Reč o ovom amandmanu ima i narodni poslanik Zoran Krasić.

Dobro je što je ovim članom data jedna širina i to je mnogo šire u odnosu na postojeće rešenje u mnogim evropskim državama.
Ovaj amandman, koji podrazumeva da se tri poslednje reči – ''u razumnom roku'', izbace, ima smisla samo ukoliko se prethodne dve reči –„pravo na suđenje“, tumače kao pravo na pravično suđenje. Tu bi bilo najispravnije da stoji – pravo na pravično suđenje. Zašto?
Sad ću da vam kažem: zbog jednog primera koji je sada tekući primer u Haškom tribunalu. Kad se priča o razumnom roku, njegova povreda se vezuje ne samo za član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, nego i za član 5. Jedno je pravo pritvorenika, a drugo je pravo optuženog lica.
Pravo na pravično suđenje ima, verovatno, 25 oblasti pojedinačnih prava, pa u svakoj od tih oblasti ima još po pet-šest konkretnih prava. To sve predstavlja jedan skup koji se naziva ''pravo na pravično suđenje''.
Pravo na pravično suđenje se garantuje i štiti i u prvostepenom, i u drugostepenom, i u svim mogućim postupcima. Sad, kod nas, postoji taj četvrti stepen – pred Evropskim sudom za ljudska prava. Naravno, Hag ne priznaje taj stepen, Haški tribunal.
Znači, ukoliko je došlo do povrede prava na pravično suđenje, onda ima smisla ovaj stav 2. Ukoliko ne, onda ova formulacija o pravu na suđenje u razumnom roku treba da ostane, s tim što mi već sada imamo u praksi problem s tim šta je to razumni rok. Imamo problema zato što smo unakazili naše propise. Ranije je to bilo vremenski ograničeno a sada je opisno određeno.
Kad se krenulo na opisno određivanje, onda ste morali da prihvatite i neke standarde koji važe za te opise. Da li je doprineo optuženi? Da li je tužilaštvo izvršilo zloupotrebu postupka? Da li je sud pokazao neefikasnost zbog svojih unutrašnjih stvari?
Da ne diramo sad to, ali znate i sami da su to sve razlozi koji povređuju pravo. Ovde, pre svega, mislim na optuženog, jer to je najdrastičnije, mada ovo – razumni rok, može da važi i za parnice itd., pa i za samu činjenicu da pravosnažna sudska odluka nije izvršena. Takvih imamo najviše pred Evropskim sudom za ljudska prava. Znači, na neki način se sankcioniše neefikasnost pravosudnog sistema, celog pravosuđa.
Samo da vas podsetim, mi smo dali toliko dobrih predloga kako da se učini naše pravosuđe efikasnijim, počevši od predloga šta sve treba da ostane u nadležnosti suda, a šta treba da ide u upravu.
Koristio sam jedan primer. Gotovo 99% imovinskih poslova koji proističu iz susedskog prava u gradovima, u osnovi, više nije pitanje svojine ili parnice, nego upravnog postupka, jer propisi koji to regulišu su javnog karaktera i to je javna upravna stvar. Tu postoji prostor i postoji prostor u novom sagledavanju sudske prakse.
Ne može sudija da prenebregne sudsku praksu ako ga je odeljenje sudske prakse upozorilo da je nacrt odluke koji je napravio u suprotnosti sa gledišta procesnih prava, u suprotnosti sa sudskom praksom u primeni odredbe, o pozivanju, zakazivanju, itd., a on preko toga prelazi, pa okružni sud to konstatuje, pa kaže – sudska praksa je... itd. Evo prostora gde može da se utiče na sudije da se uniformiše rad u sudovima.
Znači, ako mislite na pravo na pravično suđenje, a mislim da to ne proizilazi iz ove formulacije, onda to ima nekog smisla. U protivnom, ova formulacija je dobra, jer se potencira nešto što je u funkciji efikasne sudske zaštite i jer se postavlja pitanje zašto se čovek obraća sudu za zaštitu svojih prava ako zna da je tamo bunar, da je njegov zahtev i njegova tužba pala – 25 godina traje sudski spor – 10 godina nema izvršenja. Postupak traje, vodi se.
