Zahvaljujem.
Na član 15. amandman je podneo narodni poslanik Gojko Radić.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušao sam kolegu i gospodina ministra Markovića. Ali, gospodine Markoviću, vi ste čovek koji je proučavao pravo, diplomirani pravnik, advokat dugogodišnji, ali moram da vam kažem, niste se bavili, niti ste ikada imali priliku u životu da radite u službi bezbednosti, da radite u javnoj, pa ni državnoj bezbednosti.
Moram da vam kažem - nešto što je nemoguće odbraniti, ne treba braniti. Bili ste samo 5% korektni kada ste rekli - ovo je bila greška daktilografa. Nemojte tako, nemojte sad da nadrljaju daktilografi. Ovo nije greška pera, ovo je skandalozna greška. Sa ovim se ne izlazi pred Miloša.
Gospodine ministre, zakon koji treba da reguliše i da objedini rad tri službe morao je da sadrži 50 članova i da bude sve prošnirano. Kako kaže Nemac - dvaput proši, bolje drži.
Gospodine ministre, vi ste i priznali, jer ste uhvaćeni u problemu. Ovaj zakon nije dobar. Sadrži svega 22 člana. Pošto ste uhvaćeni u problemi, sada ću vam reći jedan primer. Zakon nije dobar. Nemojte nekome da kažete kako je ovo dobar zakon, zbog vaših budućih planova i vaše karijere.
Imao sam prilike da moj milicioner sedamdeset i neke godine, pozornik, vrši pozorničku službu i vidi jednog provalnika, provalio u samoposlugu. Milicioner prepozna tog provalnika, zna ga da je povratnik, više puta provaljuje u prodavnice, uđe milicioner i pita ga - dobro Karlo, šta je? On kaže - nesreća na poslu. To je nesreća na vašem poslu u kojem ste se vi našli.

Izvolite, reč ima narodni poslanik dr Goran Cvetanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, vi kao lekar znate da je najbitnije da osoba bude orijentisana u prostoru, vremenu i prema ličnostima.
Nažalost, naš ministar nije baš orijentisan u prostoru jer je u jednom trenutku pomislio da je ovo amfiteatar, gde on drži predavanje svojim učenicima, i da ima toliko znanja da može da edukuje narodne poslanike. Potpuno neprimereno, zaboravio je da je i on bio narodni poslanik. Očigledno je da ima veliki broj tehničkih grešaka, i saradnja sa vašom sekretaricom, da li je tehničke prirode ili neke druge vrste vi to bolje znate.
Predsednik Skupštine je pokušao da vas upozori da se ne javljate za reč ili da se javite na kraju. Rekli ste samo desetak minuta. Pokušao je opet vešto, iako nije iskusan, predsednik Oliver Dulić je pokušao da vešto pređe na sledeći amandman. Ali, i ako krenemo na član 15, Načela nadzora, definisano je – ''Nadzor nad radom službe bezbednosti zasniva se na sledećim načelima: podređenosti i odgovornosti službi bezbednosti demokratski izabranim vlastima Republike Srbije.''
Da li je tu tehnička greška? Koji su tu izbori nedemokratski i koje su to vlasti ili poslanici izabrani na nedemokratski način? Evo, kažite mi jedne izbore ili bilo ko od narodnih poslanika da je izabran na neadekvatan i nedemokratski način?
Da li je tu isto problem sa sekretaricom ili sekretarom ili je pogrešno otkucano, ili ste pogrešno diktirali. Čak smo amandmanom pokušali da vam damo do znanja da ne postoje nedemokratski izabrane vlasti u Republici Srbiji. Pokušali da vam kažemo da morate da ispravite ovu kardinalnu grešku.
Za vas je to problem tehničke prirode i ne dotiče vas se. Ako niste bili zaduženi da pišete ovaj zakon, ako ste zaduženi da branite nešto što ne može da se brani, bolje je i za vas i za sve - da saslušate, da ako imate argumente da ih iznesete, a da nas edukujete - teško. Možete da probate malo da nas edukujete, ali kao što vidite, onda ste na kraju vi ti koji ste u ulozi da budete edukovani.

