Hvala lepo, gospodine Džudževiću. Govoriću o amandmanu na član 34. kolege Dragoljuba Anastasovskog, ali pre toga moram u dve rečenice da se vratim na amandman kolege Srboljuba Živanovića, da bih pokazala na ovom primeru kako je Vlada Republike Srbije ovaj predlog zakona pisala kao nešto uzgred.
Pola stvari zaboravi, jednu reč zaborave da upišu, može i bez toga, može i bez dve reči, kao da su u trku, hajde da skinu sa dnevnog reda, daj da uradimo taj predlog zakona o azilu, tamo oni narodni poslanici, naša skupštinska većina, glasaće za predlog kakav god da je, a šta će ovi radikali da pričaju, to nije ni važno.
Mislimo da je mnogo važno i zato želimo da govorimo o ovom zakonu i da pokušamo ozbiljnim obrazloženjem da vam približimo ove amandmane. Žao mi je i zaista je neprijatno pogledati na ovu stranu sale gde sede poslanici skupštinske većine, gde bukvalno brojem je trenutno u sali sedam poslanika skupštinske većine. Zaista je neverovatno da vas toliko ne interesuje ovo što se radi u ovom parlamentu.
Razumem i razumemo mi da je danas krsna slava, da veliki broj građana Srbije slavi, da veliki broj ide na slavu i mi ćemo večeras kod svojih prijatelja i rođaka, neka je svima srećna slava, ali naši prijatelji i rođaci će nas razumeti zašto ne možemo da dođemo u dva ili četiri časa, ali ne razumemo poslanike kojima je čak i to razlog da danas ne sede i da ne učestvuju u radu kada je ovaj zakon u pitanju.
Ovo uopšte nije bezazlen zakon. Ne znam da li vi razumete šta je zapravo materija ovog zakona i šta je suština ovog zakona. O aljkavosti prilikom izrade ovog teksta, najbolje govori upravo primer iz člana 26, gde je kolega Srboljub Živanović predložio da se reči iz predloga "u najkraćem roku" zamene rečima "u roku od 24 časa".
Naravno, ne razumem zašto nije prihvaćen ovaj amandman, prošla je rasprava o amandmanu, a nije prihvaćeno od strane ministra, radi javnosti, pre svega, želim da pročitam obrazloženje Vlade zašto ovaj amandman nije prihvatila. Kaže Vlada ne prihvata amandman jer nije zamisliva pravna posledica propuštanja roka od 24 časa od strane ovlašćenog službenika Kancelarije za azil.
Ako je to nezamisliva situacija, zašto je onda problem da se to napiše i da bude jasno, glasno i precizno napisano. Neverovatno.
Završili smo raspravu o ovom amandmanu, a sada govorimo o amandmanu na član 34. stav 3. Član 34. govori o obustavi postupka i povraćaju u pređašnje stanje. U stavu 3. postupak za davanje azila će se obustaviti po službenoj dužnosti ako lice koje traži azil, pa je onda nabrojano u kojim slučajevima, a u stavu 3. kaže da lice koje traži azil može u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih je došlo do neodazivanja poziva za saslušanje ili neblagovremene prijave promene adrese, da podnese predlog za povraćaj u pređašnje stanje.
Naš predlog je da se ovaj rok od tri dana produži na rok od osam dana. Iz praktičnih razloga, zato što ako se vratimo opet na prethodne članove ovog zakona, o kojima smo danas govorili i o tome na koji način vi vršite dostavu, ne vršite dostavu, kako uopšte tretirate azilante, kako izbeglice.
U celoj toj, a posebno kako ne tretirate Srbiju, to je upućeno kolegi koji je dobacio - kako tretiraju Srbiju, nažalost, Vlada Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, ne tretiraju ni Srbiju, ni građane Srbije na način koji to zaslužuje ova država, koji to zaslužuju ovi građani, a dokaz da je to tako jesu svakodnevni štrajkovi, jesu otpuštanja s posla, jesu poskupljenja u prodavnicama, jesu male penzije, jesu male plate. Kolega, kada ste napomenuli, pa da vam ispričam sve, odnosno delić onoga kako vaša Vlada brine o građanima Srbije.
