Dame i gospodo narodni poslanici, član 12. predloženog zakona kaže: ''Sudijska funkcija traje neprekidno od prvog izbora za sudiju do navršenja radnog veka''. Amandmanom se traži da se iza reči: "sudiju", dodaju reči: "u trajnu funkciju", a ostali deo stava ostaje nepromenjen.
Kada bi trajnost i stalnost sudijske funkcije zaživele u sudskoj praksi, bio bi to veliki doprinos i ostalim principima, kao i jačanju poverenja u nezavisnost i nepristrasnost sudijske funkcije. Međutim, u praksi se događa nešto sasvim drugačije. Prvo, Ustav Srbije odražava jedan državni kontinuitet i nikako ne može sudija, kao nosilac sudijske funkcije, biti izuzet od ovog načela. Naprotiv, sudija treba da bude ogledalo, odraz, izraz tog državnog kontinuiteta i u svakom momentu vršenja sudijske funkcije treba da bude oličenje tog državnog kontinuiteta.
Drugo, Ustav priznaje stečena prava i ta stečena prava se moraju garantovati svima, a posebno sudijama u vršenju sudijske funkcije. Upravo se ova dva načela krše samim konceptom ovog zakona o sudijama.
Ovo ima za posledicu reizbor sudija, iako vi uporno kažete da se ovde ne radi o reizboru. Radi se o reizboru i upravo to ima za posledicu uticaj državnih organa, dakle, izvršnih organa vlasti na sudije, odnosno na kompletno vršenje sudijske funkcije.
Ko će biti izabran, odnosno reizabran po ovom zakonu? Samo politički podobni, dakle, oni koji su po volji vladajuće većine.
Još u rimskom pravu vladala je jedna sentenca, jedna izreka, koja kaže – što god se vladaru sviđa, ima snagu zakona. Danas je tako. Ako se vladaru sviđa da neko ne bude reizabran, donosi se takav zakon i takvi zakonski propisi i taj neće biti izabran, mislim na sudije. Ako se vladaru sviđa da nema državnog kontinuiteta u vršenju sudijske funkcije, donosi se zakonski propis, donosi se zakon, i on neće biti izabran. Dakle, nema državnog kontinuiteta. Ako se vladaru sviđa da se, protiv Ustava, ne poštuju stečena prava sudija, donosi se takav zakon i ona se, normalno, ne poštuju.
Dakle, kao i u svim ostalim segmentima društvenog, političkog i ekonomskog života, tako je i ovde, samo jedno pravilo je nesporno, a to je pravilo jačeg. Supremacija izvršne vlasti u odnosu na sudsku vlast je ovde jako vidljiva i po ovom zakonu doći će, zaista, do punog izražaja. Vlast ovde postupa, a videli smo to kada je gospodin Todorović govorio o trošenju silnog novca u javnim preduzećima, kontinuirano po jednom principu, odnosno po Njegoševoj – vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na dobra čovjeka.
Kada je svojevremeno objašnjavao tu Njegoševu izreku preosvećeni vladika Nikolaj Velimirović, otprilike je rekao – ovde postoji samo jedno što je izvesno, a to je stečeno pravo, to je prirodno pravo vuka u odnosu na ovcu; njegova glad i njegova snaga tera ga da donese osuđujuću presudu prema njoj.
Tako je i ovde. Samim dolaskom na vlast, pojedinci smatraju da imaju tu prirodnu snagu, tu želju za vlašću, glad za sticanjem bogatstva, glad za sticanjem novca. Samim tim, oni, u stvari, imaju moć nad sudbinom ovog naroda. Drže kompletnu sudbinu ovog naroda, a ta sudbina se podnosi u siromaštvu, u gladi. Mogućnost da ne budu reizabrani, povećava strah onih koji nisu politički podobni, kao i onih sudija koji se do sada nisu javno deklarisali kao pripadnici jedne političke opcije. Pošto ne mogu biti sudije u svojoj stvari, ne mogu uticati na svoj izbor ničim osim svojim poštenjem, nezavisnošću i nepristrasnošću, ne mogu uticati da budu izabrani, ostaje samo da uskoro nastupi jedna Vergilijeva izreka – daće Bog i ovom kraj. Hvala.

