Na član 1. amandmane, u istovernom tekstu, podneli su narodni poslanici Dejan Mirović i Donka Banović.
Vlada i Odbor za finansije nisu prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč?
Gospodin Mirović, izvolite, a onda i gospođa Donka Banović.

Dame i gospodo, uvaženi poslanik Donka Banović i ja smo podneli istovetan amandman na član 1. Predloga zakona o dopunama Zakona o carinskoj tarifi...

Izvinite, produžiću vam vreme. Poslanici ne čuju i mole da se poprave mikrofoni. Međutim, mikrofoni su u redu, mi smo bučni. Molim vas da budete tiši. Gospodine Šormaz, zamolila bih vas da prazničnu atmosferu izmestite iz ovog prostora u neki drugi.

Dame i gospodo, uvaženi poslanik Donka Banović i ja smo podneli istovetan amandman na član 1. Predloga zakona o dopunama Zakona o carinskoj tarifi.
Da se ne bismo ponavljali, izneću nešto širi kontekst za podnošenje ovog amandmana. Razlozi za podnošenje ovog amandmana su, pre svega, principijelne prirode. Zakon u celini ne valja.
Mi u SRS, kao i većina neutralnih ekonomista, u ovom trenutku ne verujemo u frazu o tzv. slobodnom tržištu i ukidanju carina zarad ideologije. SRS se najoštrije protivi ovom zakonu u celini jer, kao što piše u obrazloženju, pre svega on omogućava primenu Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim pitanjima između Evropske zajednice, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane.
Inače, ovakvo obrazloženje je u formalnom smislu i nekorektno, jer u praksi se radi, kao što je opštepoznato, o jednostranoj primeni sporazuma. Isto tako, jednostrana primena je pojava koja je poznata u pravnoj nauci, na primer u odnosima između kolonije i metropole. Dakle, Predlog zakona donosi samo štetu našem budžetu. Jednostrana primena sporazuma, koja će nas koštati oko 23 milijarde dinara ili 260 miliona evra, prema kursu NBS iz decembra 2008. godine, jeste drugi razlog za podnošenje amandmana takođe isto principijelne prirode.
Smatramo da je carinska politika veoma važan instrument ukupne ekonomske politike i da ona mora, pre svega, da se prilagodi realnim globalnim uslovima, a ti uslovi u ovom trenutku nalažu upravo povećanje carinskih stopa, a ne njihovo smanjivanje.
Imamo u vidu i razvoj moderne ekonomske teorije. Tačnije, ekonomski tim SRS nije opterećen dogmatskim pristupom. Pri izradi amandmana ne primenjuje ideologiju MMF-a i Brisela, koja u suštini zastupa liberalizaciju po svaku cenu, liberalizaciju od koje imaju koristi samo velike kompanije iz bogatih zemalja.
Ona se, u suštini, svodi samo na jedno pravilo: bogati treba da imaju još veće prirode, a to moraju da finansiraju siromašne zemlje.
Za razliku od ovog pristupa, koji je zasnovan na ideologiji ili interesima velikih monopolista, zaduživanju i liberalizaciji carinskih stopa, mi smatramo da je ekonomska nauka napravila, ako bismo hteli slobodnije da se izrazimo, pun krug. Naravno, ovde se ne misli na Karla Marksa, jer njegov pristup ima više veze sa ideologijom i po tome je sličan ovoj vladajućoj briselskoj ideologiji, koja takođe obećava utopiju i to kroz nekoliko godina, kada i ako stupimo u virtuelni briselski raj.
Naprotiv, smatramo da je politika beskrajnog zaduživanja i ukidanja carinskih stopa, kao izvora budžetskih sredstava i povećanja poreza koji pogađaju domaće stanovništvo, a ne strane izvoznike ili, tačnije, politika koju finansiraju MMF i EU, u suštini pogrešna. Treba naglasiti da je to zajednička politika ove dve organizacije.
