Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 39. Amandman glasi - u članu 39. stav 2. reč "ministar nadležni" zamenjuje se rečju "ministarstvo nadležno".
Već je poznat stav SRS-a, koja smatra da propise mora da donosi ministarstvo a ne ministar i ministar se ne može izjednačavati, pa čak postavljati iznad institucije ministarstva.
Član 39. stav 2. glasi ovako: ''Prilikom prijema u Centar za azil sva lica koja traže azil se zdravstveno pregledaju na način utvrđen propisom koji donosi ministar nadležan za zdravlje.''
Direktno se ne obraćam gospodinu Jočiću jer ovo nije njegovo ministarstvo, ovde je ministar nadležan za zdravlje i on donosi propise o zdravstvenom pregledu. Onda se postavlja pitanje, stvarno je malo i nelogično, da li će ministar u ovom slučaju određivati i terapiju ljudima koji se pregledaju, da li je ministar doktor opšte prakse, specijalista, i zašto mu onda, ako je on taj čovek koji donosi propise i zakone, onda se postavlja i ekonomski faktor opšte opravdanosti Ministarstva za zdravlje.
Ako ima po 10-15 savetnika, pa vi izračunajte sve ostale onda faktore i novčana sredstva koja su uložena u to ministarstvo, a ovde se samo ministar pita i on o svemu tome odlučuje.
Obrazloženje je bilo da po Zakonu o državnoj upravi ministar je ovlašćen da donosi propise, a ni ministarstvo, i to je po članu 23. stav 2. Sad smatram, kao i stav SRS-a, da ministar ne može biti iznad ministarstva, i onda se stvarno postavlja pitanje ako je ministar taj koji o svemu odlučuje, ne mislim sada na vas gospodine Jočiću, nego je ovo u domenu Ministarstva zdravlja, onda se postavlja pitanje da li je opšta opravdanost, i ekonomska i bilo koja opravdanost, celog ministarstva.
Ono što je strahovito interesantno i što bi građani trebalo da znaju, a to je u segmentu obrazloženja i objašnjenja Vlade o osnovi pravnih instituta i pojedinačnih rešenja, pošto član 39. pripada glavi 6. Evo, pročitaću ovo obrazloženje, i onda ćemo doći do zaključka da će mnogi, po ovom obrazloženju, građani Srbije koji ne traže azil zatražiti da budu dobrovoljno u azilu, zato što se ovde nudi jedna lepa priča, obećana zemlja, sve je lepo upakovano, a videćemo i šta je tu realnost, građani sami nek prosude šta je realnost iz svega ovoga.
U obrazloženju glave 6. se kaže ovako: ''Ostvarivanje prava i obaveze lica koja traže azil, izbeglica i lica kojima je dodeljena subsidijarna zaštita, u članu od 39-46. Predloga zakona propisano je i pravo na smeštaj u Centru za azil, pravo na zdravstvenu zaštitu u skladu sa propisima kojima je uređena zdravstvena zaštita stranaca, pravo na besplatno osnovno i srednje obrazovanje, pravo na socijalnu pomoć, na zaštitu intelektualne svojine, slobodan pristup sudovima, pravnu pomoć, oslobođenje od cautio iudicatum solvi (iako je ovde stavljeno na latinskom, ne moramo mi svi da znamo latinski, ne vidim zašto ste ubacili latinsku reč, to je u principu, kako mi je gospodin Perić pomogao, preveo, znači nema obavezu da se daje kaucija, iako mi nije logično uopšte da usred srpskog jezika, gde ima mnogo lepših reči i kada je sve pisano ćirilično, stavili ste latinsku reč) i pravo na slobodu veroispovesti, pravo na rad i prava po osnovu rada i preduzetništva, pravo na stalno nastanjenje i slobodu kretanja, pravo na pokretnu i nepokretnu imovinu, na udruživanje, pravo izbeglica na smeštaj, oslobođenje od reciprociteta, integracija u društveni, kulturni i privredni život.''
Kada bi sve ovo mi pročitali, a kada sagledamo situaciju u kojoj građani Srbije žive, onda bi u 90% slučajeva građani Srbije se prijavili da dođu u azil.
Ako krenemo od toga i ako budemo iskreni da besplatno školstvo, voleo bih da se samo navede, gospodine ministre, gde je to primer besplatnog školstva.
