Dame i gospodo narodni poslanici, o mogućim načinima kako će ti koji rade vilu za Šutanovca, kako se dobar deo tajkunske Srbije "otajkunio" i kako su postali novopečeni bogataši, kako se polako ljudi bez imena, politički, u javnosti poznatih kao bogati, polako šire Srbijom i kako je ovoj vlasti teško i nevoljno da na put stane takvim novopečenim bogatašima, govoriću u vezi sa članom o kome sada budem govorio, a njega ću, pre svega, citirati.
Naravno, da stvar ne bi bila beznadežna u danu kada Srbija slavi i delom se čudi da eto tako radimo i delimo njihovu pažnju, ja ću reći da postoji nada. Nada će se roditi sa pobedom Tomislava Nikolića na izborima i lancem promena koji to bude prouzrokovalo, pa će se naći neko ko će i zakone dosledno menjati i sigurno moći da interveniše i traži i lovi ove za koje papiri stoje u fiokama, ali ih naravno niko ne otvara.
Član 15, na koji sam podneo amandman, kratak je, pročitaću ga, jer tu ima dosta termina ekonomskog karaktera koji ni meni nisu preterano bliski, da pojasnimo građanima šta smo to hteli da kažemo: "Izvršavanje obaveza za projekte Nacionalnog investicionog plana, kao i obaveza za projekte koji se finansiraju sredstvima budžeta planiranim kao kapitalni izdatak, može se vršiti i", sada je taj veznik ključna primedba, "obračunskim oblicima plaćanja (asignacija, cesija, kompenzacija itd)." Dakle, u drugom stavu je ključno da će ministar nadležan za poslove finansija odlučivati, odnosno bliže uređivati način izvršavanja izdataka. Dakle, kako će se, kome, ko bude u ugovornoj obavezi za izvršenje nekih projekata iz NIP-a plaćati. Evo, recimo, tu leže mehanizmi kako neko može preko svega na neregularan način da se obogati.
Mi smo predložili da se ovaj član briše i apelovali, kao i većina govornika koji su do sada izlazili, da se zakonom uredi ova materija, te da ministar i, u neku ruku, Vlada na određen način sami ne donose ad hok odluke koje bi se ticale i programiranja i planiranja, a i načina plaćanja, što je jako bitno, onoga što se finansira iz Nacionalnog investicionog plana. I, kada je Vlada sela da odgovori uglavnom je prepisan odgovor za članove 14. i 15 – amandman se ne prihvata, jer ovaj zakon sadrži odredbe, koje su, hajde da prepričamo, ukalkulisane u odluku, uredbu o Kancelariji za nacionalni investicioni plan. Dakle, odluke, rešenja koje sadrži akt o osnivanju Kancelarije i njeno delovanje imaju takve prerogative da bi se ovaj zakon bitno promenio, dakle, niži zakonski akt je dobio značaj višeg zakonskog akta, i o tome se ovde govorilo.
Šta mi zapravo hoćemo i kako to da objasnimo? Zašto intervenišem na ovom delu? U delu ovih zastarelih, kažu ekonomisti, načina plaćanja, dakle, nečega što malo pripada prepotopnoj eri nekakvih mera, kao što su kompenzacija, asignacija, cesija, umesto jednog direktnog virmanskog plaćanja - trans posao, trans usluga, kriju se određene zamke. Ovo bi, istina, teorijski i u okolnostima nekakve dobre vlade koja pošteno i iskreno funkcioniše, poštenih ministarstava, jasno definisanih ciljeva NIP-a, možda mogao da bude mehanizam da se proširi delatnost i polje intervencija, pa da se iz tog NIP-a napravi nešto više korišćenjem mehanizma obračunskog plaćanja.
Ali, ako vi uzmete da kompenzacija obično povezuje dve osobe sa namerom da se izvrši izmirivanje međusobnih obaveza i potraživanja, izraženo kroz neki novčani ekvivalent, ne plaćaju u novcu, to bi trebalo da se oni poravnaju po pitanju svojih međusobnih odnosa. Ili, asignacijom da se uputi jedan subjekat da bi mu sredstva platio neki drugi subjekat, ili treća varijanta - cesija, gde se ustupaju prava potraživanja prema trećem licu.
Šta tu može biti zamka, kada se sredstva iz NIP-a odobre i raspiše se tender, da neko krene da realizuje nekakav projekat? Može se dogoditi, srazmerno i saglasno odlukama koje predviđaju rešenja u članu, da se isplaćivanja po tom osnovu vrše na različite načine. Možda će nekoj firmi zafaliti novac za plate, pa će imati direktno virmansko plaćanje i živ novac da isplate plate. Može se desiti da će biti dva ili tri izvođača u nekakvoj međusobnoj komunikaciji, pa će možda država prihvatiti da, potpuno štetno i nepotrebno, uđe u cesiju, pa da prihvati, recimo, određene naduvane gubitke koji se prilikom tendera mogu napraviti. Možda ministar bude u poziciji da izvesti nekog učesnika tendera - ti slobodno konkuriši, ja ću tebi plaćati živim novcem, nećeš morati u kompenzacije, ili će nekome reći - idi u kompenzacije, možeš da naduvaš troškove, mi ćemo to tebi na neki način prebiti, ti nećeš biti obavezan prema državi da platiš porez, ili nešto drugo, to ćemo nakalemiti nekome drugome ili trećem.
