Hvala.
O amandmanu, Vjerica Radeta, pa Zoran Krasić, pa gospodin Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista se čovek pita zbog čega se uopšte podnose amandmani na Vladine predloge i zašto se krajnje dobra volja, da ne kažem, i trud narodnih poslanika ne uvažava i omalovažava.
Najbolji primer za to su ona tri amandmana na ovaj član 49, o kojima smo već završili raspravu, ali, jednostavno, ne mogu da zaobiđem i da se još jedanput ne vratim na te amandmane, kada je očigledno da dve poslaničke grupe, zapravo, tri, kroz diskusiju gospodina Bajatovića, koje predstavljaju opoziciju u Parlamentu, gotovo na identičan način skreću pažnju vama, ministre Petroviću, kao predstavniku Vlade, da treba da se usvoji taj amandman, zato što je to dobro rešenje, zato što je to racionalno, rezonsko rešenje.
Vi sedite tu, gledate kroz nas, baš vas briga šta mi pričamo. Zadovoljili ste formu da ne možemo da prozivamo da ministra nema, a ako vi nemate nameru da polemišete s nama, onda ne znam ni zašto ste tu, da polemišete u smislu da nam objasnite, da nas ubedite zašto mislite da ne treba menjati određeno rešenje iz Predloga zakona.
Kada je ovde pominjan "Službeni glasnik", ko je u Upravnom odboru, a ko nije, zaista je neverovatno da neko kaže da narodni poslanici iz vladajuće koalicije, doduše, gospodin Konstantinović je rekao da se to odnosi na Demokratsku stranku, nisu članovi upravnih odbora.
Jer, bez obzira na to koliko to pokušavate da sakrijete, ipak poneko pročita i "Službeni glasnik" i na internetu vidi koliko je narodnih poslanika iz vladajuće koalicije u raznim upravnim odborima.
Naravno, to je vaše opredeljenje, vi ste vlast, vi ste moćni, možete šta god hoćete, ali onda nemojte da se branite od toga. Kažite - tako je, može nam se, a vi radite šta god hoćete, vi iz opozicije.
Inače, u tom "Službenom glasniku" su se i ranije čudne stvari dešavale. Podsećam vas da je, recimo, gospođa Biserka Živković, inače, supruga nekad premijera Zorana Živkovića, bila predsednik Upravnog odbora "Službenog glasnika", i to u stalnom radnom odnosu.
Kad više nije mogla da bude sekretar Vladinog Odbora za zakonodavstvo, onda je otišla u "Službeni glasnik" i tamo je zasnovala stalni radni odnos.
Opet podsećam, pre svega, radi javnosti, da je ta gospođa, koja, inače, nema nijedan dan radnog staža u pravosuđu, danas specijalni savetnik gospodina Vukčevića, onog ''specijalca'' za ratne zločine.
Dakle, nije "Službeni glasnik" i ono što se objavljuje u njemu bezazleno, mnogo je moći u rukama onog ko drži "Službeni glasnik".
Pogotovo, kada su u pitanju izbori, kada se, ponekad i na čudan način, bez tendera, dodeli izrada glasačkih listića i ostalog izbornog materijala baš "Službenom glasniku", baš tada kada mu se promeni i direktor i predsednik Upravnog odbora. To je tema o kojoj će govoriti članovi Srpske radikalne stranke u Republičkoj izbornoj komisiji, a i mi ovde, zašto da ne, ali to je bilo ovako, samo da se napomene.
Što se tiče amandmana na član 50, on je, takođe, pravno-tehničkog karaktera. Vladin predlog zvuči rogobatno, morate da priznate. Znači, ništa se suštinski ne menja, ta reč "samostalno", kako je gospodin Sulejman Spaho rekao, da li će biti ispred ili iza rečce "da". Nije pročitao ceo stav, pa je možda ostalo nejasno šta zapravo to znači, da li je to, eto, iživljavanje radikala, da pomere reč s ovog na ono mesto. Ne, nego je rogobatno kada se kaže: "Postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud može da pokrene samostalno, na osnovu'' itd. U duhu srpskog jezika, u duhu našeg pravnog sistema, prihvatljivije za uvo je: ''Postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud samostalno može da pokrene na osnovu odluke koju donosi'' itd.
Vlada kaže da ne prihvata amandman, iz razloga što smatra da je rešenje predviđeno Predlogom zakona preciznije. Ovaj odgovor Vlade mi liči, otprilike, na ono – e, nećemo da prihvatimo, može nam se i baš nas briga šta vi predlažete.

