Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2008. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 110 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali u ovom momentu prisutno 90 narodnih poslanika, odnosno da je prisutno više od 1/3 narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da je sprečen da prisustvuje sednici Balint Pastor.
Obaveštavam vas da sam, saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, pozvala da sednici prisustvuje gospodin Jovan Ćosić, načelnik u Ministarstvu pravde.
Prelazimo na 10. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O AGENCIJI ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE (nastavak u pojedinostima)
Narodni poslanik... Vi ste se javili? Izvolite. Po Poslovniku, gospođa Radeta.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se na osnovu člana 1. Poslovnika Narodne skupštine.
Nisam htela da se javljam na osnovu člana 104. zato što verujem da predsednik Narodne skupštine sinoć kada samo završili rad nije namerno obmanula građane Srbije, jer je rekla da jučerašnji radni dan prekidamo zato što u sali nije prisutna većina narodnih poslanika koji su podneli amandmane na zakon o kom smo juče raspravljali.
Dakle, ovo je radi javnosti, predsednik Narodne skupštine zna da u Poslovniku Narodne skupštine stoji da svaka poslanička grupa o svakom poslaničkom amandmanu ima pravo i mogućnost da govori 15 minuta. Poslanici Srpske radikalne stranke, a veliki broj naših poslanika je podneo amandmane, bili su u sali i bili smo spremni da razgovaramo o amandmani do daljnjeg.
Međutim, radi se o tome da smo se dogovorili još prethodnog dana da promenimo redosled zakona o kojima ćemo govoriti zato što te zakone u ime Vlade predstavlja gospođa Snežana Malović, ministar, žena koja je pokazala spremnost da sarađuje sa narodnim poslanicima. Kako znamo za lepu vest da je gospođa trudna, što joj čestitamo i želimo sve najbolje u tom pogledu, nismo hteli da pravimo probleme. Prihvatili smo tu promenu redosleda i mislili smo, takođe u dogovoru sa ministrom i sa predsednikom poslaničke grupe DS-a, da ne bi bilo u najmanju ruku humano da do jedan, dva, tri sata u toku noći ovde sedi gospođa Malović. Iz tog razloga smo, na osnovu dogovora, sinoć prekinuli rad oko pola devet, a što se tiče poslanika SRS, to znate i vi, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, znaju i građani Srbije, da mi možemo da radimo i 24 sata, to nije nikakav problem. Hvala.

Zahvaljujem. Ovo su informacije komplementarne onima koje već znamo.
Narodni poslanik Milovan Radovanović, koji sinoć nije bio u sali u vreme kada je trebalo da nastavimo rad, podneo je amandman kojim je predložio da se naziv poglavlja VI i članovi 51 - 58. brišu.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima gospođa Radeta, pa ćete onda vi.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što vidite, uopšte nije problem da li je narodni poslanik koji je podneo amandman u sali ili nije. Vi, gospođo Đukić-Dejanović, uporno pričate ono što vama odgovara i to, u najmanju ruku, nije korektno.
Dakle, poslanici SRS, naša poslanička grupa podnela je veliki broj amandmana na Predlog zakona o agenciji za borbu protiv korupcije. Kolega Milovan Radovanović u ime poslaničke grupe podneo je amandman da se poglavlje VI Postupanje i odlučivanje u slučaju povrede zakona iznad člana 51. i članovi 51 - 58. brišu.
Juče smo govorili o razlozima zašto je poslanička grupa SRS podnosila na ovaj način amandmane na ovaj predlog zakona.
Svaki put kada raspravljamo i kada u poslaničkoj grupi razmatramo vladin predlog zakona vodimo računa o tome da li je predlog takav da amandmanima može da se popravi, ukoliko skupštinska većina ili predstavnik Vlade želi da prihvati naše sugestije koje iskazujemo kroz amandmane, ili se radi o takvom tekstu zakona da ni amandmanima ne može da se popravi.