Osiguranje, socijalno osiguranje, evo i moj prethodnik kolega Momir Marković je pričao i o socijalnom osiguranju, zdravstvenom osiguranju. Znamo da se sve plaća i da je uopšte i teško doći do lekova.
Šta će ljudi koji imaju male plate, male penzije, kako će oni preživeti? Da ne pričam još u težem položaju u kojem su naše izbeglice iz Republike Srpske, iz Hrvatske, sa Kosova i Metohije, u kojim tek oni uslovima žive.
Ovo što sad vi ovde obećavate, ovo što ste vi sada napisali ovde, ovo je sad stvarno lepo upakovano, možda po nekom nagovoru Evropske unije, da se dodvorite Evropskoj uniji i da se vidi kako je Srbija zemlja koja poštuje sva ova prava.
Evo, uzeću jedan primer koji se desio pre tri godine, a vezan će biti ujedno i za problematiku azila i readmisije koji se desio na Novom Beogradu, i to je predsednik taj tamo legendarni gospodin Ožegović, koga je gospođa Vjerica lepo raskrinkala i pokazala kako se on koristi. On je taj čovek koji vrši pritiske na svedoke.
U knjizi 99 dr Vojislava Šešelja, na strani 213, svedočenje gospodina Slavka Čuturića, koje je overeno u sudu, da bi znali o čemu pričate, kažem koji je to pritisak i da li je to pravo na rad gospodinu Čuturiću, koji je pukovnik, vojno lice, prof. na Akademiji, srušili su mu kiosk. On da su vršili pritisak na njega, na njegova dva sina i konkretno gospodin Ožegović je vršio pritisak na istog svedoka i obećao mu, ako bude svedočio protiv dr Vojislava Šešelja, da će mu vratiti kiosk. Vi kao ministar policije znate šta se radi na Novom Beogradu jer vaše, da kažem uslovno vaše, snage interventne brigade dolaze i vrše intervenciju. Imaju tu firme koje sa Ožegovićem ruše kioske.
Gospodine Jočiću, upoznaću vas sa još jednim drastičnijim primerom sa Novog Beograda. Iako mislim da je ovo već stvarno prevršilo svaku meru, kada predsednik opštine sprovodi tako samovlašće, a predstavlja se kao da je on servis građana i da je on jedan od najboljih predsednika opštine, to valjda samo on misli tako. Reći ću vam, možda je po visini, a bio je neki košarkaš Zvezde, ne sećam se njega, ali kažu da je igrao košarku.
Navešću vam primer koji je vrlo bitan i videćete kako će se na readmisiji i azilu odraziti. Pre tri godine je prvi pokušaj readmisije bio i azila od strane DS-a, konkretno ću reći gospodina Ožegovića, gospodina Bobića, pokojnog gradonačelnika Bogdanovića i gospođe Hrustanović. Oni su doneli ideju i došli do ideje da sve izbeglice iz Esena, pričam konkretno znači o slučaju Esen, to su znači izbeglice prevashodno romske populacije koje su bile u Nemačkoj i koje bi trebalo da se vrate i da se nasele u blok 71 na Novom Beogradu, gde je vodoizvorište odakle se snabdeva i Beograd, i Zemun, i Novi Beograd vodom.
Ali, sada ćete videti kako su oni to zamislili, kao DS i demokrate, da urade readmisiju i azil. Predložili su i uradili su čak projekat da iza zgrada u bloku 71 postave jedan, da kažem, geto ili jedan gulag, koji će biti ograđen žicom sa reflektorima, sa metalnim kontejnerima, ispod dalekovoda, ali će strogo biti određena namena. Vi se smejete, ali vam pričam istinu, možete da proverite.
To je bilo pre tri godine, videli ste u svim medijima, štampanim, na televiziji, čak je to bilo u "Utisku nedelje", gde je gospođa Sonja Biserko uzela u zaštitu ljude koji treba da se dosele, pa su ušli sami sebi u koliziju. Biserko ove brani, a Bobić i Ožegović hoće da ih stave u metalne kontejnere. Onda je Bobić rekao da će da ih nasele, da ih ograde, da će ih ograditi žicom, bodljikavom, da će imati moderne kontejnere ispod dalekovoda. Evo, dođite na Novi Beograd, ja ću vas odvesti gde je to.