Hvala. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Ne treba amandman svesti samo na pravopis ili gramatiku, mislim da se na ovaj način potencira da postupak ocene ustavnosti i zakonitosti može da se pokrene na tri načina. Prvi način – od strane ovlašćenog predlagača, drugi način je od strane samog Ustavnog suda, tako što donosi rešenje kojim prihvata inicijativu, i treći način – kada, dvotrećinskom većinom, sudije Ustavnog suda odluče da ima razloga da se pokrene postupak po službenoj dužnosti za ocenu ustavnosti i zakonitosti nekog opšteg akta. Mi smo ovim amandmanom samo hteli da potenciramo ovaj treći način, za koji smatramo da je važno pitanje da li Ustavni sud ima vremena za to i da li će uopšte imati vremena, s obzirom na to da, ukoliko se izaberu, sudije Ustavnog suda čeka poprilično velika arhiva nerešenih predmeta i sve moguće kombinacije.
Gospodine Petroviću, ne bi bilo loše da zapišete broj K.145/02, krivica, Opštinski sud u Novom Pazaru. Taj predmet je zastareo. Treba da vidite kod koga je taj predmet zastareo, a znam da je Ministarstvu poznato, ima informacije, i kada ubuduće komunicirate sa nadzornim odborom povodom nekih novih predmeta, raspitajte se kod nadzornog odbora da li je to novi predmet ili je već bio kod nekog, ne samo ovaj, nego i neki drugi predmeti. Očekujem da pokrenete jednu široku akciju da se razreše svi oni koji su omogućili da predmeti u sudskim fiokama zastare.
Odmah da vam predložim, ako je u nekom opštinskom sudu, u toku jedne godine, recimo, zastarelo 10 krivičnih predmeta, obavezno da se razreši i predsednik tog suda. Znači, ne samo sudija, nego i predsednik suda, odnosno sudija možda i ne treba da se razreši, ukoliko prizna ko je na njega izvršio uticaj da predmet što duže boravi i da se ubuđavi u sudskoj fioci.
Samo radi vašeg saznanja, pošto baš nemate velikog iskustva sa pravosuđem, gospodine Petroviću, u ovim našim gradovima, ne računam Beograd, između 40 i 50 predmeta svake godine tako zastari. U Nišu je jedne godine 42 predmeta, čini mi se, 2003. ili 2002. godine, zastarelo.
Ako primenite tu logiku koju ste demonstrirali pre mesec dana, onda sve sudije krivičare možete da razrešite. Teško ćete naći jednog sudiju krivičara u Srbiji kome predmet nije zastareo. Kada ste ušli u jednu kolotečinu, onda gurajte do kraja, nemojte da preskačete ništa.
Inače, ona malopređašnja šifra odnosi se na Ćamila Hubića, da znate, predsednika Okružnog suda, i na onu gospođu što je kandidat za sudiju Ustavnog suda. Verovatno bi bilo mrsko nekome da imenuje nju za sudiju Ustavnog suda ako od vas dobije informaciju da je i kod nje zastareo jedan predmet.
Onda ćemo da pogledamo i za ove druge sudije, da vam pomognemo da što efikasnije razrešite u pravosuđu sve ono gde je došlo do zastarelosti predmeta.
Sa gledišta javnosti, apsolutno nije bitno da li prihvatate ili ne prihvatate ovaj amandman. Verovatno imate nekog razloga da javnost obavestite da je što manje amandmana prihvaćeno, ali da su oni prihvatljivi sa gledišta predlagača.
Da iskoristim ovo vreme i da vam ukažem na jednu grešku koju ste napravili kada je Vlada dala mišljenje povodom svih ovih amandmana, povodom objavljivanja odluka po ustavnoj žalbi u "Službenom glasniku".
Gospodine Petroviću, svi pojedinačni pravni akti, ukoliko su iscrpena sva pravna sredstva, zakonom propisana, i ukoliko postoji neka sumnja da je došlo do kršenja ljudskih i manjinskih prava i sloboda, formalno-pravno ispunjavaju uslov da se nađu pred Ustavnim sudom. Onog momenta kada se nađu pred Ustavnim sudom u formi ustavne žalbe, privatnost se gubi i to postaje javna stvar.