Kada je u pitanju takav tekst zakona onda mi u Srpskoj radikalnoj stranci predlažemo da se svaki od članova predloga zakona briše. Ponekad vladajuća većina, odnosno poslanici iz vladajuće većine takve naše amandmane smatraju opstrukcijom, što, naravno, nije tačno. Mi imamo pravo na iznošenje stava SRS kada je u pitanju svaki vladin predlog zakona.
Ovaj put smo amandmane podnosili tako što smo po odeljcima Predloga zakona predlagali brisanje svih članova, sa istovetnim obrazloženjem da je Predlog zakona o agenciji za borbu protiv korupcije koji nam je predložila Vlada Republike Srbije takav da ne može da bude u pravnom sistemu države Srbije, iz najprostijeg razloga što nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Takođe, objašnjenje Vlade Republike Srbije zašto ne prihvata naše amandmane je u istovetnom tekstu. Ovaj put im to ne zameramo, zato što Vlada može da radi suprotno Ustavu Republike Srbije.
Mi znamo da se Vlada ne samo kod predlaganja zakona nego uopšte u svom delovanju ne drži Ustava Republike Srbije. To je ono što nije dobro ne samo za Vladu, nego i za građane Srbije, nije dobro ni za Republiku Srbiju.
Mi se svakodnevno iz medija upoznajemo sa informacijama o nekim aferama i najavama nekih afera. Uglavnom se odnose na korupciju u vrhu vlasti. Te korupcionaške afere su vezane za period od 2000. godine do dana današnjeg, upravo za onaj period za koji mi srpski radikali smatramo da je veoma loš za Srbiju i za građane Srbije, kada su na vlasti bili, i još uvek su, predstavnici Demokratske stranke. Najviše je predstavnika Demokratske stranke i visokih funkcionera Demokratske stranke umešano u razne afere kojima se mediji bave.
Međutim, problem u Srbiji je u tome što se afere pojavljuju samo na naslovnim stranama novina. Imamo ne znam koliko mafija, pa onda ljudi koje nadležni organi označe kao vođe tih mafija budu određeno vreme u pritvoru, posle toga izađu iz pritvora, da li se vodi postupak, kako se vodi, uglavnom sve se završi po onoj narodnoj - tresla se gora rodio se miš.
To znači da ni ova sadašnja Vlada Republike Srbije, kao ni one prethodne, nema ozbiljnu nameru da se na pravi način suprotstavi korupciji i kriminalu.
Ako ozbiljno želimo da stanemo na put korupciji i kriminalu, onda pre svega treba da poštujemo postojeće zakone.
Verujem da će se gospođa Malović složiti sa činjenicom da u Srbiji imamo normirane, odnosno zakonima obuhvaćene gotovo sve društvene oblasti i da smo i do danas, i pre usvajanja i stupanja na snagu ovog zakona, imali i te kako široke mogućnosti za borbu protiv korupcije.
Problem je u tome što vladajuća većina nema volju i nema ozbiljnu nameru da se suprotstavi korupciji i kriminalu. Govorili smo juče o raznim odborima, savetima, komisijama koje su formirane na osnovu nekih zakona koje smo u proteklom periodu donosili. Takođe smo govorili o tome šta su zapravo sva ta regulatorna tela uradila. Učinak je zaista poražavajući i s tim morate da se složite.
Ako je postojao neko ili ako je postojalo neko telo koje je bilo spremno da se na bilo koji način suprotstavi korupciji u vrhu vlasti, naravno, uvek su mu stajali na putu oni koji su nosioci korupcije. Ne znam da li je potrebno da javnost Srbije podsetimo, recimo, na sve afere o kojima je vrlo često u medijima govorila gospođa Verica Barać; svaki put se žalila da Savetu kojim ona predsedava država nije omogućila uslove za rad.
