Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa članom 100, da bih ukazao na povredu člana 27. Poslovnika.
Mi više nećemo, kao poslanička grupa, raspravljati o ovoj temi, ali očekujem od vas, gospođo predsednice, da o ovome razgovaramo s gospodinom Škundrićem. Prilično će teško, u popodnevnom delu rasprave, biti moguć razgovor o amandmanima, jer ovde nema ministarke, tako da ne znam s kim mi, kao poslanici, treba da razgovaramo o tome.
Želim da vam kažem, gospođo Đukić-Dejanović, zašto je ovo važno kroz jedan primer. Tokom razgovora u kojima je naš državni pregovarački tim pokušavao da pronađe argumentaciju za očuvanje Kosova u okvirima Republike Srbije, na jednom od susreta u Beču, naši pregovarači su tražili od albanske strane vraćanje imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To je bio jedan od zvaničnih zahteva tokom tih pregovora.
Naišli su na argument s kojim ne bih želeo da se Republika Srbija ikada više ponovo sretne. Albanska strana je pitala predstavnike našeg pregovaračkog tima – zašto predstavnici Srbije, tamo su nastupali, pre svega, kao predstavnici srpskog naroda, traže od kosovskih zvaničnika i kosovskih institucija da poštuju Srpsku pravoslavnu crkvu više od same Srbije, odnosno zašto se od Albanaca traži da sad urade nešto što pre toga nije bila spremna da uradi srpska država?
Pitam vas – na šta će ličiti rasprava o ceni gasa za pet ili deset godina, kada ta pitanja budemo postavljali nekom ko sedi u Moskvi, ako ministar za energetiku, koji sedi na 500 metara od Skupštine Srbije, dva dana sluša o čemu govorimo i dva dana ignoriše potrebu susreta s poslanicima?
Hajde da kažemo da, možda, postoji ekonomsko obrazloženje ovako visoke cene gasa, nove cene, da to obrazloženje, s jedne strane, uporište ima u poremećenim cenama na međunarodnom tržištu, koje se formiraju periodično, pa, čak, i nekada kada dođe do pada cene nafte, mi plaćamo one cene po kojima smo kupovali tu naftu ili gas pre nekoliko meseci, kada je kubik gasa ili barel nafte imao znatno višu cenu.
Moram da vas pitam, gospođo predsednice, kada i ko je to odlučio da se od 50% udela u zajedničkoj firmi koju su formirale srpska i ruska država, državne kompanije NIS i Gasprom, pola udela Srbije proda austrijskoj kompaniji? Ko je doneo tu odluku? Ovde nam je ministar rekao da on to ne zna i da Ministarstvo tako nešto nikada nije odobrilo. Ko je doneo odluku 2007. godine da se to uradi? Da li shvatate o čemu se ovde radi?
Ako ekonomska cena mora da bude izražena kroz poskupljenje od 60%, hajde da vidimo da država stegne kaiš, jer mogu da se definišu kategorije stanovništva koje će biti pošteđene poreza, ili država misli da uvek mora biti novca za nju i za cene koje ona formuliše, a da će građani to plaćati tako što će se grejati, a neće se hraniti.
Nadam se da ćemo se, pre ili kasnije, u potpunosti vratiti temama koje su važne za svakodnevni život, da više nećemo trošiti energiju na rasprave o Kosovu, Hagu, da će ta teška pitanja, koja su iskopala rovove ovde, po Parlamentu, na neki način biti rešena, ali da ćemo onda morati da raspravljamo o ovome.
Kada je srpska država odlučila da 50% svog vlasništva u kompaniji koja je formirana zajedno s ruskom državom prepusti austrijskoj kompaniji?
Zašto je to važno? Zato što smo usvojili, mi za to nismo glasali, ali većina jeste, u Skupštini, Energetski sporazum sa Ruskom Federacijom. Tu dolazi i do preplitanja nadležnosti.
Preduzeće koje postoji, koje nam je ispostavilo nove fakture i povišicu od 60%, nadležno je za projektovanje, izgradnju i finansiranje radova gasovoda, za eksploataciju i prodaju prirodnog gasa, koji se transportuje tim gasovodima, potrošačima u SRJ, tj. ovde, kod nas u Srbiji, i za eventualni tranzit prirodnog gasa preko teritorije, kako bi se povećale isporuke prirodnog gasa iz Ruske Federacije u Srbiji, regionu, Evropi itd.
Koliko će ostati novca Srbiji kada pola od onoga što Srbija dobije treba da da nekoj austrijskoj firmi?