Hvala, da li se još neko javlja po amandmanu. Ima reč narodni poslanik Zoran Krasić. Izvolite.

Gospodine Duliću, na kraju ću da dođem do zaključka da je ovaj zakon stvarno napisala neka daktilografkinja, ali kada pročitam član 15, mislim da se umešala i kafe-kuvarica. Nije smešno, ovo je žalosno.
Molim vas, obratite pažnju kako glasi poglavlje IV - Nadzor nad radom službi bezbednosti. Onda sledi - Načela nadzora, a to znači koji su to principi koji se primenjuju prilikom vršenja nadzora. Ko treba da se pridržava tih principa - onaj ko vrši nadzor?
Šta znače načela - to su pravila koja koristi onaj ko vrši nadzor? Ko po ovom zakonu vrši nadzor - nadležno telo Narodne skupštine, jedan od tih organa.
Sada gledajte koja su načela. Ako su načela, ona se primenjuju na onoga ko vrši nadzor. Alineja prva kaže - podređenosti i odgovornosti službi bezbednosti demokratski izabranim vlastima Republike Srbije. Mislim da ste usvojili amandman gde se briše ovo "demokratski", ali to nije bitno. "Podređenosti i odgovornosti službi'' - pa kako pasivno stanje onoga ko treba da se kontroliše može da bude princip rada onoga ko kontroliše?
Druga alineja isto kaže, recimo - šta treba da primenjuje skupštinski Odbor za bezbednost. To bi bilo otprilike ovako - politička, ideološka i interesna neutralnost službi bezbednosti. Šta to znači? To je totalno promašena strana. Principi koji važe za aktivnu stranu dati su kao obaveza pasivne strane. Da je u naslovu ovog člana ili na početku navedeno - da se ove alineje odnose na službe bezbednosti, da one moraju da omoguće, da moraju da budu podređene civilnim organima vlasti, to bi imalo nekog smisla. Ovde je sve uvrnuto. Zašto?
Zato što kad je kafe-kuvarica donosila kafu, daktilografkinja je prebacila po jedno slovo i, siguran sam, promašila je jedan pasus. E sada, da li je daktilografkinja bio Koštunica, a kafe-kuvarica Boris Tadić ne znam, ali mislim da će temeljna istraga da pokaže. Sada šalu na stranu, nadam se da imaju dobre ideje ovi koji prave burleske sa Demokratskom strankom. Mogu da nastavim, nema problema, ne smetaju mi ovi ovde. Znači, šta je pisac hteo da kaže?
Hteo je da promoviše nešto što bi trebalo da obaveže službe bezbednosti da one budu podređene organima vlasti i da budu podređene u tom smislu da omoguće kontrolu njihovog rada. Zašto? Jer one su i sposobne i organizovane da zaokrenu tu kontrolu. Evo jedan klasičan primer kako se to dešavalo kod nas u Narodnoj skupštini.
U prošlom sazivu, kao grom iz vedra neba je odjeknula vest da će predsednik Odbora za bezbednost da bude Milorad Mirčić, poslanik SRS. Šta su se dosetili ovi iz BIA? Oni malo-malo pa organizuju one obavezne sastanke kada se vrši kontrola njihovog rada u formi izveštaja o radu, šestomesečno. Oni organizuju tu sednicu u sedištu Bije, na nekom drugom mestu ili donesu ovde pa kažu - zabranjeno čitanje, pod embargom, može samo jednom da se pročita ili pokupe nekim kamionima i teraju ih tamo negde, pa im daju da čitaju. Čitaju ono što je u "Politici" svakodnevno.
Istrči jedan od tih njihovih funkcionera i kaže - kada smo hteli da sprečimo kontrolu od strane Narodne skupštine, dosetili smo se kako to da radimo.
Kako? Sve smo proglasili da je državna, službena ili neka druga tajna, pa je Mirčić morao da ćuti, nije smeo da priča javnosti šta se dešava na Odboru za odbranu i bezbednost.