Vi se sećate, pre dve-tri godine, kad je Zoran Stojković ovde pričao, profesori mu napisali Zakon o parničnom postupku, da je to nešto najidealnije, imamo samo dva ročišta, pripremno i ročište za glavnu raspravu, i gotovo, završava se sve. Ubacili smo advokate, jedino oni mogu da pišu reviziju, niko drugi, itd. Hajde, kažite mi da li se jedan predmet završio na dva ročišta? Nema ga. Najnepismenije tužbe dostavljaju advokati.
Evo, gospodine Petroviću, mene je tužio Mlađan Dinkić, preko nekog Ristića. Kaže da sam mu načinio tešku nematerijalnu štetu. Niti je pokazao koliki mu je fizički bol, niti duševne patnje, niti koliko se navukao na strah. Ništa nije stavio u tužbu, od dokaza nema ništa, čak nije ni predložio svoje saslušanje, a sastavio mu to advokat.
Umesto da sud donese, po novom zakonu o parničom postupku, rešenje – odbacuje se tužba, mi moramo da se gledamo. Naravno, on će morati da dokaže koliko ga je bolelo kad je čučao na kukuruzu u ćošku, kad je udarao glavom o zid, i kakve su sve bile fizičke i psihičke patnje, šta mu se sve priviđalo od straha itd. Biće vrlo interesantno suđenje.
Ali, evo, vidite novi zakon, sve je epohalno, sve kreće, odgovornost advokata, ako advokat ne sastavni dobro, sud može da odbaci tužbu, a onda neka se on pravda kod svog klijenta. Gde to ima? Pripremno i sledeće ročište gotovo, tu se izvode svi dokazi i sve je završeno. Još nije registrovan u našem pravosuđu takav predmet od kad je donet novi zakon. Teško da može.
Stoga, ako treba da pružimo zaštitu zato što je izostala efikasnost sudske zaštite, onda ovo što ste napisali ima nekog rezona, a amandman ne treba da se prihvati, ali ako je svrha amandmana da se zaštiti pravo na pravično suđenje u svojoj celokupnosti i da se blagovremeno ukaže kroz ustavnu žalbu da se krši bez obzira što je taj postupak tamo u toku, onda to stvarno ima nekog smisla.

Da li još neko od narodnih poslanika želi reč povodom amandmana narodnog poslanika Vidoja Jovanovića? (Ne)
Samo jedno obaveštenje. Danas će uobičajena dnevna pauza biti tek od 14,30 časova, zbog usklađivanja sa televizijskim prenosom. Zahvaljujem na razumevanju.
Na član 83. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Nataša Mićić i Nebojša Ranđelović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 83. amandman je podneo narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman.
Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević. Izvolite.

Hvala lepo, gospodine predsedavajući.
Socijalistička partija Srbije je podnela amandman na član 83. Ideja je bila da se potencira uloga Zaštitnika građana, pre svega, kada se radi o licu koje smatra da može da podnese ustavnu žalbu u ime lica iz stava 1. ovog člana, a to je lice koje smatra da mu je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa, ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i slobode zajamčene Ustavom.
Naime, ono što je suština, jeste da smo hteli da apostrofiramo, na neki način, ulogu Zaštitnika građana, koji se u različitim državama različito zove – parlamentarni ombudsman, zatim parlamentarni predstavnik za upravu, komesar za ljudska prava, narodni advokat itd.
Mi smatramo da on, zaista, ima u tom građanskom društvu posebno mesto kada se radi o interesima građana i njihovom odnosu sa javnom upravom. Naime, u tranziciji, odnosno u građanskom društvu novog svetskog poretka, koji se danas realizuje, upravo građani imaju osećaj bespomoćnosti pred organima javne uprave, pogotovo kada ona deluje nezakonito. Tu je Zaštitnik građana zamišljen kao jedan faktor balansa, odnosno da štiti interese građana u takvom društvu, pre svega, od loše uprave.
On deluje po žalbama. Zamišljeno je, znači, u diskusijama, pre nego što je donesen Zakon o Zaštitniku građana, da on deluje po žalbama građana, upravo zbog toga što javna uprava, odnosno organi lokalne uprave i državne uprave deluju direktno svojim zakonskim i podzakonskim aktima i ugrožavaju prava građana. Pogotovo što je ovaj odnos između moći državne uprave, odnosno organa javne uprave i građana, neizbalansiran. Takav je odnos, pre svega, u našoj državi, koja se još uvek nalazi u procesu tranzicije.