Zahvaljujem. Da li još neko želi reč? (Da)

Reč ima gospodin Srboljub Živanović, a zatim gospodin Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što ste videli, dobio sam opomenu zato što sam govorio istinu, odnosno zato što sam hteo da kažem da je jedan od današnjih najvećih političara sveta, čovek koji je stao u red najvećih srpskih velikana, kao što su Nikola Tesla, Pupin i mnogi drugi – prof. dr Vojislav Šešelj. Nisam mogao to reći za one koji su portiri, koji su grobari, one koji su lažne patriote, one koji su prostitutke, ili one koji žele da uđu i da čine koaliciju nove vlasti.
Dame i gospodo, dobro se sećate te 2000. godine, petooktobarske revolucije, kada ste govorili o ovoj temi vezanoj za sudstvo, da ne želite da bude politizacije, da ne želite da sudstvo bude u rukama jedne političke partije, već da bude nezavisno, čestito i pošteno.
Videli ste za vreme ove osmogodišnje vladavine, to je delo, to je vaš zaštitni znak. Vi ste, u stvari, izvršili politizaciju sudstva, da je sudstvo u rukama političke mafije, da je sudstvo postalo simbioza između kriminalaca, lopova, političara, advokata i sudstva, da su u mnogim slučajevima advokati povezani sa sudijama, pa kada stranka dođe s predmetom kod advokata, bira se kod kog će sudije otići taj predmet, jer, navodno, dobiće ga, dobiće ta stranka ako taj predmet dođe kod tog advokata i kod tog sudije.
Moram reći da ima časnih i poštenih sudija. Doduše, vrlo teško, naročito od perioda kada je ministar pravde postao Dušan Petrović. Vi dobro znate kako je izvršio politizaciju sudstva, naročito u Šapcu, i da su mnoge sudije morale da sude kako im ministar pravde kaže, ili kako im on održi pridiku na koji način će doneti presudu.
Evo, pogledajte privatizaciju mnogih preduzeća. Mnogi radnici su se žalili kako je ta privatizacija kriminalno urađena, i šta se dešava? Dešava se da taj predmet dođe kod sudije i, umesto da su radnici dobili taj spor, oni se proglase krivcem, a ne onaj tajkun koji je kupio to preduzeće. Šta se dešava? Oni su jedva skupili novac da podnesu krivičnu prijavu, a kamoli posle toga – treba da plate sudske troškove.
Eto, to je, u stvari, naredba, moram da kažem iskreno, koja je prosleđena od viših instanci sudstva, kao što je okružno ili opštinsko sudstvo – na koji način je donosilo tu svoju presudu, da ne govorim o mnogim slučajevima kada seljaci nisu mogli da naplate svoje proizvode. Morali su da tuže, normalno, da bi mogli da dođu do pravde.
Šta se dešava? Dešava se da je onaj tajkun koji im duguje, u stvari, oslobođen presudom, a seljaci moraju da snose troškove tog suđenja. Eto, vidite gde je ta simbioza, gde je ta bliskost između kriminalaca, u stvari, mafije.
Još jednom sam hteo da kažem, videli ste zbog čega sam dobio opomenu.
Dobio sam opomenu zato što sam hteo da kažem – da li država, da li Ministarstvo pravde i sudstvo stoje iza najvećeg heroja, najvećeg političara, koji hoće da dokaže nevinost Srbije u ovim nametnutim ratovima, gde smo hteli da spasemo Srbe, da kažem, i građane, od mača, od klanja, od onoga što su ustaše činile u ta 24 koncentraciona logora u Hrvatskoj?
To on danas pokazuje, to hoće danas da pokaže celom svetu, da je srpski narod i da je Srpska radikalna stranka bila, u stvari, bedem odbrane od koljača koji su se zvali ustaše.
Hvala vam.

Gospodine Krasiću, imate tri minuta vaše poslaničke grupe.

Izvolite, ako ćete o amandmanu.

