Da li se još neko javlja povodom ovog amandmana? Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Amandman je dobar, a obrazloženje loše, zato što je sve pogrešno.
Kada se o krivičnim stvarima radi, teško da će neko da zastane sa postupkom radi ocene ustavnosti ili zakonitosti. Ta varijanta je gotovo nemoguća. Ali, dobro, ima neko potrebu. O čemu se radi?
Smatram, gospodine Petroviću, da ako usvojite amandman gospodina Momira Markovića, ovaj član 63. može da postane izuzetno dobar i da obuhvati sve situacije. O čemu se radi?
Sada je moguća situacija, ako ostane član 63. kako je Vlada predložila, da u ovom članu reč "sud" može da znači sudija pojedinac, sudsko veće. Inteligentni sudija može da kaže da postoji svojevrsno prethodno pitanje, koje treba da se reši, a on nije ovlašćen da ga reši. Može da se tiče postojanja prava ili nekog pravnog odnosa, da presavije tabak i traži od Ustavnog suda ocenu ustavnosti ili zakonitosti, prevashodno, ocenu ustavnosti, u odnosu na zakon koji taj sudija treba da primeni na određeni sporni odnos u nekoj parnici.
Ako to pravo iskoriste sve sudije, oni mogu, lepo, da se otkače svih predmeta i da kažu - molim vas, mi smo zastali sa postupkom, čekamo odluku Ustavnog suda o ustavnosti ovog zakona. Šta će onda da se desi? Da li sudija pojedinac može da ima toliko ovlašćenje da zastane s postupkom, zato što se njemu čini da zakon koji treba da primeni nije u skladu sa Ustavom? Zato smo mi ubacili reč "predsednik" tog suda.
Sada ću da vam kažem da je ovo zasnovano na nekim rešenjima. Recimo, član 12. Zakona o parničnom postupku, 215, 219, koji na neki način tretiraju ovo pitanje zastoja, ili član 215 - kada sudija neće da reši prethodno pitanje, već traži da nadležni reši prethodno pitanje, a kod njega se pitanje ustavnosti pojavljuje kao prethodno pitanje, svojevrsno prethodno pitanje.
Mi smo ubacili reč "predsednik". Zašto reč "predsednik"? Ne bi mogla da se prihvati tolika sloboda da svaki sudija može da pokreće postupak pred Ustavnim sudom, jer mogla bi da nastane blokada. Neću da rešavam ovo, smatram da zakon koji treba da se primeni nije u skladu sa Ustavom, tražim da Ustavni sud reši to prethodno pitanje. To je pitanje u pogledu primene prava, da li pravo uopšte postoji. On je odložio predmet na stranu, stranke vrište, a on kaže - izvinite, molim vas, Ustavni sud treba da reši. Kada mi Ustavni sud reši pitanje da li je ovaj član tog i tog zakona u skladu sa Ustavom, ja ću da nastavim dalje.
Da me ne shvatite pogrešno, ne dajem pouku ovima što štrajkuju, niti sudovima šta treba da rade. To mi ne pada na pamet.
Dalje, imamo problem sa našim sudovima što sudije često imaju taj manir da izbegavaju sudsku praksu. Kod nas sudska praksa nije toliko postala obavezujuća za sudije, za sud. Verovatno, u ovoj reformi pravosuđa treba nešto učiniti po tom pitanju, jer bi tako moglo da se dođe do vrlo egzaktnih podataka o kvalitetu rada sudija. Ali, ovo nije tema ovog amandmana.
Znači, predsednik suda može sudiju koji ga je obavestio i koji kaže - znate šta, predsedniče, ne mogu da radim dok se ne reši pitanje ustavnosti, da pita – da li je neko pokrenuo u zemlji to pitanje? Nije. Da li treba mi da ga pokrećemo? Da li će onda predsednik suda da ga uputi na sudsku praksu, kako se rešavalo prethodno pravno pitanje?
To što pita predsednika suda, ovo o čemu sam pričao, nije uticaj sa strane ili iz suda na suđenje, to je jedna potpuno normalna komunikacija. Znači, podignimo značaj predsednika suda, da samo on može da pokrene postupak za slučaj kada se na njegovoj teritoriji, u njegovom sudu pojavi jedno ovakvo pitanje.
