneli na tužilaštva, pa ćete morati da primite određeni broj tužilaca.
U mnogim sudovima, znam, konkretno, za Četvrti opštinski sud, jer je zgrada na teritoriji naše opštine, pa vidim koliko su pretrpani, biće problem i poslovni prostor, a i osposobljavanje ljudi, pa mislim da nećete moći, bez obzira na vremensko ograničenje, to da sprovedete.
Dame i gospodo, gospodine ministre, pozivam vas da ovaj amandman usvojite, samo će poboljšati tekst.

Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? (Ne)
Na član 63. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Stanković i Nebojša Ranđelović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj amandman je u korelaciji s onim što je povodom člana, odnosno amandmana na član 62. objašnjavao kolega Maraš. Daću samo par pojašnjenja.
Naime, član 63. Predloga zakona se tiče zastajanja sa postupkom ako treba da dođe do ocene ustavnosti i zakonitosti pojedinog zakona, koji je u relaciji sa dotičnim postupkom i glasi: "Ako se u postupku pred sudom opšte ili sudom posebne nadležnosti postavi pitanje saglasnosti zakona ili drugog opšteg akta sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, sud će zastati sa postupkom i pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti tog akta pred Ustavnim sudom".
Naš predlog amandmana na ovaj član glasi: ''U članu 63, posle reči: "pred Ustavnim sudom", briše se tačka i dodaju se reči: "ako oceni da je rešenje tog pitanja neophodno za donošenje odluke".
Naš amandman je Vlada odbila s obrazloženjem da ga ne prihvata zato što Sud navedeno pitanje ceni u okviru svog postupka, pa iz tih razloga i pokreće postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti.
Naravno da Sud pokreće ovo pitanje u okviru svog postupka, ali treba istaći da nije uvek nužno za okončanje postupka zastati sa postupkom ako se pokrene postupak za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti. Shodno tome je i amandman ovakve sadržine.
Činjenica je da su rokovi glavna manjkavost Predloga zakona o Ustavnom sudu. Šta može da se desi? Može da se desi da zbog postupka pokrenutog pred Ustavnim sudom dođe do zastajanja u postupku, shodno činjenici da Ustavni sud ne ograničavaju nikakvi rokovi.
Ustavni sud može tako dugo razmatra ovo pitanje da dođe do zastarelosti, pa može da nam se desi slučaj ''Tomislav Gačić'' ili slučaj ''Pahomije'', zovite ga kako god želite, da ono što je očigledno, zbog zastarelosti, ne može da bude sankcionisano.
U tom smislu je i amandman s ovakvom sadržinom, te zbog toga insistiramo da ga Vlada ponovo razmotri i da bude prihvaćen.