Gospođo Đukić-Dejanović, bez obzira na ovo vreme, ja ću da se javim povodom sledećeg amandmana, da objasnim o čemu se zapravo radi. Mislim na nekoliko članova koji su bili predmet diskusije na ovoj sednici, pre svega, amandmani koji su podneti na član 10. i ovaj koji je podnet na član 12, koji duboko zadiru u pitanje ustavnosti ovog zakona.
Moram, prvo, da vam skrenem pažnju, bez obzira na to kako da tumačite Ustav Republike Srbije, nadam se da me vi slušate, ako me ovi vaši ne slušaju, ali oni nisu ni bitni, da ste napisali da broj sudija i sudija porotnika za svaki sud određuje Visoki savet sudstva.
Mislim da takvo ovlašćenje Visokog saveta sudstva ne postoji u Ustavu Republike Srbije. Takvo tumačenje ne bi moglo da se izvuče iz člana 154, gde je tačno propisana nadležnost Visokog saveta sudstva, ali bih mogao da kažem da potreba da se uredi ova oblast posebnim zakonom postoji.
U jednoj odredbi, u odredbi člana 143. stav 2. Ustava Republike Srbije, moram zbog javnosti da citiram o čemu se radi, kaže se: ''Osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju se zakonom.''
Pazite, ovo pitanje broja sudija u nekom sudu je pitanje organizacije suda. Sva ova druga pitanja su van ovoga. Znači, osnivanje, odnosno zakonom se osniva, nadležnost, zakonom se propisuje uređenje i sastav sudova. Kada se kaže: "sastav sudova", misli se, pre svega, na sudska veća koja učestvuju. Pa, ima tu odredaba koje govore da sudija pojedinac može da učestvuje u nekim stvarima.
Smatram da pitanje broja sudija i sudija porotnika u nekom sudu nije materija koja može da se ubaci u nešto što je u nadležnosti Visokog saveta sudstva iz člana 154, nego je to materija koja treba da se uredi zakonom. To je prva intervencija. Biće, verovatno, prostora da se još o tome priča.
Što se tiče ovog konkretnog amandmana na član 12. stav 1, gde se, pored stalnosti, govori i o trajnosti, moram da vam skrenem pažnju, odnosno moram iskreno da vam kažem – napravljena je greška prilikom donošenja Ustava Republike Srbije. U čemu se ta greška ogleda? Ogleda se u tome što Narodna skupština, praktično, bira sudije koji će da obavljaju sudijsku dužnost do tri godine i biti na nekom probnom radu kao sudije, a onda Visoki savet sudstva odlučuje o njihovoj funkciji, o mogućnosti da trajno obavljaju tu funkciju.
Mislim da je situacija trebalo da bude obrnuta. Zašto obrnuta? Zato što nečiji legitimitet može da izvire iz Narodne skupštine, a ne iz Visokog saveta sudstva. To je vrlo prosto. Sve što računa na neki legitimitet i na neku legalnost mora da potiče iz Skupštine. Zašto? Zato što su Skupštini građani prebacili to suvereno pravo. Vrlo je prosta stvar. Sada smo došli u svojevrsni sukob, svojevrsnu dijalektiku između pojmova ''stalnost'' i ''trajnost''. Dobro, ja ću sada prekinuti da ne biste imali problema.

Gospodo narodni poslanici, htela bih da vas obavestim da će povodom proslave 50-godišnjice Televizije Beograd sada biti specijalni prenos na Drugom kanalu, ali mi imamo dogovor da od 20 časova bude takozvani odloženi prenos, tako da nastavljamo rad do 20 časova, a ovo što se sada bude događalo u Narodnoj skupštini biće preneto od 20 časova, pa nadalje.

Zahvaljujem na razumevanju Radio-televiziji i vama, gospodo poslanici.

Dakle, nema prenosa, ali će sve biti preneto od 20 časova, pa nadalje.

Na član 12. amandman je podneo poslanik Vladan Milojković.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.

Na član 13. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović, Nataša Mićić i Slobodan Maraš.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč?