Upravo u članu 117. SSP se navodi da će EU usklađivati svoju politiku sa MMF-om. Tačnije, to je politika koja je omogućila da se uopšte pojavi ovako štetan predlog zakona u proceduri u trenutku kada nastupa finansijska kriza.
Umesto da predlog zakona bude povučen, jer je još u oktobru ili novembru 2008. godine bilo jasno da će finansijska kriza pogoditi i našu zemlju i budžet Republike, on je ušao u proceduru upravo u trenutku kada ni vlast ne negira da je moguć rebalans budžeta.
Takođe, pri izradi amandmana pošli smo od opštepoznatih ekonomskih pravila. Poznato je da su protiv zaduživanja bili još stari ekonomisti i osnivači moderne nauke u ovoj oblasti. Danas vodeći svetski ekonomisti, kao što je nobelovac Džozef Štiglic, takođe istupaju protiv liberalizacije i zaduživanja koje forsira upravo MMF i EU, dakle protiv politike čiji je produkt ovaj predlog zakona.
Čuli ste i videli ste nastupe Štiglica prilikom njegove nedavne posete Beogradu, ali za onoga ko prati ekonomsku nauku bez ostrašćenosti i dogmatskog metoda, nije nikakva tajna da je Štiglic još 2002. godine, u svojoj knjizi "Protivrečnosti globalizacije", prevedene na srpski jezik, napisao: "Mi sada daleko bolje sagledavamo reformski proces nego što smo to mogli pre pet godina, kada su MMF i Svetska banka požurili sa zaključkom da njihove strategije funkcionišu. MMF ne ostvaruje samo one ciljeve koji su određeni njegovim izvornim delokrugom rada - da jača globalnu stabilnost i da obezbeđuje kapital koji će zemljama, koje se suočavaju sa opasnošću recesije, omogućiti da vode ekspanzivnu politiku. On, naprotiv, ostvaruje finansijske interese zajednice Zapada. To znači da MMF ima ciljeve koji su često jedni sa drugima u konfliktu". Dakle, to je izneo Štiglic još 2002. godine. Više nego jasno.
Ipak, u našoj zemlji ne samo da ne postoji nikakva kritika MMF-ovskog načina vođenja politike, nego se taj pristup, nasuprot realnim okolnostima, čak neukusno glorifikuje do krajnjih granica, i to upravo od vlasti.
Na primer, otvoreno se iznosi da je MMF imao ključnu ulogu kod donošenja budžeta. Guverner i ministri čak sa nekom vrstom prikrivenog strahopoštovanja govore o ovoj finansijskoj instituciji. Stvara se veštačka tenzija, po sistemu da li će i kada će MMF aminovati ekonomski program naše vlasti, i sve to uprkos tome što je ta institucija još više izgubila svoj ugled kod ozbiljnih ekonomista i ozbiljnih država još kada je Štiglic napisao svoju knjigu, pre skoro sedam godina.
Dakle, koncept neoliberalizma, ukidanja carina, olakog zaduživanja i borbe protiv socijalnih davanja, čiji je produkt ovaj zakon, doživeo je svoj potpuni krah posle nastupanja globalne krize. Uostalom, da se MMF protivi subvencijama za siromašne slojeve stanovništva, na primer za grejanje, priznao je čak i gradonačelnik Beograda.
Interesantan je i primer bivšeg šefa američkih federalnih rezervi Alena Grinspena. Čovek koji je, faktički, vodio američku ekonomiju zadnje dve decenije, a slobodno se može reći dobrim delom i svetsku, čovek koji je verovatno i najveći krivac za ovu finansijsku krizu, priznao je u oktobru 2008. godine, pred kongresnim odborom koji ga je ispitivao upravo o krahu američke ekonomije, da je politika tzv. slobodnog tržišta, koju je zastupao dok je bio na čelu američke centralne banke, u suštini pogrešna. Na direktno pitanje kongresmena Veksmena - da li smatrate da je vaša ideologija ispravna ili da nije bila uspešna, Grinspen je odgovorio doslovno: "Sasvim tako".