Problem je u tome... Znate, ne trebaju nama ni agencije, ni komisije, ni saveti, mi imamo pravosudni sistem, imamo organe gonjenja, imamo tužilaštva, imamo sudove i to je sasvim dovoljno da se država i nadležni organi ozbiljno obračunaju sa korupcijom i kriminalom. Ja sam jutros pročitala u novinama, a svakako ste i vi bili u prilici da pročitate, da se gospođa Vida Petrović-Škero žali da dve i po godine nije izabran nijedan novi sudija, da je svaki dan manje sudija u Srbiji, da ljudi odlaze iz pravosuđa iz ovih ili onih razloga i da, recimo, od devet zahteva za razrešenje sudija zbog nesavesnog obavljanja sudijske funkcije tri zahteva uopšte nisu bila ni na Odboru ni u predlogu za dnevni red sednice parlamenta zato što, kako kaže gospođa Škero, nije bilo većine da o tome odlučuje.
To jeste problem. Ja sam član Odbora za pravosuđe i upravu i smatram da je nenormalno da takvu činjenicu saznajem iz medija. Evo, danas nije ovde predsednik tog odbora. Volela bih da nam kaže da li je ovo što je rekla gospođa Vida Petrović-Škero istina. Ako jeste, zašto je onda kada smo raspravljali o ovim predlozima za razrešenje sudija i na Odboru za pravosuđe i upravu i ovde u parlamentu neko sklonio ta tri zahteva koja je Visoki savet pravosuđa, odnosno Veliko personalno veće prosledilo odboru i Narodnoj skupštini?
Ako se pojavi gospodin Boško Ristić u toku dana, molim da mu se prosledi ovaj stenogram i da obavesti Narodnu skupštinu koja su to tri slučaja, koje je očigledno...
Opet kažem, ukoliko je gospođa Vida Petrović-Škero iznela tačne podatke, a nemam razloga da sumnjam da nije, onda je gospodin Boško Ristić dužan da obavesti i Narodnu skupštinu, i javnost Srbije i sve zaposlene u pravosuđu koja su to tri zahteva koje je ovaj odbor i ovaj parlament dobio, a koji su iz nekog nepoznatog razloga sklonjeni.
Dakle, pre svega radi javnosti želim da upozorim, što se tiče poslanika Srpske radikalne stranke, mi smo uvek bili spremni i spremni smo da razgovaramo o svakoj temi koja se nađe na dnevnom redu. A zašto toliko dugo nije bilo izbora sudija, to je svakako pitanje najpre za Olivera Dulića. Jer, u prošlom sazivu parlamenta, tačno je, nismo imali priliku nijedanput da raspravljamo niti da odlučujemo o izboru pravosudnih organa. To je i nama bilo čudno, ali, šta ćete, predsednik parlamenta je taj koji nas upoznaje, koji nam dostavlja materijale i mi nikada ne možemo biti sigurni da je sve ono što mi dobijemo zaista sve što je upućeno parlamentu.
Gospođo Đukić-Dejanović, ako se kolega Ristić ne pojavi, molila bih da preko službe saznate koja su to tri zahteva koja nam je Visoki savet pravosuđa uputio, a nisu došla ni do Odbora za pravosuđe ni do ovog parlamenta. Svakako, jedan od razloga može biti pokušaj da pravosuđe ne funkcioniše u optimalnim uslovima. Takođe može biti jedan od razloga, ali svesnih razloga vladajuće većine, da se na pravi način ne suprotstave korupciji i kriminalu.
Uostalom, mi imamo na delu jedno od najtežih krivičnih dela, a to je prekrajanje izborne volje građana. Evo koliko je dana već prošlo, mi svaki put pokušavamo da ubedimo vladajuću većinu da u ovom parlamentu sedi grupa građana koji su se ogrešili o izborni zakon, koji su počinili jedno od najtežih krivičnih dela a to je prekrajanje izborne volje građana. Vi ih i dalje tretirate kao narodne poslanike, iako oni to nisu i ne mogu biti jer im to ne dozvoljava Ustav Republike Srbije, član 102. stav 2. koji jasno kaže da narodni poslanici svoje mandate mogu da stave na raspolaganje stranci kojoj pripadaju.
