Dame i gospodo, uvaženi poslanik Donka Banović i ja smo podneli istovetan amandman na član 1. Predloga zakona o dopunama Zakona o carinskoj tarifi.
Da se ne bismo ponavljali, izneću nešto širi kontekst za podnošenje ovog amandmana. Razlozi za podnošenje ovog amandmana su, pre svega, principijelne prirode. Zakon u celini ne valja.
Mi u SRS, kao i većina neutralnih ekonomista, u ovom trenutku ne verujemo u frazu o tzv. slobodnom tržištu i ukidanju carina zarad ideologije. SRS se najoštrije protivi ovom zakonu u celini jer, kao što piše u obrazloženju, pre svega on omogućava primenu Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim pitanjima između Evropske zajednice, sa jedne strane, i Republike Srbije, sa druge strane.
Inače, ovakvo obrazloženje je u formalnom smislu i nekorektno, jer u praksi se radi, kao što je opštepoznato, o jednostranoj primeni sporazuma. Isto tako, jednostrana primena je pojava koja je poznata u pravnoj nauci, na primer u odnosima između kolonije i metropole. Dakle, Predlog zakona donosi samo štetu našem budžetu. Jednostrana primena sporazuma, koja će nas koštati oko 23 milijarde dinara ili 260 miliona evra, prema kursu NBS iz decembra 2008. godine, jeste drugi razlog za podnošenje amandmana takođe isto principijelne prirode.
Smatramo da je carinska politika veoma važan instrument ukupne ekonomske politike i da ona mora, pre svega, da se prilagodi realnim globalnim uslovima, a ti uslovi u ovom trenutku nalažu upravo povećanje carinskih stopa, a ne njihovo smanjivanje.
Imamo u vidu i razvoj moderne ekonomske teorije. Tačnije, ekonomski tim SRS nije opterećen dogmatskim pristupom. Pri izradi amandmana ne primenjuje ideologiju MMF-a i Brisela, koja u suštini zastupa liberalizaciju po svaku cenu, liberalizaciju od koje imaju koristi samo velike kompanije iz bogatih zemalja.
Ona se, u suštini, svodi samo na jedno pravilo: bogati treba da imaju još veće prirode, a to moraju da finansiraju siromašne zemlje.
Za razliku od ovog pristupa, koji je zasnovan na ideologiji ili interesima velikih monopolista, zaduživanju i liberalizaciji carinskih stopa, mi smatramo da je ekonomska nauka napravila, ako bismo hteli slobodnije da se izrazimo, pun krug. Naravno, ovde se ne misli na Karla Marksa, jer njegov pristup ima više veze sa ideologijom i po tome je sličan ovoj vladajućoj briselskoj ideologiji, koja takođe obećava utopiju i to kroz nekoliko godina, kada i ako stupimo u virtuelni briselski raj.
Naprotiv, smatramo da je politika beskrajnog zaduživanja i ukidanja carinskih stopa, kao izvora budžetskih sredstava i povećanja poreza koji pogađaju domaće stanovništvo, a ne strane izvoznike ili, tačnije, politika koju finansiraju MMF i EU, u suštini pogrešna. Treba naglasiti da je to zajednička politika ove dve organizacije.
Upravo u članu 117. SSP se navodi da će EU usklađivati svoju politiku sa MMF-om. Tačnije, to je politika koja je omogućila da se uopšte pojavi ovako štetan predlog zakona u proceduri u trenutku kada nastupa finansijska kriza.
Umesto da predlog zakona bude povučen, jer je još u oktobru ili novembru 2008. godine bilo jasno da će finansijska kriza pogoditi i našu zemlju i budžet Republike, on je ušao u proceduru upravo u trenutku kada ni vlast ne negira da je moguć rebalans budžeta.
Takođe, pri izradi amandmana pošli smo od opštepoznatih ekonomskih pravila. Poznato je da su protiv zaduživanja bili još stari ekonomisti i osnivači moderne nauke u ovoj oblasti. Danas vodeći svetski ekonomisti, kao što je nobelovac Džozef Štiglic, takođe istupaju protiv liberalizacije i zaduživanja koje forsira upravo MMF i EU, dakle protiv politike čiji je produkt ovaj predlog zakona.
Čuli ste i videli ste nastupe Štiglica prilikom njegove nedavne posete Beogradu, ali za onoga ko prati ekonomsku nauku bez ostrašćenosti i dogmatskog metoda, nije nikakva tajna da je Štiglic još 2002. godine, u svojoj knjizi "Protivrečnosti globalizacije", prevedene na srpski jezik, napisao: "Mi sada daleko bolje sagledavamo reformski proces nego što smo to mogli pre pet godina, kada su MMF i Svetska banka požurili sa zaključkom da njihove strategije funkcionišu. MMF ne ostvaruje samo one ciljeve koji su određeni njegovim izvornim delokrugom rada - da jača globalnu stabilnost i da obezbeđuje kapital koji će zemljama, koje se suočavaju sa opasnošću recesije, omogućiti da vode ekspanzivnu politiku. On, naprotiv, ostvaruje finansijske interese zajednice Zapada. To znači da MMF ima ciljeve koji su često jedni sa drugima u konfliktu". Dakle, to je izneo Štiglic još 2002. godine. Više nego jasno.
Ipak, u našoj zemlji ne samo da ne postoji nikakva kritika MMF-ovskog načina vođenja politike, nego se taj pristup, nasuprot realnim okolnostima, čak neukusno glorifikuje do krajnjih granica, i to upravo od vlasti.