SPS veruje da – da su građani znali šta je to tranzicija i šta ih čeka u tranziciji, nikada za tranziciju ne bi glasali i da sebe dovedu upravo u ovakav položaj kakav danas imaju radnici i radnička prava. Privatizacija koja se dešavala posle 5. oktobra naovamo poražavajuća je po interese, upravo, građana, radničkih prava i socijalnih programa onih otpuštenih, i onih proteranih sa posla.
Upravo je Socijalistička partija Srbije bila zaštitnik građana dok je participirala u vlasti. Ona je aktivno radila na zaštiti svih ljudskih, manjinskih, građanskih, radničkih i svih drugih prava.
Danas, kada ona nije u vlasti, kada ne participira u vlasti, sprema se da, kad ponovo dođe na vlast, takođe, nađe efikasne mehanizme odbrane, da i dalje preuzme svoju ulogu.
Ono što danas Zaštitnik građana može da uradi, to je da dođe do određenih podataka, da traži odgovore od svih nadležnih iz organa uprave, da inicira, čak, i njihove disciplinske i krivične postupke, da kritikuje njihove odluke. Ono što ga čini posebnim u odnosu na sve druge jeste – ne samo da sagledava zakonitost, već i svrsishodnost ovih odluka koje donose organi javne uprave i lokalne samouprave.
I sud sagledava zakonitost ovih odluka. Međutim, sud ne interesuje svrsishodnost odluka, on se tu zadržava, a ono što zaista određuje interese građana jeste ova institucija.
Zašto Zaštitnik građana? Zato što je zamišljeno da do njega ljudi mogu lako da dođu, bez formalnosti koje su potrebne da se obrati sudskim organima. Oni se njemu mogu obratiti na razne načine: faksom, telefonom, direktnim kontaktom. Ono što je veoma važno u ovakvim socijalnim prilikama, kakve su danas u Srbiji, jeste da oni ne moraju plaćati takse i da nikakvih troškova nemaju kada se obraćaju Zaštitniku građana zbog narušavanja svojih interesa.
Ne smemo zaboraviti da je on nezavisan, da štiti prava građana i slobodu, da štiti ljudska i manjinska prava, da kontroliše rad organa uprave, kontroliše rad Republičkog javnog pravobranioca i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja. Ono što je najvažnije, može inicirati izmene i dopune zakona i svih drugih pratećih podzakonskih akata koji ugrožavaju ove interese građana, a koje su Vlada i Narodna skupština dužni da pokrenu.
Evo prilike, na primer, za penzionere, kojih danas ima preko 1.000. 000 koji su ispod ivice egzistencije, koji primaju svoje penzije ispod minimuma potrošačke korpe, da pokrenu pitanje kod Zaštitnika građana o tome kako se usklađuju danas penzije. Da li je to usklađivanje dovoljno da mogu preživeti.
Odgovor na jedno poslaničko pitanje koje sam podneo ispred SPS-a o usklađivanju penzija danas je ovakav: penzije se usklađuju na osnovu 75% troškova života i na osnovu 25% kretanja zarada. Usklađuju se dva puta godišnje. Na prvi pogled - dovoljno, međutim, ono što nije svrsishodno za građane, to je da, kad god se ovakva usklađivanja dese, oni dobiju 1-2% povećanja penzija, što im ništa ne znači.
Država im poveća, na primer, troškove za Infostan mesec dana ranije i da im samo ono što im prethodno uzme.
Ono za šta se SPS borila, a danas više ne može, jeste da se usklađivanje vrši u odnosu na prosečnu platu. Nažalost, to je jednom godišnje.
Postavlja se pitanje, da li građani mogu sa svojim penzijama preživeti i dočekati ovakvo usklađivanje, jer je to ono pravo usklađivanje koje građanima, koje penzionerima omogućava da prežive. To usklađivanje penzija je, kako je u sredstvima javnog informisanja rečeno, 12 do 14%, ono pravo što im treba.
Postavlja se drugo pitanje, zašto im se ne nadoknadi šteta? Ko će im isplatiti razliku koja im nije nadoknađena tokom godine?
