Poštovano predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SPS-a, podneo sam amandman, odnosno novi član 85a, koji glasi: "Pravo na ustavnu žalbu ne može biti ograničeno sadržajem zahteva podnosioca ustavne žalbe. Ukoliko u ustavnoj žalbi podnosilac zbog neukosti ne ukaže precizno na povredu Ustava ili zakona, odnosno ljudskih ili manjinskih prava, a Ustavni sud te povrede uoči, dužan je da o tim povredama zauzme stanovište i donese odluku".
Dakle, SPS smatra da su formalni razlozi u pravosudnom procesuiranju veoma značajni i ne mogu da se zaobiđu, da oni imaju veoma značajno mesto i u istoj ravni kao materijalne činjenice, kada je reč o povredi zakona zbog kojeg padaju presude ili se odbijaju itd.
Međutim, treba uzeti u obzir da je Ustavni sud samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava.
Zapravo, ovaj samostalni i nezavisan organ može da bude poslednja nada građaninu za ostvarivanje njegovih prava, samim tim, on predstavlja nešto drugo u odnosu na redovne sudove gde su ti formalni razlozi veoma značajni.
U slučaju neukosti stranke, važi pravilo da su državni organi, odnosno državni službenici s posebnim ovlašćenjima dužni da upućuju građane na što lakše ostvarivanje njihovih prava i potreba. U izuzetnim slučajevima, kada su flagrantno prekršena ljudska prava, kada je sasvim vidljivo da formalni razlozi ne bi smeli da diskvalifikuju nepotpunu ustavnu žalbu, naročito onu kojom se ukazuje precizno na povredu Ustava i zakona, mislim da, svakako, to treba uvažiti i uzeti u obzir i razmatranje i takvu ustavnu žalbu.
Zapravo, u takvim izuzetnim situacijama, moguće je da se radi o dovođenju pod znak pitanja osnovnih, ili elementarnih vrednosti našeg sistema, pravnog poretka ili države. Tim pre, u takvim situacijama je to zaista potrebno. Možda, zapravo, vlastima i odgovara da se ponekad kršenje Ustava, zakona ili nekih ljudskih i manjinskih prava previdi, i to nereagovanjem Ustavnog suda.
Nije, možda, pravi primer, ali je, svakako, neka analogija koja postoji u očigledno neprofesionalnom odnosu Ustavnog suda Srbije u slučaju otmice Slobodana Miloševića, ranijeg predsednika Republike Srbije i SRJ. Prvo, grubo je prekršen Zakon o krivičnom postupku, jer Slobodan Milošević je mogao iz istražnog zatvora da izađe samo ukidanjem rešenja o pritvoru okružnog istražnog sudije.
Drugo, izvršena je ekstradicija na osnovu Vladine uredbe, čime je grubo pogažen Ustav, čime je u ustavnu i u zakonsku praksu uvedeno da jedna Vladina uredba može da bude jača od Ustava. Da ne govorim o etičkoj dimenziji celog slučaja, čime je učinjena neviđena moralna šteta srpskom narodu i svim drugim građanima Republike Srbije, kao i državi Srbiji.
Teško da bilo koja država u svetu može i hoće da učini sebi takvu štetu kao što su, u njeno ime, to učinile tadašnje vlasti, kada je kidnapovan i otet na takav način Slobodan Milošević.
SPS tako nešto u državi Srbiji nikad više, naravno, kada se bude pitala, neće dozvoliti. Inače, Srbiji se to nikada više ne sme dogoditi, bez obzira na to ko bude na vlasti.
Iz tih razloga, Ustavni sud treba da bude nezavisan i samostalan u odnosu na zakonodavnu i izvršnu vlast i da postupa po onome što jeste osnovni zakon, a to je Ustav. Svako drugačije postupanje, ima puno indicija da tako bude, samo daje mogućnost da građani budu zabrinuti, jer na takav način ništa u ovoj državi, ako imamo zavisno sudstvo, ne može da bude sigurno. Zahvaljujem.

Zahvaljujem kolega.
Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Rajko Baralić, izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Džudževiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u ime SPS-a, kolega Miletić Mihajlović je napisao amandman kojim se iza člana 85. zakona dodaje novi član 85a, koji je sada gospodin Miletić obrazložio veoma korektno.
Vlada je, kao što ste imali priliku da pročitate, rekla da odbija ovaj amandman, zato što rešenje koje amandman nudi nije celishodno. To je obrazloženje i pod to može da se podvede sve.
