Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, da ispravim uvaženog kolegu Krasića, mislio je na DS, a ne DSS.
Javio sam se zbog obrazloženja gospođe ministra o ova četiri amandmana DSS-a. Podržavam amandman uvažene koleginice, ali sada nam je tek jasno da vi, u stvari, još uvek ne znate šta je to konačno rešenje, da vi sada razmišljate o tome i želite, ne sporimo da želite, da se čitava ta oblast bezbednosti u sudovima reguliše na dobar način, ali ste ovde sad rekli neke stvari koje uopšte ne treba da uspore, ili da onemoguće da ova četiri amandmana budu usvojena, ako su već dobra. Oni daju rešenje dok vi ne nađete konačno rešenje, bolje nego što je sad.
Definitivno je da ova četiri amandmana nude bolje rešenje nego što je sada. Valjda je bolje, dok vi ne donesete predlog novog zakona, da popravimo situaciju u toj oblasti. S druge strane, taj zakon vam neće moći da sadrži neke stvari koje ste ovde rekli, recimo, izvršenje. Pa, ne možete vi sa sudskom policijom da idete na izvršenje, to se nigde ne radi.
Reći ću vam primer iz prakse. Imam dva najbolja prijatelja, ne mogu da ih razdvojim. Jedan od njih je radio kao sudski izvršitelj. Išao je u jedno selo u okolini Smedereva, morao je da izvrši sudsko rešenje. Čovek je kupio kravu od drugog čoveka, a ovaj je tvrdio da ga je prevario, da to nije krava za koju su se pogodili. Sud presudi u njegovu korist i sada treba da vrati ovome kravu, a ovaj njemu novac; ovaj neće da otvori kapiju. Tu se dolazi, tu se vade sekire, vade se puške. Kakva, crna, sudska policija, tu mora da ide interventna jedinica.
Ne možete u okviru sudske policije da pravite interventnu jedinicu. Nećete moći da dođete do tog rešenja, bez obzira na dobru nameru.
Znači, sudska policija to ne može da radi. Gledamo svi ove filmove, pa vidimo kako su obučeni u uniforme sudski policajci u mnogim zemljama, u SAD-u, u zemljama EU, koju opremu imaju. Ne mogu da privode. Kako mogu da privode? Jedino ako to sad nekako regulišemo, pa da oni idu da privode, ali to je besmisleno, to radi obična policija, nema potrebe.
Ovo što smo ovde rekli je jedno rešenje. Nađite novim predlogom zakona još bolje rešenje od ovoga koje smo dali kroz ova četiri amandmana, mi ćemo vas podržati ako ga nađete, ali nemojte da gubimo bezveze vreme. I ovako, i onako, mora da se vrši, kad se ovo usvoji, ako se usvoje izmena i dopuna Zakona o policiji, nećete moći da napravite sudsku policiju koja će vršiti sudsko izvršenje, asistenciju pri izvršenju sudskog... pa, to je nemoguće. To nije tako jednostavno.
Ne znam koliko imate sudske prakse, ali ja sam iz sudske kuće. Meni je otac penzionisan kao sudija okružnog suda. Znam o čemu govorim. Verujte, nemoguće je, evo, dao sam ovaj primer, nemoguće je bez interventne policijske jedinice neka rešenje izvršiti.
Kako ćete da napravite interventnu jedinicu pri sudskoj policiji, pa onda u svakom gradu od ovih koje ste predvideli? Pa, to je besmisleno. Imamo interventnu jedinicu u policiji, zašto bi se pravile dve interventne jedinice, opet se povećavaju troškovi?!
Mislim da bi trebalo da razmislite još jednom, da prihvatite ova četiri amandmana, a kada nađete, kako kažete, sveobuhvatno, kompletno rešenje, nije sporno, uradite zakon, predložite, izvršićemo izmene i dopune, promenićemo Zakon o uređenju sudova i imaćemo sveobuhvatno rešenje. Zahvaljujem.

Da li još neko želi reč? (Ne)
Na član 86. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Judita Popović i dr Nebojša Ranđelović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodna poslanica Judita Popović.

Gospođo predsedavajuća, gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je dosledno podnela amandman na ovaj zakon o uređenju sudova, i to na ovaj član 86.
Da biste razumeli o čemu se radi, volela bih da saslušate kako glasi ovaj član. Kaže: "Detaljnije uslove, visinu i način naknade iznosa koje stranke i ostali učesnici u postupku plaćaju za podmirenje troškova u sudskim postupcima propisuje ministar nadležan za pravosuđe".
Dakle, ministar za pravosuđe i upravu je organ izvršne vlasti. Kao što je u amandmanu na član 82, takođe, napomenuto da je velika uloga izvršne vlasti u načinu finansiranja sudova, i u ovom slučaju mi vidimo tu veliku ulogu izvršne vlasti. Kako smo počeli sa zakonom, kako smo počeli sa posebnim isticanjem želje za samostalnošću i nezavisnošću sudova, malo pomalo, stižemo do kraja odredaba zakona i sve više se oseća uloga izvršne vlasti. Pomalo se oseća i arogancija vlasti, jer, ma koliko govorili o ravnopravnosti te tri grane vlasti, ipak je malo više u onoj izvršnoj, a ministar pravosuđa je u toj izvršnoj vlasti, odnosno u Vladi.