Mi govorimo o zakonu o azilu. Zašto smo mislili da treba rok od tri dana da se produži na rok od osam dana. Može da se desi situacija kada lice koje traži azil ima neko opravdanje, recimo, bolest koja traje duže od tri dana. On propusti taj rok. Naravno da rok mora da postoji i naravno da ne može da bude neograničen.
Ali, neprimeren je tako kratak rok, kada ovamo ne prihvatate u ovom članu 26. da se taj najkraći rok zameni rokom od 24 časa, a taj najkraći rok, pošto vi ne želite da se to označi kao 24 časa, može biti tri dana. To je kratak rok. Šta sada ako se ta dva roka poklapaju i kada će onda ovo lice iz člana 34. da podnese zahtev za pređašnje stanje. Nema uopšte roka.
Gospodine ministre, ponavljam vam, zakon je rađen kao levom nogom, a ne rukom. Neverovatno je koliko propusta i ne razumem zašto ne prihvatite amandmane, ili još bolja varijanata bi bila, lepo da vratite i da ovima što su vam ovo prevodili kažete da su loši prevodioci i da ovo urade kako bog zapoveda i da imamo zakon koji bi zaista ličio na zakon.
Zašto vi ne prihvatate amandman kolege Anastasovskog i zašto nećete reč "tri" da zamenite rečju "osam", odnosno da taj rok za podnošenje zahteva u pređašnje stanje produžite sa tri na osam dana. Nećete zato što Vlada kažete ne prihvata ovaj amandman zbog toga što ovaj prekluzivni rok počinje da teče tek od trenutka prestanka opravdanih razloga iz kojih je tražilac azila bio sprečen da obavesti Kancelariju za azil o promeni adrese boravka, pa dužina bolesti ili duže trajanje drugog opravdanog razloga ne bi moglo da dovede do propuštanja roka u kome ima pravo da koristi ovo pravno sredstvo.
Najpre, ne znam po kom zakonu vam je ovo prekluzivni rok. Ne znam gde vam piše da taj rok počinje da teče od trenutka prestanka opravdanih razloga. Vi sve u ovom zakonu podrazumevate. Sve u ovom zakonu podrazumevate i za sve kažete, neće valjda, ne bi valjda, biće valjda.
I dalje tvrdim da zakon ne može da bude ovako otprilike napisan, da zakonski tekst mora da bude koncizan, konkretan, razumljiv i lak za primenu. Očigledno da ste vi ovo radili iz nekog vama poznatog razloga i da ste morali brzo to da uradite. Mi ćemo i dalje, dok traju naši amandmani, pokušavati da vas ubedimo da amandmane usvojite. Svaki put, bar kada govorim, tražiću od vas ministre da povučete ovaj predlog.
Moram da iskoristim ovih nekoliko minuta da kažem par rečenica vezano za situaciju o kojoj su govorili Jojić i gospođica Nataša Jovanović, zato što mi je neshvatljivo, gospodine ministre, da vi nijednom rečju, nijednom rečenicom niste reagovali na ovo što su kolege iz SRS govorile.
Činjenica da je Kristina Dal u Beogradu, sa grupom haških istražitelja, da u specijalnom sudom kod onog Vukčevića, onog što hvata golubove pismonoše koji nose poruke Ratku Mladiću, pa ni njih ne može da uhvati, a kamoli Mladića, hvala bogu, dakle, ta činjenica vas uopšte ne uzbuđuje.
Objašnjavamo vam, zapravo, kolega Jojić i koleginica Nataša Jovanović, a sada ću da vam ponovim. Oni su tu, gospodine Jočiću, pre svega Kristina Dal, da bi obezbedila lažne svedoke u haškom procesu protiv prof. dr Vojislava Šešelja. Ona poziva, a ne znam da li ste imali priliku da pogledate knjigu dr Vojislava Šešelja "Haška instrumentalizacija lažnih svedoka". U toj knjizi su prenete 34 sudski overene izjave ljudi koji su objasnili kako su na grub, monstruozan i najprljaviji način pokušani od strane haških istražitelja da budu ubeđeni, naterani, kupljeni, ne znam koji izraz da upotrebim, da budu lažni svedoci protiv Vojislava Šešelja.
Zar zaista moram sve ovo detaljno da vam objasnim, pa ćete možda onda razumeti težinu ovog problema. Ti ljudi na koje je računalo haško tužilaštvo su prosleđivanjem tih overenih izjava timu za odbranu Vojislava Šešelja jasno stavili do znanja haškom tužilaštvu da ne žele da budu svedoci haškog tužilaštva.