Zašto smo mi, uopšte, i zašto je kolega Miletić pisao ovaj amandman? Zato što, kad neko iscrpi sva pravna sredstva, sve pravničke procedure i kad izgubi svaku nadu, kad prethodno proda njivu i livadu, kad proda najbolju kravu i da sve advokatima, kad ostane bez igde ičega i ne nađe pravdu, a u srcu zna da je u pravu, on se žali Ustavnom sudu. Pri tom, on može imati četiri razreda osnovne škole, ili uopšte nema školu, što je moguće, što nije nikakav greh, nego je žalost.
Dakle, samo smo probali, ovim amandmanom, da oni koji zbog neukosti, neupućenosti ili siromaštva ne ulože žalbu na propisan način ne budu iz formalnih razloga odbijeni, već da im se da još jedna šansa.
Što se mene tiče, bilo bi dovoljno samo da kažu - žalim se zato što nemam više kud, pa da onda jedna ozbiljna država kaže da li je Petar Petrović, ili Janko Janković, građanin koji ima takve i takve probleme, koji vodi deset godina spor oko nečega što može biti potpuno čisto za njega, a što se raznim manipulacijama uvek završava tako da on bude na šteti, dakle, da ga država zaštiti i da on izađe iz ovog problema i kaže - dobro je, državo Srbijo, dobro ti jutro Srbijo, ima ovde neko ko se bavi sirotinjom i njihovom mukom.
Ako ovoga nema, onda će jedan stručnjak, kakvi, nadam se, sede u Ustavnom sudu, stručnjak kakav će biti izabran za sudiju Ustavnog suda, reći - ovo je iz formalnih razloga nemoguće prihvatiti, ova žalba nije zasnovana na ovome ili onome itd.
Hoće li ovaj građanin moći da se žali Međunarodnom sudu u Strazburu - neće. Neće imati pare zato što su sudske pare i danas u Srbiji, u redovnim postupcima, tolike da dovode u pitanje jedan od najvažnijih postulata - da su svi građani jednaki pred zakonom. Dakle, onaj ko ima pare da vodi sudske postupke, on je malo ravnopravniji od onog koji, kad proda jednu kravu, više nema šta da proda, ali pravda trpi.
Dakle, ovaj amandman je pisan iz duše, pisan je zbog toga da se objasni da u državi Srbiji postoje ljudi kojima je učinjena nepravda, a ne mogu to iz raznih razloga da dokažu.
Mogu da vas podsetim, već sam jednom govorio, i vas gospodine ministre, razgovaraju sa nama ljudi, razgovara jedna gospođa koja ne može da ostvari pravo na alimentaciju, zato što ne mogu pravosudni organi ni policija da joj pronađu bivšeg muža, a i kad ga pronađu, oni kažu - nema nigde ništa, a ima tri-četiri firme u gradu i zapošljava 200-300 ljudi.
Kad ta dođe pred Ustavni sud, ona treba da ima ovo što piše u amandmanu koji je gospodin Tića Mihajlović definisao kao član 85a, zato što barabe i hohštapleri, oni koji rade krivdu za pare, ovo rade na taj način da obezbede da nekoga ne mogu da nađu pet godina u gradu u kome živi, da ne mogu da dokažu da išta ima, a on svakog meseca 200 ljudi redovno servisira platama. To je država u kojoj mi živimo.
Zbog takvog konteksta je napisan ovaj amandman i zbog toga molimo da ga prihvatite, jer, ako razumete ovo što smo rekli, onda jeste celishodan, a ako biste strogo po pravilima gledali, onda je Vlada potpuno u pravu.
Samo vam kažem, postoje ljudi u Srbiji koji nikada neće ostvariti, neće dostići pravdu, zato što nemaju novac, zato što postoje popreke veze, zato što postoje telefoni koji se okreću, zato što postoje pretnje koje se vrše i zato što postoje ljudi koji u Srbiji sve mogu da kupe za pare, pa i pravdu.
Nadam se da to ovde niko ne želi. U ime onih koji to ne žele je Miletić Mihajlović ovaj amandman napisao i mi molimo da ga prihvatite. Niko u Srbiji neće imati od ovoga štetu osim baraba, korumpiranih sudija i advokata, izvinjavam se, najveći broj među njima nisu takvi, i drugih, pre svega, korumpiranih užasnih veštaka, koji danas u Srbiji mogu da kažu da je crno - belo i da vi to morate da prihvatite kao gotovu stvar.