Malopre sam zaboravila da vam pročitam obrazloženje amandmana, koji je odbijen, na član 82. stav 2. Zakona o uređenju sudova, gde se, posebno, deklarativno i jasno, izvršna vlast izražava o tome zašto može da raspolaže tim sredstvima u korist sudova. Dakle, o onom prethodnom amandmanu Vlada je dala obrazloženje koje glasi: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što bi prihvatanje rešenja iz amandmana značilo obavezu za budžet Republike Srbije, bez obzira na priliv sredstava u budžetu. Imajući navedeno u vidu, rešenje iz Predloga zakona je celishodnije''.
Dakle, opet govori samo o tome, o neskrivenoj potrebi i želji izvršne vlasti da raspolaže tim sredstvima po sopstvenom nahođenju, često nalazeći obrazloženje da nema dovoljno sredstava u budžetu, da uskrati sredstva sudovima.
Ovo samo dopunjuje našu primedbu na član 86, iskazanu ovim amandmanom, zato što ovde izvršna vlast opet uzima sebi za pravo, i to putem svog ministra, da odredi način, uslove, visinu te sudske naknade. Dakle, jednim perom se odlučuje o tome da li će se poštovati to ljudsko pravo, pravo na pravično suđenje.
Ljudi se obraćaju sudovima, ne pro forme, ili radi lepote sudova, nego da bi ostvarili neku svoju pravdu. Ljudi su željni pravde. Međutim, ukoliko se ta naknada previsoko odredi, vi već na prvom koraku onemogućavate ljude da stignu do te pravde. Onda mi možemo da pričamo koliko god hoćemo o tome da treba da postoji pravično suđenje, da treba da se reformiše pravosuđe, da donosimo veoma dobre, reformatorske zakone.
Nema nikakvog rezultata, jer čovek ne može ni da dođe do situacije da, eventualno, oseti tu pravdu na svojoj koži, da iskusi pravično suđenje.
Naš amandman je veoma jasan što se toga tiče. Mi ostavljamo mogućnost ministru da odredi uslove i način visine naknade. Međutim, poboljšavamo član, jer tražimo da visina i način naknade, iznosa iz stava 1. ovog člana, ne smeju da ugroze pravo na pristup sudu. To je ono osnovno što je predviđeno i evropskim konvencijama, da ljudi, da građani Srbije imaju pravo da pristupe sudu. Ali, ukoliko je to pravo sadržano samo forme radi u zakonu, a ne prati ga i realna mogućnost da se zaista koristi tim pravom, ne može da se koristi, pogotovo ako su troškovi toliko veliki da prosečan građanin, s prosečnom platom od 20 - 30 hiljada dinara i još manjom penzijom, ne može da pristupi i traži tu pravdu pred sudom.
Prema tome, ako se radi o nekoj socijalno odgovornoj vladi, a pretpostavljam da jeste, s obzirom na to da je reč o koaliciji DS-a, SPS-a i ostalih koji su to, inače, istakli kao poseban kvalitet, onda bi trebalo da vode računa i o ovoj posebnoj potrebi za pravičnim suđenjem. Pravično suđenje je, opet govorim o tome, moguće samo ukoliko čovek dođe do mogućnosti da to svoje pravo u sudu iskaže i traži da sud o njemu donese odluku.
Kada se uzme u obzir obrazloženje Vlade o tome zašto ovaj amandman ne usvaja – zato što je odgovarajućim procesnim zakonima regulisano oslobađanje od plaćanja troškova sudskog postupka, onda ćete shvatiti zašto sam govorila o nekoj vrsti arogancije vlasti.
Znamo mi da postoje procesni zakoni koji regulišu u kojim slučajevima učesnici u postupku mogu biti oslobođeni plaćanja određenih sudskih naknada. Znamo da se to, inače, ne primenjuje u sudu. Da li zato što predsednici sudova imaju određenu bojazan prema nadležnom ministarstvu, od nadležnog ministarstva, jer, podsećam, predsednici sudova, kao i sudovi, direktno zavise od odluke izvršne vlasti, da li će i koliko sredstava dobiti iz budžeta ili iz nekih drugih razloga?!
Ljudi su u obavezi da plaćaju potpunu naknadu. Sudske takse su velike. Retko kada sudovi, odnosno država, odnosno izvršna vlast, preuzimaju na sebe taj teret pravičnog suđenja o kom govorimo. Građani su ti koji često te naknade plaćaju i u visini jednog frižidera, zamrzivača, veš mašine i slično, jer se ne radi o malim iznosima. To su respektabilni iznosi, pa bi bilo dobro da se razmisli o tome kako napraviti neku rezervu, kako osigurati da, bez obzira na to ko je nadležan ministar pravde i uprave, budu jasni i konkretni načini, konkretna merila kako će da se utvrđuje visina te naknade i uslovi njenog plaćanja.
Dozvolićete, veoma je neprijatno ako država te svoje naknade, od građanina koji je tražio pravično suđenje, naplaćuje prinudnim putem.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u odnosu na amandman koji je predložila koleginica i ovlašćeni predstavnik, ispred svoje poslaničke grupe, SRS smatra da se mora strogo voditi računa o tome da se omogući građanima da pod normalnim i povoljnim uslovima ostvaruju svoja prava pred nadležnim sudovima.
Iz prakse, a dobrim delom iz svojih saznanja, moram reći da su sudske takse ogromne i da ih treba smanjivati, da sudske takse treba da posluže pravosuđu da se poboljša materijalni položaj pravosuđa.
