Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, hteo sam da repliciram gospodinu Đeliću, potpredsedniku Vlade koji je resorno zadužen za nauku i tehnologiju.
Tačno je da se izdvajaju sredstva, ali sredstva se izdvajaju pogrešno i ta sredstva su minimalna. Mi se samo hvalimo koliko smo održali edukacija, seminara, simpozijuma, koliko smo dali stipendija doktorima, magistrima, inženjerima, studentima... I to je sve dobro, to je lepo, ali mi taj kadar mahom spremamo za napolje, da nam odu naši svršeni i gotovi stručnjaci.
Stanje nauke i tehnologije u Srbiji je izuzetno loše i nikada nije bilo gore. Naši naučnici nemaju čime da rade, nemaju opremu, nemaju adekvatnu tehnologiju da nešto naprave. Naša privreda zbog toga trpi izuzetno velike gubitke.
Uzmimo samo jedan primer. Mi u Srbiji ne možemo da napravimo najobičniju rampu, onu na železnici, koja radi tako što se spušta i podiže. Vidite vi koje je stanje naše tehnologije i naše nauke. Jedna rampa, koju uvozimo, danas košta 200.000 evra. Trenutno Srbiji treba 2.400 samo onih železničkih rampi, za železničke prelaze.
Da ne pričam o preradi voća i povrća, o tome da su naše sušare prevaziđene. Mi nemamo u Srbiji nijednog proizvođača s vakuumiranom sušarom. Naše tehnologije su izuzetno zastarele i prevaziđene. Uzmimo za primer jednu „Srbijanku“ ili „Budimku“, koje ne rade. Srbija nema prerađivače, nemamo smrznute programe, nemamo dovoljan broj skladišnog prostora po evropskim kriterijumima i to je naš veliki problem. Znači, mi odškolujemo ljude, pripremimo ih, ali nemamo opremu.
Što se tiče medicine, evo, čuo sam ovde, hvalili smo se s velikim stipendijama, edukacijama, ali šta to vredi kada trenutno 4.500 ljudi u Srbiji čeka operaciju srca? Naši stručnjaci odlaze da rade napolju. Zašto, zar ne možemo ovde da napravimo određene centre?
Prema tome, mnoge naše tehnologije su toliko prevaziđene. Mi kasnimo na desetine i desetine godina. Da ne pričam o elektronskoj industriji, da ne pričam o mnogim programima i projektima koji su preplavili svet, to kod nas ništa ne postoji.
Uzmimo jedan „Magnohrom“, uzmimo naše gigante, mi ne možemo u ovoj državi da napravimo jedan najobičniji filter. Sve se uvozi i zato smo i došli u ovu situaciju. Ne možemo da izdržimo taj uvoznički lobi koji sve što Srbiji danas treba - uvozi.
Mi ne možemo da napravimo poljoprivrednu mašinu. Evo, sad ćemo da ugasimo i proizvodnju traktora, i to ćemo uvoziti. Uvozimo opremu, uvozimo balirke, uvozimo kosačice, sve živo uvozimo.
(Predsednik: Vreme.)
Gde će nam biti kraj? Postajemo potpuno zavisni. Naravno, od razvijenih evropskih zemalja. Zato mora više da se ulaže, posebno u nove tehnologije, ako mislimo da nešto izvezemo na evropsko tržište. Ovako, gospodine Đeliću, mnogo smo tanki. Mi odškolujemo stručnjaka, on nema čime da radi, nema gde da radi i, naravno, on nam ode u inostranstvo. Mi školujemo kadrove za neke druge.
Da ne pričam o farmaceutskoj industriji i o mnogim proizvodnjama koje se u Srbiji masovno gase. Hvala.

Reč ima gospodin Dragan Todorović.

Dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 104. jer ovo što je uradio gospodin Milosavljević ne samo da je poniženje poslanika, nego vređa zdrav razum. On je pravi predstavnik ''žutog preduzeća''. Umesto da se stidi, on kaže – ja se ponosim što će na tom mestu da se zaposli 400 radnika. Oni koji nisu za osam godina uradili ništa, jedno jedino radno mesto nisu otvorili, nego prodaju sve ono sa čime Srbija raspolaže.
Samo da vas podsetim, „Pevec“, „Merkur“, „IDEA“, „Metro“, „Merkator“, „Agrokor“, „Frikom“, „Jelen Do“, „Sevojno“, „Dijamant“ – to su sve firme (samo najveće firme nabrajam) koje ste prodali Hrvatima i Slovencima. Zamislite, odete u „Ideju“, a oni reklamiraju, kažu – kupujte domaću robu. Pa dobro, ima li granica poniženja ove države od strane ''žutog preduzeća''?
Setite se samo kada je Goran Svilanović otvorio „Merkator“ na Novom Beogradu. Tada smo utvrdili razlog, žena mu je bila jedan od direktora „Merkatora“. Sada da utvrdimo koji je razlog kod gospodina Milosavljevića. Kako vam obraz dozvoljava da vi, kao ministar, otvarate bilo čiju kompaniju ako nije državna i pri tom je još hrvatska?
Recite mi koliko firmi ima iz Srbije u Hrvatskoj i Sloveniji. Recite mi koliko stotina hiljada hektara zemlje je prodato Hrvatima i Slovencima? Doduše, mnogo više Hrvatima nego Slovencima. I vi se svim tim ponosite. Zato što se vi time ponosite ovaj narod će, odnosno ova država, da propadne.
Zato vam engleski ambasador naređuje šta da radite. On, praktično, ovde upravlja Srbijom, on vam naređuje da isporučite državu Srbiju hrvatskim i slovenačkim firmama, odnosno tajkunima, domaćim tajkunima, i dok je potpuno ne očerupaju, neće da se smire. A u svemu tome vi igrate izuzetno značajnu ulogu.
Umesto da uradite nešto i da kažete – evo, učinili smo sve, otvoreno je prvo predstavništvo u Hrvatskoj, u Sloveniji, pa da vam stvarno čovek nešto poveruje, vi se hvalite time što ste otvorili veliki trgovinski lanac "Pevec". Znate li koliko taj ima kamiona? Ima 400 kamiona. Znate li koliko srpskih transportera...?
Vama je sve smešno. Onom ko nema mozga dovoljno je i prst da se pokaže pa da se smeje. A znate li koliko robe prevoze slovenački i hrvatski kamioni, i to srpske robe, zato što ste im potpuno otvorili tržište? Vas baš briga, a kad počnu da ostaju bez posla, pa kad dođe situacija kao što je u Grčkoj, onda ću da vas pitam da li će vam tada biti smešno.

Gospodin Petar Jojić, replika.

Poštovani građani Srbije, imamo pred sobom jednog nazoviministra, koji je uništio poljoprivredu Srbije. Da sam na njegovom mestu, ne bih ušao pred narodne poslanike da im kažem da sam imao čast da otvorim jednu hrvatsku firmu i kompaniju u Srbiji, a da nisam imao čast da otvorim ni kokošinjac u Hrvatskoj.
Koliko stotina hiljada hektara Todorović uživa? Otkud mu? Gospodine Milosavljeviću, vi ste potpisivali ugovore, a ne lokalna samouprava. Ovde ste izjavili pred narodnim poslanicima da lokalna samouprava raspisuje tendere. Jeste, ali ko potpisuje ugovore? Vi ste ih potpisali. Doneću ih sad, imam gore desetak.
Drugo, niste ograničili rok naplate, niste naplatili po Zakonu o izvršnom postupku, niste postupili po Zakonu o obligacionim odnosima. Ko ne poštuje ugovor, ugovor mu se raskida. Kad ste vi raskinuli ijedan ugovor?
Kako to Đorđe Nicović koristi 1.000 hektara u Banatskom Brestovcu, a ne plaća nikome ni žutu banku? Kako to jedan građanin u Omoljici koristi 740 hektara a duguje sada, u ovoj godini, 800.000 evra, samo po tom ugovoru?
Vi pričate da lokalna samouprava zaključuje ugovore. Ne. Vi ih potpisujete, i vi ste obmanuli javnost, i vi ste ovde, u ovom parlamentu, u ovom trenutku najveći manipulator. Vi ćete odgovarati za stanje u poljoprivredi jer ste vi potpisivali te ugovore.

Gospođa Gordana Pop-Lazić.