Zato ovaj amandman postoji i zato molimo da ga prihvatite, jer, u protivnom, činimo lošu uslugu onima o kojima ovde govorim, a to su obespravljeni, siroti, neupućeni i zastrašeni. Hvala lepo.

Zahvaljujem, kolega Baraliću.
Da li se neko drugi javlja za reč? (Ne)
Na član 86. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milena Stanković i Nebojša Ranđelović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Zahvaljujem.
Na član 89. amandman su zajedno podneli narodni poslanik Milena Stanković i Nebojša Ranđelović.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 89. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Batić.
Vlada nije prihvatila ovaj amandman, Odbor za pravosuđe i upravu predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Vladan Batić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ostajem pri navodima iz obrazloženja amandmana i smatram da Ustavni sud treba da se pozabavi naknadom štete koju trpe pojedinci zbog neopravdanog odugovlačenja postupaka. S tim u vezi, imamo u poslednje vreme u javnosti nekoliko vrlo plastičnih primera.
Kako nadoknaditi štetu dečacima koji su bili žrtve seksualnog zlostavljanja monaha Ilariona, 2001. godine se to dogodilo, a danas je 2007. godina? Zbog propusta pojedinih sudija, kao što znate, okrivljeni se izvukao bez ikakve kazne.
Sada možete da zamislite kako je u dušama, kakve su rane ostale za te dečake, za njihove porodice, za njihovo okruženje, sa kojim su oni frustracijama krenuli u dalji život - sa belegom, sa flekom, sa ranom koja ostaje za sva vremena, jer su neki ljudi bez morala i časti odlučili da to bude tako.
Gospodin ministar je uradio ono što može da uradi ministar pravde. Pre nekoliko dana, sa ove govornice sam, anticipirajući događaj, rekao da vrana vrani oči ne vadi i da niko neće biti razrešen - i nije. Od trojice sudija Vrhovnog suda Srbije, dvoje je oslobođeno, a jednom je izrečena opomena, i to verovatno samo zato što, inače, odlazi u penziju. Od četvorice sudija Opštinskog suda u Novom Sadu, svima su izrečene opomene. Tako se čitava priča završava, a počela je od one nesrećne dece koja su bila žrtve tog nasilja.
Na čelu Vrhovnog suda, kome pripadaju i svi članovi Personalnog veća, jeste gospođa Vida Petrović-Škero.
Idemo na drugi slučaj elementarne povrede ljudskih prava, slično - slučaj ''Pahomije''. Deca, njihove porodice, lokalna javnost, traume, frustracije, rane, i opet nikom ništa. Opet je ministar uradio ono što može da uradi, ali sam siguran da će se završiti kao i u prethodnom slučaju.
Međutim, sa ove govornice sam, takođe, rekao ko je išao u Okružni sud u Vranju u svojstvu predsednika Vrhovnog suda i na kom sastanku su bili tadašnja predsednica Opštinskog suda u Vranju i još dvoje njenih kolega, gospođa Snežana Janjić, opet Vida Petrović-Škero, koja je upozorila da je sam vrh vlasti, pominjući premijera, nezadovoljan radom Opštinskog suda u Vranju zbog slučaja ''Pahomije''.
Zatim, pošto je, očito, postojao otpor, pretpostavljam zbog lokalnog javnog mnjenja, ista ta žena, koja se zove Vida Petrović-Škero, to sam pitanje postavio ministru i znam odgovor na to pitanje, ali želim da on bude saopšten čitavoj javnosti, izvršila je tzv. delegaciju. To znači, prosto rečeno, da bi ljudi razumeli, da je taj predmet izmestila iz Opštinskog suda u Vranju, jer tamo, očito, nisu bili dovoljno poslušni, u Opštinski sud u Nišu, koji je završio stvar kako je završio - sve je zastarelo, ili oslobođeno ili zastarelo.
A prava onih dečaka? A njihove porodice, a njihove karijere, a njihove sudbine, a njihova budućnost - nema veze.
Još je nešto pozitivno uradilo Ministarstvo pravde. Napravilo je analizu koja se odnosi na brojne slučajeve povreda elementarnih prava ljudi zbog odugovlačenja postupka. Zato sam ovim amandmanom želeo da Vrhovni sud utvrdi naknadu štete zbog zastarelosti. Ministarstvo pravde je utvrdilo hiljadu predmeta, ali ono je tu nemoćno, sem da to konstatuje, samo da o tome obavesti javnost. Ko je za to odgovoran? To je onaj ko se nalazi na vrhu piramide pravosuđa - opet je to predsednik Vrhovnog suda, gospođa Vida Petrović-Škero.