Ranijih godina sam se zalagao za to da sudske takse idu u sudski budžet i da sudskim taksama raspolaže pravosuđe. Međutim, ono što je problematično u ovom predlogu zakona jeste da se krši Ustav, krše se odredbe Zakonika o krivičnom postupku, pogotovo ako se ima u vidu odredba člana 80, kao član 78.
Vidite, u Predlogu zakona, član 78 – ovlašćenje pravosudne straže. Ova ovlašćenja nema ni policija. Zašto nema? Sada ću vam objasniti.
Pravosudni stražar je ovlašćen da utvrdi identitet i razloge dolaska lica u zgradu pravosudnog organa. Po ovoj odredbi, niko ne sme ući u sud dok ne bude legitimisan i pretresen. Niko. Definicija norme tako glasi – po potrebi, pretrese lice i stvari, zabrani. Opet je u suprotnosti sa članom 32. Ustava Republike Srbije, a u suprotnosti je i sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku. "Pravosudni stražar je ovlašćen da upotrebi fizičku silu i gumenu palicu, a vatreno oružje – samo ako drugačije ne može da zaštiti ljudski život ili odbije napad na zgradu pravosudnog organa".
Ovde je izostala jedna odredba, jedno ovlašćenje – da zaštiti sebe od napadača. Kako je ugrožen sudija, tako je ugrožen i stražar. Dakle, da odbije istovremeni protivpravni, neskriveni napad od sebe ili drugog.
Kada dajete ovolika ovlašćenja sudijama, tužiocima, zamenicima, njihovim porodicama, onda morate da zaštitite i samog stražara. Tu je nedostatak ove odredbe.
Međutim, ono što je vrlo problematično, to je da su odredbe ovog člana u suprotnosti s odredbama člana 79. Zakonika o krivičnom postupku. To je taj zakonik o krivičnom postupku koji smo pisali 2000. godine. To je odredba koja reguliše i daje ovlašćenja pripadnicima službe organa unutrašnjih poslova.
Član 79, moram napraviti poređenje i tumačiti normu, kako glasi u Zakoniku o krivičnom postupku, a posebno kako glasi u Predlogu zakona. Vidite, u Zakoniku o krivičnom postupku je preciznije određeno, normirano i dato ovlašćenje. Organi unutrašnjih poslova, između, ostalog, imaju pravo pretresanja stana i lica.
Da vidimo kako će stražar da pretresa ženu. Hajde da vidimo.
Molim vas, ulazi žena za koju se sumnja da je samoubica, da je opasana bojnim sredstvima, bombama i oružjem, stražar joj kaže – skidaj se. Aman, čoveče, što da se skidam, mani se, to nije predviđeno u zakonu.
Međutim, kad smo pisali Zakonik o krivičnom postupku, evo kako smo uredili ovu normu. Pretresanju stana i lica prisustvuju dva punoletna građanina kao svedoci. Žensko lice može biti pretresano samo od strane ženskog lica, a za svedoke će se uzimati samo ženska lica. Ima li ovde logike? Ima. Ima li ovde zaštite dostojanstva? Ima.
Dalje, svedoci će se, pre početka pretresanja, upozoriti da paze na tok pretresanja, kao i da imaju pravo da pre potpisivanja zapisnika o pretresanju stave svoje prigovore, ako smatraju da sadržina zapisnika nije tačna. Šta sledi dalje? Pretresanje stana ili lica, dakle, sad govorimo o pretresanju lica u sudu, treba sprovesti obazrivo, uz poštovanje dostojanstva ličnosti i prava koja proističu iz Ustava. O svakom pretresanju stana i lica sastaviće se zapisnik.
Hoće li sudska straža da obezbedi dva svedoka muškog pola, dva svedoka ženskog pola, hoće li sudska straža da sačini zapisnik i da li će taj zapisnik sva ta lica da potpišu?
Ovo govorim iz sledećih razloga. Ova norma je neodređena, preširoko formulisana, dispozicija norme je, apsolutno, neprihvatljiva. Zašto? Često će doći do zloupotrebe ovlašćenja koja bi se davala sudskoj straži. Ovo iz razloga što samo prva rečenica ovog stava, koji daje ovlašćenje za pretres lica, govori o tome da on može da pretrese svako lice, i kad treba i kad ne treba. Tu je problem.
Smatram da su ove norme i ova ovlašćenja neprihvatljivi. Smatram da obezbeđenje sudova treba da bude uređeno posebnim zakonom. Ali, da bismo imali adekvatno obezbeđenje u sudovima, moramo imati školovane ljude koji će obavljati funkciju straže.
Gospođa ministar je napomenula prethodno da razmišlja da se predloži da ova sudska straža treba da bude u funkciji sudske policije. U zemljama Zapadne Evrope, Engleskoj i Americi, postoji sudska policija, ali, da ne bi bilo mešanja i nelogičnosti, sudska policija jeste policija koja obavlja određene poslove u istrazi, a lice u sudskoj policiji mora biti stručno, s položenim pravosudnim ispitom i deset godina radnog iskustva.
Dakle, ovo je sudska policija koja vodi istragu, a ovo treba da bude sudsko obezbeđenje, a da bi neko mogao da bude postavljen na dužnost sudskog obezbeđenja, mora da prođe školu, mora da završi školu, i to da zna da koristi vatreno oružje, da zna da upotrebi gumenu palicu ili fizičku snagu. Drugo, ako upotrebi fizičku snagu ili gumenu palicu, dužan je da napiše izveštaj o upotrebi, a predsednik suda, ili veće sudsko će da oceni da li su fizička snaga, gumena palica ili vatreno oružje upotrebljeni opravdano ili neopravdano.