Inače, gospodin Ponoš je živeo doskora u toj zgradi baš, pa se sad verovatno odselio na Dedinje. To je ta adresa. Evo, i moj kolega Nebojša Stefanović može isto da vam potvrdi jer smo bili na licu mesta, ali je krucijalno kako je DS zamislila čime će se baviti ti ljudi koji će doći iz Esena. Odmah su im namenili da mogu samo da skupljaju sekundarne sirovine i da odlažu u tom logoru sekundarne sirovine. To je bila ta priča koja će biti kamen spoticanja oko ovog azila i readmisije.
Zato sam i naveo sve ove primere kako se to radi. Evo, rekao sam primer gospodina Ožegovića kako to radi, a ovde sve lepo piše i zato sam rekao 90% građana Srbije bi volelo da se prijavi ako je ovo tačno, da budemo svi mi u azilu, jer će se onda bolje živeti nego što je stvarnost. Biću kulturan, pa ću reći da je ovo samo blaga laž što pišu ovde.

Hvala. Da li po ovom amandmanu još neko želi reč? (Ne.)
Na član 41. amandman je podneo narodni poslanik Mileta Poskurica.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Zakonodavni odbor predlažu da se ovaj amandman odbije.
Da li neko želi riječ?
Narodni poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, gospodine ministre, evo, krenuli smo sa amandmanima u kojima smo hteli da izvršimo jednu tehničku ispravku i dobili smo odgovor pod indigom, da je to rešeno drugim zakonom, da ministar jednako ministarstvo ne postoji, ministar je iznad toga.
Naravno, nama je jasno. Nije prvi put da mi intervenišemo da se takva promena napravi. To radimo godinama.
Otkad je zakon donet na njega se u obrazloženju o odbijanju Vlada poziva, ali mi ostajemo uporni u toj nameri da se shvati da smo i onda kada se prvi put susrećemo sa anomalijama jednako ozbiljni, kao i kasnije kada pokušavamo da i gotovo na nemoguć način promenimo.
Ostaje diskreciono pravo na vama da to usvojite ili ne, a ona realna opasnost zbog koje smo tako uporni jeste u tome što mislimo da ministar može nekada nešto da uradi nekritično, u odsustvu sugestija svojih saradnika. Evo, najsvežiji primer vam je ministar zdravlja Tomica Milosavljević, koji je u samo tri dopisa koja je poslao Lekarskoj komori rešavao dva važna problema, inače je jasno zakonom regulisanog i definisanog prava da može da utiče na visinu naknada za davanje licenci i uslove i kriterijume za stvaranje prenosivog sistema bodova u kojem će se bodovati nečija validnost u toku školovanja ili usavršavanja do časa kada je dobio licencu.
Takva tri različita dopisa za tri meseca, od kojih jedan drugog grubo negiraju, dokaz su šta može kada se ministar potpiše da uradi sam, šta to znači kada nema odsustvo kontrole druge vrste. Mi smo to hteli da izbegnemo i u ovome članu u kome se definišu dve stvari. Prividno, one su odvojene i zahtevale bi čak dva ministarstva. Jedno bi bilo ministarstvo prosvete i obrazovanja, dakle Lončar, i jedno bi bio ministar Ljajić, koji bi trebalo da da nekakve repere iz sfere socijalne politike.
Na stranu što će tek tim uputstvom, podzakonskim aktom, biti rešeno koji to nivo socijalne zaštite, kakva prava mogu da ostvare azilanti, osobe koje dobiju azil, pretpostavljam azilanti u nerešenom statusu. Ali, mi mislimo da bi ta jedna regulativa koja bi se rešavala nekakvim timskim radom više doprinela tome.
U ovom istom članu se pominje i pravo na školovanje. Tim zakonom nije regulisano, suprotno praksi nekih drugih država u kojima stoji da je potreban period u kome se te osobe koje su došle, dakle ljudi koji su dobili azil i članovi njihovih porodica, pre svega njihovih porodica, vreme koje moraju da provedu u azilu da bi naučili jezik, jer je prosto nemoguće obećati nekom školovanje, a da se pri tom nije naučio jezik države u kojoj su azil dobili.
Znate, naš jezik nije baš tako jednostavan i mi nemamo mogućnost da pružimo osnovno i srednje obrazovanje, jer je to onda dugoročni azil, tu uzima i državljanstvo, to je nešto dugo, ko završi osnovno i srednje školovanje kod nas. Dakle, mora imati lufta. To bi verovatno podrazumevao podzakonski akt koji bi ministar doneo, ali to svakako ne može biti ministar socijalne politike, to bi morao biti ministar prosvete.