Još nešto je uradilo Ministarstvo pravde. Utvrdilo je katastrofalan bilans kaznene politike u Srbiji. Kazne se izriču ovako, ako već nije zastarelo ili oslobođeno - ili minimalne kazne, ili, čak, vanrednim ublažavanjem, ispod minimuma.
Nije za to odgovoran, nema veze kako se zove, gospodin Petrović ili neko drugi na mestu ministra pravde, ni Ministarstvo pravde. Za to je odgovoran onaj ko se nalazi na vrhu piramide pravosuđa, odnosno sudijske organizacije. Ko je to - gospođa Vida Petrović-Škero. Za brojna kršenja ljudskih prava zbog odugovlačenja postupaka, koji traju godinama, zbog čega masa ljudi, željno iščekujući pravdu, nikada ne stigne do pravde. Jedino je brza pravda istinska pravda.
Hteo sam da iskoristim ovu priliku, zbog sve te štete i zbog svega toga, da predložim ministru pravde da pokrene postupak za razrešenje Vide Petrović-Škero. Jer, ne vredi baviti se pojedincima u nekim tamo sudovima. Kako naš narod kaže - riba smrdi od glave, od vrha.
Setimo se da je, u vreme dok je bila predsednik Okružnog suda, zbog pogrešnog tumačenja Zakona o krivičnom postupku - iz pritvora pušteno osam najokorelijih ubica. Samo jedan se vratio, sin jednog poznatog fudbalera, plašeći se osvete na slobodi.
Setimo se njenih reakcija u slučaju ''Bagzi'', devalviranja svega, opstrukcije svega, minimiziranja svega. Da su to ozbiljno shvatili i tadašnji tužilac, i gospođa Škero, i njeni sagovornici iz vrha tadašnjeg pravosuđa, možda se nikada ne bi ni dogodio tragični 12. mart.
Dok nije došao njen miljenik na mesto premijera, ona je zajedno sa sindikatima, za vreme jednog jedinog dana njihovog protesta, bila u Nemanjinoj ulici i protestovala protiv tadašnjeg ministra pravde, slučajno sam to bio ja, protiv Vlade Zorana Đinđića.
Predvodila je sindikate u njihovom protestu, zato što joj politički nisu odgovarali oni koji su tada bili na vlasti. Da ne govorim dalje, ali u jednoj od retkih inspekcija, ili kontrola, ili obilazaka sudova, pored ovog suda u Vranju, obišla je jedino još Specijalni sud za organizovani kriminal i, setite se njenih reči - treba ukinuti, to su horski govorili i ona i Zoran Stojković, Specijalni sud za organizovani kriminal, sve sudije mogu da sude sve predmete.
To mogu da konstatuju samo oni koji su, možda, prolazili drugom stranom ulice pored Pravnog fakulteta, oni koji su ikad imali jedan krivični predmet u ruci nikada to ne bi rekli. Zamislite, sudija koja je ceo život provela u nekom vanparničnom odeljenju, ili parničnom odeljenju, ili bilo gde, ili sudija opštinskog suda, krivičnog itd. da sudi!
Jel mogu ja da komentarišem? Ne možete sa mesta, gospođo. Možete da se javite za reč, pa da date doprinos ovome što pričam. Dakle, opet Vida Petrović Škero. U njenom sudu, Vrhovnom sudu Srbije, hapse se ljudi zbog korupcije, i sudija Vučković, ali to nema veze. Nema odgovornosti, nikada nema odgovornosti. Hiljade ljudi trpe zbog toga. Trpe razne štete, etničke, moralne, materijalne, kakve god hoćete. Zato treba da se da ovlašćenje Ustavnom sudu da utvrđuje naknadu štete.
Setite se jednog od njenih bisera, kada su se obratili oštećeni, porodica oštećenih u slučaju ''Ibarske magistrale'', sa zahtevom da treba da se goni po službenoj dužnosti Milorad Ulemek Legija. Dobili su odgovor od Vide Petrović Škero da za to nema osnova. Tek kasnije, pošto je presuda ukinuta, u naknadnom postupku je podignuta optužnica protiv Milorada Ulemeka Legije.
