Gospođo predsedniče, drago mi je što ste se vratili, jer ćete svojim autoritetom i pre svega razumom, kao lekar i kao osoba koja zna šta su potrebe, psihičke i fizičke, jednog čoveka i narodnog poslanika, da procenite, u skladu sa daljim tokom sednice, do kada poslanici mogu da rade.
Jer, u subotu uveče – rekla sam to kada vi niste bili tu, pre ove pauze na kojoj je navodno napravljen dogovor, gospođa Pop-Lazić na to nije pristala, da radimo na normu od 20 amandmana ovde večeras – desilo se da je jedna naša koleginica u pola jedan po ponoći tako obeznanjena prošla kroz crveno svetlo. Iako je to gluvo doba, bila je na ulici gde je velika frekvencija automobila u toku vikenda, u Beogradu, i sama je sreća da joj se nešto nije desilo.
Da se ne bismo više zadržavali oko toga, biće potrebno u neko doba, dakle, kako bude odmicala sednica, da se sastanete sa predsednicima poslaničkih grupa i da vidimo razumno kako ovo možemo da okončamo danas i do kog vremena, a ne da to ograničavamo brojem urađenih amandmana.
Javljam se povodom amandmana kolege Dimitrijevića, zato što je ova tema - zaštita životne sredine i ekologije... Iako imamo čudnu kombinaciju prostornog planiranja i ekologije, posebnog ministarstva napravljenog za vašeg bivšeg kolegu, odnosno našeg Olivera Dulića, sam premijer Mirko Cvetković u svom ekspozeu, malopre sam se toga setila, ni jednu jedinu rečenicu nije posvetio ekologiji i zaštiti životne sredine.
Ovo što imam ispred sebe je ono što ste vi dobili. Dakle, 10. oktobra 2008. godine prosledila nam je Vlada, odnosno potpredsednik, prvi zamenik predsednika Vlade gospodin Ivica Dačić, a to je informacija o završetku izrade nacionalnog programa integracije Srbije u EU i potrebe njegovog usvajanja itd.
Sada sam na strani 474, gde se govori o životnoj sredini i o trenutnom stanju u državi Srbiji. Da bismo građanima objasnili da vi niste baš tako veliki dušebrižnici i da obmanama, mislim na vladajuću koaliciju, pre svega bacanjem prašine u oči građanima kako je samo ovo potrebno da ispunimo, pa usvojite paket zakona, pa imaćete belu šengen listu, pa samo još neka se Euleks razmesti protivpravno i neka okupira do kraja Kosovo i Metohiju, samo što nismo ušli u EU... Molim vas, mi se zamajavamo stvarima koje su od ozbiljne i životne važnosti, koje, na kraju krajeva, definišu budući položaj i status naše države, a ne govorite građanima da u onim segmentima funkcionisanja našeg društvenog života, kao što je i zaštita životne sredine, i te kako ima mnogo uslova, takođe od strane EU, u koju toliko željno želite da uđete, a da su ti rokovi izuzetno dugi. To znači, ako je u ovom planu koji smo mi dobili i koji sada imam ispred sebe samo za određene projekte, a oni su preduslov da bi se izvršila harmonizacija sa zakonima zemalja EU, potrebno tri ili četiri godine, sve do 2012, zašto onda zamajavate građane Srbije izdajom i prodajom državnih i nacionalnih interesa i pričom kako Srbija samo što nije primljena u EU?
Naš Republički zavod za statistiku... Ovde opet nemamo dobrog sagovornika, jeste gospođa Matić prisutna ovde, ali razgovara sa koleginicom Goricom Mojović, koja ne želi da sluša šta pričam o oblasti ekologije i zaštite životne sredine. Onda moram vama, gospođo Ružice, da se obratim, pošto nema ni gospođe Dragutinović. Mi imamo u Srbiji koliko-toliko sređenu evidenciju praćenja stanja iz oblasti ekologije na području Srbije, po segmentima: zagađenje vazduha, industrijski otpad, deponije koje se nalaze na području Srbije, koje su identifikovane, a ima onih koje ne identifikuju ni lokalne sredine.
Evo, recimo, primer Kragujevca. To je gotovo sam centar grada, da kažemo vazdušnom linijom od centra grada kilometar i po, mi imamo naselje Erdeč koje je na rubu onog kruga "Zastave". Sada dolazi "Fijat". Ovi NATO zlikovci su 1999. godine porušili i sravnili pet fabričkih hala. Posle toga su ti isti radnici, koji su ostali bez posla i koji sada nemaju garanciju da će baš oni da rade u "Fijatu", raščišćavali taj šut. To je nuklearni otpad. Veliki deo toga se nalazi iza četiri porodične kuće, izvinjavam se građanima Erdeča u Kragujevcu, ne mogu da se setim ulice, koje su smeštene tu. Nije slučajno što su, nažalost, već dve gospođe iz tih kuća iza kojih se nalazi nuklearni otpad izmešten iz "Zastave" preminule od karcinoma. To smo išli da zabeležimo u izbornoj kampanji.