Zašto je to nesrećno stavljeno u jedan član, naravno, ne znam, ali je tako kako je napisano i zato traži intervenciju.
Nije se, naravno, moglo obuhvatiti sve i u načelnoj raspravi. Rekli smo i onda, i govorio sam u načelnoj raspravi o čuvenom, famoznom članu koji isključuje mogućnost kod krivičnog dela nepolitičke prirode, treba reći kažnjivo delo itd, nikako teško krivično delo. Onda sam predložio to, to je nešto odbor uradio i nakaradno uradio.
Ono što govori u prilog, više puta ponavljane, možda vama deluje i stereotipno i gledaocima ponavljane priče o tome da zakon nekako nije prosto izdefinisao sve što je trebalo da definiše, jer tako istini za volju gledamo, pa, prvi put kad negde nešto definišete, kao neko, od te osobe koja traži azil, definišete ga vezano za termin izbeglica.
Zaista, najšire definisan termin azila je tu, i ne možemo se složiti s tim da je izbeglica azilant. Vi ste to isključili u stavu 3, ali kasnije, članovima do 40, 54, pa i dalje, ponavljate, stalno se izbeglice ubacuju u igru. Sve je nešto presečeno zakonom od 2002. godine, a onda su izbeglice nekako neprekidno u igri.
Najpotpunija definicija osobe koje traže azil data je u vezi sa izbeglicama, što je, naravno, izbegnuto da se stavi da je to jedan strani državljanin. Kakvi su to bili politički razlozi, lični razlozi, logični, nelogični? Mogao bih da razumem svaki od tih razloga, ali već definisanje osnovnih izraza, pa onda osoba koja traži azil, definisana osoba koja neće dobiti, ali koja traži.
Zašto je tu dobro definisano? Dakle, ispalo bi da su samo izbeglice definisane osobe. Naravno, niko od nas ne želi da veruje da je to tako, ali zato što je već navedeno da postoji nekakva osnovana sumnja u to da će se pravedno prema osobi postupati, da postoji opravdani strah. Opravdani strah mora da ima nekakav period trajanja, ponavljano delovanje itd, to je sve stavljeno u vezi sa ovim. Opravdani i osnovani strah od čega? Pa, od neprimene zakona, loše primene zakona, izbegavanja obaveza, selektivne primene zakona, kako drugi zakonski modeli definišu.
Onda biste imali uputstvo za još nedefinisane činovnike MUP-a, koji su verovatno pogranična policija i obučeni, verujem, ali možda se među tim činovnicima mora naći neko iz Bije. A kako ćete vi biti sigurni da neko nije bio prikriven kroz nekoga ko je imao neku političku aferu, prebačen, pa da prevede jednog teroristu, pa drugog, pa odatle lakše iz Srbije ode na Kosovo, pa pravi čuda. Kako znati da nam ne dođe nekakva Al Kaida, nekakvo zlo takve vrste.
Mora biti činovnika Bije. Zašto ih eksplicitno ne bi stavili. Osobe koje će biti, moguće je da će biti, ali oskudno obrazloženje, obrazloženje neko taksativno, kao za šefa mesne zajednice, ali je ovo ozbiljnije, nekoliko pobrojanih kriterijuma. Nasuprot tome, vrlo visoko rangirana komisija od osam članova ili sedam, koliko ih ima ne znam, u ovom drugostepenom organu.
Dakle ima propusta ceo zakon i možda je najsuvislije da se to jednostavno povuče, da se lepo iz iskustva, diskusije i odbora zakon promeni. Ne biste vi kaskali za Evropom, ne bi vama Evropa, znate, i mnoge evropske države imaju rigidnije zakone. Nemaju naročito volje ni potrebe, niti je Srbija ni toliko ekonomski bogata ni moćna da baš pruži svakom ko poželi, čak i nekritično veliku filtracionu moć da da.
Imamo informaciju u zakonu da je to 80-100 osoba godišnje. Ne znamo koliko će biti ako je zakon ovako neprecizan, ako ga mi ovde poslanici kritikujemo, ako baš neko precizno prati pa vidi koliko rupa ima zakon i koliko nedorečenosti, možda bi nekome bila ideja, bog zna ko bi bio zainteresovan u ne baš naročito bogatu Srbiju da dođe, pa da stekne kakvu-takvu sigurnost, pa onda odatle, recimo, ne daj bože, nekakvi teroristi krenu, vrlo lagodno da prođu ranjivu barijeru prema Kosovu, podrže se separatisti. Ko zna šta nas u buduće može čekati.