Možemo o tome da pričamo dugo. Problem je što je to priča o pravdi u Srbiji. Bio sam u toj ulozi i zato i kažem, za sve što se odnosilo na sindikate pravosuđa, znam da su ministru vezane ruke i da je on jedan mali beočug u jednom lancu, drugi mnogo više odlučuju o tome.
O svim ovim zastarelim postupcima, katastrofalnoj kaznenoj politici, korupciji, kriminalu, zloupotrebama, o političkom predznaku nekih procesa, za to je odgovoran onaj ko je na vrhu sudijske organizacije, a to je predsednik Vrhovnog suda Srbije, u ovom slučaju, gospođa Vida Petrović Škero.
Ostajući pri amandmanu, smatram da Ustavni sud treba da ima ovlašćenja da utvrđuje naknadu štete, jer su ti nesrećni dečaci, a ti slučajevi su paradigma, imate hiljade takvih slučajeva, karakteristični.
U vreme kada pretendujemo da prihvatimo neke evropske standarde, da idemo ka evropskim integracijama, kada je alfa i omega zaštita ljudskih prava, oni što napastvuju dečake bivaju oslobođeni, a sudijama koji to omoguće biva izrečena sudska opomena. Za to neko mora da odgovara, bar da ode s tog mesta.
Zato sam predložio, ovo što sam sada rekao, uvaženom kolegi ministru Dušanu Petroviću da pokrene inicijativu za razrešenje Vide Petrović Škero. Kada je birana za predsednika Vrhovnog suda, od svih u kolegijumu sudija Vrhovnog suda, ona je imala najmanje glasova; najviše je imao sudija Zoran Perović, pa sudija Janko Lazarević, pa je na poslednjem mestu bila Vida Petrović Škero. Ovi drugi, očito, nisu bili politički podobni.
Dok imamo takvo pravosuđe, s političkim predznakom i političkom podobnošću, o zaštiti ljudskih prava nema ni reči. Hvala.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč povodom ovog amandmana? Narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Amandman gospodina Batića zaslužuje pažnju, ali obrazloženje ne odgovara amandmanu.
Gospodin Batić ima samo jedan problem, što je sada demonstrirao da ne zna šta je pravosnažnost presude. On nam je vrlo precizno saopštio da je njegov osećaj za pravdu iznad Ustava i zakona. Sve sudije koje sude u zakonom propisanom postupku, sve što prođe sve moguće instance, ništa ne vredi kada je u pitanju gospodin Batić, njegov osećaj za pravdu je nepogrešiv.
U tom smislu, vi iz Demokratske stranke možete da budete spokojni, on vas je prevazišao.
Znači, amandman stvarno zaslužuje pažnju i to je pitanje koje mi danas ne možemo da rešimo kada donosimo ovaj zakon. Postoje dva problema, a ja ću sada da se koncentrišem samo na amandman, gospodine Batiću.
Vi možete da razmišljate, u vaše vreme, recimo, ''Sablja'', da ne idemo dalje, 12 hiljada ljudi je uhapšeno bez rešenja, bez igde ičega. Tad nisu kršena prava, znate. Tada nije kršeno ništa i tada je sve išlo kako treba. Čini mi se, onaj vaš je, beše, pisao neke knjige iz zatvora. Gde je bio pritvorenik, šta je radio, ko ga je posećivao, a čini mi se, u vaše vreme, beše i neka isporuka. Čini mi se da ste vi naterali vašeg pomoćnika za zatvore da potpiše. Kada stavljate sve u miks, izmiksujte malo i to.
Daleko bilo da branim predsednika Vrhovnog suda. Mi smo s njom završili odavno, kada je ušla u kombinaciju da ona komentariše koje stranke treba zabraniti i koje treba pustiti da postoje. Njoj je odavno rečeno, ukoliko u vašem mandatu nešto bude dobro u pravosuđu, lovorike će uzeti ministar, ukoliko bude nešto loše, sve će da padne na predsednika Vrhovnog suda, zatekao se. Vidite, to se i desilo, a to joj je rečeno i na početku mandata, na prvoj sednici, kada je ona htela blisku saradnju sa Odborom za pravosuđe. Mi smo rekli da ne dolazi u obzir ta saradnja. Tačno se zna ko je za šta nadležan, pa dajte da se držimo Ustava i Poslovnika.
Da se, ipak, vratim malo na amandman. On zaslužuje pažnju, ali mislim da danas niti možemo da usvojimo taj amandman, niti možemo da imamo pravilan stav o pitanju koje je otvoreno.
