Hvala. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Mićo Rogović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Rogović. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, poštovana gospođo ministre, poslanička grupa SNS u okviru člana 3, u razdelima a), b) i v), insistirajući na tome da se isti iz Predloga zakona o budžetu brišu, samo želi da skrene pažnju i vama i javnosti da je velika zaduženost Republike Srbije.
U svom delu obraćanja poseban akcenat ću dati, za razliku od mojih prethodnika, na segment spoljne zaduženosti Republike Srbije. Znamo da je staro pravilo - što veći dug, dužina i vremenski period za koji se on vraća takođe se povećava. U svom izlaganju ne mogu a da ne podsetim da spoljna zaduženost Srbije negde na kraju 2008. godine, ovih dana, iznosi preko 21 milijarde evra. Doista, analizirajući zemlje u okruženju i pogotovo zemlje susede Srbije, možemo istaći da je taj dug skoro tri puta manji od duga Mađarske, dva puta od duga Hrvatske i za 50% manji od duga Slovenije.
Najvažnija uloga ovakvih finansijskih transakcija jeste da one reše finansijske probleme, ali samo u periodu ne dužem od tri do dvanaest meseci. U ovom, narednom i svakom drugom periodu ne smemo, kao zemlja koja je zadužena, zaboraviti da u tom vremenu i međuvremenu dolazi do obaveze vraćanja i kamata i glavnica na prethodni deo zaduživanja.
Taj problem ne bi bio problem vezan za naše devizne rezerve i u odnosu na tu zaduženost Srbije, da situacija nije kao što je situacija u četvrtom kvartalu ove godine, i naročito situacija globalne ekonomske krize, vezano za nastavak 2009. godine. Automatski, vezano za narednu godinu, mogućnost zaduživanja i pronalaženje sredstava na međunarodnom tržištu je manja.
Naše devizne rezerve, malopre sam istakao, da su u uslovima normalnog poslovanja sve ne na šta ovo liči, na šta će ličiti 2009. godina, dovoljna da servisiraju dugove, ali zaista u uslovima velike ekonomske krize, ta sredstva su sigurno neadekvatna.
U 2009. godini Srbija na osnovu duga treba da isplati oko 600 miliona evra, od čega 400 miliona evra za glavni deo duga, a ostatak u iznosu od oko 200 miliona evra za prispele kamate, na osnovu dosadašnjih zaduživanja i potpisanih ugovora.
Javni dug može da se smanjuje u uslovima rasta bruto domaćeg proizvoda, koji je sad i zadnjih godina na nivou od 60-70%, ali se moramo setiti perioda kada je taj odnos bio i do 170 i više posto, i zaista se, ne bez razloga, plašim zbog tog odnosa zaduživanja i bruto domaćeg proizvoda u 2009. godini.
Javni dug se takođe može smanjiti i otplatom dugova, što je naša zemlja iskoristila u prethodnom periodu i takođe, redovnim otplatama, bez obzira na krizu koja predstoji, mislim da tu bankarski sistem i sistem NBS i deviznih rezervi nije ugrožen. Mislim da će i u uslovima enormne finansijske krize moći da se servisira otplata ovakvog duga.
Sada ću da se osvrnem na sektore, odnosno kategorije zaduživanja. Dug u 2008. godini bio je za oko 15% veći od duga u 2007. godini. Od toga je dug javnog sektora iznosio 6,3 milijarde evra, a on u procentu iznosi oko 30% ukupnog duga. Nažalost, dug privatnog sektora je preko 14 milijardi evra. Od toga je dug privatnih preduzeća na nivou 50% ukupnog zaduživanja. Ono što posebno zabrinjava, to je porast duga privatnog preduzetništva, odnosno privatnih preduzeća u 2008. godini za oko 2,5 milijarde evra.
Dug bankarskog sektora u 2008. godini je smanjen za oko 13% i čini oko 17% ukupnog duga Republike Srbije. Jedina povoljnost u svemu ovome je to što je vrednost kratkoročnih kredita oko 10% od ukupnog duga i što devizne rezerve pet puta premašuju vrednost kratkoročnih kredita.
Zbog svega ovoga Srbija spada u kategoriju srednje zaduženih zemalja i još jedan zabrinjavajući podatak je da u prvih devet meseci 2008. godine zadužili smo se za četiri milijarde evra, a otplatili 1,5 milijardu evra osnovnog duga i oko pola milijarde evra kamate na dugove. Hvala lepo.
