Gospodine predsedavajući, predsedniče Vlade, ministri, naravno, ovde se može govoriti na više načina. Ja sam dobio zadatak da govorim u ime DS, koja je u vladajućoj koaliciji i koja ima velike odgovornosti za sprovođenje politike. Utoliko taj govor moram da svedem, ne da bih se sebi dopadao, niti da bih se dopadao publici, nego da kažem šta otprilike mislim da je zadatak i Vlade i narodnih poslanika u ovom teškom času.
Mi smo zaduženi za opšte dobro građana, da činimo sve što najbolje možemo u njihovom interesu. Ali, nekada se desi da dva dobra dođu, naizgled, u jednu koliziju. Ovde o tome govorimo, nemojmo da širimo teme. Ovo sledeće pitanje – da mi održimo teritorijalni integritet Kosova u Srbiji, što nije samo po sebi cilj koliko je istrajavanje na međunarodnom pravu, na određenim principima, što moramo činiti. Drugo je dobro da ne zaustavimo naš put ka evropskim integracijama, koja obezbeđuje, prvo, bolji život i borbu protiv izolovanosti, jednom rečju napredak u skladu sa ostalim narodima Evrope.
Da li mi možemo da pomognemo da ta dva dobra ne ugrožavaju jedno drugo, nego da pomažu jedni drugima. Da mi branimo principijelno, ne samo međunarodno pravo, nego i neku vrstu demokratskog međunarodnog poretka odnosa među državama i poštovanja međunarodnih povelja, paktova itd. Time se brani i dostojanstvo zemlje i sve ostalo, a da pri tome ne zalutamo, nošeni isključivo emocijama, pa da onda uđemo i u neku vrstu retorzije, koja je ovde jako često u ovoj skupštini pominjana, to je bila čak neka vrsta ideologije, što bi značilo – zub za zub, oko za oko, nego da probamo da usvojimo međunarodni oblik ponašanja. Retorzija je primitivno, emotivno sredstvo, odbačeno i u međuljudskim odnosima, a kamoli među državama; nema više ni smrtne kazne čak i za one koji izvrše višestruka ubistva.
Prema tome, da se na neki način ponašamo, što je moguće, odgovornije. Uvek sam bio pristalica jednog realističkog pristupa činjenicama.
Bilo je ovde ratobornih izjava, rezolucija, događaja, ne bih sada to pominjao. Ali, ne bih hteo da, na neki način, svakoga ili bilo koga zbog toga vređam ili da nipodaštavam. Emocije su potpuno ljudska stvar, kao i verovanja i one, kada postanu materijalna sila, kada ovladaju ljudima, onda one moraju biti, takođe, uvažavane.
Slušajući mnoge govore, imao sam utisak da jedan deo nas poslanika vodi računa o realizmu, o budućnosti, zanemarujući naše sadašnje podele i našu sadašnju političku društvenu, realnost i ono što su emocije. Vidite, možda sa najboljim namerama, ili neoprezno, podignuta su očekivanja građana o tome da će se na najbolji način rešiti pitanje Kosova. To je sada jedna činjenica. Ko god to pokušava da ignoriše, mislim da ne postupa politički mudro.
Naravno, šta je osnovna vrednost sada za nas ovde. Prvo je stabilnost. Ali, šta znači stabilnost? Da li je to samo mir i trajnost institucija ili nešto više od toga? Mislim da je stabilnost nešto mnogo više kao vrednost, jer stabilnost nam tek omogućuje budućnost, da predviđamo budućnost, da se nadamo budućnosti. Ako smo stabilni, onda smo predvidljivi i onda će doći i investicije i što god hoćete, politički prijatelji, itd. Onda smo predvidljivi i sebi i drugima.
Mi imamo jednu drugu opciju koja je, takođe, legitimna, ali koja nema mnogo uporišta u realnosti, iako mi ovim sastancima u Skupštini, donošenjem rezolucija učvršćujemo nešto što bi se moglo nazvati državnim jedinstvom, ali ja ne znam koliko nas gaji iluziju da ćemo mi danas u ovim razgovorima, ili bilo kojom rezolucijom stvarno obezbediti opstanak Kosova u Srbiji.
Međutim, to što nemam tu vrstu optimizma, ne znači da na bilo koji način želim da ne istaknem ozbiljan i veliki trud pregovaračkog tima, izvestan uspeh da se pitanje Kosova u svakom slučaju internacionalizuje na jedan ozbiljniji način, da to više nije prelamanje preko kolena. Naši pregovarači su uspeli da ne dozvole da se ovo pitanje samo smandrlja, jer pitanje je izuzetno značajno, ne tiče se samo teritorija. Ne slažem se sa onima koji veruju da su teritorije sve. Država je nešto više od teritorija.
Dakle, prazna teritorija jeste simbolično značajna, ali nam je važno i ko će živeti na toj teritoriji, kako ćemo se razvijati, kako ćemo sa drugima sarađivati. Mi imamo sada još jednu, rekao bih obavezu koja nas je na dobar način, bez obzira šta neki kritičari govorili, predstavila u svetu.
Zašto insistiramo na međunarodnom pravu? Ne zato što verujemo zbilja da postoji apsolutno međunarodno pravo i da će se sve po pravdi dogoditi, čak i kada ne verujemo da će pravda pobediti, mi moramo na njoj istrajavati.
Ako ne bismo na tome istrajavali, ili bismo se pragmatično i realistički ponašali, mi bismo onda prihvatili međunarodni poredak kao tiraniju sile. Ne kažem da toga u istoriji nije bilo. Greše i velike države i velike sile. I sada greše. Mi smo savremenici tih grešaka, ode upada u Češku, Avganistana, Vijetnama, Iraka, koliko god hoćete.
Dakle, nemojmo idealizirati nekoga samo zato što ima snagu. Naš je cilj, kada se držimo međunarodnog prava, da kao što ljudi koji znaju da pravde u apsolutnim smislu nema, ali bi čovečanstvo propalo kada ljudi njoj ne bi težili i kada se ne bi za nju borili. Zato što se mi tako grčevito držimo međunarodnog prava, to nije samo puka iluzija, nego je jedan principijelan i ozbiljan stav. To naše principijelno zalaganje ima i neku vrstu, ne samo nacionalnog ponosa, nego ima i jedan prilog međunarodnom pravu. To su nas učili od Imanuela Kanta do danas šta mora ležati u međunarodnom pravu.
