Dame i gospodo narodni poslanici, nisam ranije reagovao, ali amandman narodnog poslanika Dragana Čolića me je podstakao da ukažem na jednu lošu praksu u radu Zakonodavnog odbora.
Gospodine Albijaniću, vodite računa o onome što ću sada da kažem da se ta praksa ne bi nastavila.
(Predsedavajući: Tu je i predsednik Zakonodavnog odbora, tako da može i on da sasluša kritike.)
Bilo bi dobro, gospodine Albijaniću, da me malo saslušate da bi ova rasprava konačno bila zaustavljena. Prosto, nije u skladu sa Ustavom.
Neprihvatljivo je obrazloženje da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu. Mi raspravljamo, koliko znam, o Predlogu zakona o budžetu Republike Srbije za 2008. godinu. Ustav Republike Srbije u članu 105. propisuje da se pojedini zakoni, odnosno druge odluke koje donosi Narodna skupština donose apsolutnom većinom glasova.
U pravnim sistemima pojedinih demokratskih država postoji pojam tzv. organskih zakona. To su zakoni koji se donose po strožoj većini nego tzv. obični zakoni. Takve zakone imate, recimo, u Republici Francuskoj.
Ustav Republike Srbije je otprilike preuzeo taj princip, doduše, ne kaže da su to organski zakoni, ali jasno je da je reč o zakonima koji imaju veću pravnu snagu od običnih zakona, jer Ustav propisuje apsolutnu većinu za njihovo donošenje.
Dakle, u članu 105. kaže se da Narodna skupština Republike Srbije većinom glasova svih narodnih poslanika, dakle, apsolutnom većinom, odlučuje o zakonima kojima se uređuju: referendum i narodna inicijativa, uživanje individualnih i kolektivnih prava pripadnika nacionalnih manjina, plan razvoja i prostorni plan, javno zaduživanje, teritorija autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, zaključivanje i potvrđivanje međunarodnih ugovora i druga pitanja određena Ustavom.
Dakle, Ustav ne kaže da i Zakon o budžetskom sistemu spada u tu kategoriju organskih zakona za čije je donošenje potrebna većina glasova svih narodnih poslanika. Neprihvatljivo je da razlog za odbijanje amandmana bude to što amandman nije u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu kad su i Zakon o budžetskom sistemu i Zakon o budžetu jednake pravne snage. U pravu postoji onaj princip da kasniji zakon ukida raniji. Dakle, ako ne postoji saglasnost između dva zakona, onaj koji je kasnije donet ima prednost u odnosu na zakon koji je donet ranije. Taj princip treba da se primenjuje.
Zakonodavni odbor može eventualno da kaže da amandman nije u skladu sa Ustavom, i to bi bilo u redu zato što je Ustav akt veće pravne snage u odnosu na zakon o budžetu, ali da se kaže da se amandman ne prihvata zato što taj amandman nije u skladu sa nekim drugim zakonom o kome mi sad uopšte ne raspravljamo, jednostavno, sa pravne tačke gledišta nije prihvatljivo.
Dakle, skrenuo bih pažnju Zakonodavnom odboru da u budućnosti ukine, odnosno suspenduje ovakvu praksu, da se bazira isključivo na zakonu na koji se podnosi amandman i da vodi računa da li je taj amandman u skladu sa Ustavom Republike Srbije i, eventualno, da li je u skladu sa nekim od ovih zakona za koje Ustav propisuje da se donose apsolutnom većinom glasova narodnih poslanika.
Inače, sa ustavnog aspekta nije prihvatljivo da se kaže da se amandman ne prihvata zato što nije u skladu sa nekim drugim zakonom, o kome mi trenutno ovde uopšte ne raspravljamo, pri čemu su i jedan i drugi zakon jednake pravne snage.
Evo pozivam vas, gospodine Albijaniću, da skrenete pažnju narodnim poslanicima iz vladajućih partija koji su u Zakonodavnom odboru da se sa ovakvom praksom prekine, jer za to nema osnova po Ustavu Republike Srbije.
S druge strane, neprihvatljivo je i da Vlada Republike Srbije ne prihvata amandmane SRS zato što nisu u skladu sa nekim drugim zakonom o kome trenutno Narodna skupština uopšte ne raspravlja.