Na primer, otvoreno se iznosi da je MMF imao ključnu ulogu kod donošenja budžeta. Guverner i ministri čak sa nekom vrstom prikrivenog strahopoštovanja govore o ovoj finansijskoj instituciji. Stvara se veštačka tenzija, po sistemu da li će i kada će MMF aminovati ekonomski program naše vlasti, i sve to uprkos tome što je ta institucija još više izgubila svoj ugled kod ozbiljnih ekonomista i ozbiljnih država još kada je Štiglic napisao svoju knjigu, pre skoro sedam godina.
Dakle, koncept neoliberalizma, ukidanja carina, olakog zaduživanja i borbe protiv socijalnih davanja, čiji je produkt ovaj zakon, doživeo je svoj potpuni krah posle nastupanja globalne krize. Uostalom, da se MMF protivi subvencijama za siromašne slojeve stanovništva, na primer za grejanje, priznao je čak i gradonačelnik Beograda.
Interesantan je i primer bivšeg šefa američkih federalnih rezervi Alena Grinspena. Čovek koji je, faktički, vodio američku ekonomiju zadnje dve decenije, a slobodno se može reći dobrim delom i svetsku, čovek koji je verovatno i najveći krivac za ovu finansijsku krizu, priznao je u oktobru 2008. godine, pred kongresnim odborom koji ga je ispitivao upravo o krahu američke ekonomije, da je politika tzv. slobodnog tržišta, koju je zastupao dok je bio na čelu američke centralne banke, u suštini pogrešna. Na direktno pitanje kongresmena Veksmena - da li smatrate da je vaša ideologija ispravna ili da nije bila uspešna, Grinspen je odgovorio doslovno: "Sasvim tako".
Nobelovac Štiglic, inače ovo priznanje Grinspena je prokomentarisao sledećim rečima: "Kako to sada i Grinspen sam priznaje, samoregulacija je stvar suprotna zdravom razumu".
Ipak, iako se čak i Grinspen odrekao svoje liberalne ideologije, neki u našoj zemlji uporno i po svaku cenu, na uštrb budžetskih prihoda, i dalje zastupaju tu štetnu dogmu i tvrde da će naše malo tržište samo regulisati gubitke koje proizvodi štetna odluka o primeni Prelaznog sporazuma. Takođe, da je slobodna trgovina nešto što samo po sebi donosi boljitak i da zato treba ukinuti sve carine u narednim godinama.
Dame i gospodo, zato mi i danas, kada se obrazlaže odluka jednostrane primene prelaznog sporazuma, slušamo fraze o slobodnoj utakmici između naših firmi i kompanija monopolista sa zapada, koji su prisutni upravo u regionu i koji se samo formalno vode kao firme iz zemalja kojima smo okruženi. Na primer, najveći, navodno slovenački izvoznik u 2007. godini, bio je "Revos" sa 1,2 milijarde evra, ali ta firma je u vlasništvu "Renoa" i glavni profit ide ka Francuskoj.
Takođe, posebno je neshvatljiva ova dogmatska glorifikacija politike MMF i EU od strane vlasti, ako se zna da je još pre sedam godina ovde toliko glorifikovani MMF imao velikih problema da bi objasnio kako je moguće da se on zalaže istovremeno za pomoć siromašnim zemljama, kao što je još uvek naša, dok istovremeno sprovodi neoliberalnu politiku tzv. slobodnog tržišta, koja upravo koristi bogatima i privredama koje se pomažu upravo od tih zapadnih zemalja.
To objašnjavanje nemogućeg i u našoj zemlji dovelo je do apsurdne situacije koju sam već naveo, da se iznosi fraza o nekakvoj slobodnoj fer utakmici između naših proizvođača i multinacionalnih kompanija, iako upravo te kompanije imaju profite i subvencije često veće od našeg BDP ili celokupnog budžeta.
Takvu nerealnu i štetnu politiku, koja je dovela i do ovako štetnog predloga zakona, koji omogućava da se prihodi budžeta smanje za 260 miliona evra, u trenutku kada se demagoški govori da svi moramo da štedimo, čak i na sijalicama, još pre sedam godina je Štiglic napisao upravo o ovome što se ne govori u našoj javnosti, da je to najveći propagandni problem MMF i pokušava da objasni nešto što ne postoji.
Taj problem se uvek pojavljuje kod svakog programa MMF-a. Štiglic je to definisao na sledeći način: "Ta tenzija je utoliko veća zato što ovaj konflikt ne može biti iznet javno. Ako bi nova uloga MMF javno bila priznata, podrška toj instituciji mogla bi da opadne. Uprošćena ideologija slobodnog tržišta obezbedila je paravan iza kojeg stoje stvarni poslovi u okviru novog mandata koji obavlja MMF.'' Ti stvarni poslovi se lako mogu shvatiti kada se uzme u obzir da su, kao što piše Štiglic, upravo zapadni finansijski interesi dominirali shvatanjima u MMF.
Dakle, naši građani treba da shvate da se ne radi ni o kakvom slobodnom tržištu, pomaganju siromašnima, održavanju stabilnosti ili bilo čemu sličnom. Radi se o pojavi staroj koliko i celo čovečanstvo, dugu, kamati ili iskorišćavanju siromašnih ili slabo prikrivenom zelenaštvu.
Zato treba odbaciti u celini ovaj predlog zakona koji je pred nama. Potrebno je da se okrenemo radu, podizanju produktivnosti i industrijske proizvodnje. Tek posle oporavka naše privrede i promene globalnih ekonomskih tokova, moguće je snižavanje zaštitnih mera, mera čija je osnova oduvek bila snažna carinska politika.
Naravno, mi nismo u načelu protiv ugovora o slobodnoj trgovini, posebno kada se radi o ugovoru sa Ruskom Federacijom iz 2000. godine. To je jedina naša prava razvojna i izvozna šansa, i nikakve fraze o briselskom putu ili parole iz MMF-a ne mogu sakriti tu istinu.