Međutim, postoji ovaj drugi deo i hoću oko toga odmah da se izjasnim. Mislim da nastavak naših razgovora sa Evropom, potpisivanje onoga što smo već parafirali i što smo u tom smeru krenuli, već tolike godine, ne možemo u ime građana, u ime budućnosti, ni na koji način, dovoditi u pitanje bilo kakvim odgovorima na nešto šta bi moglo da bude u budućnosti.
Kada smo parafirali ovaj sporazum, imali smo isto tako mišljenje, mislim da je predlagan tada i plan Ahtisarijev itd, pa ipak smo to parafirali svesni da je to nešto u šta možemo da krenemo.
E, sada nekoliko reči kako se mnogi pojmovi izližu ili promene, ili kako god hoćete. Mi smo doživeli ovde od mnogih da se evropejstvo ili Evropa smatra kao nešto i strano i tuđe i na kraju krajeva što nam ne treba, ali Evropa je pre svega jedan geografski pojam, pa civilizacijski pojam, njene se teritorije, tih država, menjaju, sadržaj se u njoj menja. Evropa je iznedrila i liberalizam i socijalizam, ali nažalost i fašizam.
(Dragan Todorović, sa mesta: I patriotizam.)
Nemojte pokušavati da me ometete, mislim da nećete moći.
(Dragan Todorović, sa mesta: Ja vam pomažem.)
Ja vam pomažem time što tvrdim da je vaš stav vrlo jasan, ja ga potpuno razumem, vi nećete u Evropu, niste hteli ni pre 15 godina ni danas, protiv nje imate svoje razloge zašto ste i to je nešto što je jasno.
Ono što ne razumem, zašto podižemo očekivanja i emocije za nešto što se ne može dogoditi? Kada vas čovek pita – šta ćete vi to uraditi ako slučajno Evropa ili bilo ko prizna jednostrano priznavanje Kosova? Najčešći odgovor na to sledi – mi nećemo da preduzimamo ništa, osim diplomatskih nekih koraka.
Ali, šta donose ti diplomatski koraci?
Koji su to koraci, pored onoga što je neophodno učiniti, jedan demarš itd, ali u krajnjoj liniji kada mi prekinemo diplomatske odnose sa nekom zemljom, koji je tu naš benefit? Hoću da kažem da o svakoj ovoj stvari mi moramo razmišljati da li tu ima za građane neke koristi, jer mi postojimo kao građani sa svojim mukama, interesima, ambicijama, a postojimo kao političke stranke sa određenim programima, (koji su se udružili) pa onda postojimo kao politička zajednica koja se formira u državi.
Ne možemo ovim poslednjim pojmom poništiti i osećanja i razmišljanja i interese svih. Moramo razmišljati o budućnosti, o građanima i dozvoliti da to uradimo na najbolji mogući način. To što ćemo se mi sebi dopasti ili zarađivati poene ne verujem da može građane mnogo da usreći. Mi imamo pravo da kažemo i govorio sam uvek, govoriću i sada, gde sve međunarodna zajednica ili velike sile u njoj, imajući svoje interese, greše i šta je tu nepravda.
Nepravedno je bilo što posle svih ratova u Jugoslaviji nije dozvoljeno da se ljudi vrate kućama, a tolika je borba bila protiv etničkog čišćenja. Dogodilo se, isto tako, da smo čak i bombardovani zbog etničkog čišćenja itd. Na kraju krajeva, te posledice etničkog čišćenja su ostale, to je potpuna nedoslednost i neki pragmatizam, interes pojedinih sila. To je očigledno. To ne moramo da proveravamo.
Isto tako, postoje i mnoge druge greške u raspadu Jugoslavije, kada se u jednom trenutku pozivalo na poštovanje granica, a u drugom slučaju na samoopredeljenje naroda, a kada je bilo u Hrvatskoj onda je bilo poštovanje naroda na samoopredeljenje, kada su se odvajale Hrvatska i Slovenija, a onda je došlo u Bosni da se moraju poštovati granice. Sada, opet, imamo ponovo zvuke da je navodno samoopredeljenje bitno. To su samo neke činjenice, mi ne možemo da ih promenimo. Možemo da kažemo i treba uvek da govorimo, ali nemojmo da onda imamo iluzije da smo time uspeli da faktički promenimo svoju situaciju. Ono što me brine jeste da ćemo takvim nekim rečnikom ili gestovima ući u izolaciju, što je najgore i što je najveći gubitak.
Ne možemo reći – mi nećemo nikada razgovarati sa onima koji budu uradili ovo ili ono. Ta reč nikada nije dobra ni u običnom životu, a pogotovo u političkom životu. Ne možemo na taj način određivati i ograničavati svoju slobodu. Najgore što se može dogoditi, makar se pozivali na ponos, jeste da uđemo u izolaciju. Dao bih primer neke zemlje koja se zove Albanija, Enver Hodža je bio preuzeo i sovjetski komunizam, jedno vreme ga pomagali i Kinezi, i doneo odluku da ne sme država da se zadužuje itd. Posle četrdesetak godina mi smo tamo našli samo bunkere, jedan potpuno obogaljen, osiromašen i upropašćen narod. To je rezultat izolacije.
Uvek sam govorio da je najgore što su mogli da urade jeste da nam uvedu sankcije, jer ta izolacija je nešto što nam onemogućava da zajedno sa ostalima napredujemo. U to ne smemo da upadnemo, bez obzira koliko budemo ljuti na jedne, druge ili treće.
Na kraju, jako se mnogo pominje Rusija i ruski faktor. Prvo, Rusija je Evropa, ona je u Savetu Evrope. Rusija je sastavni deo evropske istorije i civilizacije. Rusija je ratovala u dva svetska rata, zajedno sa mnogim evropskim zemljama, koje danas čine osnovu u EU. Ona po svojim kapacitetima, kulturnim, geopolitičkim i drugim spada u Evropu. I mi spadamo u Evropu, jer ni na koji način iz Evrope mi ne možemo sami sebe da na taj način kastriramo da nas nema.