Svi poslanici Srpske radikalne stranke svoje mandate su stavili na raspolaganje Srpskoj radikalnoj stranci. To što se neko ko je isključen iz SRS drznuo da na taj način uvredi ne samo SRS, nego sve naše birače i kaže da je izgubio ostavke, a nije izgubio nego je ukrao i zbog toga će krivično da odgovara, krivična prijava je već podneta, to je problem o kome treba da se raspravlja upravo u okviru ovog zakona o agenciji za borbu protiv korupcije. Jer, postavlja se otvoreno pitanje da li je eventualno korumpiran neko od tih ljudi od strane kojih je kupljen da bi opstruisao rad opozicionih stranaka, i to upravo u periodu kada su bili nagoveštavani ozbiljni razgovori među opozicijom o tome da se opozicija objedini da bi se na pravi način suprotstavila vladajućoj većini i diktatorskom režimu Borisa Tadića.
Odgovore na ova pitanja znamo. Znamo da je upravo Boris Tadić sa Tomislavom Nikolićem, pod pokroviteljstvom američkog ambasadora Mantera, uradio sve to u pokušaju da SRS preotme Vojislavu Šešelju, hvala Bogu, bezuspešno, i da na taj način omogući Haškom tribunalu da ubije Vojislava Šešelja. Hvala Bogu, Srpska radikalna stranka je ostala jedinstvena, najjača opoziciona partija, a na dušu ovih "žutih" ide to što sede građani Srbije, ničim izazvani, u ovim klupama.

Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč po ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 55. amandman je podnela narodni poslanik Maja Laušević.
Pošto su ovaj amandman prihvatili Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Narodni poslanik Lidija Dimitrijević podnela je amandman kojim je predložila da se naziv poglavlja VII i članovi 59 - 62. brišu.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima narodni poslanik Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, gospođo ministre, ispred poslaničke grupe Srpske radikalne stranke podnela sam amandman kojim se predlaže da se naziv poglavlja VII Plan integriteta, iznad člana 59, i članovi od 59. do 62. brišu.
Predlogom zakona o agenciji za borbu protiv korupcije u članovima 59, 60, 61. i 62. predložen je plan integriteta.
U članu 59. ovog predloga zakona navedene su mere pravne i praktične prirode kojima se sprečavaju i otklanjaju mogućnosti za nastanak i razvoj korupcije.
Članom 60. predviđena je obaveza donošenja plana integriteta od strane državnih organa, organa teritorijalne autonomije i lokalne samouprave, javnih službi i javnih preduzeća.
U članu 61. definisana je dužnost organa da odrede lice odgovorno za izradu i sprovođenje plana integriteta, o čijoj se obuci stara agencija, dok je u 62. članu rečeno da i druga pravna lica sem onih koji su navedena u članu 60. mogu doneti plan integriteta. Na njihov predlog agencija može da izvrši procenu integriteta i da predloži preporuke za unapređenje integriteta.
Analizom člana 59. videćemo kojim se to merama naročito sprečavaju i otklanjaju mogućnosti za nastanak i razvoj korupcije.
Prva mera je ocena izloženosti institucije korupciji. Činjenica je da je institucija izložena korupciji onoliko koliko su oni koji u njoj rade izloženi korupciji. Ocenu o ovome treba da donese lice odgovorno za izradu i sprovođenje plana integriteta. Agencija se stara o obuci tog lica, ali pitanje je kako će to lice oceniti izloženost institucije korupciji. Možda će ocena tog lica biti da institucija u kojoj radi nije uopšte izložena korupciji. To je njegova individualna procena.
Naredna mera jesu podaci o licu odgovornom za plan integriteta. Ovde nije navedeno koji su to podaci potrebni.
Sledeća mera: opis procesa rada, način odlučivanja i utvrđivanje poslova koji su naročito podložni korupciji. Ovde lice zaduženo za plan integriteta može opisati proces rada i način odlučivanja i utvrditi da unutar institucije u kojoj radi ne postoje poslovi koji su podložni korupciji, i ko će to da ospori?