Suštinski je otvoreno pitanje, da li Ustavni sud ima i da li treba da dobije ovlašćenje da utvrđuje naknadu štete za slučaj kada je prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku ili za, eventualno, neki drugi slučaj.
Mislim da postoje dve velike smetnje. Zašto? Zato što Ustavni sud ne bi mogao da sprovede postupak u kome bi utvrdio kolika je šteta. Šteta bi bila neka aproksimativna kategorija. Mislim da je prihvatljivo, u ovom slučaju, rešenje koje je predloženo, a to je komisija koja bi, na neki način, naknadu štete određivala kao svojevrsni vid satisfakcije, ali daleko od prave naknade štete.
Mislim da mi tek treba, ako zaživi ovo kako treba da zaživi sa Ustavnim sudom, kroz praksu da dođemo do nečega i da malo koristimo iskustva Evropskog suda za ljudska prava, jer on ima mogućnosti da u određenim situacijama, mislim da beše član 50. na koji se poziva, dosuđuje. U ovom trenutku, mislim da nije ni koncipirano da Ustavni sud vodi postupak u kome bi utvrđivao postojanje štete, samim tim, kasnije, i naknadu štete.
Da bi radio naknadu štete, on mora da ima nekog veštaka, a u celom ovom postupku pred Ustavnim sudom ne postoji veštak kao kategorija, kao učesnik. Postoje stručni konsultanti, profesori koji daju neka stručna mišljenja o nekim pravnim pitanjima, jer se Ustavni sud, pre svega, bavi pravnim pitanjima. Njega činjenice gotovo da ne interesuju, osim onoliko koliko je potrebno da se što bolje shvati pravni problem.
Mislim da je to velika smetnja. Ne sporim da u praksi, možda, treba videti kako to ide, pa, eventualno, kasnije promeniti zakon i uvesti i to pravo, ali u ovom trenutku bismo, onda, od Ustavnog suda napravili redovni sud. Ustavni sud ne može biti ta vrsta suda. Mislim da je zato taj amandman u ovom trenutku neprihvatljiv, a da o njemu treba razmišljati, da li će praksa da pokaže šta i kako treba da se radi.
Pravosnažne presude se ne komentarišu. Pogotovu se ne komentarišu na tako bezobrazan način, kao što ste vi to uradili, gospodine Batiću. Vi ste ovde ispričali kao da ste bili svedok - očevidac. Vi znate šta se desilo, a sud to nije prihvatio. Ja bih razumeo da ste bili svedok u postupku, ali niste bili svedok u postupku.
Niste bili svedok u postupku, ali nagađate. Na bazi čega? Pisao "Blic", pisao ovaj, onaj, ali znate da postoje N.N. izvršioci za neke paljevine. To je u vaše vreme bilo, gospodine Batiću. Izgoreli eksponati iz Jasenovca. Ne znate, gospodine Batiću? Eto, vidite, niste informisani. Znači, ta zaraza hara Srbijom.
Gospodine Batiću, znate pozadinu nekih akcija. Znači, kada krenete sa ''kuku lele'', kao ''Mile u tranziciji'', onda se osvrnite malo na akciju "Sablja", na isporuku Haškom tribunalu, nalog koji ste dali vašem pomoćniku za zatvore da potpiše, da se isporuče ljudi. Posvetite pažnju političkim progonima koji su išli.
Ne bih mogao baš vas da optužim, ali bih mogao da optužim Božidara Đelića, Mlađana Dinkića, Aleksandra Radovića, Zorana Živkovića i još neke, koji su pravili spiskove, pa su išle krivične prijave, išle optužnice, optužni predlozi ili zahtevi za sprovođenje istrage, samo zbog toga što je član Socijalističke partije, SRS-a itd.
Gospodine Batiću, sedam godina kako je podnet zahtev za sprovođenje istrage protiv mene. Dao sam izjavu i, nema ništa.
Evo, osma godina, hapsite me napokon, krenite jedanput s tim pretresom. Mislite da je povređeno neko moje pravo? Gde je onaj vaš "Banana"? On mi je izmislio rođenog brata, a ja jedinac.
Kako je bilo meni, gospodine Batiću? Kako je bilo Draganu Todoroviću, Tomislavu Nikoliću, ''pobio babe u Antinu''? Podneo sve čovek, traži zaštitu od države. Znate dokle je stiglo? Ispred početka.