Prema tome, borimo se na međunarodnom planu, borimo se svim političkim sredstvima, diplomatskim, ali nemojmo seći druge puteve koji su na neki način određeni, kao najbolji izlaz za našu privredu, za našu omladinu, za našu budućnost. Vremenom će se mnoge stvari menjati, menjaju se granice, menjaju se političke konstelacije u zemlji, ništa nije zauvek, ali je opasno ako promenimo smer. Taj smer kojim smo krenuli kada smo osnivali DS pre 18 godina bio je demokratski, proevropski, u smislu poštovanja evropskih vrednosti, i nismo mi demokrate da bismo se dopali bilo kome u Evropi ili u Americi ili bilo gde, nego su to naša najdublja uverenja. Prema tome, iz toga niko ne sme da nas izbaci, jer smo onda izbacili sebe iz sopstvene suštine.
Znam da je ovo težak trenutak i da ćemo imati još dosta problema sa kojima se suočavamo, ali sam želeo da ovim govorom, bez neke partijske ostrašćenosti, bez povišenih emocija, bez davanja lažnih nada, bez samodopadljivosti, izrazim nešto što nas poziva na ozbiljnu realnost i odgovornost i da budemo u skladu sa sobom. DS će biti u skladu sa sobom i sa svojim evropskim vrednostima, biće u skladu sa svojim koalicionim partnerima sa kojima smo zajedno i pošli. Možemo se u nijansama nekada slagati ili ne slagati, ali naš put je zajednički i na tome ćemo istrajati. Hvala. (Aplauz.)

Hvala, gospodine Mićunoviću. Reč ima narodni poslanik Vesna Pešić, zatim Aleksandar Vučić.

Poštovani narodni poslanici, poštovani predsedniče Republike, izgleda da ga nema, poštovani predsedniče Vlade, ministri, kojih nema, imaju druga važnija posla, ova Rezolucija i ovo o čemu danas razgovaramo zaista jeste veoma važno, jer je moj utisak da posle dva veka srpske istorije izgleda kao da srpski narod predstavlja nekakvo zalutalo pleme koje ne zna ništa o sebi, koje ne zna ni gde ima suverenitet, ni gde ima državne granice, ni kojim putem treba da ide. Da li će da ide u Aziju, da li će da ide u Indoneziju, da li će da ide u Evropsku uniju, znači, posle dva veka naše državne istorije danas pred Srbijom otvorena su sva pitanja.
Ova Rezolucija, koja je pred nama, prvo što je na mene ostavilo utisak to je da baš nešto kažem o našoj državnoj politici.
Gospodine predsedniče i preostali koji ste ostali u ovoj sali, moram da kažem, ovim što smo dobili u ovoj Rezoluciji, da je ovde na delu potpuni poraz naše državne politike. Taj poraz državne politike se ogleda u tome, a mi smo na to upozoravali još u julu mesecu, da će doći do toga da ova Vlada suprotstavlja interese Kosova, očuvanja Kosova i našeg puta u Evropsku uniju. Nažalost, moram da kažem da mi nemamo danas jedno vođstvo koje bi bilo vođstvo vizionara, nego imamo jedno pilićarsko, sitno vođstvo, koje ne zna kuda se sve danas kreće, kuda idu susedne zemlje i šta se danas u svetu uopšte događa.
Ako pogledamo šta mi treba da žrtvujemo? Cela Rezolucija je napisana takao da se praktično zatvara put Srbije u Evropsku uniju. Gospodine Mićunoviću, ja vas veoma poštujem, ali ono što ste govorili ne odgovara istini. U toj rezoluciji stoji da i bez ikakvog poziva, bez ikakvog pitanja, što uopšte nije na dnevnom redu, ova Rezolucija treba da donese odluku da Srbija neće da uđe u NATO, ali znate da je to predvorje ulaska svih istočnoevropskih zemalja u Evropsku uniju. Valjda se nadamo nekom novom Varšavskom paktu.
Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju je uslovljen malo nejasno, ali uslovljen, i pri tom je rečeno da se Evropska unija, koju propitujemo i uslovljavamo, mora izjasniti da li će nam ostaviti Kosovo pa da mi eventualno uđemo u Evropsku uniju. Znate da se izriču niz pretnji, preti se nekim diplomatskim merama. Moram da vam kažem da ovu Rezoluciju, kao što nekada kolega Vučić ima običaj da kaže, kao da je pisao Hašim Tači. Kada potegnemo ove diplomatske mere, ko će tu da trlja ruke nego oni. Oni će da kažu – Srbi su ponovo poludeli, fino, videće se da mi sa njima i niko sa njima ne može. Čim to budemo uradili, stvar je jasna da ne možemo da se odredimo po tim osnovnim pitanjima.
Zatim, kažemo nešto što je nemoguće. Mi kažemo da ćemo svaki akt druge države koja bude eventualno priznala nezavisnost Kosova – mi ćemo poništiti. Kako može u jednoj državnoj rezoluciji, za koju ovde Parlament treba da glasa, da stoji da možemo poništavati akte nekakvih drugih država. Donese Nemačka, ona ne može da poništi našu rezoluciju, kako ćemo mi da poništimo njenu rezoluciju. Znači, drugim rečima ovo što je ovde navedeno, čini mi se da ovakvo okretanje leđa Evropi i evropskim vrednostima nije zabeleženo od 1945. godine. Znači, 1945. godina i decembar 2007. godine. Dotle je dovela naša sadašnja državna politika.
Meni se čak čini da smo mi ovde preokrenuli neke prioritete, pa mi se dojmi kao da tu Kosovo i nije nekakav cilj, nego da nam je najvažniji cilj da raskinemo sa evropskim putem.
Kako smo mi uopšte dovde stigli i šta je to da mi možemo ovako da razgovaramo o tome da Srbija ne zna gde ide, ne zna šta radi? Mislim da je to ovde izrečeno i od nekih drugih poslaničkih grupa. Vidite, gospodo, 1999. godine, obraćam se sada i svim našim građanima, svi znamo to nekakvo elementarno pravilo da kada strana vojska uđe na teritoriju više nemaš suverenitet na toj teritoriji.