Znači, jedan ovakav princip je stvarno potreban, ali ne kao trpno stanje onoga koji treba da vrši kontrolu, nego kao trpno stanje onoga nad kojim se vrši kontrola. Ali, ovde je sve pobrkano - verovatno neki slovenački tekst, pa prevod, opet daktilografkinje, kafe-kuvarice itd.
Ova druga alineja je apsolutno nelogična, jer ako onaj ko treba da vrši kontrolu rada ovih organa i službi bude oslobođen politike i ideologije, znači, pogleda na svet, bude oslobođen jednog sistema vrednosti, onda se postavlja pitanje - a kakva je to kontrola. U čemu bi se ta kontrola razlikovala od one koje se dešava na "Poligrafu" na B 92,na Studiju B i na drugim televizijama - nema nikakve razlike?
Upravo ova kontrola treba da bude opterećena ili oivičena nekim vrednosnim sudom. Gde je taj vrednosni sud? Vrednosni sud je verovatno u nacionalnim interesima ili ovo što kažete - kako da se preduprede bezbednosni izazovi, neprijatnosti, preventivno da se deluje.
Ali, vi ste ovaj tekst zakona oslobodili bilo kakvog vrednosnog suda. Vi ste se uplašili od ideološkog pogleda na svet. Zašto? Pa nacionalni program, odnosno sistem nacionalnih vrednosti u jednoj državi jeste ideološki program karakterističan za jedan narod, za jednu teritoriju.
Problem je da je ta vrednost utvrđena u jednoj demokratskoj proceduri i da to izražava interese jednog naroda, a ne kao do sada, interes naroda saradnja sa Haškim tribunalom. Kakva? Bezrezervna. Na kraju se ispostavi da je Karla del Ponte obična alkoholičarka, kao Nataša Kandić.
Ili, ono što ste uradili 2001. godine, petnaestoro njih je ovde optuženo za najteže zločine protiv mira, a onda Batić kaže, pa kako mi da ulazimo u Evropu ako Solana ne može da dođe kod nas u zemlju. Brže-bolje Republičkom javnom tužiocu nalog, on uputstvo, okružni odustaje od krivičnog gonjenja i oni slobodni.
Koji je tu vrednosni sud bio? Koji je tu bio interes? Čiji interes je bio? Interes je bio DOS-a koji je došao na vlast. Zašto? Možda ste i verovali u onih šest i po milijardi, možda ste i verovali da Srbija može iz pepela da se podigne i da ispadne nešto novo. Ali, nema toga. To ne postoji.
Vrednosni sud mora da bude prisutan i prilikom nadzora kako ove službe rade. Vas to ne interesuje. Znači, daktilografkinja kada je pisala, došla je kafe-kuvarica i napravljen je ovakav luping. Naravno, daktilografkinja je bio Koštunica, a kafe-kuvarica Boris Tadić. Izađite, pa kažite da nije.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Imate još četiri minuta po ovom amandmanu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo pitanje političke i ideološke neutralnosti može da se posmatra sa dva aspekta. Ako je Vlada Republike Srbije htela da kaže da službe bezbednosti u svom radu ne smeju da zastupaju interese i politiku jedne određene političke stranke u Republici Srbiji, onda to može da se razume. Na drugoj strani, ovakva odredba može da bude veoma opasna i da se postavi pitanje, za čije interese u stvari rade službe bezbednosti u Republici Srbiji.
Vidite, jedna od najboljih knjiga predsednika SRS dr Vojislava Šešelja zove se "Ideologija srpskog nacionalizma". Nacionalizam je drugo ime za patriotizam, odnosno za ljubav prema svojoj otadžbini i svom narodu. Dakle, nacionalizam, patriotizam, rodoljublje, kako god hoćete, jeste jedna ideologija.
Onda se postavlja pitanje, da li pripadnici službi bezbednosti treba da se rukovode idejom patriotizma, odnosno srpskog nacionalizma i da li oni u svom radu treba da štite interese građana Srbije i države Srbije ili interese neke druge države i nekog drugog naroda. Mi u SRS smatramo da oni koji rade u službama bezbednosti moraju da budu zadojeni ideologijom nacionalizma, odnosno patriotizma i da, pre svega, rade u interesu države Srbije, srpskog naroda i građana Srbije.