Oni sada te ljude jure, pokušavaju da ih prevarama, ucenama, obećanjima lažnim, da im objasne da oni treba samo da dođu do specijalnog suda, pa da oni s njima još jedanput porazgovaraju, pa da oni potpišu onaj zapisnik što onda nisu potpisali, pa samo da naprave jednu fotografiju da se vidi da su oni komunicirali sa Haškim tribunalom. Kažu, samo vi otidite u Haški tribunal, pa svedočite kako god hoćete, ali je bitno da odete tamo.
Ti ljudi, gospodine Jočiću, ne žele da idu u Haški tribunal kao svedoci optužbe. Oni su spremni da budu svedoci odbrane prof. dr Vojislava Šešelja. Mi, kao članovi tima za odbranu Vojislava Šešelja, od vas tražimo, a u obavezi ste, pošto činite silne usluge kao Vlada Republike Srbije haškom tužilaštvu, tražimo od vas da zaštitite ove ljude.
Sa ovog mesta poručujem tim ljudima da zovu nas sa kojima su kontaktirali i ranije, da se ne odazivaju pozivima na telefonsko ''alo, dođite tu i tu'', da moraju da dobiju poziv u pisanoj formi da bi se odazvali nadležnom organu.
Posebno pitanje za vas, gospodine Jočiću, jeste - od jutros ste imali vremena da saznate, ko je lice koje se predstavilo da je predstavnik MUP, koje je sa haškim istražiteljima i sa nekim ljudima u fantomkama koji ne govore srpski jezik, ko je taj muškarac koji se predstavio u kući Jovana Glamočanina, kada su došli da vrše pretres, kada su došli da isprepadaju i njega i porodicu, zato što su mislili da će Jovan Glamočanin da bude njihov svedok, iako su obavešteni da je on potencijalni svedok dr Vojislava Šešelja, ali su došli sa čovekom koji se predstavio da je predstavnik MUP. Morate da znate, gospodine Jočiću. Instistiram da to odmah kažete.
Možda ne znate ime, ali morate da znate da li postoji služba u okviru vašeg ministarstva, da li postoje ljudi koji prate Kristinu Dal i haške istražitelje, koji, zajedno s njima, upadaju u kuću potencijalnih svedoka odbrane Vojislava Šešelja, koji zastrašuju njihove porodice.
Dakle, morate da nam kažete da li to radite vi, da li to radi Rade Bulatović, da li to radi neka druga ili treća služba, da li je to neki agent koji nema veze sa Srbijom? Morate da kažete narodnim poslanicima, morate da kažete radi javnosti, radi tih isprepadanih porodica, ko im to dolazi na vrata i predstavlja se da je pripadnik MUP i skida im sve sa kompjutera, pregleda knjige, pregleda slike, tumba kuću, bez ikakvog ovlašćenja, bez ikakvog naloga, gospodine Jočiću.
Ovo uopšte nije bezazleno i morate, kao resorni ministar, da nam odmah date odgovor. Ako sutra bude taj dan kada budemo postavljali poslanička pitanja, imaćemo mnogo konkretnih poslaničkih pitanja na koja ćete da nam odgovarate, ali ovo je, shodno članu 226. našeg Poslovnika, situacija koja ne trpi odlaganje, jer dok sedimo ovde troje ljudi me je zvalo da ih zovu telefonom i da ih pozivaju da dođu da se vide sa haškim istražiteljima i Kristinom Dal u Specijalnom sudu za ratne zločine.
Gospodine Jočiću, znam da ste vi vi vaša vlada vrlo ponizni pred Karlom del Ponte, pa i pred ovom njenom Kristinom Dal, ali morate da imate na umu da je vaš prevashodni zadatak zaštita građana Republike Srbije.

Na član 35. amandman je podnio narodni poslanik Božidar Delić.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost predlažu da se ovaj amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi riječ? (Da.) Narodni poslanik Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na član 35, malo bih se osvrnuo na amandman koji je podneo Ivica Dačić na član 31, bez obzira što je, na predlog odbora, usvojen njegov amandman.
Ne znam kakva je procedura, ali drugi stav glasi: ''da je počinio teško krivično delo koje nije političkog karaktera izvan Republike Srbije''.