Imamo veoma loš zakon. Mi smo imali više nego ikad sada opravdanja da sprečimo da nam bilo ko kroz porozne membrane zakona, kroz porozne granice uđe u državu, a da se odatle, posle azila, udalji. Baš njega briga kad napusti azil što gubi vašu garanciju. Ako nađe kanale i jatake, ode na Kosovo, kraj priče, šta njega briga što je izgubio, on je došao sa ciljem.
To je jedna teorijska pretpostavka, koja ne mora biti samo teorijska, ali je to zbog verovatnoće i okolnosti u kojima se nalazimo zakon stvarno trebalo razgledati sa svih aspekata, ne sa aspekata jedne situirane evropske zemlje, u koju niko i ne želi da dođe, znajući da ga čekaju restriktivne mere.
Mi smo zemlja koja, očigledno, nema naročito restriktivnih mera, koja je gotovo izjednačila poziciju svojih građana, svojih izbeglica, svojih prognanih lica sa osobama koje ko zna iz kakvog razloga, a sigurno su isključeni ekonomski razlozi, to je jasno svakome, traže azil u našoj zemlji. Zato mislim, kao i ostali radikali koji su podnosili amandmane, da možda nismo imali najsrećnije rešenje u ovome zakonu, koji kao koncept, kao ideja jeste verovatno ekej.
Ali, detalji koji se u njemu nalaze, predviđena rešenja nisu najbolje što je moglo da se uradi, osobito kada je reč o konstruktivnim diskusijama, gde niko zaista nema nameru niti da svoju državu pretvori u nekakvu azilantsku teritoriju gde će dolaziti ko god hoće, niti da bude mimo ostalih demokratskih zemalja kojima sledi krajnje restriktivno da ne može baš niko da pređe granicu.
Mi znamo kako je to biti u totalitarnim režimima, svima je to jasno, dovoljno godina imamo i imamo osećaj sluha za ljude koji su u totalitarnim režimima loše prolazili, znamo da takvima treba pružiti utočište i pomoć.
Ali, istovremeno ne treba biti neselektivna država, bez kriterijuma, krajnje porozna, pa onda hvatati greške, loviti u hodu, praviti deportacije, to je onda veći problem i može da bude problem svake vrste.
Otprilike to je smisao svih naših diskusija. Sad koliko ste shvatili to je na vama, a mislim da bi bilo najlogičnije da se taj zakon povuče i doradi.

Zahvaljujem, kolega Poskurica. Da li još neko želi reč o amandmanu?
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prof. dr Mileta Poskurica je dao obrazloženje koje se odnosi na ovu materiju koju reguliše predloženi član 41. stav 2, a ujedno on je detaljno obrazložio kako to treba da izgleda i kako bi se mogao poboljšati eventualno tekst ukoliko nadležni organ, odnosno Vlada prihvati ovaj amandman.
Moram ponovo da postavim pitanje ministru unutrašnjih poslova, s obzirom da je operativan, da preduzme sve potrebne mere vezano za ovaj progon naših građana i njihovo maltretiranje u Republici Srbiji. Nećemo sad da vam navodimo primere, nećemo spominjati imena, ali događa se nešto što je apsolutno nedopušteno i nije primereno, a da se o tome ćuti.

Zahvaljujem. Na član 44. amandman je podnio narodni poslanik Milorad Buha.
Vlada i Odbor za odbranu i bezbednost predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi riječ?
Narodni poslanika Dragan Todorović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 44. podneo je Milorad Buha i on se odnosi na produženje zaštite koju bi uživale izbeglice. Kaže - licima kojima je priznato; ovo je pravo izbeglica na smeštaj. Prvo, ovo je trebalo rešiti zakonom o izbeglicama. Ne znam zašto je ovaj deo ubačen ovde u zakon o azilu.
"Licima kojima je priznato pravo na utočište ili supsidijarna zaštita, smeštaj se obezbeđuje prema mogućnostima Republike Srbije, a najduže jednu godinu od konačnog rešenja kojim mu je priznat status". Gospodin Buha je predložio - najmanje pet godina.