Čuli smo jedno stanovište koje je ovde izneo vođa radikalne stranke, gospodin Nikolić. I on je priznao da mi imamo neke neminovnosti koje su se dogodile te 1999. godine. Znači, tačno je to, pa i ova rezolucija, tu se izgleda svi slažemo. Postoje nekakve neminovnosti za koje znamo da će se dogoditi.
Ova rezolucija ne polazi od tih neminovnosti pa da kaže da li tu postoji još nekakva realna šansa, da li možemo da postignemo ono što je moguće ili ćemo da vodimo politiku sve ili ništa, politiku koju je vodio Slobodan Milošević i doveo Srbiju do neviđenog poraza, pa i do te 1999. godine, kada je strana vojska ušla na našu teritoriju.
Ova vlada, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, kriva je i odgovorna zbog toga, i tu ste Mićunoviću u pravu, zato što je bez ikakvog pokrića stvorila ogromna očekivanja kod naroda da mi imamo suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu, a građani su normalni ljudi. Oni znaju da ni sada srpske države momentalno nema na Kosovu. Na toj fikciji, na toj fantaziji, da tu postoji nekakav suverenitet gradi se ova rezolucija i na toj fantaziji se raskida sa Evropskom unijom. Tu su nastali gluvi telefoni. Naravno da pregovori nisu mogli da uspeju.
Dok drugi normalni ljudi polaze od realnog stanja naš pregovarački tim polazi od nekakvih fantazija i od nekakvih fikcija. Šta traže od građana i šta traže sada od Srbije? Da se svi zamrznemo u njihovoj fantaziji, da zatvorimo oči i da ništa ne vidimo šta se tu događa, nego ćemo održavati tu iluziju, a pri tom, neću da vređam sve ministre, a pri tom su naši ministri svi redom, čast izuzecima, milioneri!
S jedne strane mi ćemo da zatvorimo oči, a ovde će da se gomilaju milioni i da truli ova država u destrukciji svih institucija i u neviđenom lopovluku, da kažemo da ovim što je sada odabrano i onaj put koji je ovde bio naznačen u nekim izbornim kampanjama – bolji život. Gospodo iz Demokratske stranke, sa ovom rezolucijom, ako ćete za nju glasati, morate reći da boljeg života ovde biti neće.
Ovo što se ovde predlaže, ovo nije borba za Kosovo. Ovo je ovde isprika za poraz koji ste vi kao pregovarački tim doživeli. Imali ste pregovore, u tim pregovorima ništa niste postigli, objasnila sam vam zašto ništa niste postigli. Pokušavate da to prebacite na neke druge velike sile od kojih mi treba da se oprostimo, a ja vam sada postavljam pitanje:
Šta će se desiti, i molim da se gospodin ministar ne smeje, nego da odgovori na pitanje, ko će biti odgovoran kada će sutradan te iste države, od kojih se mi danas odvajamo i zatvaramo vrata, budu priznale to nezavisno Kosovo, kada ne bude više bilo Srba na Kosovu,...i Srbija da ide u Evropu...pa ćemo dočekati situaciju da i Kosovo bude deo Evropske unije, a Srbija će da sedi kao neko suludo izolovano ostrvo. Ko će biti odgovoran za ovakav rezultat? Pozivam vas da odgovorite na ta pitanja, ko će biti odgovoran za taj neuspeh. Moram da kažem još nešto, a to je veoma važno i time ću da završim.
Ova rezolucija je jedan truli dogovor vladajuće koalicije, u kojoj se ne pokazuje put kojim Srbija treba da ide. Radikalna stranka ima svoje, ona kaže – i sa Kosovom i bez Kosova mi u Evropu nećemo, šta god da se desi, znači, to nas ne interesuje i ta pozicija je potpuno jasna. Međutim, ovde se ljudi i dalje zavaravaju da mi tobož držimo neka otvorena vrata prema Evropi. Da li ste vi izračunali koji je sledeći korak, kakva će reakcija biti Evropske unije? Evo, tu sedi naš potpisivač, neko je rekao da sedi sa olovkom, čeka da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Šta ako nam se ponudi taj sporazum, vi ćete da kažete – neću?
Ja završavam ovim, da Srbija, nažalost, nema vođstvo koje može da pokaže kojim putem Srbija danas treba da ide, koja nema vizionare koji mogu da nas izvedu iz ove krize, nego treba da tavorimo i da se i dalje preganjamo oko ovakvih rezolucija koje jednostavno ništa ne govore, treba da se zamrzavamo u nečijim fantazijama i patnjama, a narod, gledate li kako on živi, on je gotovo na izdisaju, Srbija umire, a vi zatvarate i poslednja vrata gde smo očekivali da može da dođe jedan normalan život, moderna država, mesto gde možemo svi da živimo. Hvala vam, sa ovom rezolucijom zaista smo doživeli veliki državni poraz. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodnoj poslanici, gospođi Vesni Pešić. Reč ima Aleksandar Vučić.

Dame i gospodo, narodni poslanici, predstavnici izvršne vlasti, moram da kažem da sam iskreno razočaran, a pretpostavljam i dobar deo građana Srbije, gotovo očajan, zbog diskusije koju smo danas čuli i celokupnog ponašanja narodnih predstavnika u Narodnoj skupštini RS.
Danas smo očekivali jedan dan koji nije običan, dan u kojem je trebalo da pružimo odgovor našim građanima, dan u kojem je trebalo da ljudima u Srbiji kažemo šta je to što ćemo preduzeti da sačuvamo Srbiju, šta je to šta ćemo da uradimo da naša deca imaju budućnost, šta je to što ćemo da uradimo za naše ljude na KiM i da vidimo tačno koji je smer Srbije u budućnosti, kako ćemo da obezbedimo i bolju ekonomiju, bolji socijalni položaj našeg stanovništva?
Od svega toga mi smo dobili tričave stranačke rasprave, polupokvarene, predstavnika režima i nekih njihovih prilepaka.