Mislim da dolazimo u ozbiljan problem. Šta znači ako je počinio krivično delo koje je baš političkog karaktera? Da li mi to pružamo poruku nekome da ćemo teška krivična dela koja su političkog karaktera abolirati, odnosno da ćemo davati azil takvim počiniocima?
Ovo uopšte nije bezazleno. Mislim da treba dobro da se razmisli i da se ovaj drugi stav formuliše tako da neće biti ni najmanje dileme po tom pitanju. Da ne nabrajam sada mnoge slučajeve iz naše države i našeg okruženja. Mi ovde servisiramo Haški tribunal tako što jurimo, hapsimo i isporučujemo ljude koji nisu počinili nikakav zločin, koji su bili obavezni da vrše svoju dužnost, a mi ih, baš zbog toga što je to politički zločin, prema SAD, odnosno EU, odnosno novom svetskom poretku, praktično, mi ih ovde hvatamo i isporučujemo, a oni bivaju procesuirani u Haškom tribunalu.
A na drugi način ovim stavom precizno definišemo da, ako je teško krivično delo, ali nije političkog karaktera, ne može da dobije, a ako je političkog karaktera, onda može da dobije. Morate još jedanput da pogledate to i da razmislite.
Što se tiče amandmana koji je predložio gospodin Božidar Delić na član 35, i ovo je jedan od amandmana koji je vezan za preciznost, odnosno tačnu formulaciju, da ne bi ostala bilo kakva dilema. Član 35. kaže: ''Protiv prvostepenih odluka donetih u postupku azila, žalba se podnosi u roku od 15 dana od dana prijema prvostepene odluke''.
Tačno je da se neke stvari podrazumevaju, ali zna se da je Kancelarija za azil u prvom stepenu, ona odlučuje o azilu. Ukoliko ne bude pozitivno rešenje, ukoliko se onaj ko je podneo zahtev žali, onda treba napisati tačno i precizno drugostepenom organu. U ovom slučaju drugostepeni organ je komisija.
Mislimo da bi ovako formulisano to bilo potpuno precizno, ne bi bilo nikakve dileme. To bi onome ko se žali, bez ikakvih problema, jasno bilo određena adresa na koju bi morao da uputi svoju žalbu ukoliko je nezadovoljan prvobitnim rešenjem.

Narodni poslanik Rajko Baralić, po Poslovniku.

Gospodine Džudževiću, gospodine ministre, govoreći o ovom zakonu, kao ovlašćeni predstavnik SPS sam ukazao na problem koji može da proistekne iz stava 3. člana 31. Dovodio sam u pitanje ovaj stav. Kaže se: ''Pravo na azil neće se priznati licu za koje postoje ozbiljni razlozi ... da je počinilo težak zločin koji nije političkog karaktera''. Ako se sećate, tada sam rekao da to nije moguće.
Nakon toga je Odbor za bezbednost, kojim predsedava gospodin Dačić, u skladu sa Poslovnikom napravio jedan amandman koji ne odgovara onome što sam ovde govorio. Moram da kažem da to nije lični stav gospodina Dačića, nego Odbora, i da je u skladu sa Poslovnikom podnet takav amandman, koji je sada sporio gospodin Todorović, smatram, s pravom, zato što to nije bila suština onoga za šta smo se mi, kao SPS, ovde zalagali. Samo je koincidencija.
Dakle, gospodin Dačić je morao potpisati amandman koji je usvojio odbor. To je suština, a sve drugo će se rešiti u danu za glasanje.

Da li još neko želi reč?
Narodni poslanik Milisav Petronijević.

Hvala lepo. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, opet da vas pitam, imajući u vidu amandman koji je podneo gospodin  Božidar Delić, odnosi se na član 35. Zakona, koji govori o roku za žalbu i posmatrajući samo rok, tu stoji u Predlogu zakona da je 15 dana.
Naravno, prethodno u članu 19. i 20. zakona je precizno regulisano ko je taj ko prvostepeno odlučuje, Kancelarija za azil. U drugom stepenu ko je taj ko odlučuje, odnosno komisija koju imenuje Vlada odlučuje po žalbama na odluke Kancelarije za azil.