Samo za kraj, jedna konstatacija - preko 400. 000 penzionera danas ima mesečnu penziju ispod 8.000 dinara, sve je veći broj domaćinstava koji žive s penzionerima, jer mnogi članovi njihovih domaćinstava ne rade, ili nisu radno sposobni, već, nažalost, žive od ovakvih i ovih penzija.

Hvala.
Da li se još neko od narodnih poslanika javlja povodom amandmana? (Ne)
Na član 83. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Laslo Varga, Balint Pastor i Elvira Kovač.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Laslo Varga.

Poštovani gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SVM-a su podneli amandman na član 83. Predloga zakona, na osnovu kojeg bi ustavnu žalbu mogao izjaviti i nacionalni savet nacionalne manjine, ako smatra da je došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda pripadnika nacionalne manjine zajamčenih Ustavom, ili u slučaju da im se obrati pripadnik nacionalne manjine koji smatra da mu je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo, i to bez bilo kakvog pismenog ovlašćenja koje propisuju ostali stavovi ovog člana.
Mi smo ovaj amandman podneli sa ciljem da se tekst Predloga zakona uskladi sa Ustavom. Naime, članom 14. stav 2. Ustava Republike Srbije je predviđeno da država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja pune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta.
Kada je 2002. godine država donosila Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, tada je njegovim članom 23. stav 2. ovo i uradila. Znači, izašla je u susret nacionalnim manjinama i omogućila da nacionalni savet nacionalne manjine izjavljuje ustavnu žalbu kada oceni da dolazi do povrede ljudskih ili manjinskih prava pripadnika nacionalnih manjina, ili ako im se pripadnik nacionalne manjine obrati, i to bez bilo kakvog pismenog ovlašćenja.
Mi smo amandmanom predložili identičan tekst. Vlada nije prihvatila ovaj amandman, s obrazloženjem da je mišljenja da se ustavna žalba u ime nekog lica ne može izjaviti bez njegovog pismenog ovlašćenja.
Članom 170. Ustava Republike Srbije, koji reguliše institut ustavne žalbe, nije propisana obaveza da se ustavna žalba može izjaviti samo u ime nekog lica, i to samo na osnovu njegovog pismenog ovlašćenja. U članu 20. stav 2. Ustava Republike Srbije je utvrđeno da se dostignut nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati. Predlogom zakona, nažalost, predloženo je ukidanje jednog manjinskog prava.
Vladajuća koalicija, nažalost, nikako ne želi da razume da su nacionalne manjine posebna kategorija, poseban sloj društva, sa posebnim problemima, posebnim potrebama. Kada je 2002. godine, kao što sam rekao, država donosila Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, ovu činjenicu je tada uzimala u obzir. Iz tog razloga je dozvolila da nacionalni saveti nacionalnih manjina mogu izjaviti ustavnu žalbu i bez ičijeg ustavnog ovlašćenja.
Bivši, odnosno stari zakon o Saveznom ustavnom sudu, u svom članu 37. je omogućio ovo rešenje. Veoma je interesantno da je taj zakon, bez obzira na to što je iz 1992. godine, iz onog prošlog, odnosno bivšeg režima, omogućio jedno pravo nacionalnim manjinama koje se danas ukida.
Moglo se čuti od predstavnika DS-a da je to bila neka druga država, da Srbija nema nikakve veze sa nivoom ljudskih i manjinskih prava koja su nacionalne manjine imale u SRJ ili u državnoj zajednici SCG.
Mislim da je ovaj stav veoma opasan, iz svima poznatih razloga, i potpuno neodrživ. Srbija je pravni sledbenik i SRJ i SCG.
Mislim da još jednom treba objasniti zašto je to od 2002. godine na ovaj način prihvaćeno. Naime, kod velikog broja pripadnika nacionalnih manjina postoji strah od suprotstavljanja državnim organima, a izjavljivanje ustavne žalbe je neka vrsta "inaćenja" sa državnim organima. Pripadnici nacionalnih manjina se toga plaše, jer se plaše moguće retorzije državnih organa.
Zbog ovih činjenica, odnosno zbog ovih okolnosti, Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina je ovlašćeno podnošenje ustavne žalbe tada dao nacionalnim savetima nacionalnih manjina, tj. telima manjinske samouprave, ponovo ponavljam, bez bilo čijeg pismenog ovlašćenja.