Dakle, u praksi će se ovde javiti brojne zloupotrebe i ja sam za to da ova odredba ne može biti u suprotnosti s odredbama Zakonika o krivičnom postupku.
Objasnio sam da moramo imati obezbeđenje. Ali, šta je problem ovde? Srbija prolazi kroz demokratiju u kriznom vremenu. Znam, molim vas, unazad više decenija, nismo imali problema u pravosuđu ove vrste. Kako nasta krizno vreme, mi u pravosuđu imamo ogromne probleme s aspekta fizičkog integriteta zaposlenih u pravosuđu; to vam je od ''oktobarske revolucije''.
Vi se pitate zašto imate od tada, pa do danas, brojne slučajeve gde su upotrebom vatrenog oružja ugroženi nosioci pravosudnih funkcija. Zašto? Imali ste slučaj u Pančevu, kada je jedan građanin u sudnicu doneo ''kašikaru'', bacio bombu, jer mu je dozlogrdilo dugogodišnje iskustvo i više nije mogao da trpi. Upotrebio je ''kašikaru'', ranjeno je sedam-osam ljudi, između ostalog, i sudija Ksenija, koja je doživela teške telesne povrede i jedva se izborila za svoj život, a bilo je još troje građana koji su teško povređeni – slučaj u Odžaku.
Postavlja se pitanje, šta tu nedostaje kod organizacije u pravosuđu? Nedostaje sinhronizacija između Ministarstva, kao jednog od organa za pravosuđe i Vladinog resora, i nadležnih nižih sudova.
Dakle, zagazili smo u krizno vreme, a Srbija jeste u kriznom vremenu, po bilo kom osnovu, mi smo u kriznom vremenu. Evo, od 1945. godine, sve do pre sedam-osam godina, ovakvo stanje nismo imali u pravosuđu. Napominjem, ako hoćete obezbeđenje sudova, gospodo, onda morate da imate školu, da prođu kadrovi kroz tu školu, ako treba, da se regrutuju iz pripadnika organa unutrašnjih poslova koji su prošli određene kurseve i određene škole; srednja škola unutrašnjih poslova dala bi mogućnost da se obezbeđenje sudova izvrši na adekvatan način.
Vratiću se na sudske takse. Gospođo ministre, od vas tražim obaveštenje. Gospodin Todorović je postavio pitanje – 500 i nešto miliona je otišlo na reprezentaciju, 420 traktora srednje kategorije; za to su mogli da se kupe pokloni siromašnim poljoprivrednim proizvođačima, da oru ovu dobru srpsku zemlju i da proizvode i za sebe, i za državu, i za izvoz.
Dragan Todorović je prošle godine postavio pitanje, kako direktor jedne obične, Privredne banke u Pančevu, gospođa Munić, može da prima platu od 550 hiljada dinara? U kakvoj državi mi živimo? Predsednik Vlade, ili predsednik Republike, nema više od 150 hiljada. Da li je to slučajno neko iz G17? Gospodo, da se razumemo, ne može jare i pare.
Ponavljam, nismo dobili precizan odgovor na pitanje koliku je platu imao direktor Jata, direktor Aerodroma pretprošle i prošle godine. Daleko veću.
Gospođo ministre, vi ste sirotinja u odnosu na ove bogataše i mafijaše, nemojte se vređati, što je rekla gospođa Radeta. Ne želim da vas uvredim, ali moram da postavim pitanje: Otkud ovoj državi ovakva vlast, koja hohštaplerima dozvoljava da se pljačka na svakom koraku? Nemojte to više dozvoljavati. Vi ste predstavnik Vlade. Utičite tamo da se neke stvari regulišu na bolji način.
(Predsedavajuća: 15,30 minuta. Narodni poslaniče, vreme za vašu poslaničku grupu je iskorišćeno.)
Što se tiče sudskih taksi, one su veoma visoke. Smatram da sudske takse treba da idu u budžet za poboljšanje položaja zaposlenih, koji imaju od 12 do 15 hiljada dinara, kao što čistačice u Pančevu imaju 12 hiljada. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne)
Na član 88, amandman je podnela Vlada.
Odbor za pravosuđe i upravu prihvatio je amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na naslov iznad člana 89, amandman je podnela narodni poslanik Ljiljana Miladinović.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu prihvatili su amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona
Na član 89. amandman su, u istovetnom tekstu, podneli narodni poslanici Milan Knežević i Dragan Čolić.
Vlada i Odbor za pravosuđe i upravu nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Dragan Čolić, pa narodni poslanik Zoran Krasić.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe "Napred, Srbijo", Srpske napredne stranke, podneo sam amandman na član 89, kojim tražim da se, posle stava 1, doda stav 2, jer je neophodno uspostaviti kontinuitet sadašnjih i budućih sudova u nadležnostima, u organizacionom smislu i slično.
Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, i to članom 1. stav 1, predviđa se osnivanje prekršajnih, osnovnih, viših, privrednih i apelacionih sudova.
S druge strane, članom 89. Predloga zakona o uređenju sudova, predviđa se početak rada Vrhovnog kasacionog suda, Privrednog apelacionog suda, Upravnog suda i Višeg prekršajnog suda. Ovom odredbom je predviđeno da navedeni sudovi rad počinju 1. januara 2010. godine.