Slede zatim preventivne mere za smanjenje korupcije. Mere za smanjenje korupcije su striktno poštovanje zakona, što u našoj državi nije slučaj. Ovde se donose zakoni koji se ne poštuju i to je osnov za ovoliku korumpiranost u Srbiji.
Sve ovo nema nikakvog smisla, jer bi agencija čije se osnivanje želi bila potpuno neustavan organ. Ustav Republike Srbije obavezujući je za sve i niko ga ne sme kršiti. Ako je predviđeno da se državni organi obrazuju Ustavom Republike Srbije, onda se zakonom ne mogu obrazovati drugi mimo onih koji se obrazuju Ustavom.
Vlada je u obrazloženju navela da ne prihvata amandman iz razloga što smatra da se Predlogom zakona obrazuje agencija za borbu protiv korupcije, što je u skladu sa članom 97. tačka 16) Ustava Republike Srbije, prema kojem Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, organizaciju i rad republičkih organa.
Ovi navodi za osnivanje agencije nemaju uporište u Ustavu, tako da se ne mogu osnivati nikakve agencije, direkcije, niti bilo koji drugi organi. Ukoliko postoji volja da se otpočne borba protiv korupcije i da se ona suzbije u kontinuitetu, to će se činiti u okviru određenog sektora Ministarstva pravde, jer su ministarstva jedini po Ustavu ustanovljeni državni organi u okviru Vlade. Osnivanjem agencije dupliraju se organi sa istim nadležnostima, što predstavlja opterećenje za budžet Republike Srbije. Stvara se glomazno birokratsko telo, neefikasno i jako skupo.
Odbor za rešavanje o sukobu interesa, koji predstavlja savetodavno telo, prestaće sa radom osnivanjem ove neustavne agencije. Odbor je izneo u javnost svoj stav o Predlogu zakona o agenciji protiv korupcije.
Tu, između ostalog, stoji: "Stav je Republičkog odbora da Predlog zakona po svojoj osnovnoj koncepciji, imajući u vidu organizaciju i način rada agencije, ne predstavlja primeren zakonski okvir za prevenciju i borbu protiv korupcije. Agencija, na čelu sa direktorom nadležnim za rešavanje slučajeva sukoba interesa, finansiranja političkih stranaka i političkih kampanja, ne predstavlja bolje rešenje u poređenju sa rešenjima iz postojećeg zakona i sadašnjim konceptom nezavisnog Republičkog odbora koji se sastoji od devet nezavisnih članova specijalizovanih za pitanja sukoba interesa.
Odgovarajući zakonski okvir podrazumeva istinski nezavisno antikorupcijsko telo, a uvek je teže pokušati da se utiče na vršenje javnih funkcija ukoliko je antikorupcijsko telo zasnovano na kolektivnoj osnovi nego kada odluke donosi jedna osoba - direktor agencije. Ovaj stav Republičkog odbora proističe iz političkih i pravnih teorija o autonomnim i nezavisnim organima. Stabilnost zaista nezavisnog antikorupcijskog, ili antikorupcijskih, tela je takođe od ključnog značaja u kontroli korupcije i za stabilnost demokratije."
Ovako su članovi Republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa prokomentarisali osnivanje agencije, a rezultat je - Odbor više neće postojati.
Agencija za borbu protiv korupcije, čak i kada bi bila osnovana, bila bi potpuno neustavan organ. Jasno je onda da jedan takav organ ne može nikome predlagati nikakve mere. Ne može drugim državnim organima, koji su ustanovljeni na osnovu Ustava i čiji je rad legalan, ovaj nelegalni organ nametati obavezu donošenja plana integriteta, niti može da prati donošenje i sprovođenje plana integriteta.
Zato se ovim amandmanom predlaže brisanje čitavog sedmog poglavlja i članova od 59. do 62. koji se odnose na plan integriteta.

Reč ima gospodin Stevanović, po amandmanu. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada vidite i shvatite da neke članove zakona amandmanima ne možete da promenite ni unapredite, onda ste primorani svakako da predlažete amandmane kojima će se određeni članovi zakona izbrisati. Ako ste pratili, Srpska radikalna stranka je poslednjih nekoliko amandmana koje je podnela podnela upravo u ovom kontekstu da se određeni članovi zakona brišu. To se naročito odnosi na članove zakona koji su obuhvaćeni poglavljima od trećeg pa do šestog.