Koliko je takvih deponija po Srbiji za koje mi ne znamo i Republički zavod ne može da ih prati? Na osnovu onoga što daje Republički zavod za statistiku Vladi Republike Srbije, po svim tim segmentima vrši se izdvajanje iz budžeta. Kolega Milan Dimitrijević s pravom kaže: ljudi, to je nedovoljno. Dovoljno je argumenata za to dala koleginica Milica Vojić-Marković, jer nemoguće je da vi zaštitite kompletno životnu sredinu i ono što je zaista nacionalno bogatstvo.
Pomenuta je ovde Obedska bara, tu su i razni ritovi u kojima su retke životinjske vrste. Moram da vas podsetim da je jedan potpredsednik Vlade, a sada je 2008. godina, Milan Veselinov učestvovao u najvećem krijumčarenju kada su u pitanju retke vrste ptica. Preko 250.000 retkih ptica je izvezao Italijanima, prokrijumčario ih i do današnjeg dana nije odgovarao. Ono što se desilo sa onom nesrećnom ženom koju su ubili u centru grada Beograda, tu se, što se kaže, provukao kroz iglene uši. Zamislite vi tu pljačku. Mi govorimo o tome 2008. godine, a imali ste potpredsednika Vlade, vašeg koalicionog partnera, koji se na takav način ponašao.
Što se tiče fabrika za prečišćavanje otpadnih voda, reći će vam svaki predsednik opštine – odnosno, neki bivši predsednik opštine, jer ovde samo ovaj Stevanović, koji je gradonačelnik Kragujevca, neće, iako ga opominju, da podnese ostavku na funkciju narodnog poslanika – da nijedan projekat za prečišćavanje otpadnih voda nije država iz budžeta odobrila, nego su to projekti za koje su lokalne samouprave konkurisale, najčešće kod Evropske banke za obnovu i razvoj ili kod nekih drugih investicionih banaka sa zapada.
Imamo slučaj projekta iz oblasti zaštite životne sredine, iz Surdulice, za zaštitu Vlasinskog jezera i čitavog tog okruženja, kada je doktor Stanislav Momčilović u prošlom sazivu bio predsednik opštine; sposoban čovek, sam se snašao, odnosno, to je bio kredit od Evropske banke za obnovu i razvoj. Država nije investirala jedan jedini dinar u sve to. O čemu mi onda pričamo?
Znate li šta kažu oni vama ovde? Moći ćemo da razgovaramo o konkretnom priključenju Srbije Evropskoj uniji kada ispunite sve ove projekte, izvršite harmonizaciju, a pre toga da vidimo da li je praćenje tog stanja iz oblasti ekologije... Jer, njima je najvažnije da otmu Kosovo i Metohiju, što naočigled čitave javnosti i uz pomoć Borisa Tadića oni i rade, ali važno je i ovo. Kad otmu Kosovo i Metohiju oni će da kažu "ne možete zbog ekologije, ne možete zbog školstva, zdravstva" i stalno ucene i pritisci. Ovde se lepo vidi da oni uopšte nisu zadovoljni tim stanjem, ali šta nas briga što oni nisu, kad nisu građani Srbije. Kakvu vodu piju i da li je ta voda ispravna, kakvu vodu piju naša deca po školama? Pogledajte, to su zvanični nalazi Inspekcije za ekologiju sa područja Šumadijskog okruga: ima preko 70 škola u Šumadiji gde je neispravna voda za piće. Ko kontroliše te izvore, odnosno te privatne zahvate kada je u pitanju korišćenje vode za piće?
Mene baš briga kakvu vodu pije u onom dvorcu u Bajčetini ovaj Nikolić, hvalio se tamo da ukršta neke viskove i naočare, kada je krenuo da pravi onu imperiju, vilu od najmanje milion evra u Bajčetini, pa kaže - gde god da zgazim, jedan izvor. Jednog dana je došao i kaže - šest izvora vode sam našao. Šta me briga, ako hoćeš, po ceo dan idi i pij tu vodu, valjda će da te osvesti malo da se opametiš, da ne radiš više takve stvari i da nisi toliko nemoralan čovek.