Nisam čak ni želeo, niti bilo ko od nas iz SRS-a da odgovara na besmislene tvrdnje ni gospodina Mićunovića, ni nekih drugih, upućene onako, kao strele, mnogo smo pametni pa ćemo onako ispod žita to da kažemo, da prebacimo, nešto srpskim radikalima. Nije imalo potrebe zato što su građani Srbije videli koliko vas interesuje Srbija, koliko vas interesuje KiM.
Krenuli smo od predsednika Republike, dakle, vršioca dužnosti predsednika Srbije, jer kad imate raspisane izbore onda je on samo vršilac dužnosti predsednika Srbije, nadam se i pretpostavljam da neće biti izabran za predsednika Srbije više nikada zbog načina na koji je vlast obavljao, a građanima Srbije ništa dobro nije ni učinio ni doneo.
U njegovom govoru nismo mogli da čujemo ništa sem onoga što slušamo svaki dan, od, ama, baš svakog. Izgleda da ništa drugo nemaju da kažu predstavnici dela izvršne vlasti bliske partiji šefa režima, Borisa Tadića, a to je – mi nećemo izolaciju, mi nećemo rat. Ko te je to pitao?
Nisam čuo nekoga u Srbiji da hoće da ratuje, nisam čuo bilo koga da hoće da ide u izolaciju. Nemojte da lažete i prekinite već sa tim lažima jedanput.
Kažite narodu šta ćete vi da radite, a nemojte da lažete da neko drugi hoće da ratuje i da neko hoće zemlju da uvodi u izolaciju, jer je tih laži i tih prevara bilo dosta. To više nećemo da tolerišemo. (Aplauz.)
Ovde sede normalni ljudi, ljudi koji imaju svoje porodice, koji brinu o budućnosti svoje dece, oni hoće da žive u miru, oni hoće da žive u normalnoj Srbiji, ali oni hoće da žive u Srbiji sa KiM, a vi već ovde pričate o tome – pa, iako nam otmu Kosovo, šta nas briga, mi nastavljamo svojim, nekim, drugim putem. Mi nemamo drugi put sem puta Srbije, sem puta naše dece. To nam je jedini put koji imamo.
Šta to ljudi ovde pričate?! Od Borisa Tadića do nekih predstavnika ovde, kao da se ne nalazimo u srpskom Parlamentu, već u albanskom, pri čemu Riza Halimi dođe kao najtolerantniji i neki tamo liberalni predstavnik albanskog parlamenta, a vi predstavnici srpskih političkih partija kao najekstremniji albanski predstavnici. E, pa, nije važno, to unapred kažete, pa dobro, vi dragi prijatelji iz EU, ovde je reč o preventivi. I to, ljudi u Srbiji razumeju šta radite, da namerno radite protiv svoje zemlje.
Ovde nije reč o reakciji na nešto što se već dogodilo. Još se nije ništa dogodilo. Ovde je reč o preventivi. Naš je posao da danas preventivno delujemo, da pokušamo da sačuvamo našu zemlju, našu teritoriju i naš narod.
A šta je vaša poruka? Šta je poruka građanima Srbije?
Vaša poruka je – baš vas briga za KiM, evo, mi ćemo da stavimo u rezoluciju da je to protivpravno, malo ćemo da se ljutimo, jeste, nepravda je, ali ako nam ga uzmete, ništa nećemo da preduzmemo.
Znate šta ste vi time rekli njima? Vi ste njima unapred rekli – uzmite nam KiM, znajte, nećete imati nikakav problem, sve je normalno, mi ćemo nastaviti, ubijete nam dete, mi sutra idemo kod vas da pijemo kafu, zato što je vaša kafa malo skuplja od naše. A situacija je mnogo gora od primera koji sam ja naveo.
Otimanje teritorije nije ubistvo jednog deteta, već ubijanje mnogo dece i generacija srpske dece. Ali, šta vas briga, vama treba prazna priča, ovde da govorite – ovi nisu za .... jesmo mi, samo neka kažu oni. Neka ti vaši prijatelji, naši veliki prijatelji, evo predsednika Borisa Tadića, DS, režimskog kandidata na ovim predsedničkim izborima, neka nam samo kaže – evo, moji prijatelji su obezbedili, normalno, ne tražimo im pare, ne tražimo im ništa, samo da poštuju teritorijalni integritet Srbije.
Tomislav Nikolić je sinoć rekao – odmah ćemo da kažemo, nema problema, sarađivaćemo sa vama, bićete nam partneri. Samo tu sitnicu dajte, samo tu jednu jedinu stvar dajte. Ali neće ni tu malu stvar da daju, nego, 'ajde da gazimo, 'ajde da otimamo, a onda će režimski kandidat da kaže – pa dobro, poslaću ovoga da, spremio je već penkalo, pa će tamo da govori kako će to građanima da omogući bolji život.
To je isto govorio i pre šest godina, taj isti koji je spremio penkalo, a od boljeg života građana samo on ima bolji život sa 11 miliona evra, a građani Srbije sve siromašniji, i to samo u jednoj banci. Da li je to ozbiljan odgovor građanima Srbije na naše probleme? To što će da se slikaju pa da budu prve vesti na vašoj televiziji? Šta ćemo sedam dana posle toga?
Šta god da bude na predsedničkim izborima, ja se nadam i sve ću što je moje lično, siguran sam i svi ovi ljudi i najveći broj građana Srbije, učiniti da dođe do promene režima, da dođe do poraza režimskog kandidata i pobede kandidata opozicije, Tomislava Nikolića.
Pitam, šta god da se desi, šta ćemo 6. februara, šta ćemo 10. februara, šta ćemo sa našim ljudima koji nas sada gledaju i koji se pitaju – šta su ovi uradili, šta su nam rekli, šta će to da preduzmu?
Mi smo na osnovu teksta rezolucije, uz primedbe koje smo imali, i na onaj deo oko vojne neutralnosti koji je nejasno definisan, čak nepotreban, iz prostog razloga što ako već predviđate referendum za NATO koji niste u pristupnom aktu predvideli, dakle, mogli ste da predvidite i da ne predviđate jer drugačije je nemoguće da se to desi, nema narodnog poverenja u NATO alijansu u Srbiji.