Nobelovac Štiglic, inače ovo priznanje Grinspena je prokomentarisao sledećim rečima: "Kako to sada i Grinspen sam priznaje, samoregulacija je stvar suprotna zdravom razumu".
Ipak, iako se čak i Grinspen odrekao svoje liberalne ideologije, neki u našoj zemlji uporno i po svaku cenu, na uštrb budžetskih prihoda, i dalje zastupaju tu štetnu dogmu i tvrde da će naše malo tržište samo regulisati gubitke koje proizvodi štetna odluka o primeni Prelaznog sporazuma. Takođe, da je slobodna trgovina nešto što samo po sebi donosi boljitak i da zato treba ukinuti sve carine u narednim godinama.
Dame i gospodo, zato mi i danas, kada se obrazlaže odluka jednostrane primene prelaznog sporazuma, slušamo fraze o slobodnoj utakmici između naših firmi i kompanija monopolista sa zapada, koji su prisutni upravo u regionu i koji se samo formalno vode kao firme iz zemalja kojima smo okruženi. Na primer, najveći, navodno slovenački izvoznik u 2007. godini, bio je "Revos" sa 1,2 milijarde evra, ali ta firma je u vlasništvu "Renoa" i glavni profit ide ka Francuskoj.
Takođe, posebno je neshvatljiva ova dogmatska glorifikacija politike MMF i EU od strane vlasti, ako se zna da je još pre sedam godina ovde toliko glorifikovani MMF imao velikih problema da bi objasnio kako je moguće da se on zalaže istovremeno za pomoć siromašnim zemljama, kao što je još uvek naša, dok istovremeno sprovodi neoliberalnu politiku tzv. slobodnog tržišta, koja upravo koristi bogatima i privredama koje se pomažu upravo od tih zapadnih zemalja.
To objašnjavanje nemogućeg i u našoj zemlji dovelo je do apsurdne situacije koju sam već naveo, da se iznosi fraza o nekakvoj slobodnoj fer utakmici između naših proizvođača i multinacionalnih kompanija, iako upravo te kompanije imaju profite i subvencije često veće od našeg BDP ili celokupnog budžeta.
Takvu nerealnu i štetnu politiku, koja je dovela i do ovako štetnog predloga zakona, koji omogućava da se prihodi budžeta smanje za 260 miliona evra, u trenutku kada se demagoški govori da svi moramo da štedimo, čak i na sijalicama, još pre sedam godina je Štiglic napisao upravo o ovome što se ne govori u našoj javnosti, da je to najveći propagandni problem MMF i pokušava da objasni nešto što ne postoji.
Taj problem se uvek pojavljuje kod svakog programa MMF-a. Štiglic je to definisao na sledeći način: "Ta tenzija je utoliko veća zato što ovaj konflikt ne može biti iznet javno. Ako bi nova uloga MMF javno bila priznata, podrška toj instituciji mogla bi da opadne. Uprošćena ideologija slobodnog tržišta obezbedila je paravan iza kojeg stoje stvarni poslovi u okviru novog mandata koji obavlja MMF.'' Ti stvarni poslovi se lako mogu shvatiti kada se uzme u obzir da su, kao što piše Štiglic, upravo zapadni finansijski interesi dominirali shvatanjima u MMF.
Dakle, naši građani treba da shvate da se ne radi ni o kakvom slobodnom tržištu, pomaganju siromašnima, održavanju stabilnosti ili bilo čemu sličnom. Radi se o pojavi staroj koliko i celo čovečanstvo, dugu, kamati ili iskorišćavanju siromašnih ili slabo prikrivenom zelenaštvu.
Zato treba odbaciti u celini ovaj predlog zakona koji je pred nama. Potrebno je da se okrenemo radu, podizanju produktivnosti i industrijske proizvodnje. Tek posle oporavka naše privrede i promene globalnih ekonomskih tokova, moguće je snižavanje zaštitnih mera, mera čija je osnova oduvek bila snažna carinska politika.