Imajući u vidu da se Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava predviđa osnivanje ne samo sudova koji su navedeni u članu 89. Predloga zakona o uređenju sudova, već i prekršajnih, osnovnih, viših privrednih i apelacionih sudova, neophodno je da se u članu 89. Predloga zakona o uređenju sudova doda i stav 2, koji predviđa da Prekršajni sud, Osnovni sud, Viši apelacioni sud i Viši privredni sud počinju rad 1. januara 2010. godine.
Ovim će se uspostaviti kontinuitet sadašnjih i budućih sudova u nadležnostima i organizacionom smislu, jer, bez ove odredbe, nastaje pravna praznina i stvara se nejasnoća u pogledu daljeg rada sadašnjih sudova, opštinskih, okružnih i trgovinskih, predviđenih u članu 1. stav 1. zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava.
Na potrebu uvođenja predloženog stava ukazuje i činjenica da je u prelaznim i završnim odredbama Predloga zakona o uređenju sudova, i to u odredbama članova 87. i 88, predviđen nastavak rada postojećih sudova i postojećih organa za prekršaje, a u pitanju su Vrhovni sud Srbije i Viši trgovinski sud, koji su obrazovani po ranijim zakonima, kao i veća za prekršaje i opštinski organi za prekršaje, ustrojeni Zakonom o prekršajima.
Bez stava 2. u članu 89. Predloga zakona o uređenju sudova, postojeći opštinski, okružni i trgovinski sudovi ostaju u pravnom vakuumu, jer se ne zna kakav je njihov status, da li im prestaje rad 1. januara 2010. godine, ili nastavljaju rad, a da za to nema konkretne zakonske odredbe koja bi upućivala na nastavak njihovog rada.
Ovim bi se narušila i odredba člana 142. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, po kojima je sudska vlast jedinstvena na teritoriji Republike Srbije, a sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.
Na potrebu uvođenja predloženog stava upućuje i odredba člana 194. st. 1, 2. i 3. Ustava Republike Srbije, po kojima je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, a svi zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji moraju biti saglasni s Ustavom, kao najvišim pravnim aktom Republike Srbije.
Polazeći od navedenih odredaba najvišeg pravnog akta, treba istaći nedorečenost odredaba člana 56. Predloga zakona o uređenju sudova, po kojima sud može imati sekretara suda, koga raspoređuje predsednik suda, a koji pomaže u radu predsedniku suda, u sudskoj upravi, i samostalan je u poslovima koji su mu povereni odlukom predsednika suda, u skladu sa sudskim poslovnikom.
Naime, sadašnjim zakonom o uređenju sudova, u odredbama člana 53. stav 4, propisano je da sekretara suda, iz redova sudijskih pomoćnika, postavlja predsednik suda, a predloženim zakonom ovakva odredba nije uneta. Jedino na osnovu čega bi se moglo zaključiti da se i dalje za sekretara suda raspoređuje sudijski pomoćnik, jeste tumačenje odredaba člana 49. stava 3. Predloga zakona o uređenju sudova, po kojima sekretar Vrhovnog kasacionog suda može biti samo onaj ko ispunjava uslove za sudiju apelacionog suda.
U cilju otklanjanja ove nejasnoće, smatram da bi trebalo zadržati dosadašnje jasno određenje da se sekretar suda, po odluci predsednika suda, raspoređuje iz reda sudijskih pomoćnika, posebno imajući u vidu obim i prirodu poslova sudske uprave, kao i potrebu raspolaganja stručnim znanjima neophodnim za obavljanje navedenih poslova.
U cilju poštovanja prethodno navedenih ustavnih odredaba, neophodno je pomenuti da je osnivanje Vrhovnog kasacionog suda, Privrednog apelacionog suda, Upravnog suda i Višeg prekršajnog suda i početak njihovog rada sa 1. januarom 2010. godine nelogično, jer je i dosadašnjom zakonskom regulativom, koja je već predvidela, u okviru sudova opšte nadležnosti, apelacione sudove, a u okviru posebnih sudova, i upravni sud, početak rada ovih sudova, unazad sedam godina rad odlagan, usled nedostajućeg odgovarajućeg prostora za njihov rad, ali i sudijskog kadra, sudskog osoblja i pratećih tehničkih sredstava.
Bez svega toga, rad sudova nije moguć, a nejasno je kako se može očekivati da će u trenutku opšte ekonomske krize moći da se sprovede kako obezbeđivanje nedostajućeg prostora, tako i rešavanje kadrovskih i tehničkih pitanja. Složenost rešavanja ovog pitanja proizilazi iz predložene postojeće mreže sudova, utoliko što je za pojedine od opštinskih sudova predviđeno da postanu sudske jedinice osnovnih sudova, a da se prethodno nije utvrdilo šta predstavlja osnov za određivanje pojedinih sudova za sudske jedinice, kakav je slučaj s Opštinskim sudom u Velikoj Plani i Opštinskim sudom u Smederevskoj Palanci.
Polazeći od ovih okolnosti, ne može se prihvatiti kao realan rok od godinu dana za uspostavljanje prostornih, kadrovskih i tehničkih uslova za početak rada ovih sudova.