Dakle, ostavljena je mogućnost Kancelariji, ministru, to je sve ista partija, da rešavaju, možda na gori način nego što je to bilo ranije. Oni su promenili vlasnika kapitala NIP-a otvorivši Kancelariju i stavili ljutog neprijatelja bivšem ministru koji je o tome odlučivao, da sada sami svojim uredbama i podzakonskim aktima kreiraju način vođenja politike i trošenja sredstava.
Dakle, izlažemo se riziku da će, recimo, neka od ovih firmi koje budu učestvovale u realizaciji projekata iz NIP-a doći jednoga dana u poziciju da joj je potreban novac, u segmentnom plaćanju; inače, verovatno ugovor predviđa plaćanje po zakonu, ne definiše bliže, nego će se u hodu definisati.
Ako je nekome novac brzo potreban za nešto, možda će ministar biti čovek koji će doći i reći - može, mi ćemo ti poslati novac koji ćeš ti imati na svom računu, ali ćeš se morati potruditi da to malo opereš, nešto mora da bude i za mene. Jer, prosto je nemoguće shvatiti da se posle velikih NIP investicija i u zdravstvu i u lokalnoj samoupravi, u malim siromašnim opštinama stvara sloj bogatih ljudi. Masa njih ima dobro skrivene pare po bankama, pa žele da pokažu silu i moć koju imaju, kupuju dobre automobile, stanove po Beogradu itd. To je jedan način kako se može državnim sredstvima, sredstvima naroda pružiti mogućnost pojedincima da zaista dođu do enormnog bogatstva.
Konačno, sasvim direktno pitanje odnosi se na ono što će se direktno finansirati iz budžeta i što će NIP da daje, a to je unapređenje infrastrukture ustanova visokog obrazovanja, infrastrukture studentskog standarda. To je oko milijardu i po dinara. Tu će neko ko unapređuje infrastrukturu morati da radi konkretne radove. Ti konkretni radovi, da bi se dobili veliki iznosi, moraju da idu na tender, neće ga prebijati na milion dinara. Onda, eto mogućnosti za dogovor.
Hteli bismo, ako stvar nije dovoljno jasna, da se ide čistim, jasnim virmanskim plaćanjem - trans usluga, trans pare, po jasnom tenderu koji će moći neko da prekontroliše, da se o tome povede računa, da izbegnemo mogućnost da ministar donosi odluku, kada bude segmentno plaćao, kako će i po kom nahođenju koga platiti. Jer, putevi neke deliberacije odnosa, od onog izvršioca na terenu i veze sa ministrom i ministarstvom, toliko su čudni da više nema nikakvog iznenađenja da vam potpuno anonimni lik iz neke lokalne sredine za nekoliko meseci bude neverovatni bogataš.
To oni uporno i vešto skrivaju, ali brzo se provali; u ljudskoj psihologiji je da ako je neko bio siromašan, nemoćan ili nedovoljno bogat, sa večitom ambicijom da do nečega na kvaran način dođe, to vrlo brzo ispliva iz njega, probije se i on to manifestuje svojim ponašanjem, kupovinom skupih, luksuznih kola, kupovinom stanova po Beogradu itd.
Ne može se novac niotkuda dobiti. Načine i mehanizme dobijanja, u koje Vlada može biti opasno uključena, a i ministar, na direktnu korist, najčešće mi izražavamo sumnju da i toga ima, ali sigurno na štetu građana Srbije, to je sasvim jasno, trebalo bi sprečiti zakonom koji bi ovu stvar preciznije uredio.
Veoma se jasno znalo, na što široj platformi da se donese šta se želi, šta zaista jeste nacionalni prioritet, na što široj platformi ići u tendere, da oni budu što transparentniji, način isplaćivanja što očitiji i što bolje kontrolisani. Ne možete vi nekom privatniku, koji učestvuje...
Kada ostvari dobit, kada se njemu nešto isplati, on plati porez na ostvarenu dobit i on je u stanju da svojim novcem, kao i mi našim platama, raspolaže; taj privatnik može da stavi milion, dva miliona u džep i da kaže - izvolite, hvala, završio si mi dobar posao. Ne možete ga kontrolisati mehanizmima, kao što možete javna preduzeća, državna i društvena preduzeća, u kojima ćete moći da propratite novac, pa on mora na drugi način da naduva troškove da bi došao do ekstraprofita, kojim će da podmiti. Uglavnom se i pere taj novac preko privatnika, preko posrednika. Mi im dajemo to pravo da oni mogu da budu, ali, naravno, da bi bili bolji i profitniji i da bi bili što bogatiji oni će koristiti mehanizme koji su im dostupni, jer im zakon to dozvoljava, da nakon plaćanja poreza na dobit mogu da raspolažu svojim sredstvima, kao što i mi našim platama možemo sami da raspolažemo, niko neće ući u to kako ih mi trošimo.
Dakle, rešenja koja su predložena ovakvim načinom plaćanja ostavljaju mnogo mogućnosti da se stvore mahinacije i da se izvrše kriminalna dela, za koja verujemo da će sigurno biti drugačije tretirana, uopšte, generalno mnjenje, psihologija naroda biće promenjena u času kada lančanom pobedom, ja to ponavljam, posle predsedničkih izbora Tomislav Nikolić dovede do promene strukture vlasti u Republici Srbiji i SRS postane odgovorna i za ovaj deo vlasti i za promenu zakona. Hvala.