Obično, sudije, kada se nađu u toj situaciji, pribegavaju različitim tumačenjima, pa neće da primeni ovu odredbu nego ide ovamo, poziva se na neki predmet sa okružnog ili vrhovnog suda itd. Ovako kako ste napisali, svaki sudija može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom, a to nije cilj ove odredbe. Cilj ove odredbe jeste da je to još jedan slučaj kada može, između ostalih, da se zastane sa postupkom, da bi se rešilo pitanje saglasnosti sa Ustavom ili, ako je u pitanju neki drugi podzakonski akt, saglasnosti sa nekim zakonom.
Ono što su ovim amandmanom Milena Stanković i Nebojša Ranđelović predložili samo je logički nastavak. U potpunosti se slažem sa nekim stvarima koje ste ovde naveli. Pretpostavlja se da je to, na neki način, uslov da bi se ovo primenilo, ali nikakva šteta nije ako se na kraju teksta ubaci ovih nekoliko reči. One samo pojašnjavaju i pojačavaju da sudija mora predsedniku suda vrlo precizno da dokaže da je neophodna odluka Ustavnog suda da bi on rešio neki sporni odnos u redovnom postupku.
Predložio bih vam da oba amandmana prihvatite, tekst će vam biti daleko bolji od ovoga koji je predložen.

Da li se još neko javlja povodom amandmana narodnih poslanika Milene Stanković i Nebojše Ranđelovića? (Ne)
Na član 64. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na naslov tačke 3, iznad člana 66, amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospodine Petroviću, za ovo što ste napisali da se odbija stvarno nemate respekta. Mogu da shvatim da postoje različita tumačenja, različita mišljenja, ali ako ste ovo odbili zbog ovih razloga koje ste napisali, onda vi niste čitali Ustav Republike Srbije. Nažalost, moram tako da kažem.
Ajde da čitamo zajednički. Naslov, pričamo o naslovu, ne pričamo o članu. Iznad člana 169. Ustava Republike Srbije stoji naslov - Ocena ustavnosti zakona pre njegovog stupanja na snagu. Ovi eksperti kažu da je to postupak za ocenu ustavnosti zakona pre njegovog proglašenja. Kao razlog zašto to menjaju kompletno navode stav 1 - da grupa poslanika može da pokrene postupak za ocenu ustavnosti pre nego što se zakon proglasi. Proglašenje je prva instanca stupanja na snagu.
Vidite koliko je onaj ko je pisao Ustav bio dalekovid. Proglašenje je samo jedna radnja, proglašenje je ukaz kojim predsednik Republike proglašava. Stavlja se na znanje, ispunjen je uslov da to objavite u "Službenom glasniku". Nisam čitao.
Zašto devalvirate ono što je napisao Ustav? Nikada nisam siguran kod vas da li ste iskreno glasali za Ustav. Zar je moguće, ustavopisac je napisao - pre stupanja na snagu, a vi kažete - pre proglašenja. Zašto sve vezujete za vašeg predsednika? Vežite ga za osmi dan od kada je objavljeno u "Službenom glasniku", kada je stupilo na snagu, nego sve za dragog našeg predsednika, za proglašenje.
Da li ste videli u stavu 2. šta se kaže, kada se donese ta odluka da se konstatuje neustavnost – to stupa na snagu kada se proglasi, jer proglašenje je samo jedna radnja, a ono što u pravu znači, to je stupanje na snagu. Dobro, ja sam pobrkao, ne znam da čitam Ustav, ne znam šta je napisano iz člana 169. Sve mogu da prihvatim, ali uzmite nešto iz komentara Ustava Republike Srbije, pa ugradite u zakon. Sedne neki profesor ustavnog prava, napiše komentar, a vi uzmete iz njegovog komentara neke pojmove i strpate sve u zakone, pa kažete - to je ustavno. Zašto? Profesor ustavnog prava je pisao. Ovde se nešto uporno ponavlja. Kada smo pisali, rekli smo - omaklo im se, valjda će da primete i da isprave. Ne, uporno srljaju. Proglašenje je ukaz. To znači, kada se završi ovde, odmah trkne Dejan preko puta, da tamo predsedniku da on potpiše ukaz, ukoliko hoće, a ukoliko neće, može da ga vrati itd.