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, LDP je podnela jedan amandman na član 13. Zakona o sudijama, tako što je predložila da se u stavu 3. dopuni rečenica koja počinje na sledeći način – Visoki savet sudstva donosi odluku u kojem sudu sudija nastavlja funkciju, rečima: ''u skladu s utvrđenim merilima i kriterijumima''.
Stav 3. u predloženom članu ne utvrđuje ni merila ni kriterijume.
Dakle, prihvata se jedan automatizam, a to, inače, Vlada ističe i u svom obrazloženju zašto ne prihvata ovaj amandman. Naime, u obrazloženju stoji sledeće: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što su kriterijumi za nastavak funkcije dati u stavu 2. istog člana Predloga zakona, te nije potrebno utvrđivati obavezu za Visoki savet sudstva da posebno propisuje kriterijume za nastavak sudijske funkcije''.
Dakle, ukoliko je tako, onda to znači da zakonodavac predviđa automatizam što se tiče dalje sudbine sudija i njihovog postavljanja u sudove, nakon što su određeni sudovi ukinuti, odnosno prestali da postoje.
Automatizam je jednako – proizvoljnost. Ta proizvoljnost proizvodi selektivnost.
Naime, svedoci smo toga da u našoj državi imamo raznorazne agencije – za borbu protiv korupcije, za borbu protiv monopola, za borbu protiv sukoba interesa, imamo tužilaštva, imamo SUP, miliciju, imamo različite organe koji bi trebalo da deluju i da pokreću određene postupke kada se radi o nekoj zloupotrebi koja je očigledna, koja postaje notorna činjenica.
Nažalost, kod nas se zloupotrebe pretvaraju u notorne činjenice, što znači da ih svako živi u ovoj državi zna i da se to prihvata kao uobičajena pojava, kao nešto što je neminovno, što mora da postoji. Takvo je naše društvo, takav je naš mentalitet.
Sve se, u stvari, kreće oko nekih kriterijuma, ili merila, koji bi trebalo da se utvrđuju i primenjuju, u svakom slučaju, da se izbegava svaka selektivnost, da bi se zaista pokrenuli neki postupci i da bi to rezultiralo nekim promenama u društvu, što bi proizvelo i neku pravnu sigurnost.
Danas smo čuli neke frapantne stvari, za nas frapantne, o visini nekih reprezentacija, nekih kafanskih troškova, što, dozvolićete, predstavlja, u prvu ruku, nešto bezočno, a, u drugu ruku, nešto sumnjivo.
S obzirom na to da imamo sve te organe koji bi trebalo neselektivno da primenjuju svoja ovlašćenja i zakone, trebalo bi da očekujemo da posle današnje priče u Parlamentu neko, zaista, i reaguje.
Međutim, imajući u vidu šta smo sve čuli u poslednjih nekoliko meseci, šta sve doživljavamo, skoro svakodnevno, ne očekujemo apsolutno nikakvu reakciju.
Jednostavno, očekujemo jednu ćutnju, očekujemo da se sve završi onako kao što se do sada dešavalo, da skandal prati drugi skandal, da ga smenjuje i onda se, jednostavno, zaboravlja.
Interesantno je da na te najveće skandale, te najveće zloupotrebe, apsolutno, niko ne reaguje, niko ne primenjuje kriterijume i merila koja su predviđena zakonom i onda može da se desi to da jedan direktor Javnog preduzeća ''Aerodrom'' ima platu preko 10.000 evra, onda može da se desi to da se kafanski račun plati 140 hiljada dinara, onda može da se desi to da su u Javnom preduzeću ''Železnice'', u Javnom preduzeću ''Srbijagas'', u Javnom preduzeću NIS i u svim ostalim javnim preduzećima primanja enormna, da niko ne vodi računa o tome na osnovu kojih kriterijuma, na osnovu kojih merila su utvrđene te plate, te naknade, ta lukrativna davanja našeg društva određenim personama.
Zašto lukrativna? Ne mogu da zamislim da je neko zaista radio i da je zaradio taj novac, koji dobija, kao što smo čuli danas, svakog meseca, i to novac za koji se, da ne kažemo – stotinu puta, ali veoma blizu, množi prosečna plata, ili minimalna plata prosečnog građanina Srbije.
To je nedopustivo i zato mi, LDP, koristimo svaku priliku da isključimo svaki automatizam i proizvoljnost u kreiranju zakona, jer to dovodi samo do neke anarhije, a dozvolićete, naše društvo je prilično anarhično. Jer, kako drugačije nazvati to što smo čuli, između ostalog, i danas, kako nazvati to što smo postavili određena pitanja – šta se to dešava u ''Srbijagasu'', kako to da, umesto privatizacije Javnog preduzeća NIS, idemo u uvođenje novog državnog monopola tuđe države, dakle, monopola ruske države na teritoriji Republike Srbije, kako to da je došlo do takvog enormnog poskupljenja gasa?
Dozvolićete da nije nikakvo objašnjenje – da je trebalo i ranije da se povisi cena gasa, ali, eto, nismo stigli, pa je sad, odjednom taj procenat. Dozvolićete da je malo čudno da čujemo od direktora ''Srbijagasa'' – radujte se ljudi, nećemo vam poskupeti gas za još 30%.
Eto, radujemo se, ali se pitamo šta to znači? Da li to znači da bi onda trebalo gas da poskupi 90%? Inače, čujemo da je cena gasa na međunarodnom tržištu u međuvremenu opala, ali sad, Bože moj, imamo dolar kao merilo, koji utvrđuje novu cenu, ali, eto, ''Srbijagas'' je tako dobre duše da će subvencionirati građane Srbije, koji su veliki potrošači, ne vode računa o tome da je energija skupa, ne vode računa o tome da ''Srbijagas'' ima dobre namere, ali, nažalost, tako je, ugovor je zaključen, sporazumi su zaključeni.
Nažalost, ti ugovori i ti sporazumi su zaključeni, ne vodeći računa o određenim kriterijumima i o određenim merilima. Dakle, uvek se vraćamo na istu suštinu, koja je istaknuta i u ovom stavu 3. člana 13. zakona o sudijama. Razlika je, možda, mala, možda ne znači puno za predlagača zakona, ali bilo bi dobro da bar jednom krenemo, da budemo objektivni u pisanju zakona, u primenjivanju zakona, a da se ta selektivnost što više izbegne.