Ali oko ove tačke ''đ'', o kojoj je bilo reči, mi smo sada videli, gospodine predsedniče Vlade, zamolio bih vas, zamolio vas je danas i Tomislav Nikolić, da izađete i kažete šta je vaš stav. Mi smo čuli stav i šefa režima, tj. režimskog kandidata i njegovih predstavnika.
Mi očekujemo da čujemo i vaš stav, gospodine predsedniče Vlade, da vidimo da li je vaš stav isti kao stav režimskog kandidata, onda bi to bilo u suprotnosti sa onim što ste vi izgovorili, u suprotnosti sa onim što su izgovarali predstavnici vaše stranke. Mi bismo voleli da čujemo vaše mišljenje.
Dakle, nije da smo mi izašli ovde da samo izgovaramo nešto što se vama sviđa ili ne sviđa, ili bilo kome u sali, već želimo da vas saslušamo. Želimo da čujemo vaše mišljenje.
Da li je i vaše mišljenje da nije važno i da ne znamo šta će da bude, pa sada – bože moj, živećemo. Ne, mi smo mislili umrećemo svi sutradan. Nećemo, naravno da ćemo da živimo. Niko neće u bunar da skače, niko to nije mislio i niko neće posle toga da donosi iracionalne, već racionalne odluke, ali ovim što smo mi pokazali danas raspravom u Narodnoj skupštini, mi smo, ljudi, nacrtali, onima koji nam uzimaju teritoriju – uzimajte i tražite od nas šta god vam je volja, dok god vam je volja, mi državu nemamo. Jer ono o čemu vi govorite, kažete "vizija je ta, odrecimo se teritorije ili uzeće nam je, pa nikom ništa". Znate kakva je to vizija? To je vizija najobičnijeg okupacionog gaulajtera, okupacionog namesnika ili sluge, da na srpski jezik prevedem.
Hajde, onda, da ukinemo Parlament. Ukinite Parlament, ukinite Vladu, ukinite sve, recite – biće sve onako kako nam kažu. Mi nemamo državu. Da ne lažemo više narod, da ne lažemo više ljude u Srbiji da mi o nečemu ovde odlučujemo. Kažite ljudima – nema više Srbije, nemamo državu, nego nam zapovedaju ti, neki, kojima mi ne smemo da kažemo da ne mogu da nam uzmu ni teritoriju, ako je to već tako. Ali, mislim da nije.
Mislim da je ovde reč o onima i da je zato ovo više ličilo u pojedinim trenucima na albanski nego na srpski Parlament, zato što oni misle da tom politikom ulizivanje narodu mogu nešto da dobiju, a to je – narode, neće ti nikad ništa loše biti, šta te briga za delove teritorije, šta te briga za neke naše ljude, za naše moguće izbeglice, šta te briga za našu sirotinju, šta te briga za bilo šta, mi ćemo da ti obezbedimo da živiš sto puta bolje.
Pa, 2003. godine ste vi, gospodine potpredsedniče Vlade, vodili kampanju, zajedno sa Čedomirom Jovanovićem, "u Evropskoj uniji 2007.". Je l' tako bilo? Tako je bilo. Kakvu sada kampanju vodite - baš me briga za sve drugo, mi ćemo 2015, a do 2015. vi ćete 45 miliona evra da imate samo u jednoj banci, a narod će i dalje da propada.
I dalje ćete i 2015. da dolazite i da propagirate narodu kako i na koji način treba da glasa za vas, jer će narod, tobože, da živi bolje, a narod će da bude sve siromašniji, samo ćete vi da budete sve bogatiji.
Preksinoć je režimski kandidat rekao u jednom svom TV nastupu, režimski predsednički kandidat, Boris Tadić: "Želim 500 hiljada novih radnih mesta". To si rekao, prijatelju, 2004. godine, deset puta se to ponovilo 2004. godine. Šta bi sa tih 500 hiljada radnih mesta? Kaže: "Hoću svaki dan da izgradimo po metar autoputa, da imamo autoputeva svuda po Srbiji". Ma, 'ajde prijatelju, sa svojim potpredsednikom Vlade, izgradi po jedan santimetar mosta, da se Beograđani i ostali građani Srbije ne ubijaju po glavnom gradu, da ne mogu da prođu po pet sati ni Savu ni Dunav, po jedan santimetar, nemoj da lažeš narod za jedan metar i za ne znam šta. (Aplauz.)
Niste u stanju nijedan santimetar da uradite, samo da otimate, a ovde da pričate – budućnost, Evropska unija.
Imam dvoje dece i za njih živim, onako kako i vi živite za svoju decu. Hoćete da kažete da o njima ne razmišljam, da bih voleo da žive loše, da nemaju dobar standard? Ne, siguran sam da u Srbiji možemo da obezbedimo bolji standard od ovog današnjeg, da može da se živi neuporedivo bolje, da može da se razgovara sa svima u svetu, ali da Srbija mora da se štiti, da moramo da znamo koje su naše granice, koja je naša teritorija i da nema razlike između Gračanice, Kosovske Mitrovice, Niša, Novog Sada, Beograda, Pirota, Užica, Čačka ili bilo kojeg drugog mesta. Ako to ne znamo, mi državu nemamo. (Aplauz.)
Slušao sam režimskog kandidata na predsedničkim izborima, slušajte ovu genijalnu misao, kaže režimski kandidat na jednoj TV emisiji, obmanjujući naciju, pa vas molim, gospodine predsedniče Vlade, možda ne znam, možda sam neobrazovan, da izađete i da mi kažete da li je u pravu taj režimski kandidat odnosno, neorežimski kandidat na predsedničkim izborima, ili ja, ali da to zaista kažete, kaže taj neorežimski kandidat: "A, zašto mi ne bismo bili kao Kipar"? Teško mu je da objasni, konfuzna mu je poruka koju šalje biračima. Kako bi on to i da sačuva Kosovo, a već zna da početkom februara EU ide u priznanje nezavisnosti. Nije mu baš jasno, a onda se setio "možemo mi kao Kipar".