Gospodine Petroviću, mediji u Srbiji, "Blic", "Pres", da ne ređam dalje, čine nenadoknadivu štetu našem pravosuđu, na taj način što objavljuju delove presuda Vrhovnog suda, okružnog suda i iznose najtananije stvari koje se tiču slobode i ličnosti nekog pojedinca. Zar je moguće da će mediji moći da objave kompletnu odluku po ustavnoj žalbi, a da Ustavni sud neće smeti da objavi ustavnu žalbu u "Službenom glasniku"?
Piše u stavu 2, kao neka mogućnost, neka alternativa, ako se radi o pitanju od opšteg značaja, ili od interesa za veći broj građana, ali onaj ko je došao u situaciju da podnese ustavnu žalbu, njemu je već sve prešlo preko glave i njegovo pitanje je odavno postalo javna stvar, a ne samo privatna stvar.
Ako imamo situaciju da odluku po ustavnoj žalbi mediji mogu nekažnjeno da prenose i da iznose i one najintimnije stvari o životu nekog pojedinca, zašto smatrate da je neprihvatljivo da se odluka Ustavnog suda po ustavnoj žalbi objavi u "Službenom glasniku"?
Sve odluke po ustavnim žalbama treba da budu vrsta edukacije svih onih koji primenjuju pravo, treba da postane svojevrsna sudska praksa, naravno, manje ili više obavezujuća, to zavisi od nekih drugih faktora, ali treba da bude dostupna najširoj javnosti, da bi javnost i na taj način, preventivno, saznavala koja su prava i obaveze. To je poenta javnog objavljivanja. Kao što zakon ne može da stupi na snagu ukoliko se ne objavi u "Službenom glasniku" i javnost ne sazna.
Kako će javnost da sazna do koje granice može da se ide u zaštiti ljudskih i manjinskih prava, ukoliko nema autentično obaveštenje od onog organa koji to procenjuje?
Vi se borite, navodno, za neku privatnost. Ta privatnost se izgubila onog momenta kada je stranka podnela ustavnu žalbu.

Hvala, gospodine Krasiću.
Narodni poslanik Ninoslav Dimitrijević, o amandmanu, a onda narodni poslanik Miša Petronijević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, kolege poslanici, uvaženi gospodine ministre, SPS upravo želi da ukaže na eventualne smetnje u funkcionisanju Ustavnog suda, baš kada se radi o članu 50. zakona o Ustavnom sudu, pogotovo ako se razmotri činjenica da je on proistekao iz člana 175. stav 2. Ustava, što potencira njegovu važnost. Kakve su moguće smetnje u funkcionisanju Ustavnog suda, upravo u članu 50, odnosno da je, čak, moguća formalizacija ovog člana 50?
Mi se svi sećamo da su u postupku formiranja Ustavnog suda, umesto tri, podnete dve liste kandidata za Ustavni sud i da je jedna lista, koju je predložio predsednik Republike Srbije, sa deset kandidata, od kojih se bira pet, stigla u primerenom roku, relativno blagovremeno u Narodnu skupštinu, i ona pokazuje svu snagu jedne političke stranke i dominantnost u političkom životu.
Druga lista je stigla sa velikim smetnjama. Naime, radi se o tome da je kasnila gotovo pola godine, pa se, umesto da se stvori vreme za dogovor, pokazalo da dogovora nema na toj drugoj listi. Mnogo lošeg je izrečeno o jednim kandidatima, u odnosu na druge, i pokazalo se nejedinstvo vladajuće skupštinske većine, vladajućih političkih stranaka.
SPS želi da ukaže da se tu pominjala i sumnja u moralne kvalitete pojedinih kandidata za članove Ustavnog suda, sumnja u stručne kvalitete, sumnja da se pojedini kandidati favorizuju. Onda se mi, s pravom, pitamo, mogu i građani da se pitaju, kako da poverujemo, kada, po protokolu konstituisanja Ustavnog suda, sudije Ustavnog suda budu polagale zakletvu, pa kažu - zaklinjem se da ću se u svom radu pridržavati Ustava, zakona i da ću svoju dužnost obavljati časno, savesno i nepristrasno - u verodostojnost svega ovoga što se govori?