Zahvaljujem. Gospodin Krasić ima reč povodom ovog amandmana. Izvolite.

Posle današnje rasprave, mislim da je svima jasno da je ovo izuzetno dobar i demokratski Poslovnik, jer daje prostora da i predstavnici Vlade čuju argumente zašto opozicija smatra da su pogrešili, a, mada će ovo biti u odloženom prenosu, i oni koji su zainteresovani moći će da čuju i da vide šta se to priprema.
Mislim da ste vi nakaradno shvatili Ustav Republike Srbije i da iz toga ide čitav niz ovih, kako bih rekao, problema, koji ne mogu da se zadrže. Vidite, iz odredbe člana 150. Ustava Republike Srbije, koja se odnosi na nepremestivost sudije, proizilazi, logički, odredba o tome da je nemoguće da Visoki savet sudstva određuje broj sudija i sudija porotnika u sudovima. Ova odredba se neminovno nastavlja na zakon. Nešto što je standard, Ćosić to dobro zna, sve što Ustav kaže da treba da se reguliše zakonom, daje ovlašćenje da se zakonom uredi samo način ostvarivanja nekog prava, a da se ne zalazi u samo pravo.
Gospođa Judita je, sa svojim prijateljima iz stranke, podnela amandman na član 13. stav 3, gde se reguliše jedna situacija da Visoki savet sudstva donosi odluku kojom sudija nastavlja da obavlja svoju funkciju. Međutim, u prethodnom članu, vi ste ne samo interpretirali, nego unakazili odredbu Ustava. Pogledajte član 12. stav 3. Kaže – izuzetno, lice koje se prvi put bira za sudiju, bira se na tri godine. To je materija koju je rešio Ustav Republike Srbije.
Ne može da to bude izuzetno, kad je to pravilo. Zašto vi kažete – izuzetno, na tri godine, kada je to regulisano Ustavom, član 146 – lice koje se prvi put bira za sudiju, bira se na tri godine? Pustite vi drugi stav. Kako može da bude izuzetak u odnosu na stalnost funkcije? Zakon nema funkciju da prepisuje odredbe Ustava, jer ako zakon treba da bude Ustav dva, onda nam nije potreban. O tome se radi.
Kažete: ''Ako sud bude ukinut'', a ta materija je već regulisana ovom odredbom člana 150. Ustava Republike Srbije, ''sudija nastavlja funkciju u sudu koju preuzima nadležnost'', odnosno sudska funkcija ne prestaje ako bude smanjen broj sudija u sudu u kome obavlja sudijsku funkciju.
Objasnite mi kako može da dođe do te situaciju. Visoki savet sudstva sada kaže, od 24 ovih sudova, smanjićemo na 23. Vi ste sve predali Visokom savetu sudstva. Kako niste? Jeste li rekli – broj sudija i sudija porotnika određuje Visoki savet sudstva. U članu 10. ste rekli – Visoki savet sudstva određuje koliko će sudija da radi u jednom sudu i koliko će sudija porotnika biti u tom sudu. Ova odredba je logični nastavak toga. Ona kaže – ako se smanji broj sudija, bilo je 50, pa ste rešili, Visoki savet sudstva, da bude 48, šta ćemo sa tom dvojicom sudija?
Ta materija je regulisana zakonom, odnosno Ustavom. Ja sam vam rekao, to je član 150, koji kaže – u slučaju ukidanja suda ili pretežnog dela nadležnosti suda. Pa, ne bira se sudija za pretežnu nadležnost nekog suda. Ako je neko sudija, po vašoj nomenklaturi, osnovnog suda, on je sudija osnovnog suda. U kom će odeljenju da radi, na kojim sporovima da sudi, to je stvar unutrašnje preraspodele sudskog poslovnika. Vi sada kažete – ukoliko se deo nadležnosti tog suda smanji, poremeti, a taj sudija je radio u tom delu, postaje višak radne snage.
Sudija nije običan zaposleni. Vi morate da shvatite da sudija, pored onoga što je sudska nadležnost, što je propisano zakonom o uređenju sudova, ima i tzv. adhezionu nadležnost, nadležnost koja potiče iz same činjenice da se neko bavi sudijskom funkcijom.