Mi po Ustavu imamo pravo da tražimo, pre nego što stupi taj zakon na snagu, pre nego što ga predsednik potpiše, pre nego što ga proglasi, ocenu ustavnosti tog zakona. Onaj ko je pisao Ustav imao je u vidu da to može da se završi u nekom roku koji je Ustavom propisan i da ne može da se završi, da je možda potrebna rasprava, ko zna šta sve drugo. Onda je predvideo situaciju da su oni završili ocenu pre nego što je potpisao ukaz, kao i pošto je potpisao ukaz, pa u poslednjem stavu kaže - ako smo preventivno kontrolisali ustavnost, ne može kasnije, posle stupanja na snagu, nikako da se pokrene to pitanje.
Znači, proglašenje je samo jedna radnja u nečemu što se zove proces kako neki zakon stupa na snagu. Vi ste se uhvatili za jednu radnju zbog dragog vam predsednika, a zaboravili ste na stupanje na snagu zbog drage nam države.

Hvala, ministre.
Na član 66. amandman je podnela narodni poslanik Elena Božić-Talijan.
Vlada je prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 75. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na naslov tačke 7, ispred člana 80, amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 80. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Stanković i Nebojša Ranđelović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Nebojša Ranđelović.

Neću previše oduzimati vreme, pošto obrazloženje koje smo dali uz amandman dosta detaljno i jasno obrazlaže zašto je potreban član 80. stav 3. ovakve sadržine. Rekao bih par načelnih primedaba.
Član 80. i član 81. tiču se zabrane političkih partija. Shodno činjenici da ovakva odredba u zakonu može da da široke mogućnosti za zloupotrebu, posebno u zemlji ovakvih političkih suprotnosti, bilo je nužno da predlagač zakona detaljnije razradi proceduru postupka zabrane političke partije.
Ovde se samo stav 2. člana 80. tiče toga, pa se kaže: ''U predlogu se navode razlozi i dokazi zbog kojih se traži zabrana rada političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice''. O proceduri, ni reči.
Shodno činjenici da ovakav pristup pravnoj regulativi ove materije može da da široke mogućnosti za zloupotrebu, smatrali smo da treba dati izvesna pojašnjenja.
Naravno, smatramo da i ovo što smo dali u amandmanu ne daje dovoljno mogućnosti za razradu i pojašnjenje procedure, te da je čl. 80. i 81, eventualno, i pridodavanjem nekih članova, trebalo daleko bolje razraditi, pogotovu zbog toga što se nigde ne pominje gde je mesto političke partije u tom postupku i da li je data mogućnost na pravni lek političkoj partiji.
Na drugoj strani, vidi se jedna intencija da svemoćna Vlada može kada god hoće da pokrene ovakav postupak, shodno odredbama člana 3, koje daju mogućnost za isključenje zainteresovanih strana iz postupka. Jasno je da, kada Vlada nađe da joj to politički odgovara, može da pokrene, odnosno da ukine bilo koju političku partiju.
Stoga molimo i insistiramo da se deo ove materije još jednom izanalizira i da se manjkavosti na koje smo ukazali otklone.

 Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 82. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Stanković i Nebojša Ranđelović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 82. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 82. amandman je podneo narodni poslanik Vidoje Jovanović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Vidoje Jovanović.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na član 82. zakona podneo sam amandman. On reguliše pitanje ustavne žalbe koja se može podneti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa, i to je u stavu 1.
Stav 2, na koji sam podneo amandman, glasi: ''Ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku''.
Amandman glasi - ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje, pa se stavlja tačka, a reči "u razumnom roku" se brišu.
Vlada, prilikom podnošenja izveštaja, nije usvojila ovaj amandman, s obrazloženjem da je u članu 32. Ustava regulisano to pitanje, znači, pravično suđenje u razumnom roku. Isto tako, obrazlažem da je u članu 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, takođe, u okviru prava na suđenje utvrđena pravičnost suđenja u razumnom roku.
Ja ostajem i dalje pri ovom amandmanu i molim ministra, ako može, da ga prihvati, s obzirom na to da se ostavlja pravo Ustavnom sudu da on odlučuje o tome da li je nekome prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Dakle, što se tiče stava 2, on se odnosi na brisanje reči: "u razumnom roku", jer to stvara određenu nedoumicu i daje pravo Ustavnom sudu da on o tome odlučuje.