Postoje, naravno, stvari koje su definisane ovim zakonom, a koje objektivno ne mogu ni da se unaprede, niti da se kontrolišu nekim pisanim dokumentima i pre svega zavise od ljudske savesti, od svesti o potrebi za borbom protiv korupcije i, svakako, od ljudske odgovornosti.
Ako pročitate, u članu 28. u stavu 1. piše: "Funkcioner je dužan da funkciju vrši tako da javni interes ne podredi privatnom." Ne postoji pisani akt kojim ćete nekoga na koga se ovaj zakon odnosi ili na koga će se primenjivati naterati da se ovako u primeni zakona vlada.
Recimo, imate ljude koji su osuđeni na zatvorsku kaznu za neko teško krivično delo i do 10 godina, izađu iz zatvora i treći dan po odsluženju kazne naprave isto ili teže krivično delo i opet ih vrate u zatvor.
Imate, recimo, činjenicu da neko izađe na izbore, osvoji poslanički mandat na listi SRS - dr Vojislav Šešelj, posle dva ili tri meseca shvati da je sve to radio pod nekim pritiskom i prinudom, napusti SRS, ali svakako mandat zadrži, baštini ono što pripada SRS.
To je ono o čemu pričam, to je ono što pre svega regulišu savest, svest i odgovornost pojedinca. Sada ne može da se kaže da u državnim organima koji objektivno postoje i koji su mogli da se bave ovim problemom do kraja nije bilo savesti, svesti i odgovornosti. Ja ću to potkrepiti jednim primerom, klasičnim. Mislim da je juče neko za ovom govornicom to i spomenuo, a odnosi se na vid korupcije koju je jedna politička stranka primenila u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore. Naravno, ona je bila dominantan faktor u prethodnoj Vladi Republike Srbije i ona je podršku za svoje političke stavove, za koncept evropske Srbije, obezbeđivala na taj način što je kupovala glasače paketima tržišne vrednosti 600 dinara. O tome je bilo dosta reči sa ove govornice. Ima dosta dokaza za to, i pisanih, i snimljenih i na papiru.
Gde god se Srpska radikalna stranka sa takvim primerima susretala, mi smo alarmirali nadležne državne organe. Najpre je dolazila policija, konstatovala činjenično stanje na terenu, a onda su, verovatno kako to dužnost nalaže, obaveštavali tržišnu inspekciju, finansijsku policiju, koja je takođe dolazila na lice mesta, konstatovala sve što se na terenu nalazi. Kada je trebalo da se stvari procesuiraju, nailazilo se na jedan zid. Taj zid se obično nalazio u načelstvima finansijskih, odnosno inspekcijskih organa ili, na kraju, u ministarstvima. Iako je postojala odgovornost nadležnih državnih organa, nije postojala politička volja da se država obračunava sa ovakvim stvarima. Naprotiv, najviši državni organi su ovakve stvari i ovakve pošasti promovisali. Ne možete onda dajući takav primer da očekujete da će neko drugi da se vlada u skladu sa određenim zakonima.
Mislim da ste formiranjem ove agencije nastavili jednu praksu koju ste započeli pre osam godina, a to je da sve oblasti za koje ste na ovaj ili onaj način zainteresovani regulišete određenim agencijama. Ako se sećate, napravili ste Agenciju za duvan, pa je bila Agencija za privatizaciju i svašta se u tim oblastima dešavalo.
Imate poslednji primer, o čemu je bilo mnogo reči juče i prekjuče, ovih dana, a to je Državna revizorska agencija. Država je napravila agenciju, a onda je napravila sve da ona ne profunkcioniše, a ta agencija je jedan od mehanizama kojima bi država mogla da se štiti od korupcije, odnosno kojima bi mogla da kontroliše negativne i loše pojave u oblasti javne potrošnje. Sve ste uradili da je ne stavite u funkciju.