Ukoliko Vlada ili vladajuća većina smatra da je ovo što je predloženo u skladu s Ustavom, onda je trebalo predložiti, u prelaznim i završnim odredbama, stavljanje van snage citirane odredbe Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, jer će ovako postojati kolizija između dva zakona.
Poslanici SVM-a su ubeđeni da je oduzimanje jedne nadležnosti savetima neustavno, i to zbog citirane odredbe Ustava Republike Srbije, prema kojoj se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati.
Ukoliko se ne prihvati ovaj amandman, a usvoji zakon, siguran sam da ćemo se, zajedno sa 14 nacionalnih saveta koji funkcionišu u Republici Srbiji, odmah po formiranju Ustavnog suda, obratiti Ustavnom sudu i ubeđen sam da će Ustavni sud, ukoliko ne bude radio pod pritiscima DS-a, uvažiti naše argumente i staviti van snage ovu odredbu zakona o Ustavnom sudu.
Gospođica Jelena Marković je pre nekoliko dana, u raspravi o kandidatima za sudije Ustavnog suda, za ovom govornicom izjavila da će DS braniti nacionalne savete, da neće dozvoliti smanjivanje stečenih prava, a sada se ponovo vidi koja je razlika između reči i dela kada je reč o predstavnicima DS-a.
Ponovo se nameće pitanje - kako mogu pripadnici nacionalnih manjina koji sede u poslaničkim grupama DS-a i G17 plus glasati za rešenje kojim se oduzima jedna nadležnost nacionalnih saveta? Ne samo to, oduzima se i mogućnost pripadnicima nacionalnih manjina da se preko svojih predstavničkih tela, tj. nacionalnih saveta, žale Ustavnom sudu, bez obaveze da preuzmu rizik da im se tuženi državni organ, na neki način, kasnije osveti. Ovo je protiv interesa nacionalnih manjina. Ovo je nesporno. Neka neko izađe za ovu govornicu i ospori moju tvrdnju.
U Poslaničkom klubu DS-a sedi gospođa Ana Tomanova-Makanova, koja je predsednica Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine. Ne znam kako ona može da glasa protiv amandmana, tj. za član kojim se direktno slabi mogućnost za zastupanje interesa i slovačke nacionalne zajednice. Jednostavno, ovaj zakon je u potpunosti suprotan interesima svih nacionalnih zajednica, među njima, i zajednice koju ona predstavlja. Za mene je ovo potpuno nerazumljivo, jer na ovaj način predsednica jednog nacionalnog saveta svesno nanosi štetu jednom telu kojem ona predsedava.
Gospodin Kuntić, koji sedi u Poslaničkom klubu DS-a, sad je izašao iz sale, nadam se da preko TV ekrana prati moje izlaganje, predsednik je stranke - Demokratski savez Hrvata u Vojvodini koja je godinama nezadovoljna funkcionisanjem Nacionalnog saveta Hrvata. Promenili su tri predsednika Nacionalnog saveta i dva predsednika Izvršnog odbora, ali izgleda da nisu shvatili da neefikasnost nacionalnih saveta ne proizilazi iz razloga zbog kojih su ti ljudi smenjeni, nego zato što ne postoje zakonom utvrđene nadležnosti nacionalnih saveta.
Sada, između ostalih, i gospodin Kuntić glasa za jedan zakon, a protiv jednog amandmana kojim se ukida ova, inače, veoma retka nadležnost, konkretna nadležnost nacionalnih saveta. Mislim da je ovo ponašanje, ako ne drugo, onda licemerno.
I pripadnik moje zajednice, gospodin Tamaš Tot, sprema se da glasa za ovaj zakon i protiv amandmana SVM-a. Nažalost, ni on nije u sali. Želim da ga informišem u kom poslu se on sprema da bude saučesnik, glasajući po partijskoj disciplini.