Ono na što smo hteli da ukažemo, to je da treće liste nije bilo, a treća lista je, upravo, deset kandidata koje je trebalo da predloži Visoki savet pravosuđa i Državno veće tužilaca, a da se sa te liste izaberu kandidati za Visoki kasacioni sud. To su, upravo, oni kandidati za sudije Ustavnog suda koji ne bi trebalo ni minimalnu političku pozadinu da imaju. Naime, ukoliko prethodni kandidati i imaju neku bledu političku pozadinu, ponavljam, oni nisu članovi onih partija koje su želele da deluju konstruktivno u procesu konstituisanja Ustavnog suda, ovo su kandidati koji nisu, čak, ni predlagani od pojedinih političkih stranaka i koji bi trebalo da budu faktor relativnog balansa.
Šta se dešava? Sud se formira sa dve trećine kandidata, znači, umesto sa 15, sa 10 sudija Ustavnog suda, i tu je odgovornost vladajućih političkih partija da formiraju tako važnu instituciju kao što je Ustavni sud, a da već u procesu samog formiranja nema potrebnih uslova da se on kompletno formira. Tu je i činjenica da Vrhovni kasacioni sud ne postoji, a dosta je vremena prošlo od kada smo izglasali Ustav, od kada je bilo uslova da se sve to odvija onako kako bi trebalo da se odvija.
Šta se dešava? Dešava se da se, shodno članu 50. ovog zakona, za sve odluke za koje je potreban dvotrećinski broj sudija, danas to radi s neophodnim minimumom funkcionisanja. Zašto to kažem? Zato što postoji mogućnost da jedan sudija podnese zahtev da mu mandat istekne pre vremena. Šta će se desiti kad više ne bude bilo te dvotrećinske većine? Može da se desi i smrtni slučaj itd. Upravo, želimo da ukažemo građanima Republike Srbije da je formiranje Ustavnog suda dosta formalizovano.
Za kraj, SPS želi još jednom da podseti da je 876 nerešenih predmeta za ocenu ustavnosti i zakonitosti, opštih akata i drugih pitanja već pred Ustavnim sudom, koji treba da se konstituiše, kao i 28 predmeta za pokretanje ustavnosti i zakonitosti pojedinačnih akata. Hvala lepo.

O amandmanu, reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević. Ukupno preostalo vreme je 9,5 minuta. Izvolite.

Hvala lepo gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja sam želeo više o ovom amandmanu, u stvari, da povodom njega, takođe, kažem nešto.
Mislim da bi bilo važno da javnost zna o čemu se ovde radi. Član 50. zakona o Ustavnom sudu kaže - postupak za ocenjivanje ustavnosti ili zakonitosti opšteg akta pokreće se predlogom ovlašćenog predlagača ili rešenjima o pokretanju postupka. To je stav 1. Stav 2 - postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud može da pokrene samostalno, na osnovu odluke koju donosi dvotrećinskom većinom glasova svih sudija.
O čemu je ovde reč? Na stranu ono što je moj kolega prethodno upozorio, koliko će biti slučajeva kada će moći dvotrećinskom većinom da se donese ta odluka, s obzirom na to da će biti izabrano 10 sudija od ukupno 15, a to je knap, dvotrećinska većina. Želim da ukažem na nešto drugo. Želim da ukažem na jedan arogantan odnos Vlade prema poslanicima koji podnose amandmane. Kako?
Gospodin Sulejman Spaho je podneo amandman gde kaže – postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud može samostalno da pokrene, na osnovu odluke koju donosi dvotrećinskom većinom glasova svih sudija. Vlada je u svom predlogu rekla - može da pokrene samostalno.
Prvo, javnost treba da zna da nikakva šteta ne može da nastane kada bi bio prihvaćen ovaj amandman, jer i jedno i drugo govore isto.
Drugo, amandman gospodina Sulejmana Spaha je upriličen ustavnoj formulaciji, jer član 175. stav 2. Ustava kaže - Ustavni sud donosi odluke većinom glasova svih sudija Ustavnog suda. Zatim, to je, inače, nešto na čemu insistira i narodni poslanik Sulejman Spaho: ''Odluku da samostalno pokrene postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti Ustavni sud donosi dvotrećinskom većinom'' itd.
Vlada kaže - ne može ''da samostalno pokrene'', nego može ''da pokrene samostalno''. Kaže - neću da prihvatim to, zato što je ovo, kako kažu u obrazloženju, preciznije.
Gospodine ministre, ja vas molim da objasnite ovde u čemu je preciznija formulacija koju je zakon dao. Drugo, da li je moguće da toliko sujete ima da jedan amandman, koji ne remeti ništa, čak je pravno-tehnički pogodniji, ne treba da usvoji samo zato da Vlada ne bi rekla - usvaja se amandman jedne opozicione stranke?!