Mislim da namere ni ovog puta neće biti ništa drugačije. Ako vidite ko bira upravni odbor ove agencije, shvatate da će on biti izraz skupštinske većine; skupštinske većine koja je nastala na principima na kojima ste nastali, skupštinske većine čiji članovi od juče prete da će da je napuste zbog prisustva tzv. gasne mafije. Čak kažu da će u ponedeljak objaviti određene detalje u vezi sa gasnom mafijom. Onda odete korak dalje pa analizirate ko predlaže članove upravnog odbora i kada napravite analizu i spisak ova agencija će više ličiti na jedan mesni odbor DS-a nego na neko telo koje će se ozbiljno baviti problemom korupcije i kriminala.
Na osnovu svega ovoga nameće se jedan zaključak; neko je juče rekao da je sudbina ovog zakona dovedena u pitanje. Mislim da sudbina ovog zakona nije dovedena u pitanje, ona je zapečaćena. On će se iduće nedelje, pretpostavljam, voljom većine, ukoliko vas neki ne napuste, usvojiti. Vratiće se u fioku odakle je i izvučen, da sačeka primenu za godinu dana.
Mislim da je ovakvim pristupom ovom problemu sudbina primene ovog zakona u praksi dovedena u pitanje. Mislim da na ovaj način šaljete jako lošu poruku i domaćoj javnosti i svakako onoj koja je za vas verovatno i bitnija, evropskoj. Mislim da na osnovu svega ovoga svi mi u Srbiji ne možemo da očekujemo čak ni sivu, a kamoli svetlu perspektivu.

Da li se još neko javlja? (Ne.)
Narodni poslanik Veroljub Arsić je podneo amandman kojim se predlaže da se naziv poglavlja VIII i članovi od 63. do 68. brišu.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? Gospodin Tomislav Ljubenović.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako gledamo ovaj zakon o agencijama koji vi predlažete, to Ustavom nije predviđeno, osnivanje agencije. Takvim rešenjem smanjuje se odgovornost koju protežira ova vlast, a samim tim podstiče se korupcija. U prethodnom periodu imali smo zakone i upravo agencije i savete za borbu protiv korupcije, koji su funkcionisali, ali koje vi niste, na neki način, uvažavali: savet za rešavanje o sukobu interesa, Poverenik za informacije od javnog značaja, ombudsman ili Zaštitnik građana, Uprava za javne nabavke i Državna revizorska institucija.
Svim ovim institucijama je zajedničko da ih nijedna vlast od 2000. godine nije podržavala.
Poslednji podaci govore da Srbija zauzima 78. mesto od 180 zemalja, kada je reč o nivou korupcije. Ovaj podatak govori da kao zemlja spadamo u red država sa sistemskom korupcijom i da smo zemlja sa vrlo razvijenom korupcijom, da je osnovni uzrok velike korupcije nedostatak političke volje aktuelne vlasti da vlast podvrgne institucijama kontrole koje bi imale veća prava da sprečavaju korupciju, jer je nepoverenje u institucije i neuvažavanje zastrašujuće veliki problem.
Pitanje korupcije je izbilo u prvi plan zbog činjenice da korupcija ne samo da sprečava strana ulaganja već u znatnoj meri koči političke i ekonomske reforme. Tajkuni, novopečeni bogataši, utiču na političare i izvršnu i zakonodavnu vlast, pravosudne i druge organe, kako bi se doneli propisi koji bi bili u njihovom interesu, a očigledni primeri su nameštanja prodaja preduzeća tokom procesa privatizacije.
Korupcija, po svojoj suštini i pojavnim oblicima, poseduje najopasniji vid privrednog kriminaliteta koji karakterišu prikrivenost, visok stepen društvene opasnosti, mnoštvo raznovrsnih oblika, široka rasprostranjenost, teško dokazivanje u krivično-procesnom smislu, koristoljubivost i specifičan objekat koji ugrožava korupcija.