Suština ovog amandmana jeste u tome da se precizira ta stvar. Pitam sada, gospodine ministre, šta vas košta da ovaj amandman prihvatite? Kakva je šteta? Ne boli, ne remeti zakon. Zakon je inače vrlo ozbiljan, delikatan i nije svejedno kakav ćemo pristup imati ovoj materiji za Srbiju, počev od toga kada se donosi zakon.
Molim vas da razumete ovo kao dobru nameru. Nije ovde predloženo ništa suprotno konceptu zakona, ništa što će da vas remeti itd, da ne možete da sprovedete ono što ste zamislili vašim konceptom.
Ovde je bio cilj da se preciznije i jasnije kaže da se tačno u roku od 15 dana podnosi žalba na odluku prvostepenog organa drugostepenom organu odnosno komisiji koja je formirana. Ovo ovako kako stoji navodi na pomisao, podrazumeva se, ljudi treba da znaju i Zakon o upravnom postupku itd. Ovo koriste i ljudi koji ne znaju baš sve te pravne procedure, kako, šta od toga treba uraditi. Zato pitam - šta je smetnja da stoji "podnosi drugostepenom organu"?
Zato se formira drugostepeni organ da bi razmatrao žalbe koje donese prvostepeni organ. Ako treba drugostepeni organ da primeni Zakon o upravnom postupku, neka izvoli vratiti Kancelariji za azil da može još jednom da razmotri i može još jednom eventualno da ispravi tu odluku.
Zato ne vidim nikakav razlog. Jedan korektan amandman koji ćemo mi podržati, koji ne remeti ništa, ne košta ništa, ne boli.
Ne vidim stvarno nikakve smetnje, a ipak pojašnjava stvari. Nama je bitno da ova materija bude u startu jasna kada se zakon donosi.
Vrlo kratko, suština zalaganja poslaničke grupe SPS kada je u pitanju član 31. nije bila da se izvrši redosled reči kao što je izvršeno, umesto težak zločina političkog karaktera, osim političkih razloga, pa je sad stavljeno krivično teško delo, naša suština je bila u tome zločin je zločin i nema tu da li je političkog ili nije političkog karaktera i razloga. Prosto da budemo jasniji u startu.
Evo, gospodine ministre, pitam - šta košta da se usvoji ovaj amandman?

Na član 38. amandman je podnela narodni poslanik Ivana Zečević.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč?
Narodni poslanik Momir Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, u trenutku kada raspravljamo o zakonu o azilu, Srbijom vršlja banda haška. Sada smo dobili još jedan poziv još od jednog svedoka koji će svedočiti kao svedok odbrane u postupku doktora profesora Vojislava Šešelja, da su i kod njega dolazili, da su mu ušli u kuću, da su ga maltretirali, maltretirali mu porodicu.
Pozivam vas, ministre, imate policiju, imate žandarmeriju, zaustavite te huligane. Oni mogu u Hagu tako da se ponašaju, kršeći i pravilnik koji su oni doneli. Pravilnik o postupku i dokazima Haškog tribunala, član 77, podrazumeva da ako se neko izjasni da je svedok odbrane, da tog trenutka sve kontakte moraju da prekinu sa njim.
Ako se neko izjasni da je svedok tužilaštva, tim koji pomaže odbranu tog sekunda mora da prekine sve kontakte sa njim. Ima li u ovoj državi zakona, imaju li građani Srbije pravo na slobodu, bezbednost, na nepovredivost stana, sva druga prava? Ili li ćemo izigravati zakon, državu, ministarstvo, sve, jer oćemo u Europu.
Ta Evropa danas vršlja Srbijom. Ta Evropa danas maltretira građane Srbije. Ta Evropa danas šikanira ljude koji su se izjasnili nedvosmisleno da će biti svedoci odbrane prof. dr Vojislava Šešelja.
Malo li im je što su u ulici Jevrema Grujića 11 napravili zatvor u kome drže građane Srbije, lomeći ih da postanu svedoci tužilaštva. Gospodine ministre, imate ovlašćenje i obavezu da zaštitite građane Srbije, uradite to.
Narodni poslanik Ivana Zečević podnela je amandman na član 38, gde traži da se u stavu 1. u tački 7. posle reči "propisom" dodaju reči "koje donosi nadležno ministarstvo".