Ne smeju oni u tom smislu da budu ideološki neutralni, da kažu šta nas briga za Srbiju, za srpski narod, za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni. Takva odredba može da bude veoma opasna. Da je to tako, potvrđuje sledeća izjava.
Pre nekoliko godina jedan visoki oficir tada Vojske Srbije i Crne Gore, inače blizak, verovatno, ovim demokratskim krugovima, rekao je da je pojam otadžbine u 21. veku potpuno imaginaran i da on ne zna šta to znači, u vreme evroatlantskih integracija, u vreme kada čitava Evropa staje pod kišobran NATO-a, on kaže - ne razumem šta je to otadžbina i za koju se mi otadžbinu borimo.
Plašim se da se ovakvom formulacijom u Predlogu zakona u stvari daje osnov za takve ljude, da kažu šta nas briga i za Srbiju i za građane Srbije, mi smo ideološki neutralni, mi radimo u skladu sa pravilima neke struke, veštine, a Srbija, srpski narod, da li su njihovi interesi ugroženi, šta mi tu možemo, mi smo ideološki neutralni, nepristrasni i mi se u to ne mešamo.
Dakle, ne smeju službe bezbednosti u tom smislu da budu ideološki neutralne. I te kako treba da budu ideološki pristrasne, odnosno da štite, pre svega, interese Srbije i interese njenih građana.
Prema tome, gospodine ministre, ovu odredbu ste morali da brišete iz Predloga zakona ili da makar izađete za govornicu Skupštine Srbije i da objasnite šta podrazumevate pod pojmom ideološke i političke neutralnosti. Ovako, narodni poslanici i građani Srbije, koji prate ovaj prenos, mogu da budu u dilemi čije će interese da brane službe bezbednosti.
Ne želimo da službe bezbednosti budu u interesu ni SAD, ni Velike Britanije, ni Francuske, ni Nemačke, niti bilo koje druge zapadne zemlje. Mi hoćemo da službe bezbednosti budu u službi Srbije, u službi srpskog naroda i u službi građana Srbije. To se, drugim rečima, zove ideologija srpskog nacionalizma.

Da li se još neko javlja po amandmanu? (Ne)
Na član 16. amandman je podneo Dragoljub Simonović.
Vlada, Odbor za odbranu i bezbednost i Odbor za pravosuđe i upravu predlažu da se amandman ne prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Dragoljub Simonović, nakon njega, ako ostane vremena, narodni poslanik Milutinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 16. Predloga zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, a koji reguliše u poglavlju četiri nadzor nad radom službe bezbednosti, obrađen je u sedam tačaka Predloga zakona.
Član 16. reguliše ko nadgleda i kontroliše službu bezbednosti. Dakle, ovu službu apsolutno nadgleda i kontroliše Skupština Srbije, i to neposredno ili preko nadležnog Odbora za bezbednost.
To drži vodu kao pisani dokument u ovom predlogu zakona. Međutim, praktično to baš nije tako. Navešću jedan primer od pre 20 dana, recimo, kada smo imali zasedanje Odbora za bezbednost. Dan ranije smo mogli pročitati više podataka u dnevnoj štampi o radu službe bezbednosti nego na dan samog zasedanja Odbora za bezbednost. Posebno ako se osvrnemo na onaj tajni dokument koji smo svi potpisivali, u stvari poslanici koji su hteli da ga čitaju, ne bi li došli do nekakvog podatka koji je interesantan za poslanike ili za podatke koji ne treba da budu sakriveni od poslanika.
U tom tajnom dokumentu mi nismo mogli da nađemo nijedan tajni podatak, a nije zgoreg još reći, na samom Odboru za bezbednost predstavnici nadležne službe gotovo da nam nisu ništa rekli od onoga što smo očekivali da nam kažu. Bile su prazne priče, prazne fraze, a postavljam konkretno pitanje.