Naravno, mi nismo u načelu protiv ugovora o slobodnoj trgovini, posebno kada se radi o ugovoru sa Ruskom Federacijom iz 2000. godine. To je jedina naša prava razvojna i izvozna šansa, i nikakve fraze o briselskom putu ili parole iz MMF-a ne mogu sakriti tu istinu.

Reč ima gospođa Donka Banović.

Poštovano predsedništvo, kolege narodni poslanici, gospodine ministre Šijakoviću, u ime poslaničke grupe DSS podnela sam amandman na član 1. ovog predloga zakona.
Naime, Vlada ovim članom vrši dopunu člana 2. važećeg Zakona o carinskoj tarifi, odnosno Vlada predlaže da se u članu 2. doda novi stav koji glasi: "Na uvoz robe, poreklom iz zemalja sa kojima Republika Srbija ima zaključene sporazume o slobodnoj trgovini, primenjuju se stope carina predviđene tim sporazumima".
Predlažem da se član 1. briše i da se ne vrši nikakva dopuna postojećeg člana zakona. Kada bi to bilo moguće po Poslovniku, podnela bih amandman da se ovaj čitav predlog zakona briše. Međutim, pošto to nije moguće, mogu da predložim jedino brisanje ovog prvog člana.
Možda je i to tema za razmišljanje za radnu grupu koja upravo radi na izradi novog Poslovnika, da se prosto poslanicima omogući da predlože amandman kojim predlažu brisanje čitavog predloga zakona. Neki predlozi zakona koji stižu u ovu skupštinu su veoma štetni i po građane Srbije, i po privredu i ekonomiju Srbije. Zašto Vlada predlaže smanjenje carina, čak negde i ukidanje carina na neke uvozne proizvode? Zato što je Vlada Srbije rešena, i to čvrsto, da jednostrano primenjuje Prelazni trgovinski sporazum koji je potpisala sa EU.
Dakle, Srbija će jednostrano primenjivati sporazum i ispunjavaće neke obaveze iz ugovora koje su direktno štetne po građane Srbije i po kompletnu privredu. Kada je ovaj predlog zakona u pitanju, može se tačno izračunati i kratkoročna šteta za 2009. godinu, odnosno kada izglasamo ovaj predlog zakona u budžetu će biti manje 150 miliona evra. Vi poslanici dobro razmislite da li ovaj zakon treba izglasati.
Priča o prevazilaženju zastoja u evropskim integracijama i odluka o jednostranoj primeni je još jedan marketinški trik, sličan potpisivanju samog sporazuma koji smo gledali pred parlamentarne izbore prošle godine.
U samom finišu izborne trke, čelnici iz DS su potpisali SSP, o kome je tih dana moglo samo da se govori kao o svetoj knjizi, koja će rešiti sve probleme u Srbiji. Svako ko se drznuo da kaže istinu o tom sporazuma, da je sporazum mrtvo slovo na papiru, jer je odmah stavljen van snage, bio je izložen strašnoj kritici i proglašen je za antievropejca.
Sada svi vidimo da sporazum za Srbiju ne znači ništa, jer ga druga strana, odnosno zemlje članice EU blokiraju. Dok Srbija ne ispuni uslov iz člana 59. Prelaznog sporazuma, koji se odnosi na saradnju sa Haškim tribunalom, EU ovaj sporazum neće primenjivati.
Dakle, građani su prvo obmanuti lažnim evropskim entuzijazmom Vlade i zatim očekivanjima da će trgovinski sporazum biti odmrznut u Briselu, a zatim im je kao vrhunac licemerja zvaničnika EU ponuđena njegova jednostrana primena.
Potpredsednik Vlade, gospodin Đelić, koji je zadužen za evropske poslove u Vladi, kaže da će Srbija primenom sporazuma pokazati svetu da je rešena da ima evropsku budućnost. Kažu u Vladi, našoj privredi će Unija garantovati tržište od 500 miliona potrošača.