Verujte da je Milorad Buha najkompetentniji kada su u pitanju izbeglice, između ostalog, on je predsednik Vlade Republike Srpske Krajine u izgnanstvu. Svakodnevno se susreće sa problemom izbeglica iz Republike Srpske Krajine, iz Republike Srpske, a normalno da su mu poznati i problemi izbeglica sa Kosova i Metohije, koje mi zovemo prognana lica.
Ako ovde pogledate član 54 - prestanak azila i prestanak prava na utočište, da vam ne čitam sve, vidite da azilant može neograničeno da uživa ta prava.
Slažem se sa time, bez obzira na tešku ekonomsku situaciju u kojoj se naša država nalazi, ali ako dajemo strancu pravo da može da uživa ovakvu zaštitu, zašto mi ne dajemo tim mučenicima i paćenicima, koji su morali da izbegnu u Srbiju, pravo da najmanje pet godina uživaju ovu zaštitu, posebno kad imamo u vidu koliko je teška situacija u kolektivnim smeštajima, kako teško žive i tako teške uslove mi želimo da im ograničimo na jednu godinu.
Šta će posle te jedne godine? Hoćete da ih vratite u Hrvatsku kod Mesića? Mislim da vam je potpuno jasno ko je Mesić. Mesić je sledbenik politike Ante Pavelića i Tuđmana, i on to nikada nije krio. To što se Tadić izvinjava njemu, to je njegov problem, ali on je jasno rekao i stavio do znanja - ustaše su dva puta pobedile, prvi put kada su prišle silama osovine, što je činjenica, drugi put kada su prišle pobedničkoj strani i potpuno abolirani za milionske žrtve nad srpskim narodom.
Zar da ih vratite kod Mesića, koji kaže i preporučuje se za visokog predstavnika u BiH. Šta, da uradi ono što su uradili '95. godine u Bljesku i Oluji, ono Srba što je ostalo da protera i da završe kompletan posao? Ili možda mislite da ćete možda ove prognane da vratite na Kosovo i Metohiju. A tamo je izabran Hašim Tači.
Vi bar, ministre, znate da je Hašim Tači čovek koji je ubio nekoliko policajaca, poznat je pod nadimkom ''Zmija'', da je težak kriminalac i da bi po svim normalnim zakonima, u svim državama morao da odgovara.
S jedne strane, Mesić, sa druge strane Tači, i to malo podseća na 41. godinu. Srbija potpuno u okruženju, sa ovolikim brojem, i 1941. godine je Srbija bila puna izbeglica, sve se ponavlja. Vi želite da im ograničite ovo pravo na jednu godinu. Šta ćete posle te jedne godine? Gde ćete? Imate li evidenciju koliko među njima ima ljudi preko 65, 70, 80 godina? Šta ćete sa tim?
Morate da vodite računa da su izbeglice u najvećoj meri, 99%, Srbi koji su morali da pobegnu ispred pogroma. Tu nema nikakve dileme. Znam da je državi teško, da smo u teškoj ekonomskoj situaciji, ali mi to moramo.
Samo uzmite deo plata koje primaju direktori i predsednici upravnih odbora, imaćete prilike da vidite kada budemo dobili kompletnu dokumentaciju koliki je to iznos sredstava. Samo deo tih sredstava preusmerite na ovo i shvatićete koliko je neophodno da se ove stvari drugačije definišu. Zašto Srbe stavljate u neravnopravni položaj sa građanima nekih drugih država koji su došle ovde i koji traže azil?
Apelujem da još jednom razmislite i da do kraja rasprave po pitanju ovog zakona prihvatite ovaj amandman, jer mislim da je to minimum što može da uradi država Srbija kada su u pitanju izbeglice i prognana lica, koja su morala da dođu na teritoriju Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem. Reč ima ministar Dragan Jočić. Izvolite.

Samo jedno pojašnjenje. Ovaj zakon se ne primenjuje na izbeglice koje su to svojstvo stekle na osnovu Zakona o izbeglicama.
(Vjerica Radeta, sa mesta: Koje su to druge izbeglice?)
Druga stvar, to su ljudi koji nemaju naše državljanstvo ili koji nisu državljani ove zemlje, a zbog određenih razloga se nalaze na našoj teritoriji. Na kraju krajeva, svi oni mogu da traže naše državljanstvo po Zakonu o državljanstvu.

Zahvaljujem. Replika, narodni poslanik Dragan Todorović. Izvolite.