(Tokom ovog izlaganja poslanici SRS lupaju o klupe.)

Hvala vama. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo poslanik Mileta Poskurica.
Vlada i odbor za finansije nisu prihvatili amandman, Zakonodavni odbor smatra da amandman nije u skladu sa članom 10. stav 2. tačka 4. Zakona o budžetskom sistemu.
Reč ima dr Mileta Poskurica. Izvolite.

Dame i gospodo, više puta smo danas spomenuli koliko iznosi naš spoljni dug, preko 20 milijardi evra, i činjenicu da više od toga, gotovo 12 milijardi evra pripada dugu koji se odnosi na tzv. privatni dug, ne ide u kategoriju javnih dugova.
Ono što se može videti iz prikaza ili generalnog ponašanja Vlade je činjenica da oni više vode računa o tom javnom dugu, kao da privatni dug i nije, a sigurno je direktno vezan sa makroekonomskom stabilnošću koja je projektovana za narednu godinu.
Zato možda iznenađuje saopštenje, izveštaj Vlade, kod razmatranja amandmana, kao da su shvatili da je predlagač amandmana napisao, recimo, da penicilin nije antibiotik, nego psihotropno sredstvo.
Mi smo tražili da se malo transparentnije prikaže ono što se nalazi pod tačkom g), gde se prikazuje stanje javnog duga po njegovim kategorijama.
Zaista mislimo da jeste penicilin antibiotik, nego samo njegovo indikaciono područje, gde i kome se može opravdano dati i kako se može potrošiti.
Posmatrajući kako je to u predlogu budžeta dato, možemo odmah i da ukažemo zašto je to bilo bitno da transparentnije dobijemo. Jeste činjenica kada se išlo u kreditna zaduženja da je pred poslanicima sigurno bio predlog da se o tome glasa i da se o tome izjašnjavamo.
Mi tada, koji smo o tome odlučivali, po pravilu, za takva zaduženja nismo ni glasali, ali sada smo suočeni sa činjenicom da još i ne znamo ni koliko je tačno ostalo, sem za narednu godinu šta je predviđeno da se isplati, i koliko je to opravdano, jer masa od ovih zaduženja makar u unutrašnjem sektoru, unutrašnjem dugu, koji nije mali, 3,2 milijarde evra, vidimo da postoje stavke koje već sada možemo kritički tumačiti.
Ako smo sigurni da je izdvajanje za fond PIO i izdvajanje za PIO zaposlenih i poljoprivrednika nešto što smo morali da uradimo i što smo morali da prihvatimo zarad toga da bi se penzije isplaćivale i fond funkcionisao, jer je bolest fondova bolest koja traje decenijama unazad, pa je ne možemo prikazati samo kao nedostatak ove ili one vlade, nego neuspeli pokušaj da ti fondovi budu zaista investicioni i bitni, nego se još krpe, još se dopunjavaju, još se snalazimo i bajpasiramo da se odgovori osnovnim socijalnim obavezama, jer je očigledno penzija postala socijalna kategorija, onda vidimo da zajam za privredni razvoj, jedna od stavki u unutrašnjem dugu iznosi 8,6 milijardi evra. Vidite stavku po kojoj mi sada otplaćujemo neku zgradu ambasade u Briselu koja košta 12,5 miliona evra. Potpuno neprihvatljivo.
Privredni razvoj Srbije, gde mi neprekidno dobijamo, upravo smo imali poruku od Privredne komore koja traži desetak taksativno pobrojanih mera šta da se uradi da privrednicima, vidi se trend da postoji ukrupnjavanje srednjeg i malog sektora, padaju velike firme. Njihov procenat učestalosti u broju firmi od oko 8-9 hiljada subjekata, nešto ispod 0,8-0,9%, sada velikih privrednih preduzeća. Ova mala prosto vape za pomoći tražeći da im država na različitim nivoima izađe u susret. Čak je i predvidela za privredni razvoj Srbije.