Znate, interesuje me kakvu vodu piju građani u Vrnjačkoj Banji. Bila sam u Vrnjačkoj Banji čitavog vikenda i danima pre toga. Pitajte Banjčane koliko problema imaju. Došao je pre neki dan Oliver Dulić, a sada ga nema ovde da mi odgovori, kada je u pitanju taj najveći problem za život građana Vrnjačke Banje, a tamo su izbori za pet dana, da li je ponudio neko rešenje. Nije, nije ni aktuelna vlada. Uveden je privremeni organ, kada nije mogla da se konstituiše opštinska vlast u Vrnjačkoj Banji, ali ljudi sada nemaju vodu za piće.
Znači, pitanje je da li vi imate svest o tome da su to životni problemi građana? Znate kako kažu, daleko je Beograd, do Soluna sto somuna. Neko mora da dođe tu od naših seljaka, poljoprivrednika samo da proda nešto na beogradskim pijacama ili, ne daj bože, ljudi koji su upućeni na to da se leče po beogradskim bolnicama. Idite malo u njihove sredine i vidite kako to izgleda, koliko ima divljih deponija svuda po Srbiji.
Meni je najupečatljivije iz kampanje ostalo to kakvo je stanje u Jablaničkom i u Topličkom okrugu. Ona lepota, onaj divan kraj; zaista je sam Bog nagradio našu Srbiju da ima i zdrav vazduh, i zdravu zemlju i toliko vode. To je, i pored 78 dana bombardovanja, ipak ostalo koliko-toliko zdravo, ali ti ljudi između svojih njiva, između svojih sela imaju divlje deponije u 21. veku, jer država ne vodi računa o tome.
Koliko puta je gospodin Jojić morao da izađe za govornicu i da se javi kada mu o koncentraciji svih tih negativnih materija u vazduhu u Pančevu jave Pančevci; ako on dođe ujutru u devet sati i situacija se pogorša, da alarmira i da kaže – ljudi, uradite nešto, toliko ljudi se već razbolelo i tako je teška situacija.
Prema tome, kada je u pitanju zaštita životne sredine, očigledno je da Vlada Republike Srbije, i pored svih tih obećanja datih u kampanji, kada je sve šareno i lepo i kada naučite par rečenica koje u onom svom manekenskom stilu Boris Tadić govori i prikuplja glasove birača, ne brine onda kada je to potrebno.
Mi nikada nismo dobili nijednu platformu nijedne vlade od 2000. godine o vodi kao neophodnom resursu za održivi razvoj. Voda kao neophodni resurs za održivi razvoj (koja se kod nas zagađuje u rečnim tokovima, o tome smo malopre pričali) jeste nešto što čitav svet tretira od devedeset i neke godine, kada su počeli da se intenziviraju ti problemi na celoj planeti. Sećam se, još davne 1998. godine čitava plenarna debata na interparlamentarnoj uniji u Moskvi je bila posvećena tom pitanju.
Evo, navešću vam primer kako jedna ozbiljna i odgovorna država, kao što je država Kuba, nama prijateljska latinoamerička, ostrvska zemlja, koja je u izuzetno teškoj situaciji, brine o zaštiti flore i faune i životne sredine i svojih građana, iako imaju višedecenijske sankcije uvedene od strane Amerike i zapadnih sila koje joj u tome pomažu. Pre nekoliko dana (to sam pominjala u drugom kontekstu, kada je u pitanju zdravstvo) na Kubi se desilo nešto neverovatno – kao što je kod nas ovo nezdravo vreme i ova klima da imamo 22 - 23 stepena u novembru mesecu, kod njih šok, odjedanput devet stepeni prošle nedelje, u sredu ili četvrtak. Čitava država se podigla na noge zato što treba da štite i svoje biljne i životinjske vrste, ali i da štite građane. Pored toga što su imali onu nesreću sa ona dva uragana... I to je pitanje, vi znate da sve to što dobijaju iz vazduha dolazi od strane tih neprijatelja ne samo Kube nego čitavog čovečanstva, a to su NASA i NATO i svi oni koji rade na uništavanju naroda koji ne žele da im se pridruže u njihovim pohodima. Vi vidite koliko su oni odgovorni kada je tamo svako, od deteta do najstarijeg stanovnika, preko svakog državnog organa, znao tog dana šta treba da radi, podigla se cela zemlja na noge.
Ovde se ljudi guše, umiru u Pančevu, u drugim krajevima Srbije, imamo erozije rečnih korita, imamo zagađene reke, bacanje stočnog i drugog otpada po rekama...
(Predsednik: Vreme.)
Završavam. Znam za dolinu Zapadne Morave, jer često posećujem taj kraj svog porekla, a da ne govorim o drugim krajevima gde je izuzetno teška situacija.
Ne prihvatate amandman kolege koji je zaista imao najbolju nameru da se bar pokaže neki pomak i da se izdvoje veća sredstva za zaštitu životne sredine. Hvala vam i izvinite što sam prekoračila ovih 50 sekundi.