Prva neistina je da će Unija garantovati bilo šta. Neće garantovati ništa, zato što za Uniju ovaj sporazum ne postoji, pa prema tome ona i nema nikakvih obaveza.
Druga najblaže rečeno poluinformacija odnosi se na tržište od 500 miliona potrošača, pri čemu sama postavka ne odgovara istini, jer nije Unija ta koja otvara granice, nego je Srbija ta koja otvara granice smanjenjem i ukidanjem carina na uvozne proizvode.
Međutim, ne treba zaboraviti da je izvoz nekih domaćih proizvoda, pre svega industrijskih, u zemlje EU dozvoljen već osam godina. Usled loše opremljenosti i niske produktivnosti naših preduzeća, naša preduzeća nisu nikada ni mogla da ispune tu dozvoljenu kvotu za izvoz. Prema nekim analizama su pojedine industrije uspele svega 40% od dozvoljene kvote da izvezu.
Da li su naša preduzeća i privreda spremni za takvu utakmicu? Da li je meč u koji ih gura Vlada Srbije fer i ravnopravan? Ne, nije. Stručnjaci kažu da će otvaranje tržišta za konkurenciju, koja je bolje razvijena i sposobnija, izazvati gašenje preduzeća. Domaća preduzeća će se naći na udaru nelojalne konkurencije iz inostranstva. Javnost mora da zna da države EU subvencionišu prehrambene i poljoprivredne proizvođače sa trostruko više sredstava nego što to čini Srbija, a pri takvom odnosu snaga nema reči o zdravoj konkurenciji.
Dok se te zemlje EU, pogotovo u ovom trenutku gde je opšta ekonomska kriza u svetu, dakle, dok se te zemlje bore za odbranu svojih ekonomskih interesa i pokušavaju da spasu svoja preduzeća, Srbija se odriče sopstvene privrede i otvara vrata njenom uništenju. Propadanje preduzeća će da izazove i otpuštanje radnika, a nezaposlenost i sada predstavlja veliki problem u Srbiji. Slažem se sa ocenama pojedenih stručnjaka, da ne bi trebalo isključivo braniti interese srpske privrede, treba, naravno, braniti i interese srpskih potrošača.
Smatram da je potrebno slobodno tržište, da je potrebna zdrava konkurencija i da su nam potrebni kvalitetni proizvodi na tržištu. Međutim, postavlja se pitanje kojim parama će građani Srbije kupovati tu kvalitetniju robu? Oni su zaposleni u srpskim preduzećima, a razvoj preduzeća, kao i rast standarda zaposlenih biće ugrožen potpunom liberalizacijom tržišta u ovom trenutku.
Pre nekoliko dana se javnosti obratio direktor Industrije mašina i traktora, zove se gospodin Slobodan Petrović i on je apelovao na Vladu, a pošto nam je Vlada poslala ovaj predlog zakona i on je već u Skupštini, onda je i taj apel upućen nama, poslanicima.
Dakle, apelovao je da se ne skidaju carine za uvoz poljoprivrednih mašina, konkretno poljoprivrednih traktora. Trenutno je carina na uvoz traktora 15%. Ovim predlogom zakona se predviđa skidanje carinske stope na svega 1%.
Šta kaže gospodin Petrović? Ako se toliko smanji carina, Industrija mašina i traktora se dovodi u potpuno neravnopravan položaj u odnosu na konkurenciju i u odnosu na preduzeća iz EU. Ovim predlogom se omogućava uvoz upravo one kategorije traktora koji se serijski proizvode u IMT.
Traktori za koje je predviđena promena carinske tarife učestvuju sa 95% u ukupnoj proizvodnji svega što IMT proizvodi. Dakle, oni proizvode 95%, to je njihov proizvodni program, upravo tih traktora na koje se carina skida na 1%. IMT tu kategoriju traktora proizvodi već 60 godina i oni su do danas proizveli preko 800 hiljada poljoprivrednih traktora.