Pogledajte kakva je to laž i prevara. Zašto? On nije rekao građanima Srbije da nijedna evropska zemlja, nijedna zemlja EU nikada nije priznala severni, otcepljeni deo Kipra. Samo je Turska priznala severni deo Kipra, a Kosovo i Metohiju će da priznaju sve evropske zemlje, sve zemlje EU ili većina.
Kakve to veze onda ima, gospodine predsedniče Vlade? Što ne kažete neorežimskom kandidatu za predsednika Srbije da ne obmanjuje građane Srbije?
On valjda misli da smo mi svi nepismeni, on valjda misli da ovde niko ništa ne zna, samo je on našao način kako će to da upakuje svojim biračima, da mogu da objašnjavaju bilo šta narodu po Srbiji, bilo kakve gluposti da se izgovore. Izađite i kažite da li je ovo istina ili nije. Izađite pa recite da li je to tako ili ne.
Ovde smo slušali predstavnike vlasti koji kažu: "Za nas je najvažnije da uđemo u NATO pakt, jer to je jedini savez, tako obezbeđujemo našu budućnost". Čime, time što ćemo da plaćamo po milijardu više na godišnjem nivou? Da su samo slušali vaše rasprave, nikada ne bismo mogli da glasamo, nego smo se potrudili da interes države podignemo iznad našeg stranačkog partikularnog interesa, potrudili smo se i hteli smo po svaku cenu da pokažemo ljudima u Srbiji da smo ozbiljni ljudi, da pokažemo da nosimo odgovornost sa sobom, da želimo da pokažemo da smo zajedno u očuvanju suvereniteta ove zemlje i da kažemo ljudima da ćemo da pokušamo da sačuvamo našu otadžbinu. A dobili smo raspravu posle koje ljudi mogu samo da ugase televizore i da kažu: "bože, pomozi meni i mojoj deci, jer ne znam kako ćemo sutra da preživimo, a kamoli koji mesec i godinu unapred".
Pogledajte samo koliko je smeha bilo danas, koliko je neodgovornosti bilo, koliko je izrečeno potpuno nepotrebnih reči protiv Srbije i srpskog naroda, i političkih protivnika. Na svaki način važno je samo kako da se obračuna sa onim koji drugačije misli.
Šta ćemo sa ovim što je pomogao neorežimskog kandidata iz Republike Srpske? Da narod ne misli da je to narod u Republici Srpskoj. Narod u Republici Srpskoj zna se na čijoj je strani, na strani srpskih rodoljuba. Dovedoše onog poznatog kriminalca, kome ste dali vilu na Dedinju, jednu, zato što je podržao vaše tri stranke na prethodnim izborima. Koliko košta ova podrška? Da li sada dve vile dobija taj kriminalac, Dodik, za podršku na ovim izborima? Je l' je to posao onih koji vode ovu državu, da svađaju političke stranke, da svađaju narod, umesto da urade nešto za narod?
Mi koji smo u opoziciji, na žalost ove zemlje, ponašamo se mnogo odgovornije nego vi u vlasti, tražimo zajednički jezik, tražimo nešto gde bismo mogli da nađemo interes za Srbiju, ne bismo li glasali zajednički. A šta vi radite? Radite samo na sukobima sa onima koji drugačije misle, gledate kako da ih porazite, ponizite i ništa drugo. Nećete u tome uspeti.
Ova rezolucija nije sjajna, nije ni loša, ne znam šta smo njome dobili, naš je pokušaj bio da pokažemo volju našem narodu i našim građanima da želimo da čuvamo našu zemlju. Imamo samo jednu Srbiju, rezervnu otadžbinu nemamo. Šta ćete vi da radite, vi ste na vlasti, ne optužujte predstavnike opozicije. Mi ćemo delimično o tome odlučivati posle 3. februara.
Siguran sam da će i posle ove rasprave građanima Srbije biti sve jasno i da će 3. februara svim srcem glasati za promene i za Tomislava Nikolića. (Aplauz.)

Zahvaljujem, narodnom poslaniku Aleksandru Vučiću. Reč ima profesor Dragoljub Mićunović, izvolite.

Ne znam zašto se toliko žestio gospodin Vučić. Razumeo sam da oni žele jedinstvo, maksimalno, međutim, izvređao je redom, od Vlade, ministara, sve redom optužio da sve imaju legitiman za partiju jedan partijski govor na račun javnog servisa, gde je izrekao sve što treba da kaže u kampanji. Ali, ne može da kaže ono što nije istina. Ko je rekao da ćemo mi ikada priznati Kosovo kao nezavisnu državu jednostrano proklamovano? Ko je to rekao, evo, vi samo uzmite, mi vam nudimo, a vi samo pružite ruku pa uzmite.
Rekao je predsednik države i predsednik Vlade i predstavnici svih stranaka vladajuće koalicije da neće priznati jednostranu odluku o nezavisnom Kosovu. I to je činjenica. Nemojte na tome istrajavati, a navodno smo se skupili da to jasno i glasno kažemo. A vi sada to razbijate pričom da samo vi to hoćete, a svi drugi su jedva dočekali da budu izdajnici, prosto kipe od želje da budu izdajnici. Smešno je pripisivati isključivo sebi patriotsku ekskluzivnost, to je prošla priča. Ja sam se naslušao patriota toliko, ali nikako ih neće metak, inače svi prežive, sve je u redu, sve se to dobro završe. Nemojmo, sa tom pričom nećemo daleko stići.
Dajte da vidimo šta nam u ovom teškom trenutku predstoji da uradimo.
Pitam, da li je u našem interesu i neka mi se opiše, da mi kažemo Evropi – nećemo da potpisujemo sa vama sporazume i da nam to donosi neku korist. Opišite mi tu korist. To je jedno racionalno pitanje nekoga ko je izabran da brine o opštem dobru. Ja o tome brinem. Mene zanima građanin. Šta mi time dobijamo? Šta je vaš odgovor kada se junačite, ne smete da govorite šta ćete da uradite?