Očito da krenete da se pitate šta to u Srbiji u privredi funkcioniše i dobro radi, teško da biste našli opravdanje, jer da jeste tako ne bismo bili u problemu ni sa bilansom, niti sa prihodovne strane budžeta. Ako pogledamo drugi deo, spoljni dug prema stranim poveriocima, onda ćemo videti šta se tu zapravo sve finansiralo i gde će otići negde oko, za ovu godinu planiranih, devet i nešto milijardi evra, koje treba da se vrate.
Makroekonomska stabilnost, podrška makroekonomskoj stabilnosti. Sama Vlada je dala program na koji način misli da može da očuva makroekonomsku stabilnost, kroz izvesne kreditne aranžmane od 49 miliona evra. To bi trebalo da bude podrška makroekonomskoj stabilnosti, za mala i srednja preduzeća zadužena u inostranstvu ove godine tu negde oko 33 miliona evra.
To su ogromne pare, uzete i od naše banke, srpskih banaka, od naših komercijalnih banaka, ali i od međunarodnih banaka, evo ova je koliko vidim Vlada Italije. Kada pominjemo Vladu Republike Italije, ona je finansirala, pomogla, zapravo, projekte u našem zdravstvu, koje je ministar Tomica Milosavljević, 3,5 miliona evra vešto iskoristio, da nam nabavi ono što nam nije bilo potrebno.
O tome smo pričali. Niti smo dobili odgovor Vlade, niti ministra finansija, niti ministra zdravlja, zašto je 3,5 miliona evra potrošio za aparate za dijalizu, koji nam apsolutno nisu bili potrebni.
To jeste poklon. To će platiti neka druga država. To nismo uzeli mi kao kredit, ali iz razloga nekog normalnog odnosa u komunikaciji i sa nama poslanicima, i sa Vladom Italije, koja kažem opet u ovim teškim trenucima, koja zahvata recesijom privredu i te države, daje 3,5 miliona evra za stvari koje nam očito nisu potrebne.
Dalje, sanacija prevencija poplava itd, što je bilo u Vojvodini pre par godina, sećate se, to je nešto što treba vratiti, nekih 9. miliona i 600 000 evra, kažu naši poslanici da ćete retko naći da se stvar do kraja dovela, da su preventivne mere koje su preduzete u tom sanacionom postupku pokazale efikasnim. Treba se izgleda moliti Bogu da nešto sa Transilvanije, sa Karpata ne dođe, pa da se opet poplava ne dogodi.
Ima tu još stavki, recimo, klizišta, na primer iz kraja odakle dolazim. Kada u izbornoj kampanji krenete po tim selima koja su zahvatila klizišta, lokalna vlast nije u stanju da to sanira. Očito da nije dobila deo sredstava iz kredita namenjenih za to, a mi uredno moramo da isplaćujemo za ovu godinu četiri miliona evra, koliko je predviđeno da se nadomesti za dug koji je uzet za sanaciju takvih objekata.
Osim televizijskih, marketinških istupa koje je vlast svojevremeno imala, obično u času kada se to dogodi, nekoliko meseci iza toga, nismo na terenu svesni pomaka koji se dešavaju na tom planu, ali naravno ne možemo ni lako da se borimo protiv erozivnih promena, geodetskih uslova. Znamo da je to jako skupa investicija, ali kontinuitet u rešavanju problema, kao što vidimo kontinuitet u izdavanju.
Mi smo upravo hteli amandmanom da pokažemo, ispred SNS-a, da smo hteli informacije takve vrste koje su ovde samo taksativno pobrojane, ne da urušimo sistem kreiranja budžeta, po tome da član 10 nas obavezuje da se to i to mora prikazati u opštem delu budžeta. Zahvaljujem.
(Tokom ovog govora poslanici SRS-a lupali su o klupe).

Po amandmanu gospodin Konstantin Arsenijević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, podržavam stav Vlade u vezi ovog amandmana koji nije podržala.
Međutim, ovde želim da istaknem nekoliko problema kada je reč o javnom dugu, pre svega mislim da nije dobro što se ovaj dug odlaže i on se na taj način samo uvećava.
Mislim da bi bilo dobro da je bar deo javnog duga prema penzionerima rešen u ovoj godini, ako već takva ekonomska situacija uslovljava da se on ne može u celosti rešiti.
Međutim, ovde postavljam drugo pitanje, a vezano je za dug prema Fondu Sovo.