S tim u vezi, treba pomenuti nelogičnost u pogledu postavljenih rokova za izbor nosilaca pravosudne funkcije, kako pomenutih sudova, tako i osnovnih, viših, privrednih, prekršajnih sudova i Vrhovnog kasacionog suda, budući da je u pitanju broj koji se odnosi na više od 2.000 nosilaca pravosudne funkcije, a poslove Visokog saveta sudstva treba da obavi svega 11 članova.
U sklopu navedenog, postavlja se pitanje svrsishodnosti sprovođenja opšteg izbora nosilaca pravosudne funkcije, kada je i prethodnim, a i važećim ustavom predviđena stalnost sudijske funkcije. Ukoliko bi se opšti izbor sproveo, uvela bi se pravna nesigurnost i u pogledu tako izabranih nosilaca pravosudne funkcije, jer bi se osnovano moglo očekivati da će se promenom vlasti uvek sprovoditi novi opšti izbor.
Otklanjanje nezadovoljstva građana radom sudova kao, razlog koji ministarstvo nadležno za pravosuđe navodi, ne može da bude jedini osnovni razlog zbog koga bi se sproveo opšti izbor, jer je nejasno koji su pokazatelji uzeti kao relevantni za postojanje nezadovoljstva građana. Ukoliko je osnov broj pritužbi koje se podnose, navedeno uređenje sudova i s njim u vezi sudski poslovnik samo predviđaju pravo na pritužbu stranke i drugog učesnika u postupku, bez bližeg određivanja roka u kom se pritužba može podneti.
Naime, nelogično je da se omogućava pravo pritužbe u situaciji kada je postupak pravosnažno okončan i kada je odluka bila predmet ispitivanja kako po redovnom, tako i po vanrednom pravnom sredstvu.
Ovim se dovodi u pitanje relevantnost sudskih odluka, i to ne samo prvostepenih, već i odluka viših sudova. Osim toga, sudovi se nepotrebno opterećuju, jer postupanjem po ovakvim pritužbama, faktički, ponavljaju razloge donošenja sudskih odluka, iako su podnosioci pritužbi s tim razlozima već upoznati iz odluka koje su im prethodno, od strane suda, i dostavljene.
Neretko se dešava i da se isti podnosioci učestalo pojavljuju u svojstvu pritužilaca, iako su već obavešteni o navodima iz pritužbi, kao i da ranije iznete razloge prituživanja neprestano ponavljaju, podnošenjem novih pritužbi.
Zbog svega toga, ne može se smatrati da je nezadovoljstvo građana radom sudova realan i prihvatljiv razlog, jer je za postojanje i rad sudova potrebna ne samo relacija građanin – sud, već i obrnuto, a na ovo nesumnjivo upućuje i osnov pokretanja sudskih postupaka, a to je kako sudska pravna zaštita u cilju ostvarivanja određenih građansko-pravnih odnosa, tako i suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom.
Ukoliko je ocenjeno da rad sudova treba osavremeniti i usaglasiti s evropskim standardima, onda je bilo neophodno da se najpre za to stvore prostorne, kadrovske i tehničke mogućnosti, a ne samo zakonski okvir, koji se, kako je u ranijem periodu već i postupano, prilagođavao opštim prilikama tako što je početak rada pojedinih od napred navedenih sudova neprestano odlagan.
U skladu s tim, može se postaviti pitanje, da li je takvo postupanje u interesu građana, ukoliko je ovaj interes preovlađujući u ovom trenutku?
Vi iz SRS-a ste lepo lupali, lepo lupate. Nastavite da lupate. Realnost po vas je surova. Evo primera. Na lokalnim izborima u Vrnjačkoj Banji, na četiri biračka mesta, imali ste 12 kontrolora, dva kandidata i dobili ste šest glasova. Veoma lepo lupate. Nastavite da lupate, a građani to prepoznaju.
(Sve vreme govora narodnog poslanika Dragana Čolića, poslanici SRS-a lupali su o klupe.)

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Gospođo Čomić, vidite da sledeći put kada menjate ovaj poslovnik, morate da uvedete i posebnu kategoriju – amandman s lupanjem.
Zamolio bih poslanike SRS-a da se ne naljute, ali moram da pohvalim Vladu. Ako Batić pusti svoju pripravnicu, da objasnim zašto hvalim Vladu. Građani Srbije treba da čuju kako je Vlada odbila ovaj amandman s lupanjem, zato što se lupalo. Kaže ovako: "Amandman se ne prihvata iz razloga što Predlog zakona o uređenju sudova određuje početak rada samo sudova republičkog ranga, budući da se oni osnivaju tim zakonom." To ću da vas kritikujem. "Početak rada ostalih sudova precizno je određen Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji uređuje osnivanje ovih sudova." Treća rečenica: "Pored toga, amandman (sa lupanjem) je pravno-tehnički nepodoban za prihvatanje, iz razloga što ne postoji Viši apelacioni sud koji se navodi u amandmanu."
Sada, molim vas, neko dođe da obrazloži amandman s lupanjem i ljuti se što nije to prihvaćeno, a on predložio sud koji ne postoji. Znači, sada shvatite kakvu ćete štaku da dobijete, pošto će štaka da bude za podršku DS-u. Vidite, ovi što vam nude štaku, oni su u stanju da izmisle nešto, sud, eto, vidite. Ovaj sud ne postoji. To je taj amandman sa lupanjem. Teškim lupanjem.
Da li možete da shvatite koliko je meni teško da pohvalim Vladu? Meni je stvarno teško da pohvalim Vladu, ali evo, ovde sam morao da vas pohvalim, da vas pohvalim zbog treće rečenice. Zbog prve rečenice ću da vas kritikujem. Zašto? Sada ću da vam objasnim.