To me malo podseća na onaj amandman koji smo uložili, to je bilo, inače, na dnevnom redu još u petak, na član 17. zakona o Ustavnom sudu. Taj član 17. je predviđao da ocenu radne sposobnosti vrši Ustavni sud, na osnovu mišljenja ovlašćene zdravstvene ustanove.
Mi imamo tako lepo propisano u sistemu ko vrši ocenu radne sposobnosti, odnosno gubitka radne sposobnosti, pa kažemo - ljudi, postoji predviđena procedura, tačno, ko šta radi do konačnog veštaka, odnosno prve i druge grupe veštaka, koji su jedini ovlašćeni da donesu ocenu gubitka radne sposobnosti na osnovu prethodne procedure. Čak ne može ni svaki lekar, ni komisija koja sagledava validnost svih dokumenata, da da ocenu.
Kažem, ljudi – nije ništa sporno, ali imamo propise penzijskog osiguranja koji vrlo jasno utvrđuju proceduru kako se ocenjuje gubitak radne sposobnosti.
Odgovor je bio da, otprilike, Vlada ne prihvata amandman, zato što je predloženim zakonom to celishodnije uređeno.
U stvari, želeo sam da upozorim na ovakvu vrstu odgovora Vlade. Ovo je preciznije, kako Vlada kaže. Očekujem da će ministar sada da izađe i da će da da silno obrazloženje zbog čega je to preciznije, iako u Ustavu stoji upravo onako kako je Sulejman Spaho predložio.
O čemu se radi, gospodine ministre? Zar stvarno toliko košta da se ustane i da se kaže - ljudi, ne šteti ni zakonu, ne remeti mi ništa, ne zadire u koncept, jednostavno se radi o pravno-tehničkoj obradi, prihvatamo taj amandman. Cela priča je završena.
Ovako pokazujete, gospodine ministre, jedan arogantan odnos prema narodnim poslanicima, i ovim obrazloženjem, i obrazloženjem na član 17. zakona. To je nešto što, inače, postaje karakteristika u poslednje vreme, kao što je arogantan i neprihvatljiv, jednostavno, bezobrazluk, odgovor Vlade Sindikatu pravosuđa - povećaćemo vam plate ako otpustite 2.000 ljudi. To je nepristojno, to je strašno.
Samo želim još jednom, to je bila suština mog izlaska za govornicu, da upozorim javnost na ovakav odnos prema poslanicima i prema javnosti, naravno, i prema državnim činovnicima. Nije to dobro i to kratko traje, gospodine ministre.

Reč ima ministar, gospodin Petrović.

Ja ću o svim amandmanima na kraju reći, pošto vrlo pažljivo pratim ovu debatu.
Ova rasprava jeste u pojedinostima i raspravlja se o svakom amandmanu posebno, ali zakon čini celinu i veliki broj članova je međusobno povezan. Daleko od toga, četvrti ili peti put kažem, da se radi o bilo kakvom inatu ili čemu drugom, osim o uverenju da rešenja koja bi na kraju trebalo da ostanu u ovom zakonu čine najbolji mogući tekst. Između ostalog, ovaj amandman je za to primer.
Ovaj zakon je prošao i jednu lektorsku, stručnu obradu. Nisam za to stručan, niti hoću uopšte da ulazim u debatu o tome da li bi red reči trebalo da bude uređen na jedan ili drugi način. O smislu svake odredbe, naravno, svi smo pozvani da govorimo.
Ne vidim razlog zašto bi jedan tekst, koji je prošao kroz ruke lektora, koji je kompetentan i za pisanje pravnih propisa, odnosno, da budem precizan, za ocenu načina na koji su ti propisi napisani, trebalo menjati.
Dakle, ne radi se o bilo čemu drugom, osim o uverenju da imamo dobra rešenja. Kao što sam rekao, o stvarima o kojima ste govorili maločas, govoriću na kraju. Pitanje procedure utvrđivanja nesposobnosti nije ove prirode, nije pravno-tehnička, nego je suštinska stvar i kazaću o tome šta imam.
Mogu u ovom trenutku da kažem da smo vezani Ustavom i da je Ustav dao određena rešenja, koja možda nisu takva da ne bi mogla da budu i drugačija, ali ustavni sistem imamo kakav imamo i zakoni moraju da razrađuju ustavno rešenje.