Prema Zakonu o vojsci Jugoslavije, a koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, u članu 193. stoji: "Vlada Republike Srbije u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona doneće akt kojim će odrediti način, postupak i dinamiku izmirenja dospelih i neizmirenih obaveza prema korisnicima vojnih penzija koje su nastale po propisima iz PIO vojnih osiguranika do stupanja na snagu ovog zakona". Prošla je cela godina, tri meseca su tri puta prevaziđena i taj dug još uvek Vlada nije definisala, niti ga je uvrstila kao dug prema ovim korisnicima.
Postavljam pitanje: ko je odgovoran za neizvršavanje obaveza u odnosu na važeće zakone? Mislim da nikome nije u interesu ovako nedefinisano stanje kada se radi o mogućnostima da ovaj dug može da se definiše u roku dva-tri sata i osoba koja raspolaže znanjem sa četiri osnovne računske operacije.
Zaključujem da nekome nije bilo u interesu da taj dug definiše i da ga kao takvog iskaže, a ono čime raspolažem, sa podacima, radi se o dugu koji nije baš tako ni mali. On iznosi, kao osnovna glavnica, oko četiri milijarde i 500 miliona dinara plus kamate i plus sudske takse i obaveze koje proizilaze iz sporova koje pojedinci vode pred opštinskim sudovima širom Srbije. Postavljam pitanje ko je odgovoran što se ovo pitanje nije definisalo i učinilo jasnim?
Sledeće pitanje jeste problem koji sam već nekoliko puta postavljao, ali moram, imam moralnu obavezu prema ljudima, bez obzira koliko to nekome bilo možda i smešno i dosadno, a mislim da nije, jer se radi o porodicama koje su lišene prava na osnovnu životnu egzistenciju zbog toga što ne primaju penziju ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji.
Naime, već nekoliko puta sam govorio da je Crna Gora negde oko 65-70 penzionera izbrisala iz ovog spiska i godinu i po dana taj problem ne može da se reši. Ono što znam, radi se o greškama naše Vlade, Ministarstva za rad i socijalnu politiku, koje nije razrešilo to pitanje na adekvatan način.
Smatram da nemamo pravo da kršimo elementarna ljudska prava. Ne tvrdim da među tim ljudima nije bilo pokušaja zloupotrebe. Na kraju krajeva, pravo je svakog čoveka da bira da živi tamo gde smatra da mu je bolje.
Prema tome, ako je bilo zloupotrebe, pitam se da li je bilo prijava protiv takvih ljudi, da li su pokrenuti postupci za kršenje zakonskih elementarnih normi? Ako nije, ko onda ima pravo da osporava i da to ne rešava.
Ono što znam, to više sada govorim zbog ovih ljudi koji su dovedeni u takvu situaciju, ima izuzetno teških situacija, ljudi zbog stresnog stanja su dobili moždani udar, nalaze se u kriznoj životnoj opasnosti, a ne mogu da preduzmu odgovarajuće mere. Ponoviću, dobra je okolnost što smo im rešili bar zdravstveno zbrinjavanje.
Najnovija informacija jeste da se navodno sa Republikom Crnom Gorom dogovorilo da ovaj problem, negde oko 50 tih ljudi, mora da reši Srbija. Zbog toga insistiram i tražim odgovor do kog roka će ovo pitanje biti rešeno? Mislim da je to pre svega u nadležnosti Ministarstva za rad i socijalnu politiku i Ministarstva odbrane. Molim da se ovo pitanje reši hitno.
Sledeće kao pitanje jeste problem penzionera iz Slovenije. Otkada se Slovenija osamostalila, 18 godina, mi još uvek nismo rešili pitanje penzionera, građana Srbije koji su svoju penziju zaslužili u Sloveniji. Slovenija to na jedan fin način odbija. To njoj ide u prilog. Međutim, naši građani su lišeni tog prava.
Samo mogu da zaključim da Vlada Srbije nije adekvatno reagovala radi rešavanja ovog problema. Nažalost, ne znam da li je to tačno, ali moram ovo da kažem, da imam informaciju da je gospodin Svilanović, koji je bio u ono vreme ministar spoljnih poslova, odložio rešavanje ovog problema radi zapošljavanja svoje supruge u Merkatoru.