Direktor Petrović kaže da IMT nema snagu da se nosi sa daleko jačim kompanijama i njihovim damping cenama, i da će ovakva carinska politika uticati na poslovanje i na nivo zaposlenosti. Zatim, apeluje na Vladu, odnosno apeluje na Skupštinu da ne otežava ionako težak položaj metalskog kompleksa u Srbiji.
Apelujem na Vladu da povuče ovaj predlog zakona zato što, ponavljam, od ovog zakona, odnosno kada se ovaj zakon usvoji šteta u budžetu će biti 150 miliona evra. Taj nedostatak ili tu rupu u budžetu će morati upravo svaki građanin Srbije da popuni. Kako? Tako što će se povećati akcize, tako što će se povećati administrativne takse itd. Opet nemamo garanciju da ćemo uspeti da ispunimo budžet za 2009. godinu. Dakle, sto pedeset miliona evra manje, pa kada odlučite da izglasate ovaj predlog zakona imajte to na umu.
Postavila bih konkretno pitanje gospodinu Šijakoviću - šta misli o apelu direktora preduzeća koja spadaju u metalski kompleks u Srbiji i šta on misli, da li će Srbija moći da preživi sa budžetom, gde u startu znamo da nam nedostaje 150 miliona evra, i to ako usvojimo ovaj predlog zakona? Dakle, gospodin Šijaković može da razmisli i da svima nama kaže da ovaj zakon u stvari treba povući iz procedure.

Gospodin Šormaz, imate još četiri minuta.

Dame i gospodo poslanici, podržavam amandman poslanice Donke Banović i sve ovo što je ona ovde iznela.
Kakav je odnos prema ovom zakonu i šta Vlada od njega očekuje, vidi se i po tome što je, moram reći, uvaženog ministra poslala, ali mislim da je, baš zato što ga mi iz DSS-a poštujemo, pogrešio što je danas ovde došao i možda bi trebalo da iskoristi pauzu, da traži da neko drugi dođe, inače će doživeti seriju ovakvih pitanja kao što mu je gospođa Donka Banović sada postavila.
Jer ispada da je Vlada poslala ministra vera po ovom zakonu i ostalim zakonima koji su vezani za budžet Republike Srbije, da nam svima ovde pomogne da se bogu molimo i na današnji dan, a i cele 2009. godine, da ne doživimo baš katastrofu potpunu sa ovom vladom, što se tiče ekonomije i ekonomske politike.
Želeo bih za ova dva minuta da kažem da je ovo jedan, naročito ovaj prvi zakon, potpuno politički zakon, apsolutno štetan po državu Srbiju.
Malopre smo čuli primer IMT-a, možemo slobodno reći da je ceo metalski kompleks ugrožen ovim zakonom, ionako iovako je zbog svetske ekonomske krize već na kolenima.
Ovim zakonom će ga Vlada Republike Srbije potpuno dotući i ovo je najapsurdniji mogući predlog koji smo dobili, da Srbija, koju Evropska unija toliko uvažava, ne želi ni da počne da primenjuje taj očigledno potpisani SSP, samo da bi se pomoglo određenim političkim grupacijama, pre svega DS da ostvari dobar rezultat na ovim izborima i ništa drugo, pošto niti ga primenjuju, niti imaju nameru da primenjuju ni SSP, ni privremeni trgovinski sporazum.
Na ovaj način i ovim predlogom zakona praktično Srbija finansira EU i praktično Srbija pomaže EU za skoro 300 miliona evra, i otvara tako slobodno svoje tržište, a građani Srbije će od toga imati samo štetu.
Kakva je korist na 10% skidanje carinskih stopa za uvoz automobila iz EU? Ako uzmemo nisku cenu automobila koji se uvozi odatle, 20 hiljada evra, to je niska cena. Pa, onaj ko ima 18 hiljada evra da ga plati u Srbiji, taj ima i 20 hiljada evra da ga plati.
Kakva je korist za građane Srbije od ovog predloga zakona? Nikakva, samo je veća šteta što će budžetski korisnici imati nategnutu godinu.