Uhvatili ste se nečega, pa ste napisali u članu 13 – ostali sudovi republičkog ranga. Napravili ste jednu veliku grešku. Svi sudovi su od republičkog značaja, jer je celokupno sudstvo republički državni organ po Ustavu. Ako ste ovo tretirali u odnosu na nadležnost i vezivali za neku teritoriju, moram da vam kažem, po pitanju mesne nadležnosti, to je najsporednije pitanje u bilo kom postupku.
Zašto ste imali potrebu da dižete sudove na neki republički rang, a da pri tom niste rekli – ovi drugi. Kako se zove njihov rang? Kako? Okružni, nemate više, opštinski, nemate više. Kada nešto delite i pokušavate da podelite, kada treba da kažete – belo, mora da postoji i –crno, ako kažete – ovo je plus, mora da postoji i nešto što je minus. Čim ukažete da postoji samo nešto, a šta je s onim drugim. Da li ga ima ili ga nema? U kom su rangu osnovni, viši i apelacioni sudovi, po vama? To niste rekli. Zašto ste imali potrebu da kažete – sudovi republičkog ranga? Dovoljna odrednica, ako je kriterijum nadležnost, jesu odredbe o nadležnosti sudova. To je sasvim dovoljno.
Neki sudovi se osnivaju za suđenje na celoj teritoriji Republike Srbije, a nekim sudovima je utvrđeno mesto nadležnosti prema nekom drugom kriterijumu. Naravno, vi ste isprovocirali jedno ovakvo razmišljanje i amandman s lupanjem. Evo, vidite, vi ste navukli čoveka da izmisli sud. Vi ste, lepo, u trećoj rečenici primetili – takav sud, bre, brate, ne postoji, kako nas teraš da ti usvojimo amandman. Ne postoji. Znate li zbog čega je to tako, zbog odsustva identiteta i autoriteta.
Čim neko ko je bio radikal postane mnogo slobodouman i izađe iz neke prirodne discipline karakteristične za svaku političku stranku, kao slobodni radikal, naprednjak, kasnije neminovno postoje demokrata bez identiteta, i to je taj problem identiteta. To je, otprilike – svi pišu, pa ajde i ja da napišem nešto. Dva čoveka napisala nešto što nigde nema u zakonu.
Znači, za treću rečenicu, koja je jedina ispravna u ovom vašem mišljenju – svaka vam čast. Ali, ovo drugo što ste napravili, nepotrebno ste napravili podelu na rangove. Pri tome ste samo definisali jedan rang, a drugo, mi ne znamo šta postoji. To je problem ovog člana.
Druga stvar važna za vas – da li mislite da bi vaš koncept zakona bio toliko osakaćen kada ne bi postojao ovaj član? Ne bi. Poslednji član ovog zakona definiše od kad stupa na snagu ovaj zakon. Čim stupi na snagu ovaj zakon, znači da važi ta organizacija, ali to je druga stvar.
Skrenuo bih sada pažnju javnosti i sudijama na jednu stvar koja je mnogo bolnija za nas. Samo da vas podsetim na sledeće.
Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije je donet 10. novembra 2006. godine – dve godine je prošlo. Pazite, dve godine je prošlo. Članovi 5. i 6, da ne ređam dalje članove, vrlo su precizni i imaju za cilj da daju redosled usaglašavanja i donošenja propisa i Ustavni zakon obuhvata samo one propise kojima se definišu državni organi, ne ide van toga. Zašto? Zato što Ustavnim zakonom treba da se kompletira državna struktura, raspored državnih organa, hijerarhija u odnosu na novi ustav. Sudovi su tu nezaobilazni kao posebna grana vlasti.
Vidite, mi krajem 2008. godine donosimo propise koje smo morali da donesemo krajem 2007, ajde neka bude do maja 2007. godine.
Vi sada to proširujete i idete na onu opštu odredbu da se sve to mora završiti do 31.12.2008. godine, a ovaj zakon sada ide po hitnom postupku – počeće da se primenjuje, praktično, 1. januara 2010. godine. Znači, sve što imamo – pravosuđe, sudovi, tužilaštva, za sve je prekretnica 1. januar 2010. godine.
Šta hoću da kažem? Dve godine ste iskoristili za donošenje propisa, pa još dve za usaglašavanje organizacije državnih organa s novim propisima, to je četiri godine. Znači, četiri godine imamo stanje koje ne može drugačije da se opiše nego kao primena propisa i onoga što je važilo 1991. godine. Je li tako? I sada sudovi sude na bazi Zakona o sudovima iz 1991. godine, bez obzira na to što ste vi 2002, 2003, 2004, 2005. menjali ove propise o sudovima, tužilaštvima itd. Nadležnost je određena prema propisima iz 1991. godine. Od 1991. godine, pa do kraja 2006. godine, ajde, đene-đene da se prihvati stanje, ali vama to nije dovoljno. Vi to produžavate još četiri godine, a kobajagi – sve je to evropsko, sve je to po novim kriterijumima, to je sve prema novim standardima. Ovo vam pričam jer je ovo poslednji amandman na ovaj predlog zakona. To vam pričam iz razloga što ovo neće da zaživi ni 1. januara 2010. godine.