Radi jasnosti i vama i građanima Srbije pročitaću taj član 38 - Prava i obaveze stranaca kojima je odobrena privremena zaštita: ''Stranac kome je odobrena privremena zaštita ima pravo na: 1) boravak do perioda važenja privremene zaštite; 2) ispravu koja potvrđuje njegov status i pravo boravka (to znači nekakva legitimacija kojom će se moći legitimisati pred organima reda i države); 3) zdravstvenu zaštitu u skladu sa propisima kojima je uređena zdravstvena zaštita stranaca.''
Što se tiče zdravstvene zaštite, naravno da će dobiti zdravstvenu zaštitu, ali pri tom vas podsećam da i građani Srbije gotovo da nemaju ni delić od one zdravstvene zaštite koju su imali pre buldožer revolucije. Pogledajte pozitivne liste lekova koje građani Srbije mogu dobiti na recept. Sve je manja lista, sve je više lekova koje možete kupiti u apoteci, sve je manje pregleda, sve više pregleda koje morate platiti, sve manje zdravstvene zaštite, a mi ćemo, iako građanima Srbije koji plaćaju porez od koga država Srbija živi, strancima obezbeđivati zdravstvenu zaštitu.
Ali, kako smo se već obavezali i to da im omogućimo dalje ''4) besplatno osnovno i srednje obrazovanje u državnim školama u skladu sa posebnim propisom.''
Gospodine ministre, srednje obrazovanje ni za građane Srbije više nije besplatno. To što ne plaćaju školarinu debelo plaćaju kroz udžbenike, kroz nastavna sredstva, kroz opremu, pribor, sve ostalo. Građanima koji će doći iz belog sveta i prijaviti se kod nas kao azilanti država Srbija, od poreza koji naplaćuje od građana Srbije, moraće ovo da obezbedi.
Dalje: ''5) pravnu pomoć pod uslovima propisanim za lica koja traže azil (takođe još jedan trošak za državu Srbiju); 6) slobodu veroispovesti, pod istim uslovima kao državljani Republike Srbije.'' Hoće li to značiti da ćemo morati da u tom mestu koje će biti azil obezbedimo verske objekte za sve vrste koncesija jer će nam se pojaviti vernici svih vera.
Na kraju, tačka 7, na koju smo inače podneli amandman - ''7) smeštaj u skladu sa posebnim propisom.'' Narodni poslanik Ivana Zečević je tražila da se posle reči "propisom" dodaju reči "koje donosi nadležno ministarstvo".
U obrazloženju zašto nije prihvaćen amandman narodnog poslanika Ivane Zečević kaže se: ''Vlada ne prihvata amandman zbog toga što, shodno članu 36. Predloga zakona, o pružanju privremene zaštite odlučuje Vlada, tako da se smeštaj stranca kojem je odobrena privremena zaštita reguliše posebnim propisom – uredbom koju donosi Vlada. Iz amandmana takođe nije jasno ni koje bi ministarstvo bilo nadležno za donošenje propisa.''
Izvinite, molim vas, a koje ministarstvo je donelo ovaj predlog zakona pred narodne poslanike? Koje ministarstvo je pisalo ovaj predlog zakona i donelo u Narodnu skupštinu? MUP. Pa ne možemo raspravljati o Ministarstvu vera, recimo, ako MUP donosi predlog zakona i obrazlaže ga ministar ovde. Dakle, odnosi se na MUP.
Mislim da smo ovu dilemu ovom mojom diskusijom raščistili i mislim da bi, ministre, mogli da prihvatite ovaj amandman, tim pre što mnogi akti koji dolaze iz Vlade često znaju da budu nedorečeni, pogotovo kada se odnose na konkretne slučajeve. Da vas ne podsećam na niz slučajeva gde su poslanici SRS-a žestoko napadali neke nemušte i nedorečene predloge zato što su radili mnogi, a narod srpski kaže - mnogo babica, pa sve bi da pipnu, da vide i onda dete kilavo.
Zato i jeste ovaj predlog u amandmanu da nadležno ministarstvo, odnosi se na Ministarstvo unutrašnjih poslova, donese propis za smeštaj u skladu sa posebnim propisom. Dakle, bio bi ovaj sedmi član – koji donosi Ministarstvo unutrašnjih poslova.
Pozivam vas, ministre, da prihvatite ovaj amandman i da razrešimo još jednu od nedorečenosti ovog zakona i da zakon bude stvarno primenljiv.

Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 39. amandman je podnio narodni poslanik Vlado Sekulić.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Vlado Sekulić, izvolite.