Evo, postavio sam vama pitanje – šta ćete da uradite? Kako da se odbrani Kosovo? Hoćemo da ratujemo? Svi smo rekli da nećemo da ratujemo. Šta nam onda preostaje kao druga mogućnost? Ovo diplomatski treba uraditi, a prekinuti diplomatske odnose sa drugim zemljama, ne vidim da to ičemu vodi, osim izolaciji. Ni to nije dobro da uradimo.
Prema tome, mi treba da brinemo, ako se to kojom nesrećom dogodi, šta mi možemo da uradimo za te ljude tamo – da ne podignemo jedan berlinski ili kineski zid, pa da kažemo nije nas briga za vas, pa da ih kolju ili šta već, kako ćemo da zaštitimo te spomenike, kako ćemo da zaštitimo tu našu imovinu tamo? Moramo da razmišljamo malo više, ekonomski, pragmatično, u interesu građana i tih ljudi tamo.
To što ćemo reći – ako toga nema, ni nas više nema, to lepo zvuči, dobro je za neki govor, ali to nije praktično rešenje. Opozicija to sebi može da dozvoli, ona to koristi i treba da radi.
Ali praktična politika Vlade mora da vodi računa o realnim interesima, ne možemo reći – baš nas briga za Evropu, mi ćemo biti rupa u tepihu, pa ćemo tako naškoditi njima i time smo odgovorili na sva pitanja. Moramo da razmišljamo potpuno trezveno, kampanja je tu, na nesreću, unosi partijske interese, ali smo pred jednim krupnim problemom koji moramo da rešimo – kuda ćemo i kako ćemo izaći iz ove nevolje, a sačuvati obraz, nećemo to nikad priznavati, ali da vidimo šta je to što možemo da uradimo.

Zahvaljujem, profesore Mićunoviću. Reč ima Aleksandar Vučić, replika na repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada smo se pripremali za ovu sednicu razmišljali smo kako i na koji način da glasamo, kako da opredelimo naše govore, šta je poruka koju želimo da pošaljemo građanima Srbije, šta je ono što bi ljudi u Srbiji želeli, voleli da čuju, a šta je ono što možemo realno da učinimo, a šta ne. Da je to činjenica, mi znamo da su Tadić, Šutanovac, Davinić i ostali razorili naše oružane snage od 2000. godine naovamo, znamo da ništa ne može da se uradi po tom pitanju i ne očekujemo ništa, ne tražimo ništa.
Mi tražimo od političkih predstavnika mnogo više odgovornosti. Nismo mi rekli da ćete vi da priznate ili potpišete nezavisno Kosovo. A, ne, ima mnogo lukavija varijanta i to građani Srbije i te kako prepoznaju, a to je – eto, desilo se, šta sad?
Nama je realnost naložila da se u takvoj situaciji ponašamo – pa, kako ćemo? Pa, tako ćemo, kao da se ništa nije desilo, pomirićemo se sa onima koji su nam ubili dete, pomirićemo se sa onima koji su nam oteli teritoriju i nemojte da cokćete vi koji mislite da otimanje teritorije nije ništa, zato što pokazujete samo kakav vam je odnos prema državi, prema Srbiji.
Nijednog trenutka, gospodine Mićunoviću, možda sam mogao u skladu sa Krivičnim zakonikom, koji ste sami doneli, da pominjem izdajnike, nisam ih pominjao, nego pravite ono što ste radili deset godina – aha, podela, kao izdajnici, patriote. Uopšte o tome nisam govorio. Govorio sam o tome da sam se osećao u ovom parlamentu, nažalost, kao da sam u albanskom a ne u srpskom parlamentu. Nemojte da izmišljate i da prevodite moje reči.
Na pogrešan način ste tumačili reči Tomislava Nikolića – sa rupom na ćilimu, nego onim šta oni hoće od nas da naprave i gde hoće da nas postave. To je, gospodine Mićunoviću, drugačije, ako hoćete korektno da tumačite naše reči. Nemam problem sa svim što ste izgovorili, bar ne u ovom poslednjem delu.
Uvek je normalno racionalno tumačiti stvari, ali vas podsećam na to šta je ono što treba da preduzimamo. Nama Kosovo još nije oteto. Šta je ono što sada možemo da preduzmemo? Da li ono što sad možemo da preduzmemo je to što vi predlažete, ne biste li oteli Čedomiru Jovanoviću poneki glas u izbornoj kampanji, pa da kažete – nema veza, imamo taj evropski put, pa šta god da se desi mi tamo idemo. Je li to ozbiljno državotvorno i pametno ponašanje? Siguran sam da ne, gospodine Mićunoviću, mislim da je to neodgovorno ponašanje nerežimskog predsedničkog kandidata, neodgovorno zato što na taj način šaljete poruku – ljudi, vi nama možete slobodno da uzmete KiM. U tome se razlikujemo.
Zato to penkalo nemojte da pripremate, nego bolje to penkalo, potpredsedniče Vlade, ako vam nije teško, molio bih vas za malo pažnje, znam da narodni poslanici ne mogu da privuku vašu pažnju kao visoke kamate na vaš ogroman novac uložen u pojedine banke, ali vas molim za koji sekund pažnje.
Molim vas, gospodine potpredsedniče Vlade, da to penkalo bolje spremite za vašu ostavku. Narod i građane Srbije ćete mnogo više obradovati nego time što ćete takvim potpisom dati KiM Albancima i da ga zauvek oduzmete od Srbije. Upravo će se to dogoditi i nemojte da se pravite da to ne znate, a Srbija će morati da živi. Naravno, preživela je mnoge vlasti i one u kojima smo i mi učestvovali dve godine, i ovakve i onakve, preživeće i ovu najgoru pošast koja je Srbiju zahvatila. I siguran sam da ćemo već od 3. februara imati promene u ovoj zemlji.

Zahvaljujem, Aleksandru Vučiću. Reč ima Aleksandra Jerkov, neka se pripremi dr Žarko Obradović.
(Dragan Todorović, sa mesta: Javio sam se po Poslovniku.)
Izvinjavam se Draganu Todoroviću, izvolite. Dobio sam instrukcije da Poslovnika nema. Možda sam pogrešio, izvinjavam se unapred.