Samo da vas podsetim da smo mi ovo rekli i 2002, i 2003, i 2004, i 2005, kada su donošeni, isto tako, evropski zakoni o pravosuđu. Rekli smo – to neće da zaživi. Rekli smo – zaživeće samo deo koji se tiče izbora i razrešenja sudija i tužilaca i taj deo je važio. Vama je i sada potreban samo taj deo. Vama nije stalno do istinskog funkcionisanja sudova. Vama uopšte nije stalo ni do pravde ni do pravičnosti.
Znate, ima nešto što je nečije pravo, pa postoji nešto što je ostvarivo i nešto što je stvarno. Znači, ono što je propisano Ustavom, to je ono što je zagarantovano, a ono što građanin može da ostvari kod uprave i kod suda – nije to pravo, nego je ispod tog prava. E, vama su potrebne sudije koje će ispod tog prava da garantuju samo za određena lica – nezavisno i nazovisamostalno sudstvo.
Znači, mi ovde nećemo da radimo po sistemu – uzimamo temu, donesemo zakon, regulišemo tu oblast, idemo dalje. Ne, nego se uvek menja, uvek se nešto inovira, a da pri tome ne znamo da li su iskorišćene sve mogućnosti postojećeg zakona. Pazite, zato što sudije neće da sude i da oduzimaju imovinsku korist, mi donosimo poseban zakon o oduzimanju imovinske koristi. To je nešto neverovatno. Znači, sudije neće da sude, pa donosimo novi zakon i regulišemo tu oblast, pa kažemo – to je evropski put, znate, tekovina, idemo ka Evropi itd.
Moram još ova dva minuta da iskoristim zbog javnosti.
Znate kako Demokratska stranka zastupa Srbiju u inostranstvu? Dobar dan, mi smo iz Demokratske stranke Srbije, kažite šta treba da uradimo.
Ne Demokratske stranke Srbije, nego ove Demokratske – ''žuto preduzeće'', da ne grešim. Oni kažu ovako – mi smo iz Demokratske stranke, kažite šta treba da uradimo. Nema borbe za svoje interese. Ovi iz Evrope, znate, kažu – ako hoćete sami da se, terajte, terajte, šta nas briga, pohvalićemo vas. Sećate li se kad je prvi put došao onaj Đelić, u onom prvom mandatu, pa kaže – to ćemo mi sa njima da pregovaramo, pa mi njima kažemo – to smo sve ispunili. Oni kažu – dobro, ako ste to ispunili, a onaj pravi, kaže, pauzu da nešto kao, a ja mu kažem – mi smo ispunili i ovo; da ne bi on od nas tražio, mi njemu unapred kažemo da smo završili još jedan posao.
Zašto? Da bi sedeli u fotelji. Samo zbog toga. Cela državna politika Demokratske stranke se svodi na to da se sedi u fotelji. Sve je evropsko što oni kažu. Sve je demokratsko što odgovara njihovim interesima. Ako neko drugi sedi na vlasti, to odmah nije demokratski. Sve što rade, to je evropski – to Evropa od njih zahteva, a jadnici ne znaju.
Nema Nataše, nema je. Ona nas je vodila u Francusku, bila i šef delegacije. U Francuskoj, i Parlament i Senat imaju posebnu komisiju koja preispituje to što se donese u Evropskom parlamentu. Zašto preispituju? Imaju dva razloga. Prvi razlog je što su izbori za Evropski parlament nezavisni od izbora za njihovu skupštinu. Onda kažu – ta struktura koja je u skupštini nije u Evropskom parlamentu, tamo dolaze neki drugi. Zašto? Francuzi glasaju za evropske etike da bi tamo maltretirali Brisel i Strazbur. Kažu da tamo prolaze neki zakoni koji za njih u Francuskoj nisu prihvatljivi. Imaju posebnu komisiju koja probere i kaže – ovo odgovara Francuskoj, ovo ne odgovara, nećemo da primenjujemo. Isto radi Irska, isto rade sve države.
Ali, kada dođu te demokrate u Srbiju, oni nam pričaju – o irskom čudu. Nema ga Obradović. Mi smo se krstili i levom i desnom rukom kada smo bili u Irskoj. Kažemo – vi ste napravili neko čudo. Onaj čovek nas gleda, kaže – ko vam je rekao? Pa, Mlađan Dinkić. Kažite mu da je budala – kaže on. Mi 30 godina nemamo za leba, bre, ovde. Kaže – nama je prva tekovina gde smo malo živnuli sada to što smo dali televizijske prenose iz skupštine i iz senata. To postoji kod nas 20 godina, a kod njih – tek ove godine su uspeli. Da ne idem dalje.
Ovde se sve predstavlja evropskim i sve što je evropsko, to je slatko, slatko mogu da ga pojedu, ali zašto svoj ukus daju nama? Zašto? Zato, dragi gledaoci, pratite RTS, Drugi kanal, zasedanje Narodne skupštine, jer jedino tu možete da čujete šta se dešava u Republici Srbiji.
Smanjujete troškove za novine, ne dozvoljavate da vas niko laže lepim slikama, lepim modelima, kravatama pink boja, onako kako se drži, znate kako se doteruju ovi novi muški što se šest puta dnevno tuširaju da bi uzeli veći broj glasova.
Svi ti našpirtosani hoće da vas prevare, da vas pokradu, da vas ponize, da vam dovedu u pitanje dostojanstvo. Svi vi koji pratite prenos, normalno razmišljate. Problem nenormalnog razmišljanja je ovde u ''žutom preduzeću''.