Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je još jedan u nizu od seta zakona iz pravosuđa koji, na osnovu broja podnetih amandmana, kao i mišljenja stručne javnosti, očito neće predstavljati rešenje koje će doprineti istinskom popravljanju situacije u ovoj važnoj oblasti za funkcionisanje pravne države.
Ja sam, u ime Poslaniče grupe SRS-a, podneo amandman na član 7. stav 1. Predloga zakona o sudijama, koji, odnoseći se na udruživanje sudija, glasi: ''U članu 7. stav 1, reči: "radi zaštite svojih interesa", zamenjuju se rečima: "radi stručnog usavršavanja i savetovanja".
Gospođo ministre, kolege i koleginice poslanici, smatram da sudije ne mogu imati pravo da se udružuju radi zaštite svojih interesa.
Vlada Republike Srbije, tačnije, Ministarstvo pravde odbacilo je amandman, uz obrazloženje da se zakonom i predloženim rešenjem potpunije i tačnije opredeljuje suština prava sudija na udruživanje.
Zaista smatram nesuvislim i ne vidim logičnu vezu ovakvog tumačenja, jer i sama formulacija "zaštita svojih interesa" je veoma nedefinisana, diskutabilna i otvara mogućnost različitog tumačenja. Šta su to sopstveni, da ne kažem lični interesi sudija?
Poučeni dosadašnjim negativnim iskustvima u funkcionisanju pravosuđa, uveren sam da je predložena Vladina formulacija prilično nejasna. Imajući u vidu upravo smisao udruživanja, pa i sudija, predloženi amandman bi na valjan način regulisao pomenutu materiju.
Ovako, primera radi, možemo doći u situaciju da opstajanje jedne ovakve odredbe može da ozakoni i omasovi poslednjih godina učestalu, a nedopuštenu, pojavu da pojedini sudija, recimo, drži nastavu na pojedinim privatnim pravnim fakultetima i drugim ustanovama.
Pored toga, stiču na tim privatnim fakultetima titule profesora prava, te tako, s obzirom na to da se radi o instant profesuri, stečenoj suprotno propisima, umanjuju ugled nosilaca pravosudnih funkcija i time zadaju udarac autoritetu pravosuđa.
Postavlja se pitanje, da li zbog takvih pojava građani sve češće dobijaju presude koje su pisali sudijski saradnici i pripravnici, umesto sudija, jer sudije očigledno nemaju vremena, budući da se pripremaju za nastavu i istu izvode.
Dakle, nastava profesorima, suđenje sudijama. Sudije moraju služiti narodu, koji ih posredničkom demokratijom bira i u čije ime, po zakonu, donose odluke.
Ovako predloženim rešenjem, samo će se potvrditi da je domaće pravosuđe vazda bilo, i jeste podređeno izvršnoj vlasti, pa o nekoj istinskoj nezavisnosti ne može biti ni govora. Čak i da budu poslušnici interesa dominantne političke volje, sudije će ovakvim zakonskim rešenjem delovati kao pojedinci, rekao bih, neujednačenog rejtinga, dakle, svakako, ne kao respektabilna, zasebna, samostalna i zaokružena grana vlasti, što bi, u principu, trebalo da bude.
U Predlogu zakona o sudijama, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, navodi se, između ostalog, da će se izbor svih sudija sprovesti do kraja iduće godine, a da će, ukoliko neki od sadašnjih sudija ne budu izabrani, njima prestati sudijska funkcija. To je ništa drugo do mehanizam koji omogućava eliminaciju sudija bez pravog kriterijuma. Informacije radi, broj sudija u Srbiji je danas oko 2.400, tako da mi se čini da je reizbor, upravo, i pokušaj da se taj broj redukuje, ali je problem u ogromnom pritisku političke elite, koja ima jasnu nameru da sudije u potpunosti uzme pod svoje, koristeći mnogobrojne mehanizme u okviru poluga vlasti.
Mislim da je, u osnovi, bitno precizno definisanje legitimnih kriterijuma za predlaganje i izbor kandidata za sve pravosudne i javne funkcije. Status sudije i derivat sudijske funkcije stiče se poveravanjem ograničenog ili stalnog mandata. Ograničeni mandat je onaj koji daje Narodna skupština kada sudije bira prvi put, a odredbom člana 147. Ustava Republike Srbije, taj stalni mandat davaće Visoki savet sudstva, kad sudiju bira po isteku ograničenog mandata.