Do te lekcije možete da dođete ako malo čitate odluke Evropskog suda za ljudska prava. Ovo je ozbiljna tema, ljudi. Vi, kvazinormama, uništavate nešto. Vi ovde šaljete jasnu poruku sudijama da, bez obzira na to da li je izuzetno radio tri godine kao sudija na probnom radu, ili je izabran, kako vi to kažete, da trajno obavlja tu funkciju, a ja ne znam koja je razlika između trajnosti i stalnosti, njemu je garantovano da ne može da se premešta tek tako.
Ne možete vi čoveka da premestite bez njegove saglasnosti, pa ste ovde, u zakonu, ušli u priču – ista vrsta, isti rang itd. Zašto? Nepotrebno. Sve ste vezali za broj sudova, broj sudija, a to ste vezali u nadležnost Visokog saveta sudstva. Vi onda zalazite u pravo sudija na vršenje sudske funkcije. Vi, direktno, ovim zakonom dajete za pravo da se neko meša, potpuno nedozvoljeno, u nešto što ste propisali kao stalnost.
Uzmite sudiju koji je izabran da trajno vrši sudijsku funkciju. Zbog činjenice da će broj sudija i sudija porotnika da određuje Visoki savet sudstva, on je u stanju neizvesnosti, i ko će biti raspoređen, ko će biti upućen u drugi sud, i na osnovu čega.
Ja sam vam čitao malopre odredbe o organizaciji, sastavu, da to mora da se uredi zakonom. Ako nešto mora da se uredi zakonom, to ne znači da se zakonom prenosi ovlašćenje na nekog drugog. Uostalom, sve što bi moglo da bude nadležnost Visokog saveta sudstva, propisano je članom 154. Ono, na kraju, što kaže – i druge poslove u skladu sa zakonom, vi treba isuviše restriktivno da tumačite, a ne da proširujete ovlašćenja iz člana 154. Vi ste proširili ovlašćenja iz člana 154.
Uzmite 154, uzmite 150. i uzmite odredbe čl. 143. i 146, da li možete primenom ovih normi, koje su obavezujuće, ustavne norme, da nađete ovu logiku koju gurate od člana 10, preko člana 12, i evo, sada kod člana 13? Naravno, provocirate ovakav amandman. Potpuno je svesna žena, pošto ima iskustva u sudu, da je ovo što su oni predložili samo pokušaj da se zaustavi ovo što ste planirali. Ti kriterijumi i sve to mora da bude propisano zakonom, a ne da zavisi od Visokog saveta sudstva.
Jednostavno, neke stvari u pogledu prava moraju da se urede zakonom, ne mogu da se spuste na nivo podzakonskog akta, ili da se devalvira tako što bi se iz materije zakona prepustilo nekome, pa neka to bude čak i najviši organ, ako mogu tako da kažem, u pogledu statusa u pravosuđu, kao što je Visoki savet sudstva. Doći ćemo i do tog zakona. Vi ste tu dali neograničena ovlašćenja Visokom savetu sudstva, pogotovo ovom prvom, ili nultom sazivu, sastavu tog visokog saveta sudstva. Ovaj ''nulti'', samo u Bibliji ima, i nigde više.
Zašto ste dali? Da biste unakazili pravosuđe. Vama nije potrebno uređeno sudstvo. To je početak i to je kraj celokupne ove operacije koje se zove set pravosudnih zakona. To, prosto, izvire iz svake odredbe. Neka merila, neki kriterijumi moraju da se urede zakonom. Ne može da se prepusti slobodnoj volji Visokog saveta sudstva, a vi ste to prepustili, koristeći nešto što omogućava jedna vrsta tumačenja ovih nekoliko odredaba Ustava, o kojima sam vam pričao.
Ja ovo pričam sa gledišta Ustava, ne sa svog gledišta, zato što smatram da u Ustavu nije dobro urađeno. Poštujem Ustav, ali smatram da je katastrofa za legitimitet i legalitet sudijske funkcije da sudije na probnom radu, izuzetno, bira Narodna skupština, a za trajno vršenje funkcije – Visoki savet sudstva.