Naime, u Vojvodini se vrši popis praznih kuća, to je opštepoznata činjenica. Gospodin Jočić je pre nekoliko nedelja sa ove govornice objasnio da se to radi iz razloga što policija uvodi princip sektorskog rada, sektorski princip rada. Gospodin Koštunica, premijer, boraveći u Budimpešti 13. novembra, kada ga je predsednica Parlamenta Mađarske pitala zašto se vrši popis praznih kuća, odgovorio je da se to radi sa ciljem da bi država imala evidenciju praznih stambenih objekata na svojoj teritoriji. Dakle, nikakav sektorski rad, nego nešto sasvim drugo, zbog čega smatramo da su ove radnje MUP-a protivzakonite i protivustavne.
Moram da kažem da je ova izjava premijera još više pojačala strah nacionalnih manjina da se ove radnje rade s nekom skrivenom namerom. Nažalost, više je nego očigledno da po ovom pitanju odlično funkcioniše koalicija DSS-a i DS-a. Mislim na ovaj predlog, odnosno aludiram na ovaj predlog zakona koji se nalazi na dnevnom redu.
Zašto sam sve ovo rekao? Odmah ću i to da objasnim. Mnoge kuće u Vojvodini su napuštene, vlasnici žive u Zapadnoj Evropi, Mađarskoj, u raznim državama, stoga nemaju informaciju o tome šta se radi s njihovom imovinom. Naravno, građani, njihove komšije koje stanuju u blizini tih kuća, svakodnevno se obraćaju nama, dostavljaju nam informacije o radnjama pripadnika MUP-a.
Na ovaj način, vlasnici ne mogu da izjave ustavnu žalbu, zato što nisu ni upoznati sa radnjama koje sprovodi MUP. Komšije, naravno, ne smeju ni u kom slučaju da to urade, iz straha. Saveti nacionalnih manjina, koji bi to sigurno uradili, bar što se tiče Nacionalnog saveta Mađara, odmah po formiranju Ustavnog suda neće moći to da urade, jer se na ovaj način, ovim zakonom, ukida ta mogućnost od strane vladajuće koalicije.
Dakle, ovlašćenje nacionalnog saveta da izjavi ustavnu žalbu kad oceni da je povređeno ljudsko ili manjinsko pravo nacionalne manjine, i to bez pismenog ovlašćenja, to pravo podnošenja ustavne žalbe se ukida.
Mislim da se ovo radi svesno, kako bi bila oduzeta mogućnost predstavničkim telima nacionalnih manjina da pokrenu postupke pred Ustavnim sudom zbog popisivanja praznih kuća.
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, razmislite o tome kakvu poruku ovim zakonom, odnosno neprihvatanjem našeg amandmana, šaljete pripadnicima nacionalnih manjina. Oduzimate im stečeno pravo, a posle toga računate na njihove glasove. Razmislite još jednom i prihvatite ovaj amandman.
Na kraju, još jedna informacija. Odbor za pravosuđe i upravu nije podržao ovaj amandman, to je tačno, međutim, većina članova Odbora je bila uzdržana kada smo glasali o njemu, zato što su svi bili svesni činjenice da sam bio u pravu, samo nisu hteli da glasaju protiv mišljenja Vlade. Hvala vam.

Da li se još neko od narodnih poslanika javlja za reč povodom ovog amandmana?
Ministar pravde, gospodin Dušan Petrović, ima reč. Izvolite, gospodine ministre.

Da  bismo razjasnili, odnosno mislim da je narodnim poslanicima potpuno jasna predstava o svim važnim stvarima ovde, ali je moguće da javnost stekne pogrešnu predstavu iz načina na koji je predlagač amandmana branio ovde amandman.
Dakle, ustavna žalba je pravo koje je vezano za mogućnost svakog građanina Srbije da pred Ustavnim sudom, u onim situacijama koje su Ustavom i ovim zakonom predviđene, traži od Ustavnog suda sudsku zaštitu. S druge strane, ovaj zakon o Ustavnom sudu utvrđuje vrlo širok krug, jednom opštom odredbom - da i drugi organi imaju pravo, kada ih na to ovlasti građanin, da iniciraju ovaj postupak. Dakle, nema nikakve zablude, i nacionalni saveti imaju to pravo, kao što ga imaju i Zaštitnik građana i drugi državni organi, jer i drugi organi imaju pravo, kada ih ovlasti građanin, da pokrenu postupak pred Ustavnim sudom.