Gospodine Batiću, još nije završen postupak za onaj džip. Šesti put Vrhovni sud poništava, vraća na ponovno odlučivanje. Jočić ne sme ni da pomisli da vrati džip. Nema više sudije koji treba da odlučuje. Budite oprezni, nemojte pravosnažne presude da komentarišete.
Najgora je stvar kada političar komentariše pravosnažnu presudu, a još gora stvar kada novinar kolumnista počinje da prepisuje nešto iz presuda, pa javnost obaveštava, ali ne prepiše sve od reči do reči, nego ispusti neke reči, pa to isfiluje nekako, pa onda neko dobije neku drugu sliku da bi ovde predstavio nešto.
Naravno, treba se boriti da nijedan predmet ne zastari u sudu. Treba se boriti da se svi sudski postupci odvijaju u skladu sa zakonom i propisima i treba svako da radi svoj posao.
Postoje presude gde je konstatovano da je povređeno pravo oba učesnika u postupku. Kako?
Tokom postupka, mediji izveštavali sve, pa čak i prešli sve moguće granice; oni već završili sudski postupak, oni tačno znaju ko je kriv, ko je prav, ko može da računa na zaštitu, ko ne sme da računa na zaštitu. Sve potiče od vrednosnog suda nekog ko smatra da ima pravo da svoj sistem vrednosti promoviše kao opštu vrednost. S kojim pravom?
Najgora stvar koja se dešava u Srbiji jeste kada izađe za ovu govornicu neki političar, pa drži moralna predavanja. Ostavite moral. Nemojte ovde moral, ovde se pozovite na Ustav, na zakon, šta je celishodno, šta je opravdano, šta je korisno. Manite moral. Zato to izbegavam, niko ne zna kakav je moral, koji su moji stavovi. Držim se Ustava, zakona i nečega što je korisno za većinu.
Pravosnažne presude se ne komentarišu, jer, ako bi se komentarisale, onda bi, gospodine Batiću, oni koji su oslobođeni mogli da vas tuže. Mogli bi da vas tuže, zato što ste prekršili njegovo pravo. Njegovo pravo je definisano pravosnažnom sudskom presudom. Znači, nema nikakve sumnje, a vi idete dalje.
Šta da radimo, gospodine Batiću, sa javnim tužiocem koji posle isteka roka relativne zastarelosti podiže optužnicu? Što ne pričate o tome? Kao da ne znate to, pa to se baš desilo u jednom od tih predmeta koje ste vi malopre komentarisali onako autoritativno i bolno. Užas, nije podigao optužnicu. Hajde da pokoljemo sve sudije. Tužilac propustio rok, ali vi to prećutkujete. Zašto - ne uklapa se u stereotip koji treba da se da.
Naravno, izbegavam da komentarišem pravosnažne sudske presude, ali ako budete baš uporni, onda ćemo da se upustimo i u taj deo.
Ne postoji masovniji oblik kršenja ljudskih prava nego što je akcija "Sablja". Gle paradoksa, najvećeg, za vreme vanrednog stanja, kada su uskraćena prava ljudima u pritvoru, mi bivamo primljeni u Savet Evrope. Zašto je to urađeno? Da bi se dala podrška demokratskim snagama. Za šta? Da nešto raščistite. Šta su raščistili? Ima ga treći, nema ga treći. Politička pozadina, špijunska pozadina itd.
Što ne pričate, gospodine Batiću, kada već pričate o ustavnoj žalbi, da li je ona moguća u ovom našem zakonu i da li se ona primenjuje na celoj teritoriji Republike Srbije. Zašto mi nismo tražili da se menja nešto oko ustavne žalbe? Mi smo tražili da se podeli ovo kasnije, videćete sledeći amandman, nismo hteli ovo da diramo. Zašto?
Gospodine Petroviću, ovim vašim pregovaračima kažite da ustavna žalba podrazumeva pravo svakog državljanina Republike Srbije, na celoj teritoriji Republike Srbije, da ne razmišljaju o nekim sudovima na teritoriji Kosova i Metohije. Ovi što pričaju – Hongkong, pola Hongkonga, dva Hongkonga, oblik suštinske autonomije itd.
Mi nismo hteli da se uključimo u onu raspravu o manjinskim pravima, onaj što je pričao o savetima nacionalnih manjina.
Čovek nije pročitao Ustav, šta je savet nacionalnih manjina, ali tu ste mu lepo odgovorili, da ne komplikujemo stvari.