Mislim da imamo toliko mnogo argumenata i načina da prisilimo Vladu Slovenije da ovaj problem, i te kako značajan za određeni broj naših ljudi, da se taj problem razreši i u tom smislu apelujem na Vladu da preduzme mere da se rešavaju ovakva i druga pitanja koja su u interesu, pre svega, naših ljudi. Razumem, državni interesi jesu ispred svega, ali ne smemo da zanemarimo i interese svakog našeg građanina kao pojedinca. Zahvaljujem.

Reč, po amandmanu, ima gospodin Zoran Nikolić.

Ovo je vrhunac licemerja. Dakle, dobro je kada i poslanici iz vladajuće koalicije podnesu određeni amandman, i dobro je kada se za njega zalažu, ali morate da shvatite jednu stvar, dakle, poslanicima iz PUPS-a se obraćam, da ste vi ovo što ste učinili i ovim predlogom budžeta penzionerima delegitimisali sami sebe kao narodne poslanike.
Dakle, vi ste u ovaj parlament ušli isključivo zalažući se u predizbornoj kampanji za interese penzionera. Lagali ste ih besomučno da će penzije biti usklađene na način 70% od prosečnog ličnog dohotka. Od toga nema ništa. MMF je u razgovorima sa ovom Vladom predlagao da se povećaju penzije za 5% u 2009. godini i da se uskladi sa stopom inflacije koja, pretpostavljamo, biće 8,5%, dakle, da penzije ipak budu na nekom nivou, znači za godinu dana veće za nekih 13,5%. Ova Vlada je odlučila da se zamrznu penzije, vi ste na to pristali. Ovo što ste vi sada u formi amandmana ovde izrekli, to se radi kada se postavljaju poslanička pitanja, a ne kada se neko iskreno zalaže za amandmane. Morate da shvatite da ste u vladajućoj koaliciji. Krenimo od pretpostavke da ministarka finansija i ova Vlada neće prihvatiti vaš amandman.
Evo, na tom ste iskušenju. Hoćete li vi glasati za ovaj budžet? A što ne biste glasati, kad ste već pristali da penzioneri 31. decembra 2009. godine imaju manju penziju za 10%. U međuvremenu, sve poskupljuje, i lekovi poskupljuju, za jedno 10% su već poskupeli i videćemo šta će se dešavati od januara i na proleće.
Dakle, nijedno poslanička grupa kao vi nije do te mere izneverila svoja predizborna obećanja, u tolikoj meri da je zapravo delegitimisala sebe i vrlo teško možete izaći za ovu govornicu. Vi se ovde zalažete i kažete da treba izvršiti pritisak na slovenačku Vladu.
(Predsedavajući: Molim vas, vratite se na temu.)
Ali, pa pričam o amandmanu, gospodine Novakoviću.
(Predsedavajući: Amandman je podneo gospodin Mileta Poskurica.)
Imam svoje, da kažem, specifično mišljenje u odnosu na izlaganje kolege poslanika iz PUPS-a, a ono je u skladu sa očekivanjima građana i penzionera u ovoj državi.
Nismo mi iz DSS izneverili obećanja penzionera, to ste uradili vi. Vi ste se kleli u sede kose i u sede vlasi, i tvrdili da ih neće biti ako ne ispunite ta obećanja.
Ne samo da niste ispunili obećanja, već ćete mnogim penzionerima u 2009. godini zapečatiti sudbinu, tako što ćete im uniziti ionako mala primanja. Onda dajete sebi pravo da ovde o nečemu diskutujete, pa se navodno kao zalažete za nešto, pa agitujete ovde, odnosno apelujete na Vladu da izvrši pritisak na Vladu Slovenije.
O čemu vi pričate? Vi ste sastavni deo Vlade, a učinili ste to da smanjite penzije za 10% penzionerima u narednoj godini. Malo razmislite o svemu. Dakle, vi ste drastično izneverili očekivanja onih birača za koje ste se navodno u kampanji zalagali. To je istina, ona je opterećujuća za vas i biće opterećujuća kad god budete izašli za ovu govornicu, jer ste neprincipijelni, glasate za budžet, podržavate Vladu, vaš potpredsednik ima najveće izdatke i najveća predviđena sredstva za putne troškove. Gde će on to putovati? Koga on predstavlja? Možda će u Igalo putovati?