Nismo ni blizu, niti je jednog trenutka bilo kome bilo na umu da nacionalne savete isključi iz mogućnosti da vode postupke po ovlašćenju građana, po ovlašćenju pripadnika nacionalnih manjina. Ali, zašto ne bi i drugi građani, ukoliko se nacionalni saveti pokažu da su efikasni pred Ustavnim sudom u ovim postupcima, davali ovlašćenja da ih zastupaju kada postoji sumnja da je povređeno neko pravo ili sloboda?
Prema konceptu kakav je dao Ustav, prema načinu na koji je koncipirana ustavna žalba kao pravno sredstvo i kao inicijalni akt, logički nije održivo da bilo ko u ime građanina za koga postoji sumnja ili koji sumnja da mu je povređeno pravo ili sloboda, bez njegovog ovlašćenja, može taj postupak da inicira ili da ga u njegovo ime vodi.
Ustavna žalba je postojala, ali u jednom sasvim drugačijem obliku i, kolokvijalno govoreći, sa drugačijom moći u ranijem ustavu, i pred Saveznim ustavnim sudom su ti postupci mogli da budu vođeni u odnosu na ustavnu žalbu koja je uređena ovim ustavom, a zakon je sada bliže uređuje.
Ovde je dosta puta govoreno, evo, i maločas, o mogućnosti da se ustavna žalba pokrene, odnosno da bude iniciran postupak zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Nije moguće. Dakle, za ustavnu žalbu je pretpostavka da postoji nekakav postupak kada se radi o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Čak ni logički nije održivo da bilo ko, uključujući i nacionalne savete, ove postupke može da pokrene ukoliko ih na to ne ovlasti onaj o čijem se pravu, odnosno interesu radi, odnosno pravu i slobodi, jer interes je ovde u jednom širem smislu.
Vlada smatra da zaista se ne radi o uskraćivanju o bilo kakve Ustavom zagarantovane slobode ili prava i da nacionalni saveti imaju pun kapacitet, pozicije, funkcije i nadležnosti koje su imale po Ustavu i zakonu. Kao i svi drugi zakoni, i ovaj mora da bude usklađen sa Ustavom do kraja 2008. godine, a potpuna je opredeljenost i posvećenost Vlade, sada ću izneti politički stav, zaštiti ne samo građanskih, nego i manjinskih prava.
Ova Vlada će to činiti. To je činila i do sada. Ja mogu da kažem to u ime cele Vlade, potpuno smo otvoreni i spremni da sarađujemo sa svima, naročito sa nacionalnim savetima na otklanjanju svih problema koji postoje, ili mogu da se pojave, uključujući i ovo o čemu ste vi sada govorili. Ako postoji bilo kakav problem, i ministar unutrašnjih poslova, i potpredsednik Vlade, i predsednik Vlade, evo, i ja vam stojim na raspolaganju, ako imate bojazan ili sumnju da može da bude povređeno bilo čije pravo, pravo bilo kog pripadnika nacionalne manjine - svi vam stojimo na raspolaganju da tu sumnju otklonimo.
Siguran sam da Vladi ni na kraj uma nije da uđe u bilo kakve procese koji mogu da ugroze prava nacionalnih manjina.

Ima repliku narodni poslanik Laslo Varga.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici,  teško je posle ovakvih dirljivih rečenica gospodina ministra replicirati, ali želim svima da objasnim suštinu, o čemu se radi.
Znači, pripadnici nacionalnih manjina su se, zajedno sa DS-om, G17 plus i nekim drugim strankama, godinama, ili deceniju, borili za neke promene. Godine 2000. smo stigli do tih promena, a 2002. godine je nacionalnim savetima dato jedno pravo, odnosno nacionalnim manjinama, preko nacionalnih saveta. Sada, 2007. godine, sedam godina posle ovih promena, ovo pravo se ukida. Ovo je suština. Naravno, postoje tu razna pravnička objašnjenja i ovo se može tumačiti na razne načine, ali je ovo suština.
Gospodin ministar je rekao da je Vlada spremna da započne razgovore u vezi s raznim problemima, da se razni problemi otklone. Ja mislim da je ova namera neiskrena, jer se upravo sada stvara problem.
Zašto stvoriti problem tamo gde nije postojao? Jednostavno, prihvatite ovaj amandman i onda, barem u ovom malom segmentu pravnog sistema, neće postojati problem. Hvala.