Poštovane kolege narodni poslanici, gospodo ministri, možda ovih dana niste obratili pažnju na vest da je Hrvatski sabor doneo jedan zakon vezan za korišćenje poljoprivrednog zemljišta. Protumačilo se da je to, pre svega, atak na poljoprivredno zemljište čiji su vlasnici Srbi izbegli iz Hrvatske, i to sigurno jeste tako, ali bitna je ideja vodilja koja ih je naterala da promišljaju i donesu jedan takav zakon.
Naime, oni su prvo obavezali građane da to zemljište moraju da koriste, inače godišnje moraju da plaćaju 1.000 evra, tako da već kroz neku godinu to zemljište potpuno izgubi vrednost, a onda oni koji nisu u prilici da ga koriste, odnosno da ga obrađuju, moraju da ga prodaju. Ali, ne mogu da ga prodaju bilo kome, nego moraju da ga ponude državnoj agenciji za prodaju poljoprivrednog zemljišta, odnosno nepokretnosti.
Dakle, to je država koja razmišlja o tome šta je njeno javno dobro, kome ono može da se prodaje i koji je njen interes da to zemljište ostane u svojini hrvatskih državljana ili države Hrvatske. A šta mi radimo?
Da li naša država zna koliko je našeg poljoprivrednog zemljišta širom Srbije, a pogotovo u Vojvodini, u vlasništvu stranaca? Kada bi nam neko iz Vlade rekao tu informaciju (evo, možete i vi, gospodine Milosavljeviću, da izađete i da nam kažete), bili bismo veoma zahvalni.
A kada neko izađe ovde i kaže da je napravljen veliki hipermarket koji zapošljava 400-500 ljudi, ja se, verujte, naježim. Jer, u ekonomiji je poznat taj sindrom - ''veliki koji guše male''. Vi u isto vreme ne kažete koliko je zatvoreno malih trgovinskih radnji, nemate taj podatak zato što vas ne interesuje. Ali, to je nešto što je ekonomija savladala i što je normalno da se dešava.
Prema tome, to je igra brojki. Ovde smo zaposlili 400, tamo smo ugušili 800 poreskih obveznika i zbog toga mi, u stvari, stalno imamo povećan broj nezaposlenih. To neće niko da nam kaže. Dakle, nemojte da potcenjujete intelekt narodnih poslanika, a naročito ne građana Srbije, oni vrlo dobro znaju šta nam to znači. Ti hipermarketi nama ne donose ništa posebno dobro.
A kada kažete da je to u nadležnosti lokalne samouprave, molim vas da kažete, kada je Beograd u pitanju, da je to u nadležnosti grada Beograda, jer te regulacione planove gde se prave ti hipermarketi donosi grad Beograd i on ustupa to zemljište a ne opština Palilula ili opština Zemun ili Čukarica ili ne znam koja druga. Dakle, to je istina, a ne ono što vi pričate.

Gospodin Buha reklamira Poslovnik.

Javljam se po čl. 225. i 226. i tražim od ministra poljoprivrede dodatnu informaciju o diskriminatorskom zakonu koji je Hrvatski sabor doneo, vezano za korišćenje poljoprivrednog zemljišta.
Naime, prema hrvatskom zakonu o poljoprivrednom zemljištu, građanin koji je vlasnik zemljišta koje ne obrađuje biće opomenut, biće mu razrezana novčana kazna i, ukoliko ga ni iduće godine ne bude obrađivao, to zemljište mu se oduzima, ulazi u Fond državnog zemljišta Republike Hrvatske i time prestaje pravo vlasništva.
Srbi koji su proterani iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske u nemogućnosti su da se vrate u Hrvatsku i da uživaju u poljoprivrednom zemljištu, obrađuju ga, i ne samo u poljoprivrednom zemljištu, nego i u šumskom zemljištu, livadama, vinogradima, voćnjacima i tako dalje.
Šta čini ova država da pomogne Srbima koji ne smeju da se vrate? Na desetine i stotine hiljada hektara tog zemljišta za sada je bez obrade. Usled nemogućnosti odlaska tamo, Srbi ne mogu da ga obrađuju.
S obzirom na to da je zakon stupio na snagu ovih dana, to zemljište će preći u državno vlasništvo Republike Hrvatske. Vidite kako to Hrvati rade.
Mi, s druge strane, izlazimo u susret, čak lobiramo da dolaze ovde hrvatska i slovenačka preduzeća i privredna društva. Ona ulaze na naše tržište sasvim slobodno, u odnosu na nas, koji smo onemogućeni tamo da ulazimo. Koliko je meni poznato, svega tri naša privredna društva rade u Republici Hrvatskoj, u odnosu na stotine njihovih privrednih društava i predstavništava koja rade ovde.
Još je bitno napomenuti da naša privredna društva imaju legalnu imovinu u Hrvatskoj. Sporazumom o sukcesiji ta imovina je morala biti vraćena Republici Srbiji, odnosno privrednim subjektima. Šta ste učinili da oživotvorite te odredbe Sporazuma o sukcesiji? Ništa. Hrvati su to još 1991/92/93. godine otuđili, onemogućili Srbe da uživaju, da raspolažu tom imovinom.
Dalje, onoga trenutka kada ste, ove godine, u šestom mesecu, doneli uredbu o prodaji hrvatske, slovenačke, bosanske imovine, krenule su protestne note. Slovenija je uputila četiri protestne note našem Ministarstvu spoljnih poslova sa pretnjom - nećete ući u EU ukoliko budete prodavali našu imovinu.
Oni su našu imovinu otuđili, konfiskovali itd. Onoga trenutka kad smo ušli, ali moram vam reći, u suprotnosti sa odredbama Sporazuma jer nismo smeli to da napravimo, ali smo to napravili...
(Predsednik: Vreme, gospodine Buha.)
Tražim informaciju – šta Ministarstvo spoljnih poslova i Ministarstvo poljoprivrede rade po tom pitanju? Kako sprečiti hrvatsku državu da donosi ovako diskriminatorske zakone?

Reč ima gospodin Krstin, po Poslovniku.
Imam utisak da sednicu ponovo pretvaramo u poslanička pitanja i pitanje poverenja Vladi. Zamolila bih vas da to privedemo kraju.