Ako ste išli na to polovično rešenje, mislim da je situacija trebalo da bude obrnuta, da Visoki savet sudstva bira, pa neka budu tri godine na probnom radu, a kada se dokažu, da dobiju legitimitet u Narodnoj skupštini. Međutim, ne, vi želite politički uticaj i dominaciju preko Visokog saveta sudstva, i to onog nultog sastava, koji će da se napravi za nekoliko meseci, gde će sudije da biraju ljudi koji nemaju legitimitet kao sudije, njihov legitimitet se ne zasniva na izborima po zakonu, novom, nego na bazi zatečenog stanja.
To je ta podvala koja se priprema za naše pravosuđe. Ne želim da plašim sudije, oni treba da se drže Ustava i zakona, propisa, i da sude na osnovu propisa, a, naravno, uvek je prisutan i njihov osećaj za pravdu, ali zasnovan na savesnosti, časti i poštenju.
Toga nema ovde. To se sve dovodi u pitanje ovakvim rešenjima. Ovde se strašne poruke šalju sudijama, budućim sudijama, ili, da budem precizniji, kandidatima za buduće sudije – budite dobri, vidite kakva ovlašćenja imamo, vidite šta možemo da uradimo, vidite da ''nulti'' sastav Visokog saveta sudstva može sve i svašta.
Vi ne možete da govorite o slobodnom i nezavisnom sudiji, koji je u osnovi nezavisnog i samostalnog sudstva, ukoliko pitanje njegovog ''radnog mesta'', funkciju sudije tog suda dovodite u pitanje ovakvim odredbama, a ovo se, svakako, dovodi u pitanje činjenicom da broj sudija i sudija porotnika određuje Visoki savet sudstva a ne, zakonom, Narodna skupština.
Zakonom, Narodna skupština treba da to propiše, jer je to u duhu ovog ustava, i po principu stalnosti obavljanja sudske funkcije, i po svim ovim principima i načelima, to su načela UN-a doneta pre 20 godina, koji se primenjuju svuda u svetu. To su minimalna načela koja garantuju samostalnost i nezavisnost sudstva. Počinju od toga što se ustavom ili zakonom propisuje samostalnost i nezavisnost, pa dalje, preko stalnosti sudijske funkcije, preko materijalnog položaja, pa čak i udruživanja sudija, čak i to postoji. To mora da se kaže, mada meni to ne odgovara, ali to mora da se kaže kad se priča o tim standardima, to piše, to je međunarodni standard. Ovde imamo situaciju da se to iskrivljuje.
Naravno, moguća je situacija da se ukine sud. Naravno, moguća je situacija da se nešto promeni, ali to mora zakonom da se konstatuje. Nije sudija, kao običan šloser, na radnom mestu, pa će da mu da Peconi otkaz. Statusno, radni odnos sudije je jedna stvar, a sudijska funkcija je druga stvar. Mi ovde pričamo, pre svega, o ovoj stvari, a to je sudijska funkcija. Ako vršenje sudijske funkcije nema ove garancije o kojima se priča, onda nemamo sudstvo, onda nemamo nezavisan i samostalan sud. Onda imamo partijski sud, koji će, svaki put kada je u Beogradu suđenje, da svrati u Krunsku, da od nekoga dobije tekst kako da izdiktira presudu kada uđe u Palatu pravde.
Ja sam protiv takvog sudstva. Ako ste vi za takvo sudstvo, onda kažite – nas 126 smo za takvo sudstvo, ali kažite jasno da svi građani Srbije znaju za šta ste.

Hvala.

Da li još neko želi reč? (Ne)

Na član 16. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović, Nataša Mićić i Slobodan Maraš.

Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.

Da li neko želi reč? Reč ima gospođa Judita Popović.

Izvolite.