Izabrani sudija, po članu 55. stav 1. Predloga zakona o sudijama, stupa na funkciju na svečanoj sednici svih sudija u sudu za koji je izabran. Od tada stiče status nosioca državne funkcije, kao što su to i narodni poslanici, predsednik Republike, sudija Ustavnog suda, član Vlade, predsednik suda, javni tužilac, zamenik javnog tužioca i svako drugo lice, na primer, i Zaštitnik građana, koje na funkciju bira Narodna skupština ili postavlja Vlada.
Sva ta lica imaju status funkcionera, a nisu državni službenici, da bi bili u radnom odnosu, što je, recimo, apsurd, jer je tako izričito određeno članom 2. stav 2. Zakona o državnim službenicima, o kome smo raspravljali pre nekoliko dana u Skupštini.
Predlog zakona o sudijama nije o ovome ni vodio računa, a da jeste, primera radi, njegov član 11. ne bi predviđao da sudija ostvaruje prava iz radnog odnosa u skladu sa propisima koji uređuju prava iz radnog odnosa izabranih lica, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Ni sudija, ni druga izabrana lica ne mogu ostvarivati prava iz radnog odnosa, jer taj odnos nisu ni zasnovali, ali mogu ostvarivati prava po osnovu rada, kao što su radno vreme, odmori, odsustva itd.
Dakle, da rezimiram, ako uspemo da ovim zakonskim rešenjima, u šta čisto sumnjam, izaberemo zaista stručne i čestite, ako za predsednike izaberemo one koji će kontrolisati rad sudija i saradnika, koji će svakodnevno vršiti uvid u rad sudija, sudijskih saradnika i drugog osoblja, proći svaku sudnicu, pisarnicu, pogledati upis i kretanje predmeta, tražiti objašnjenja za ažurnost i drugo, ako Narodna skupština bude bar jednom godišnje razmatrala rad sudova po pokazateljima ažurnosti i kvaliteta odluka, ne u smislu pretresanja pojedinih odluka, već godišnji izveštaj o ažurnosti i broju ukinutih odluka, tek tada će biti stvorene pretpostavke da se otklone sve trenutne anomalije.
Novi zakon, sam po sebi, dakle, nije dovoljan. Na primer, član 6. predloženog zakona u osnovi je isti kao i član 6. važećeg zakona o sudijama, a i bez njega država je, prema opštim pravilima o odgovornosti, uvek mogla da traži naknadu štete od sudija. Pitanje je, zašto to nikada nije uradila, kao i da li će i posle donošenja ovog zakona to uraditi?
Ako samo jednom to učini, to će blagotvorno delovati u pravcu željenog cilja, povećanja kvaliteta odluka i ažurnosti.
Kada smo već kod toga, evo, iskoristiću priliku da ponovo, i vas narodne poslanike, a i javnost u Srbiji upoznam s još jednom skandaloznom odlukom već pominjanog sudskog veća Okružnog suda u Beogradu, sastavljenog od sudija: Mirjane Aranđelović, predsednika Veća, Dušice Marinković i Mirjane Riđički, koje je, rešavajući žalbu koju je podneo odbornik Pešo Popović u Skupštini gradske opštine Rakovica, a vezano za prestanak mandata bivšim odbornicima SRS-a, doneo presudu da se odbija.
Imali ste prilike da ovih par dana čujete kako se to radilo, naravno, nikako u skladu sa zakonom, i u gradskoj opštini Zvezdara. Sada je nešto slično bilo i u gradskoj opštini Rakovica, s tim što je ovde još veći presedan napravljen, jer ovakav sporazum, em što nije potpisan bio od strane odbornika, već nije čak ni overen u sudu, već je jedina overa ovakvog sporazuma o raskidu ugovora obavljena u gradskoj opštini Rakovica, gde je na vlasti, naravno, DS, tako da više ne treba da čudi i narodu je poznato da su maske pale i da su srpske ''napredne seke'' žestoko u zagrljaju ''bate'' Borisa Tadića.
Bez obzira na to što svim srcem pokušavaju, u svim medijima, da se predstave u narodu kao opozicija, očigledno je da su pročitani.
Na kraju ću samo da podsetim na reči akademika prof. dr Koste Čavoškog, koji je govorio: "Više nego sve drugo, čestitost je sudiji tal i glavna vrlina. Ono što se, međutim, olako predviđa kao preko potrebna vrlina sudije jesu čvrstina i postojanost njegovog karaktera i moralna hrabrost da se odoli iskušenjima i zlu". Režim Borisa Tadića je veliko iskušenje i zlo, a na sudijama je da pokažu čvrstinu i hrabrost, zarad suda vremena. Hvala.