Možda mi iz opozicije nemamo dostupne podatke o radu službi bezbednosti, a imamo ih tri. Možda vi iz pozicije imate te podatke, jer ste u poziciji. Ako neko ima takav podatak, bilo bi dobro da ovde iznese i da vidimo na koji način kontrolišete ovakve službe.
Sam član 16. sadrži 11 oblasti, a samo neke od njih ću da analiziram, da ne bih oduzimao dragoceno vreme kolegama koji će verovatno da se jave po ovom amandmanu. Kolega kaže da imam svo vreme ovog sveta, u stvari 15 minuta povodom ovog amandmana.
Kaže se, Odbor nadzire ustavnost i zakonitost rada službe bezbednosti, nadzire usklađenost rada službi bezbednosti sa strategijom nacionalne bezbednosti i strategijom odbrane i bezbednosno-obaveštajnom politikom Srbije, nadzire poštovanje političke, ideološke i interesne neutralnosti u radu službi bezbednosti. Ovde bih se malo zadržao.
Večeras su mnoge kolege iznele nekoliko svojih viđenja vezano za ovu neutralnost, ideološku pripadnost ili, da tako kažemo jednostavnije da bi nas narod razumeo, političku nepripadnost nijednoj političkoj stranci.
Ako analiziramo službe, recimo BIA, koja deluje kao posebna organizacija, ona je pod potpunom kontrolom DSS. To zna svaki građanin. Nije potrebno da to sada posebno ističemo u ovakvim našim govorima. Recimo, VBA ili VOA, koje rade pri Ministarstvu odbrane, a pod potpunom kontrolom DS.
Zbog toga što su ove službe praktično više opredeljene da osmatraju jedna drugu unutar koalicije, ostavlja se jedan veliki teritorijalni prostor za dejstvovanje i rad stranih obaveštajnih službi na našoj teritoriji, a da nisu pod kontrolom.
Takve strane obaveštajne i kontraobaveštajne službe su praktično ušle u sve sfere našeg života: ekonomske, političke, finansijske, čak i bezbednosne, i to može dati kao konačan rezultat po našu privredu i po našu Srbiju jako loše rezultate.
Praktično smo ostavili njih da vršljaju kako hoće na našoj teritoriji, dok naše bezbednosne službe praktično rade ono što im nije uloga, posmatraju, snimaju, prate koalicione partnere unutar njih, a pomalo i opoziciju, i to je veliki problem po našu državu.
Predlažem da se ovaj član briše, a već je puno kolega govorilo o tome i da je već ova oblast regulisana Ustavnim zakonom članom 3. poglavlja 2, jedino ako mi nismo dovoljno obavešteni, pa vi možda smatrate da ovakav zakon i treba da predstavlja saveznu državu, možda je to smisao neke vaše dalje politike koju mi sada ne vidimo. Ovakav predlog zakona praktično reguliše članice saveza unutar jedne savezne države, a mi koliko znamo sada nemamo saveznu državu, već imamo jednu Srbiju, sa jednim svojim celovitim delom.
Moram da kažem i da se osvrnem vrlo kratko, nije tu ministar, na dve-tri njegove rečenice i njegove konotacije, vezano za neku njegovu kratku analizu posmatranja naših izlaganja, odnosno naše poslaničke grupe SRS vezano za rad službe bezbednosti.
Kaže, civilna kontrola; malopre sam u uvodnom izlaganju rekao da postoji civilna kontrola, ali stranačka, ne ona za šta se mi zalažemo. Vi šaljete jasne poruke nekome da je sva ova kontrola u vašim rukama, a cilj je nešto drugo.
Ili, kaže ministar, koji to stepen kontrole službe bezbednosti imamo mi u Srbiji? Voleo bih da mi ministar navede bar jedan stepen kontrole rada službe bezbednosti, ako izuzmemo da tu službu kontroliše apsolutno Boris Tadić, u funkciji kao predsednik Srbije, ili Vojislav Koštunica kao predsednik Vlade ili njihove isturene političke jedinice Ministarstvo odbrane ili neko ko kontroliše ovaj sektor delovanja unutar svoje stranke. Hvala.