Prestanite da dezavuišete građane penzionere, čiji je položaj ekonomski i socijalni veoma težak. Suočite se sa istinom, podržavate budžet koji je protiv interesa penzionera, a vi se sami presaberite, a bogami i objasnite biračima zbog čega to radite. Očigledno radite zbog lične koristi, zbog određenog broja ljudi ...
(Predsedavajući: Gospodine Nikoliću, upozoravam vas da se vratite na temu, molim vas.)
Komentarišem, pazite, ne možete sada, gospodine Novakoviću, upravo završavam, nema potrebe da me opominjete.
Dakle, ne možemo biti do te mere licemerni i sa ove govornice dezavuisati srpsku javnost i naročito one koji su socijalno ugroženi, to je nedopustivo. U krajnjoj liniji, vaša obaveza kao predsedavajućeg je da to ne dozvolite.
Jer oni su obećali povećanje penzija. Ne samo da ih nema, ne samo da će ostati na istom nivou, već će biti i niže za 10%. Onda ovde izlaze predstavnici te političke grupacije koja se navodno nešto zalaže za nekakve interese penzionera.
Svojim učešćem u izradi ovog budžeta ste zapečatili sudbinu penzionera, ali verujte mi, neće to tako dugo ostati, sledeća godina je godina u kojoj će najverovatnije i biti izbora, tada će i penzioneri, ali i ostali građani, ubeđen sam, vrlo dobro razmisliti da li da poveruju upravo svim obećanjima, jer su u ovoj godini kada je bila kampanja veoma, veoma, prevareni, naročito od predstavnika Partije udruženih penzionera.

Na dnevnom redu je amandman na član 3.
Zakonodavni odbor smatra da nije u skladu sa članom 10. Zakona o budžetskom sistemu.
Po Poslovniku gospodin Momo Čolaković, pa po amandmanu gospodin Zoran Krasić.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko, uvaženi narodni poslanici, hteo sam samo da reagujem na izlaganje mog prethodnika zbog toga što ne vidim razloga da nas  osporavaju kao narodne poslanike da nemamo pravo da kažemo bilo šta za ovom govornicom.
Isto smo izabrani, kako vi kažete, od naroda, kao i vi i nemojte nam spočitavati to da nemamo pravo, da smo prevarili penzionere itd. O tome ću govoriti u završnoj reči, jer sam ostavio deset minuta na početku ove načelne rasprave.
Samo bih sada hteo da kažem, niste u pravu, videćemo, mi smo ona obećanja za 2008. godinu, znači za ovu godinu, ispunili i Vlada Republike Srbije je to ostvarila. To što je, kako vi tvrdite, obezvređeno tih 10%, pa to je obezvređeno i za druge. Kako bi bilo da nije ni toga bilo? Šta će biti u 2009. godini, i to ćemo videti.
Molim vas, precizno u budžetu se kaže da se nivo dostignut 2008. godine neće menjati. Šta ako bude ispod? I onda se neće menjati, ostaće penzije na tom nivou. Znači, zaštitni mehanizam je utvrđen. Mi to tako razumemo i shvatamo i zbog toga smo podržali budžet.
A da kažem i nešto u vezi sa obećanjima, izvinjavam se, neću dugo. Molim vas, mi smo obećali u 2008. godini to povećanje od 10%, a u 2009. godini smo predložili da se donese zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju. Molim vas da tu zajednički nađemo rešenje.
Znači, zakon koji će regulisati pitanje usklađivanja penzija, kako smo to kazali - 70% penzija u odnosu na prosečnu platu, pa ćemo to videti.
Biće teško, slažem se, ali ćemo otvoriti razgovor. Zašto nam se sada spočitava da smo mi to obećali za 2008. godinu, a to nije tačno. Znači, u 2009. godini ćemo otvoriti raspravu i molim vas da o zakonu tada pričamo.
Sledeće, zamolio bih vas, ovaj zakon za koji vi kažete da je poguban, i jeste za penzionere, donet je 2005. godine. Ministar je bio 126. glas na ovoj skupštini. Tada je taj zakon donet. Molim vas da o tome ne pričamo, pozivam sve da, u skladu sa predlogom premijera, vodimo raspravu o amandmanima i da ovaj budžet usvojimo prekosutra do 24 časa. Hvala lepo.