Kada govorimo o pojavnom obliku korupcije u našoj zemlji, možemo reći da se, prema našoj dosadašnjoj krivično-pravnoj praksi, krivična dela korupcije najčešće otkrivaju u poslovanju između državnih ili preduzeća iz javnog sektora i privatnih preduzeća, gde se kao osnivači i rukovodioci privatnih preduzeća javljaju odgovorna lica u državnom preduzeću ili njihova bliska rodbina i prijatelji. Kroz fiktivne poslove sa društvenim ili državnim preduzećem, najčešće kroz finansijske transakcije, vrši se pribavljanje imovinske koristi za vlasnike privatnih preduzeća, odnosno za sebe, zatim drastično obezvređivanje imovine državnih preduzeća, kada se državno preduzeće dovodi do stečaja pa zatim kupi u postupku tzv. svojinske transformacije; preuzimanje njihovih poslova, potom nelegalni dokazi, do izdavanja raznih dozvola za gradnju, prodaje zemljišta i sl.
Zatim, pri javnim nabavkama velikog obima, u međunarodnim transakcijama, kao direktno ili indirektno obezbeđivanje bilo kakve materijalne koristi ili neke druge vrednosti date javnom službeniku koji vrši svoje zakonske dužnosti u cilju da dobije ili zadrži neki posao i da za to stekne korist koja mu inače ne pripada po opštim propisima koji regulišu njegov rad.
Borba protiv korupcije i njenih pojavnih oblika je veoma kompleksna i zahteva korišćenje posebnih sredstava i metoda, kao i stalno traženje novih.
U našoj zemlji veliki problem predstavlja činjenica da se korupcija retko javlja u čistom obliku, kao i to da se krivična dela iz oblasti korupcije teško otkrivaju, a ona koja se otkriju teško dokazuju materijalnim i drugim dokazima potrebnim za složeni sudski postupak, pa je zbog toga u Srbiji mali broj osumnjičenih do sada stvarno i osuđen.
Za uspešnu borbu protiv korupcije, koja je još uvek na retoričkom nivou, potrebno je da se osigura nezavisnost, integritet i depolitizacija sudstva, kao i da se osigura princip vladavine prava. Važan put za ostvarivanje društva sa što manjim stepenom korupcije jeste stvaranje moderne, efikasne državne administracije, koja mora biti velika brana korupciji i koja će uz efikasno pravosuđe imati suštinski značaj za iskorenjivanje korupcije.
Korupcija se u Srbiji toliko ukorenila da je postala opšta kultura i način preživljavanja pod ovom aktuelnom vlašću. Postalo je normalno da se neko podmićuje i potplaćuje, inače ništa ne može da se obavi. Teško onome u Srbiji ko treba da završi neki posao, kao što je tužba u sudu, dobijanje neke dozvole, odlazak kod lekara. Već nekoliko godina govori se o izrazitoj korupciji u zdravstvu. Do sada nije bilo nikakvog napretka u rešavanju tog problema. Mogućnost zloupotrebe u oblasti javnih nabavki, otvaranje prostora za sukob interesa zbog rada lekara u privatnoj i državnoj praksi i neadekvatno regulisana institucija zaštitnika prava pacijenata doprinose korupciji u zdravstvu.
Na prvom mestu po korupciji je carina, na drugom mestu državni vrh, na trećem je zdravstvo, a potom državne delatnosti: policija, opštinske i republičke službe, pravosuđe, državna i privatna preduzeća. Bez obzira na to što zauzima tek drugo mesto, ocena javnosti o korumpiranosti državnog vrha ima najveću težinu, jer ima i najveću odgovornost.
Svuda korupcija, afere, stečajna mafija, drumska mafija, univerzitetska mafija, urbanistička mafija, pitanje tajkuna, novonastala situacija oko gasa, gasna mafija i od svega toga ništa kada je u pitanju vlast.
Srbija zato godišnje gubi dva posto nacionalnog dohotka po osnovi korumpirane vlasti i korupcije u Srbiji. Hvala.