Vidimo šta se dešava po pitanju prosvete koja najavljuje štrajkove, putari, pregovori sa sindikatima su teški, naporni, oko kolektivnog sporazuma i proširenog dejstva, o penzionerima da ne pričamo, pričaćemo, ne treba PUPS da se nada da nećemo još u ovih sedam tačaka dnevnog reda po amandmanima pričati o tome.
Znači, da ne pričamo o tome, iz dana u dan sve veći problemi za Srbiju, a mi praktično ovim predlogom zakona kao Srbija finansiramo EU, a obećali smo građanima pristupne fondove EU kako bi se brže razvijala privreda, više ljudi zaposlilo i kako bi u Srbiji konačno počeo bolji život. Suprotno sve od toga se dešava.

Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, pre nego što kažem nešto o amandmanu gospodina Dejana Mirovića i naše koleginice iz DSS, imam potrebu da vas zamolim da obavestite vašeg kolegu iz vladajuće koalicije, koji je ovde izneo stav da je iznošenje verskih ubeđenja maltene nepristojno i da se ne uklapa u neke principe građanskog društva, na odredbu člana 43. stav 3. Ustava Republike Srbije koji glasi ovako: "Svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici sa drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja".
Shvatio sam da su kolege iz Nove Srbije ovde javno izneli svoja verska uverenja da ne treba raditi na dan kada pravoslavni slave novu godinu. Ako ova država slavi novu godinu po Gregorijanskom kalendaru, a samo da vas podsetim, gospodine ministre, katolici slave novu godinu ne samo zbog nove godine kao takve, 31. decembar je u katoličkom kalendaru dan posvećen svetom Silvesteru, rimskom papi koji je umro pre nekih 12-13 vekova, i veče između 31. decembra i 1. januara, vi to gospodine ministre odlično znate, zove se veče svetog Silvestera.
Pa ako mi koji smo uklopljeni u taj moderni svet slavimo svetog Silvestera, shvatio sam da kolege iz NS smatraju da bi bilo regularno i moralno da, ako već slavimo svetog Silvestera, slavimo i pravoslavnu novu godinu, odnosno svetog Vasilija. Zaista smatram da ovaj napad jarosti, koji je imao poslanik iz G17 plus, na izlaganje kolega iz NS nije primeren. Pre svega, zaista nije primereno sa stanovišta neke građanske kulture na koju se poziva, a na kraju krajeva nije ni u skladu sa Ustavom Republike Srbije, koji dozvoljava da svaki građanin Republike Srbije javno ili privatno iznese svoja verska ubeđenja.
Što se tiče samog amandmana, koristim priliku, gospodine ministre, da vas obavestim o jednoj poprilično tragičnoj i tužnoj činjenici. Vi ste ministar vera i to zaista duboko cenim i poštujem. Nije hrišćanski, gospodine ministre, nije ljudski, nije moralno, nije u duhu naše srpske tradicije ono što ovih dana radi Vlada Republike Srbije.
Pre dva dana sam razgovarao sa nekoliko radnica Robnih kuća Beograd. To su žene koje gotovo svakodnevno štrajkuju u Pionirskom parku ispred Predsedništva Srbije, štrajkuju po zimi, spavaju pod šatorima. Neke od tih žena su nažalost teško obolele i dobile su upalu pluća.
U Vladi Srbije kažu da ne žele da ih prime, kažu da nemaju šta s njima da razgovaraju, sve što su imali da im kažu oni su im rekli i te žene po ovoj zimi, po ovom ledu, po ovom kijametu bore se za svoja prava, a Vlada Republike Srbije, ministri u Vladi Republike Srbije te ljude ne žele da prime.
Gospodine ministre, pre svega, apelujem na vašu hrišćansku svest i savest, evo, baš na današnji dan, na dan svetog ...
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Gospođo Čomić, govorim o amandmanu koleginice iz DSS. Budući da sam prvi poslanik iz SRS koji govori o amandmanu poslanika iz druge poslaničke grupe, koliko znam da računam, imam pravo na 15 minuta.