Svi građani Republike Srbije, svi državljani Republike Srbije imaće pravo na ustavnu žalbu koja se podnosi Ustavnom sudu Republike Srbije. Jel tako? Tako. Zato smo vam dali. To znači da onaj iz Peći, ako mu je povređeno pravo, ustavnu žalbu podnosi Ustavnom sudu Republike Srbije u Beogradu. Zašto? Zato što je Srbija međunarodno priznati pravni subjekt i ona pred inostranstvom odgovara za poštovanje ljudskih prava na svojoj teritoriji.
Zašto bismo mi sada intervenisali oko ustavne žalbe, kada je to dobro rešenje? Samo obavestite Koštunicu i ove pregovarače da su dobili još jedan adut u tim razgovorima. Mi, kao članovi Saveta Evrope, imamo obavezu. Mi, kao članovi UN, imamo obavezu. Mi tu našu obavezu ispunjavamo i putem ustavne žalbe, koju ubacujemo u zakon sa tim dejstvom na celoj teritoriji Republike Srbije.
Pričajte malo o tome, gospodine Batiću, nemojte o pravosnažnim sudskim presudama, pogotovo ne onima gde ste bili stranka u postupku.

Da li još neko želi reč? Pravo na repliku, narodni poslanik Vladan Batić.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, drago mi je da sam danas saznao da je gospodin Krasić portparol Vide Petrović-Škero. To mi se nekako i uklapa u čitavu priču i u stanje pravosuđa u Srbiji. Takođe, gospodine Krasiću, očito ne baratate adekvatno pojmovima. Da ste rekli –nepravosnažna presuda, ili ono što je u postupku, ili u toku, to još i može biti predmet polemike. Ovako, očito ste polupali lončiće.
Nije to tema i ne bih time da se bavim, ne mogu sada, za govornicom. Ipak, kao doktoru prava, treba mi malo vremena da mlađe kolege podučavam šta je šta, tj. određenim pravnim institutima, ali nije mi ni to tema.
Dakle, nisam uopšte komentarisao ni pravosnažne, ni nepravosnažne presude. Govorio sam, pre svega, o zastarelosti postupka. Ako mislite da će me neko ućutkati, da ću pristati da se sahrani istina u nekim slučajevima, a to su baš flagrantni, jer su u pitanju deca, dečaci, nećete uspeti, možete sto puta da mi prišivate kakve god hoćete etikete. To je jedno. Drugo, govorio sam o ulozi gospođe Škero u jednom od tih predmeta, u predmetu ''Pahomije'', na osnovu onoga što je izjavila predsednica Opštinskog suda u Vranju.
Još nešto, sve mi je bilo jasno prošle godine, kada je otvarano neko akumulaciono jezero, ili reverzibilna brana, negde u okolini Vranja.
Prva vest na Javnom servisu ili, bolje rečeno, javnom nešto drugo, bila je - premijer i nekoliko njegovih veselih ministara, iza njihovih leđa, vladika Pahomije. Pored njih stoji vladika Pahomije da okadi, da blagoslovi. To će biti veliki poslovni projekat, veliki rezultat.
Dalje, gospodine Krasiću, kao portparol Vide Petrović-Škero, treba da znate još jedan detalj, pošto ste pomenuli izručenje, pretpostavljam, izručenje Slobodana Miloševića.
Znate li, gospodine Krasiću, ko je napisao odluku, nazivana je uredbom, Vlade Republike Srbije na bazi koje je izručen Slobodan Milošević? Vida Petrović-Škero. Čisto da budete dovoljno informisani. Akcija "Sablja", to nije akcija Ministarstva pravde, nije ni akcija pravosuđa, to je bila policijska akcija. Neprestano obrtanje priče o 12.000 ljudi nije tačno. Toliko ljudi (12.000) je pozvano na informativni razgovor, pritvoreno je oko dve hiljade i nešto, nemam kod sebe tu informaciju. Ako vam kažem da je za vreme od kako je Dragan Jočić ministar unutrašnjih poslova, na informativnim razgovorima bilo preko 150.000 ljudi, onda bismo mogli da se igramo jezikom brojeva u nedogled.
Problem akcije "Sablja". Pitajte građane, 90% ljudi u Srbiji je podržavalo akciju "Sablja" i nije problem što je akcija "Sablja" započeta, nego je problem što nije završena.
Ne znam na šta se odnosi aluzija o džipovima. Znam za džip Vilijama Vokera, ali za to treba da pitate vladiku Filareta, a ne mene.

Po Poslovniku, narodni poslanik Zoran Krasić.